Termin sportswashing nema adekvatan prevod u našem jeziku ali podrazumeva pojavu u kojoj neko popravlja svoju reputaciju kroz sport. U pitanju je forma propagande i moguće ju je postići kroz organizovanje sportskih događaja, kupovinu ili sponzorstvo timova ili događaja ili prosto učestvovanje u sportu i u konktestu toga i javno podržavanje popularnih timova.
Foto: Pinterest
U poslednjih nekoliko godina ova metoda je sve popularnija. Zemlje i režimi koji narušavaju najprostija ljudska prava dobijaju podršku u brojnim zemljama sveta, najčešće od običnih ljudi, u zamenu za ulaganje novca u njihove omiljene timove. Državni vrh Saudijske Arabije pre par meseci je kupio engleski fudbalski klub Njukasl Junajted koji ima vernu bazu fanova i oni su ovu promenu dočekali na ulici gde su satima slavili. Isti taj državni vrh je svim svojim reprezentativcima poklonio automobil marke Rols Rojs nakon neočekivane pobede nad Argentinom na Mundijalu i ovaj potez je naišao na univerzalno odobravanje tako da je ovaj režim kroz dva čina uspeo da gotovo u celosti obriše sva višedecenijska nedela koja su obeležila njihovo vladanje. Ova pojava naravno nije ograničena samo na fudbal, Svetsko prvenstvo u košarci 2019. odigrano je u Kini, iste godine se održao i revanš za titulu svetskog šampiona u teškoj kategoriji u boksu između Endi Ruiza i Entonija Džošue u Saudijskoj Arabiji, od 2020. se održava Oman tur – biciklistička trka u Omanu, i to i dalje nije sve. Golf, Formula 1, reli, ragbi, tenis, rvanje, UFC, kriket, onlajn sportovi pa čak i Olimpijske igre, čini se da niko nije imun i da svi imaju cenu.
Najpoznatiji istorijski primer ovoga su Olimpijske igre iz 1936, održane u Nacističkoj Nemačkoj. Brojni analitičari tvrde da je ovaj događaj, pored toga što je Hitleru osigurao položaj u državi i ojačao prisustvo antisemitizma u narodu bio i vrlo ekonomski značajan i umnogome doprineo skorom početku rata. I tada, kao i uvek, bilo je govora o bojkotu u brojnim zemljama ali to se nije ostvarilo, jedina posledica je bila bojkot par pojedinih atleta koji su bili Jevreji, gotovo svi koji nisu bili u direktnoj opasnosti ukoliko odu odlučili su da učestvuju na Olimpijadi. Jedino opravdanje koje su odgovorni nudili ovde je činjenica da je uloga domaćina dodeljena Nemačkoj pre nego što je Adolf Hitler došao na vlast.
Što je opet, ma koliko mlako ipak nekakvo opravdanje i barem malo stavlja u perpsektivu koliko daleko smo danas otišli na ovom putu. Naime, poslednja dva domaćina najvećeg sportskog događaja na svetu, Mundijala, bili su rangirani među trideset i pet najmanje slobodnih zemalja na svetu i u trenutku izbora a i danas po kategorisanju sajta Freedom House. Trenutno svetsko prvenstvo je kontroverznije, ponajviše zbog medijske ispraćenosti kontroverzi te komentara značajnih lica iz sveta fudbala, igrača, trenera, analitičara i čak i nekih bivših igrača koji su u ulozi promotera za ovo prvenstvo. Međutim, baš zbog toga je primer Rusije intrigantniji za istraživanje. Po istraživanju asocijacije Worldwide Indepent Network/Gallup International Association popularnost Vladimira Putina je samo u periodu kvalifikacija za prvenstvo (između 2015. i 2017. značajno porasla, sa 33% iz 2015. do čak 43% u 2017. i ove promene nisu toliko osetne samo zbog (ne)srećne okolnosti u vidu rata koji je započeo.
U našoj zemlji, zbog nedovoljno ekonomskih sredstava, ova pojava se najčešće javlja u vidu podržavanja najpopularnijih timova, nacionalnog tima, nagrada sportistima te fotografijama i razgovorima sa njima samo radi medijske pažnje i širenja popularnosti.
I zato, treba uvek imati na umu da veliki uspesi atleta vrlo retko imaju ikakvu povezanost sa državnim vrhom i da su češće postignuti uprkos preprekama koje su im oni postavili pre nego zahvaljujući njima, s' tim na umu, napred naši, ali ne previše, da se ne pokajemo. Bolje i da ne mislimo šta bi bilo da nismo izgubili kako jesmo od tog strašnog Brazila.
Nema komentara