Da fudbal nikada ne izlazi iz mode vidimo već decenijama – kakvi god da su rezultati naše fudbalske reprezentacije – najvažnija sporedna stvar na svetu i dalje je sport broj jedan u Srbiji i, kako stoje stvari, to se nikad neće promeniti.
foto: novosti.rs
Ako bodrimo naše fudbalere i kad gube, kakvi smo tek onda kad pobeđuju? To se moglo videti prošlog meseca, kada je mlada reprezentacija Srbije pobedom u dvomeču protiv reprezentacije Španije izborila plasman među osam najboljih u Evropi. U Jagodini je bilo 0:0, a u Kadizu je naš tim bio bolji, uz rezultat 2:1. Predvodnik ove generacije, čovek kog „nešto steže oko ruke” je kapiten Marko Petković.
Petković je rođen 1992. godine u Sremskoj Mitrovici. Da taj grad u Sremu pravi desne bekove za reprezentaciju, pokazao je i ovaj primer, kada je posle Baneta Ivanovića došao i popularni Petko. On se drži one zlatne „živi za fudbal, da bi posle živeo od njega”, tako da ćete ga češće viđati na treninzima nego na splavovima. Dolazi iz fudbalske porodice, pa je lopta bila prva stvar koju je držao u ruci. Počeo je da trenira u školi fudbala Sirmium, da bi već sa 13 godina prešao u OFK Beograd, a nakon osam godina među „romantičarima”, otisnuo se u Crvenu zvezdu i ostvario svoj san. Petković je napravio presedan time što je zanemario dosta bolju novčanu ponudu večitog rivala i odlučio da srce ima poslednju reč, zbog čega ga cene i delije i grobari. U reprezentaciji je gotovo uvek bio kapiten, neko od koga sve kreće i neko ko je produžena ruka trenera na terenu.
Odigrao je devet utakmica za mladu reprezentaciju Srbije, a povrede su kumovale da ovaj broj ne bude veći. Svakako je pitanje dana kada će debitovati i za seniorsku selekciju. Da je timski duh, hemija i sve ono što ide u fudbalske fraze kada imamo čvrstu skupinu odlučnih pojedinaca nešto što novac ne može da nadmaši, pokazalo se na primeru čete Radovana Ćurčića, koja je uspela da eliminiše zvaničnog evropskog prvaka u uzrastu do 21 godine i time obezbedi mesto na Evropskom prvenstvu u Češkoj, u junu naredne godine. Ipak, i u slavlju je postojala doza gorkog ukusa, a za to se pobrinula povreda kolena koju je Marko doživeo, zbog čega će morati da napravi dužu pauzu. Moraće da položi test života i da se nakon operacije, koju je imao krajem oktobra, oporavi i izađe kao bolji fudbaler i bolji čovek. Da je ovaj ofanzivni bek sposoban za to, govori zvanje kapitena, a traku oko ruke može da ima samo jedan.
Dva puta su vas prerano otpisivali, prvi put nakon izvlačenja grupa, a drugi put kada je žreb odlučio da u baraž idete u Španiju?
– Imali smo veoma tešku grupu, Italija kao glavni favorit, ali i Belgija, koja u poslednjih nekoliko godina zaista lansira vrhunske igrače. Tu je još bio i Kipar, čiji je klupski fudbal u usponu, kao i Severna Irska koja je veoma nezgodan domaćin. Dobro smo igrali čitave kvalifikacije, ali smo zakomplikovali život u toj utakmici protiv Italije kada smo izgubili već dobijen meč i kada smo došli do toga da o našoj sudbini odlučuju druge utakmice. Rezultati su nam se poklopili i izborili smo prolazak u baraž. Svakako nas je i sreća pogledala, ali mislim da smo je kasnije i opravdali. U baražu fortune nije bilo, jer smo izvukli ekipu Španije koja je branilac trofeja i koja dominira u gotovo svim mlađim kategorijama. Tačno je da su nas i u javnosti svi otpisali tada, ali mi smo ipak pokazali da fudbal u Srbiji ima budućnost.
Nije vas poremetilo to što je „zvezda” njihovog tima Isko, koji vredi više od 30 miliona evra na tržištu. Koliko je uopšte teško izaći na teren i ne razmišljati da su preko puta vas igrači koji igraju u Primeri i koji vrede toliko?
– Trudili smo se da ne razmišljamo o tome i da uđemo u utakmicu kao da je svaka druga. To lepo zvuči u teoriji, ali u praksi osećate pritisak i svesni ste važnosti te utakmice. Za nas je ovo bio dvomeč generacije, jer da smo izgubili, to bi bila poslednja utakmice generacije igrača rođenih 1992. godine. Taj pritisak traje dok ne počne susret, a kada sudija dune u pištaljku, maksimalno sam koncentrisan da svoj zadatak odradim najbolje što mogu, ne opterećujem se ničim što nema veze sa dešavanjem na terenu, a siguran sam da je isti slučaj i kod mojih saigrača.
Činjenica je da ste se u toj prvoj utakmici pridržavali taktike da se njima prepusti igra, a da vi napadate iz kontri?
– Razlika u kvalitetu je bila vidljiva i bilo bi bez veze da smo probali da se nadigravamo sa njima, jer oni imaju sjajne individualce. Mi smo se zato oslanjali na ekipu i timski duh, igrali smo takozvanu ‘čekalicu’ i urodilo je plodom. Bili smo zadovoljni remijem, iako smo imali nekoliko dobrih prilika da postignemo gol, no nismo imali vremena da žalimo za tim. Cilj je bio da i u revanšu odigramo na sličan način. Na kraju sam se ipak povredio, tako da mi ta utakmica definitivno neće ostati u lepom sećanju.
Nama koji smo gledali se činilo da nije ono najgore?
– Ni ja nisam mislio da se radi o ukrštenim ligamentima jer sam posle utakmice mogao da stojim normalno i nisam imao neke velike bolove, čak sam i dao izjavu. Nadu sam crpeo iz toga što su mi saigrači iz kluba Lazović i Rakić pričali da nakon povrede nisu uopšte mogli da stoje na nogama. Prvi pregledi su pokazali da se radi o teškoj povredi, ali želeo sam da čujem još stručnih mišljenja, i sve sam se nadao da nisu ligamenti. Na kraju su svi nalazi pokazali isto, da se radi o rupturi prednjih ukrštenih ligamenata, što znači da me posle operacije čeka duža pauza, prema nekim procenama od šest do devet meseci. Optimista sam, verujem da ću već u aprilu biti spreman da pomognem Crvenoj zvezdi u odbrani titule, i da ću biti spreman za Evropsko prvenstvo u junu.
Ekipa je nesumnjivo bila oslabljena pred revanš, ali kako je bilo vama kao kapitenu kada u utakmici generacije ne možete da pomognete na terenu?
– Bili smo oslabljeni jer nije igrao Ćosić, kao i time što je Pantić imao parne kartone, i to su bili veliki problemi za odbranu, još na sve to i moja povreda. Tu je i situacija da su Rajković, Nastasić, Jojić, Đuričić, Marković i Mitrović u A reprezentaciji, pa smo imali dosta mlađih igrača od tog izlaznog godišta. Kroz čitave kvalifikacije smo se nosili s tim, tako da se nisam brinuo da li ima ko da me zameni, jer sam znao da ima. Bilo mi je mnogo teško, kao što sam rekao već, kada ste igrač, osećate pritisak dok ne počne utakmica, a kad ste navijač, što više vremena prolazi, sve ste nervozniji. Pao mi je kamen sa srca kada je Kostić dao gol, slavlje je moglo da počne.
Partizan je prvi u Jelen super ligi, a odneo je pobedu i u poslednjem večitom derbiju. Kakva je atmosfera u svlačionici i kakav je stav po pitanju bodovne prednosti večitog rivala?
– Teško nam je pao poraz, pre svega jer smo bili bolji tokom većeg dela utakmice, ali nas nije hteo gol. Meni je možda još teže palo jer opet nisam imao priliku da zaigram, prošle sezone sam u jesenjem delu bio na klupi, a u prolećnom me je sprečila povreda da debitujem i u večitom derbiju. Iskreno se nadam da ću se oporaviti do sledećeg, jer mi je velika želja da igram tu utakmicu. Ima da se igra, ništa još nije gotovo. U klubu verujemo u odbranu titule.
Nema komentara