Niški kompozitor Stefan Sretić dobitnik je nagrade za najbolju originalnu muziku za film „Otkucaji tišine“ Marka Džambića na Međunarodnom filmskom festivalu „Moondance“ u Sjedinjenim Američkim Državama.
On je nagradu osvojio u konkurenciji za najbolju muziku van engleskog govornog područja. Ujedno, Sretić je i jedini kompozitor iz Srbije, koji je dobio ovu nagradu. U intervjuu za „Univerzitetski Odjek“ govori o filmskoj muzici, komponovanju, ali i o značaju kulture i umetnosti.
– Ogromna je čast biti odlikovan jednim ovakvim priznanjem. Divan je osećaj kada u vidu nagrade dobijete potvrdu da ono što radite radite na pravi način. Nagrada jeste svojevrsni pokazatelj sklonosti ka određenoj oblasti i mladim ljudima daje sigurnost i samopouzdanje. Za mene je ovo jedna velika doza motivacije i, nadam se, ulazak u profesionalni svet bavljenja filmskom muzikom.
Nagradu ste dobili za kratki dokumentarni film koji govori o skijašu i fudbaleru koji je ostao u invalidskim kolicima, a nakon toga postao paraolimpijski reprezentativac u stonom tenisu. Kako je raditi na povezivanju muzike i slike u jednu celinu?
– Jedna od osnovnih stvari prilikom “muzičkog ozvučavanja” pokretne slike jeste dobra komunikacija kompozitora i reditelja. To je za mene od presudnog značaja i nešto od čega umnogome zavisi uspeh krajnjeg produkta. Takođe, dosta sam čitao, upoznavao se sa životom protagoniste, nakon čega se rodila ideja za glavnu temu, a potom i celokupnu orkestraciju.
Koliko dugo se bavite filmskom muzikom, da li ćete uskoro raditi na nekom novom filmu?
– Muziku za svoj prvi film napisao sam pre dve godine, međutim želja za komponovanjem za film rodila se mnogo ranije. Oduvek me je privlačila moć muzike da slika najrazličitija stanja, atmosfere i raspoloženja, pa sam odlučio da se oprobam u tome. Uskoro sledi i premijera filma “Po suncu hoda”, za koju sam komponovao muziku.
Klavir svirate od malih nogu, šta za vas predstavlja muzika?
– Muzika je moj unutrašnji svet, svet kome vrlo često pribegavam. U njoj vidim najdraže ljude i najlepša sećanja. Prvi kontakt sa klavirom predodredio je moju životnu putanju, pa je muzika danas moj neiscrpan izvor ljubavi i smisao mog života.
Iza sebe imate mnogo koncerata. Kakav je osećaj kada ste na bini, je li to ulazak u drugi svet?
– Poput glumca koji na pozornicu izlazi u jedan novi svet i na trenutak postaje neko drugi, tako je za mene izlazak na binu momenat odlaska u polje kreativnog nadahnuća i ispoljavanje emotivnog naboja. Kao domaći teren u kojem se osećate prijatno. Scena je za mene postala mesto iskazivanja najdubljih i najiskrenijih osećanja, a nastup trenutak razmene emocija sa publikom, gde je muzika univerzalni jezik za komunikaciju.
Osim scenskih nastupa, nastavili ste i škovalanje, te ste upisali I doktorske studije u Novom Sadu. Planirate li da se u Srbij bavite muziku ili par perspektivu vidite u inostranstvu, kao veliki deo vase generacije?
– Voleo bih da unapređenje svog znanja potražim i u inostranstvu, da širim svoja poznanstva i ostvarujem različite međunarodne saradnje, ali bih svakako voleo da delujem i na domaćoj sceni. Nažalost, svest o značaju kulture i umetnosti za društvo je na jako niskom nivou kod nas, pogotovo među mladima koji su danas vrlo izloženi negativnim uticajima kiča i šunda. Nastava likovne i muzičke kulture se sve više potcenjuje, a trebalo bi da igra važnu ulogu u razvijanju kreativnosti dece, jer je to period kada se formira ličnost i izgrađuje intelekt pojedinca. Želja mi je da dam svoj doprinos i smatram za profesionalnu odgovornost širenje i razvijanje kulturnog života našeg društva.
Foto: Vladan Iličkovič
Nema komentara