Kritičar Mark Fišer je 2016. godine, komentarišući Blejkov razvojni put kao umetnika, uporedio sa duhom koji postepeno poprima materijalnu formu („...Like hearing a ghost gradually assume material form“).
Photo: NME
U vezi sa ovom konstatacijom, ako se išta može reći, ili ako se bar mogu ukrasti Blejkove reči iz intervjua za magazin Dazed, jeste da se on oseća prilično ugodno u svom staro-novom odelu, što se pogotovo može osetiti na njegovom najnovijem albumu Assume Form koji je izašao pre nekoliko dana.
Engleski producent i kantautror Džejms Blejk, pored Kevina Parkera iz australijskog benda Tejm Impale, koji sebe naziva musician’s musician, iza scene pokriva širok spektar savremene pop industrije. Od saradnji sa Bijonse, Kendrikom Lamarom i Trevisom Skotom, Blejk je, pre svega tokom poslednjih nekoliko godina, često bio iza zareza kada se na muzičkim sajtovima ili Vikipediji pogledaju saradnici na velikim hitovima.
Uticaj hip-hop i r&b zvuka se preneo i na njegov najnoviji projekat, ali pored toga, velika inspiracija, iliti muza, bila je njegova devojka Džamila Džamil. Ispunjen romantičarskim zanosom, Blejk je na svoj način stvorio pandan Mistijevom I Love You, Honeybear, koji je ovaj indi-folk kantautor u potpunosti posvetio svojoj ženi.
Posledica tih izuzetno snažnih osećanja preslikala se i na produkciju. U prošlosti, Blejk je bio etiketiran kao stvaralac koji pravi prilično sporu, melanholičnu muziku, koju je magazin Pitchfork podrugljivo nazvao sad boy’s music. Međutim, Blejkov odgovor na taj komentar došao je, pre svega, u vidu muzičke podloge za album.
Klavir je i dalje nosilac melodije, ali je paleta boja daleko svetlija, a struktura pesama puna iznenađujućih preokreta. Vokali, takođe, pokrivaju sve moguće visine, prirodnije naležu na melodiju, čak i kada su izmanipulisani efektima, kao u drugoj polovini uvodne pesme Assume Form ili Can’t Believe the Way We Flow.
Posebno bih, pričajući o ovom aspektu albuma, izdvojio pesmu Barefoot in the Park, uz gostujuće vokale španske flamenko pop pevačice Rosalie, u kojoj se njihova dva glasa bezmalo neprimetno i bajkovito prepliću i nadopunjuju jedno drugo.
Naravno, Blejku su „dug otplatili“ i njegovi prethodni saradnici, Trevis Skot i Andre Bendžamin. Pesma Mile High zvuči kao minimalistički posleponoćni trep benger, dok Bendžamina na Where’s the Catch? odlikuje neverovatna energija, harizma, kao i dovitljivost.
Tematski, album ne skreće previše s puta kojim se uputio. Blejk inspiraciju crpi iz svoje duboke posvećenosti i ljubavi prema ženi do koje mu je neizmerno stalo. S lakoćom se mogu pohvatati u gotovo svakoj pesmi delovi i reči koje su upućene upravo njoj.
Blejk na ovom izdanju i priznaje da ta snažna privrženost proističe zbog njenog neodustajanja da bude uz ovog kantautora, čak i pri njegovim najmračnijim trenucima. Slušalac može da stekne utisak da je ona u potpunosti okrenula njegov svet naglavačke, pre svega kroz njenu podršku Blejku da se izbori s svojom zatvorenošću i depresijom.
On se u pesmi Barefoot in the Park pita šta će mu balans u životu, kad želi da bude sa njom svaki dan, dok mu je tokom I’ll Come Too svejedno gde ona ide, bila to pauza za ručak ili Njujork, on će biti tamo sa njom. Međutim, najlepša slika njegove ljubavi prema Džamil može da se čuje u pesmi Into the Red.
Ovaj redak Blejkov solo izlet na prvoj polovini albuma vođen je očaravajućom klavirskom melodijom uz violinsku pratnju, a njegove reči krasi paradoksalan spoj direktnosti i metaforičnosti. Otvoreno govori kako je ona svaki put primetila njegove ruke sakrivene u džepu (nesigurnost) ili njegovo lice prekriveno šakama (depresija), ali da je to nije odvratilo od njega, već naprotiv. On njoj pripisuje sve zasluge, dok sebi obećava da će uraditi sve što je potrebno kako bi ona bila deo njegovog života.
Pred kraj, album polako bledi, pre svega melodijski, mada kao da ni Blejk ne nudi ništa što je drastično drugačije, već mu se priklanja i stapa se zajedno sa tom monotonijom. Bez obzira na to, Assume Form predstavlja jedno veoma kreativno i romantičarsko delo, praćeno izuzetnom produkcijom koje će izazvati žmarce u telu slušaoca, bilo zbog otvorenosti i emotivnosti kojoj su izloženi, bilo zbog hipnotišućih melodija.
Blejk je prihvatio „ranjivost svog duha“ i poprimio oblik u kojoj oseća potpunu kontrolu nad onim što on jeste.
Nema komentara