Da li zbog oldskul Prodigy zvuka, simpatične lisice na naslovnici singla ili zbog činjenice da je ovo prvi novitet posle skoro šest godina, Nasty se čini kao odlična najava za predstojeći album The Day is My Enemy.
Ono što obično skrene pažnju sa samog muzičkog kvaliteta jesu svakako reakcije publike. Podsetimo se momenta kada su The Prodigy najavili drugačiji zvuk na novom albumu i (pu, pu, daleko bilo) približavanje EDM talasu, što je dovelo do pomešanih osećanja većine fanova, no sasvim je sigurno da je manji broj onih koje je ova izjava obradovala. Ali kako to obično biva, teško je udovoljiti narodu, pa se tako ni zaista tipični sirovi Prodigy zvuk nije dopao ušima prosečnog obožavaoca. Zašto? Zato što nisu ponudili ništa posebno novo? Ali, da li je zaista potrebno da najbolji svetski trio elektronske muzike iznenadi svoju publiku nečim sasvim drugačijim? Tanka je linija između ljubavi i mržnje, pa bi isto tako i hipotetički veliki prasak razočarao velike ljubitelje i poštovaoce Keith-Liam-Maxim stvaralaštva.
Nasty je daleko od EDM zvuka, ali i najbolje Prodigy numere ikada, što svakako ne znači da nije odlična i da ne vrišti THE PRODIGY . Ono što ja lično cenim u njihovom radu je doslednost pomalo nasilnom zvuku, tvrdim melodijama i grubom glasu Keitha Flinta, čega definitvno ne izostaje ni u prvom singlu sa albuma koji svi željno iščekujemo. Energična melodija i sasvim čudan spot doprinose svojevrsnoj akcionoj atmosferi, skoro kao da je Nasty deo nekog filmskog soundtracka za recimo Fincherov film.
Energija koja se ne smanjuje ni u jednom momentu tokom skoro četiri minuta pesme, zaista presimpatična hipnotišuća lisica, stari-novi Prodigy fazon i predugačka apstinencija od pravog britanskog prljavog i sirovog elektronskog zvuka čine iščekivanje 30. marta i albuma The Day Is My Enemy još težim, ali ima nešto lepo u ovakvim mukama.
Nema komentara