“Ako ste shvatili rege poruku, onda nemate baš opciju da odustanete, to je borba na duge staze, a ne trka na sto metara. To je maraton u kome vi morate da budete ono što govorite da jeste. Morate da budete spremni i da platite cenu koju to nosi”, kaže u intervjuu za “Odjek” frontmen “Del Arno Banda” Jovan Matić.
Kada su u beogradskom kulturnom klubu “Akademija” nastupali samo bendovi koji imaju album, mladi rege sastav “Del Arno Band” (DAB) nastupao je po prvi put. Politika kluba u običaju nije imala duže nastupe od 45 minuta, ali je DAB pridobio publiku na sat i po. Isto tako je pridobija i trideset godina kasnije.
Iza ideje da se rege svira na ovim prostorima stoje braća Vladan i Jovan Matić, koji su u julu 1986. godine osnovali prvi srpski autorski rege bend. Opredelili su se za muziku koju niko pre njih nije na takav način svirao i tako postali prvi bend koji je svoj kompletan materijal izlagao u rege “roots” formatu. U proteklih 30 godina, njihov sastav činilo je preko 150 muzičara, što je baštini DAB-a ostavilo četiri studijska albuma i tri kompilacije. Sada bend broji do šesnaest članova, a u okviru njihove osnovne postavke na nastupima možete čuti zvuk bubnja, bas gitare, solo gitare, ritam gitare, klavijatura, duvačke sekcije (truba, saksofon, trombon), vokalne sekcije (glavni vokal i prateći vokali) i perkusija.
Svoj jubilarni trideseti rođedan “Del Arno Bend” proslaviće onako kako najviše voli – koncertima u novosadskoj “Fabrici” 17. decembra, u Domu omladine i u Zrenjaninu u “Lion pub-u”. Novim singlom “Ljut sam” bend najavljuje izlazak petog albuma, pa će publika moći da se podseti starih, ali i da čuje neke nove numere.
Kada ste prvi put čuli rege zvuk i glas legendarnog Bob Marlija, kakav je to utisak ostavilo na Vas?
– Znam tačno taj prvi put kada sam čuo rege zvuk. To je bio treći razred gimnazije, znači ‘78 i jedan moj drugar iz gimnazije i kraja, jednom je pod miškom imao taj “Natty Dread” album. Kaže evo ja sam ovo preslušao pa ako te zanima. Ja sam to stavio na tacnu i tu je prva pesma bila "Lively Up Yourself". To je zaista izazvalo momentalu revoluciju. Sve ono što sam ja do tada slušao, a slušao sam već tada rok, klasiku i džez, nije bilo slično tome. Apsolutno nikakva muzika koju sam do tada upoznao nije imala nikakve veze sa onim što je izlazilo iz zvučnika, ta energija, taj pristup muzici, kada je odjedanput gitara otišla u stranu, da su u centru sinkope, bas i taj moćan drešteći vokal… To me je dovelo dovde. Počelo je od jedne pesme i 35, 36 godina kasnije me vi pitate kako sam otkrio rege muziku. Kod svih velikih rege fanova sve to tako počne, rege vas tako jako pukne i onda nema stajanja. Posle sam otkrio da sam rođen isti dan kad i Bob Marli i onda sam negde na kraju zaključio da nisam imao drugog izbora nego da se ovim bavim.
Šta vas je podstaklo da rege donesete u Srbiju?
– Treba imati u vidu da u to vreme nije baš bilo jednostavno nagovoriti ljude da sviraju tu muziku koja je njima nepoznata. Osamdesetih je vladalo uverenje da prosto beli čovek nema taj kapacitet razumevanja tog crnog ritma i da on to prosto ne može da svira. Postojao je jedini način da naš bend bude relevantan, da bude toliko dobar da dosta muzike koju svira postane irelevantno. Dakle, da publika mora to prihvati, bez obzira da li voli ili ne voli rege. Bez obzira na to da li uopšte zna šta je to rege, ona mora reći “e pa ovo je dobro”. U ovoj zemlji u kojoj smo počeli, u kojoj se videlo da će doći do problema, smatram da smo doneli ispranvu odluku. Odlučili smo da nosimo taj plamičak normalnosti, da ne dozvolimo da baš svi potonu u one najcrnje emocije i misli. I koliko god to možda materijalno nije bilo izazovno, u nekom duhovnom smislu svakako smo bili uspešni. Dotakli smo sve što je normalno, a to je za devesete poprilično velik uspeh.
Retko koji bend može da se pohvali sa tri decenije postojanja. Šta se u vašim nastupima promenilo, a šta ostalo isto od prvog nastupa u Akademiji?
– Ono što se menja tokom vremena su samo načini na koje tragate za savršenom notom, za tim gralom. U stvari ne želite baš ni da ga nađete, jer ako nađete savršenu notu, onda ne postoji nijedan razlog da se posle toga bavite muzikom. Drugi postulat što se nas tiče jeste da ako ste pravilno shvatili rege poruku, onda jednostavno nemate baš opciju da odustanete. To je borba na duge staze, to je maraton, a ne trka na sto metara. To je jedan maraton u kome vi morate da budete ono što govorite da jeste. Morate da budete spremni da platite cenu koja to nosi. Rege nema bleštavilo estradnih karijera, on nema te munjevite skokove u bogatstvo. Morate biti spremni da ne budete nagrađeni onoliko koliko smatrate da bi trebalo da budete nagrađeni, ali ste zauzvrat jedan od nosilaca te izvorne rege poruke. Tako da tu godine ne menjaju mnogo naš pristup ka onome što volite da radite, menja se način muziciranja, menja se pojavni oblik na koncertu, usvajate neke nove trikove kojima možete da obradujete publiku, ali suštinski posao je isti. Mi smo nosioci poruke tolerancije, ljubavi i to je sve što bi mi trebalo da radimo. To je ono što je naš razvojni put.
Nasuprot vas ili pak sa vama, nalazi se publike. Koliko se ona menjala u poslednjih 30 godina?
– Veliku radost mi pričinjava činjenica da je naša publika “copy-paste” rege publike u svetu. U našoj publici možete istovremeno da vidite i hevi metalca i post hipika i porodicu s decom i egzekutiva sa tašnom, odelom i kravatom.. I kad to vidim, a to vidim na skoro svim nastupima, onda negde imam osećaj da je dobro, ispao sam dobar učenik svojih rege učitelja. Dakle, rege nema smisla ako ne zahvata sve, on mora da može sve da zahvati i svi moraju biti dobrodošli. Inače sama poruka i sam ritam nemaju smisla. Desilo mi se, baš u Novom Sadu, da mi je prišao neki momak i rekao da se doselio nazad u Srbiju inspirisan našom muzikom za koju tvrdi da mu je promenila život, što verujem. Tako da smo primetili da smo imali jedan plemenit uticaj na određene ljude koji slušaju našu muziku, što je za pohvalu, jer mislim da nema tog umetnika koji se nije dičio time da je pozitivno uticao na živote onih koji slušaju njegovu muziku. Što se tiče nekog konkretnijeg uticaja, ne postoji rege bend na Balkanu koji se nije pozvao na nasleđe koje je ovaj bend gradio. To znamo po kontaktima iz Slovenije, Hrvatske, Bosne, sve dole do Makedonije. Dakle, počeli smo od nule, od pravca koji nije formalno postojao na ovdašnjoj sceni, a došli smo dotle da smo ispratili tri generacije rege autora sa prostora bivše Jugoslavije. Eto, sutra da se sve završi ne bih imao ništa da kažem na sve što smo postigli.
Da li vidite nekog na domaćoj rege sceni, ko će moći da nastavi priču o regeu koju je DAB započeo?
– Danas iskreno sumnjam da bi “Rolingstonsi” mogli da potpišu bilo kakav ugovor sa bilo kakvom izdavačkom kućom, a da su početnici. Stvari su se promenile na gore, u nešto što je kranje bljutavo i poprilično nebitno. Momci u odelima i kravatama sa vrlo suženim seksualnim preferencama odlučuju šta će mladež slušati naredne sezone. U svemu tome njima ne trebaju umetnici, trebaju im samo ljudi, poput ovih eksponenata u rijaliti šou, voljni da se ogole do kraja, da bespogovorno slede sve direktive i imaće spot, raspored događanja, sve, samo da se smeše. To je jako tužno. Zato ja nisam siguran da li ima nekog ko će moći da zauzme to mesto. Siguran sam da muzika neće nestati. Ako ništa drugo, odete sa dve udaraljke i gitarom trg i već imate koncert. Da li ima dece koje to mogu da rade? Naravno da ima i to je bitno. I ja sam mnoge od njih upoznao, tu su Mašta Bašta, Kilo Kilo iz Novog Sada, dobro IrieFm malo meša karte što se tiče stila, ali svi su oni tu i svako od njih može da da neki doprinos.
U stvaralaštvu benda učestvovali su mnogi muzičari, sastav se menjao, a sada broji i do 16 članova. Šta je to što je konstanta DAB-a zbog koje opstaje?
– DAB ima hiljade članova, svako ko kupi kartu za koncert član je benda, član je koncepcije. Opstajemo zato što smo ostali bend što smo od početka. Postao sam toga svesan sada kada sam pripremao rođendanske koncerte, kontaktirao bivše članove i ispostavilo se da je DAB koncepcija. Zato opstaje. To je koncepcija koja je radovala ljude koji su u njoj učestvovali, što dokazuje oduševljenje svih ljudi koje smo kontaktirali da nam se pridruže na našim rođendanskim koncertima. U razgovoru sa njima sam shvatio da su oni mnogo ozbiljni, posvećeni učenici. DAB je postao jedna ideja, ideja ljubavi, tolerancije, ideja svega onoga što mi nismo dobijali kroz zvanične poruke, ideja svega onog što se dešavalo ispod radara u toj zajedničkoj ideji benda koju mi nismo izmislili, već samo prigrlili. Zato to traje toliko dugo.
Šta možemo da očekujemo od sledećih trideset godina “Del Arno Banda”?
– Ono što će se dešavati narednih trideset godina jeste moja čvrsta želja da se ljudima za to silno strpljenje i odanost odužimo. Već imamo planove ovog leta da se odužimo sa silom novih pesama, za koncerte ne mogu da obećavam jer nije sve u našim rukama, ali nove pesme svakako možemo da snimamo. Mimo novih koje postoje, planira se još pesama za sledeće leto da budu spremne. Nismo dovoljno objavljivali, nismo bili dovoljno brzi, što je bio i predmet unutrašnje rasprave u bendu, koje su završene tako što smo ipak odlučili da se u narednih trideset godina odužimo sa više novih pesama, više aktivnosti, više vidljivosti. Čisto da ljudi vide da smo tu i da mislimo na njih.
Nema komentara