Gde je mesto džezu u Novom Sadu?

Nekad je Novi Sad imao svojevrsni simbol putovanja kroz vreme i svet, putem džezerske muzike koja se puštala i slušala u klubu koji se vodio parolom koju je u pozadini čuvala crno-bela fotografija Majlsa Dejvisa: What is jazz?... if you gotta ask, you will never know...

Bila je to neka vrsta „sigurnе kuće" kako kaže nekadašnji vlasnik kluba, u Natoševićevoj broj četiri, koja se zvala Džez klub Wheels. Tamo sam odlazila još kao srednjoškolka i upijala sve moguće tonalitete koje bih čula a potom beležila u svojoj maloj svesci, kao i imena džez velikana koja bih videla na zidovima kluba ili čula iz nečijih priča. To je bio jedini klub u Novom Sadu koji je imao stalne džez svirke, sve dok se njegova vrata 2014. godine nisu trajno zatvorila. Od tada, Novi Sad ostaje bez svog jedinog džez doma, i postaje grad u kojem ne postoji džez klub. Na osnovu ovoga, može se postaviti pitanje: Da li džez u Novom Sadu odumire ili se njegov kulturni koncept i kulturni kod menja zajedno sa publikom?

Pijanista, kompozitor i nekadašnji vlasnik kluba Wheels Aleksandar Dujin kaže da je otvorio džez klub u Novom Sadu zajedno sa porodicom iz ljubavi prema džezu i potrebe da opštu kulturu podigne na viši nivo.

– Novi Sad je imao otvorene muzičke radinoce na koje su dolazili razni muzičari iz Novog Sada i okruženja svakog petka i subote tokom 16 godina. Mislim da je to rekord bilo kog džez kluba u Srbiji da je toliko postojao. Taj klub sam držao zajedno sa porodicom iz ljubav prema toj muzici i potrebe da opštu kulturu grada dignem na neki viši nivo. Iako sam, dok sam držao Wheels  napravio svesno finansijski minus, tamo sam opet dobio toliko duhovne kompenzacije koja je nemerljiva bilo kakvim parama.

On kaže da je danas držanje bilo kakvog džez kluba neisplativo bez pomoći grada.

 – Osnovna stvar i problematika džez klubova danas, jeste ta što je njihovo održavanje finansijski nerešivo bez pomoći grada, odnosno institucije i sistetma koji bi to trebalo da sponzorišu. Mali je broj ljudi koje to stvarno interesuje, i zbog toga je držanje bilo kakvog džez kluba neisplativo. To više rade entuzijasti koji imaju svoj budžet i koji vole džez muziku, pa oni sami investiraju u to, ali takvo nešto može da traje najviše godinu ili dve, i onda se ugasi.

Dok je studirao u Beču, tamo je postojalo čak 16 džez klubova.

– Dok sam studirao u Beču početkom 80-ih, tamo je bilo 16 džez klubova koji su aktivno radili, od kojih je njih osam imalo čak četiri puta nedeljno svirke, da bi sada ostala samo dva aktivna kluba.

To se događa jer danas džez prestaje da bude klupska priča, kaže Dujin.

 – Danas džez ne samo kod nas, nego i u Evropi, prestaje da bude klupska priča i klupska muzika, iz prostog razloga što se koncept džeza i prustup džezu promenio. On više nije muzika za zabavu, već svetska priznata muzička forma koja je dobila svoj međunarodni renome. Otkada je Herbi Henkok 30. april proglasio za Svetski dan džeza, džez je dobio ozbiljan muzički status, poput klasične muzike.

Danas se džez muzika seli iz klubova na festivale koji mogu mnogo više da doprinesu džezu, smatra Dujin.

 – Sve više festivala se organizuje gde se namenski dolazi da se sluša džez, ne samo kod nas nego i u svetu. Proširuje se ta festivalska priča džeza koja je mnogo ozbiljnija nego klupska. Ako pogledamo samo Srbiju, ovde imamo ukupno 19 džez festivala – kaže Dujin.

Ali problem je što se oni kod nas ogranizuju samo jedanput godišnje.

 – Problem je što se svi ovi festivali uglavnom organizuju jedanput godišnje, priča džez scene u Srbiji je neodrživa tokom tekuće godine – rekao je Dujin.

Problem je i što je kod nas prisutna apsolutna nezainteresovanost medija ne samo za džez, nego generalno za kulturu.

 – Mediji danas nemaju nikakvu zainteresovanost za kulturu, gledanost i zainteresovanost za nju apsolutno opada. To je ustvari globalni problem u kojem se kultura danas postavlja pod veliki znak pitanja. Količina informacija, koja je svakodnevno prisutna putem interneta je tolika da je to jedna džungla podataka u kojoj  je zaista teško se snaći i odabrati bilo šta kvalitetno. Društvene mreže danas imaju potpuno drugi kontekst i cilj kao i mediji. Sve se svodi na to šta je najviše gledano i šta najviše ljude interesuje. Time se manipuliše i samo to se distribuira i reklamira, samo to se prezentuje – kaže Dujin.

Na pitanje gde je mesto džezu u Novom Sadu, Dujin je odgovorio sledeće:

 – Mesto džezu u Novom Sadu je teško definisati jer je to jedna imaginarna, vanvremenska i vanprostorna kategorija. Mislim da džez publika u Novom Sadu postoji i da njen broj nije zanemarljiv. Ima ljudi koji vole džez, ali nažalost, kao što sam već i rekao, džez još uvek ovde nije prepoznat kao umetnost u koju treba investirati, za razliku od klasične muzike. Klasična muzika je dobila svoje mesto u kulturnim dešavanjima svugde u svetu, i zbog toga ona i od grada i od pokrajine ovde dobija određene subvencije, dok za džez još uvek u Novom Sadu, osim Novosadskog džez festivala, ne postoji nikakvo finansijsko odvajanje u toku tekuće godine koje može da obezbedi neka koncertna dešavanja – kaže Dujin.

A kako muzičari koji sviraju ovde i u inostranstvu doživljavaju džez kod nas?

Bubnjar Igor Plzak, svirao je širom zemlje i Evrope u raznim džez sastavima. Živeo je i radio u Holandiji gde je završio studije na konzervatorijima u Utrehtu i Amsterdamu. Povremeno u Novom Sadu ogranizuje džez svirke.

Muzičar Igor smatra da samo u džez klubovima može da se oseti prava džez sloboda.

 – Dok sam studirao u Amsterdamu u Holandiji, tamo je bio veliki broj džez klubova u kojima si mogao da osetiš pravu slobodu, u kojima si mogao da sviraš kako hoćeš i šta hoćeš. Tu su uvek dolazili jako dobri džez muzičari, i ti si kao ljubitelj džeza ili kao muzičar koji još uči, imao jedinstvenu priliku da vidiš vrhunske džez muzičare na malom rastojanju od sebe, da vidiš njihov znoj i da osetiš emociju muzičara koji ti je blizu. To ne postoji u Novom Sadu – rekao je on.

Ovde imam osećaj kao da ljudi nisu dovoljno otvoreni za saradnju – kaže Igor.

 – U Novom Sadu postoji određena incijativa i volja da se pokrene i uradi nešto po pitanju džez scene, ali je problem u tome, što ovde ljudi ne žele da sarađuju, nisu još uvek koherentni i dovoljno otvoreni. Jednostavno ne sarađuju jedni sa drugima, a to je neophodno u džezu – rekao je Igor.

Igor kaže da se džez kultura u Amsterdamu koja se razvila tokom 60-ih godina tamo, sačuvala do danas.

 – U Amsterdamu postoji džez kultura koja se razvila još šezdesetih godina, gde su nastupali vrhunski muzičari poput Bena Vebstera, Erika Dolfija, Četa Bejkera. Tamo se stvorila jedna kritična masa kao i gomila vrhunskih muzičara koji ovde verovatno nisu poznati široj publici. Takva scena je počela da produkuje sve više i više kvalitetnih muzičara. Tamo je izuzetno jaka džez scena, zato što se decenijama radilo na tome. U Amsterdamu su svaki dan džez svirke vrhunskog nivoa, u kojima i ti sam kao muzičar možeš da učestvuješ – rekao je Igor.

Iako se na prvi pogled čini da je ovde zainteresovanost za džez mala, Igor kaže da Novi Sad ipak ima svoju džez publiku.

 – Ja sam prošle godine organizovao svakog četvrtka džez svirke u Kafe Peru u Novom Sadu. Tamo sam počeo da viđam iste ljude, koji su dolazili i koji su bili željni džeza. Novi Sad ima publiku, možda ne dovoljnu, ali je svakako ima.

Igor ističe da je ovde više problem što džez nije dostupan širem krugu ljudi.

 – Ovde je više problem nešto drugo. Ovde ne postoji incijativa da se kreira džez publika. A kako se publika kreira? Publika se kreira kao što se i svaki mejnstrim kreira. Što se više neko nešto čuje, ono se i više zavoli. Ako se takva muzika kao što je džez, često servira ljudima i narodu, onda će to njima postati blisko. Takav mejnstrim je postojao 50-ih i 60-ih godina, tada je mejnstrim bio džez. Kada govorimo o Evropi, tu je najjača džez scena u Amsterdamu, Londonu i Parizu. To su gradovi u kojima se jedan određen krug ljudi i atmosfera istorijski usadila. U tim gradovima je postojala kritična masa, velika volja i želja da se takvo nešto napravi.

Na pitanje gde je mesto džezu u Novom Sadu, Igor je odgovorio:

 – U klubu. Džez se može razviti samo u klubu. Kad ljudi dođu na džez festival i vide nekog vrhunskog muzičara tamo koji im se nalazi daleko na bini, njima to izgleda kao da je to nemoguće postiću u ovom životu i na ovom mestu. Dok je u klubu drugačije. Ti to možeš zaista da doživiš tamo, da posle svake svirke sedneš ovako kao ti i ja i da razgovaraš sa muzičarem, i onda to postane deo tvog života. Džez festivali nisu loši, oni su dobri, ali oni se koriste da promovišu džez, oni nisu preduslov za osnivanje džez scene u jednom gradu. Džez može da živi samo u klubu, na mestima gde se stalno svira, gde se ta umetnost prati i gde postoje džez muzičari – rekao je Igor.

 Šta je sa Novosadskim džez festivalom?

Usled nedostatka džez menifestacija i festivala u Novom Sadu, Kulturni centar Novog Sada odlučio je 1999. godine da organizuje prvi džez festival u Novom Sadu, koji je ove godine obeležio 21. godinu. O samim počecima festivala i njegovim doprinosima Novom Sadu, pričala sam sa dugogodišnjom urednicom muzičkog programa Kulturnog centra Novog Sada i urednicom Novosadskog džez festivala Vesnom Kaćanski.

 – Kulturni centar je 1999. godine organizovao prvi džez festival u Novom Sadu. Ranije je postojala manifestacija koja se zvala Dani džeza u Novom Sadu koja je trajala desetak godina. Posle toga, narednih desetak godina nije bilo nikakve džez manifestacije, da bi onda muzičar koji je tada radio u Kulturnom centru Igor Molnar Đango, napravio Džez tajm fest, međutim Džez tajm fest se ubrzo ugasio, pošto je Igor otišao iz Novog Sada. Te 1999. godine odlučeno je u Kulturnom centru da se organizuje džez festival. Dobila sam taj zadatak, koji sam sa zadovoljstvom prihvatila. I eto ovo je 21. godina kako se bavim festivalom, iako nisam mislila da ću se tako dugo zadržati – rekla je Vesna uz smeh.

Ona kaže da je i Novosadski džez festival znatno doprineo tome da Novi Sad postane Evropska prestonica kulture.

– Smatram da je Novosadski džez festival svih ovih godina, znatno doprineo Novom Sadu, pored ostalih festivala i značajnih kulturnih događaja, da Novi Sad postane Evropska prestonica kulture, zato što džez festival ne organizuje samo koncertna dešavanja, tu postoje je i džez radionice оd samog početka, edukativni programi unutar samog festivala, koji su mnoge mlade muzičare inspirisali da počnu ili nastave time da se bave i da upišu džez akademije u Evopi ili Americi.

 Da nema grada Novog Sada ne bi ni bilo džez festivala, kaže Vesna.

– Da nema grada Novog Sada koji izdvaja najveći deo novca za Novosadski džez festival  kao i drugih sufinansijera i onih koje smo sami obezbedili iz nekih od zemalja, iz zemalja tih organizacija, to ne bi bilo tako. Naša ideja je bila da ponudimo taj festival kao jednu od lepih mogućnosti koja postoji u celom svetu i koja može isto tako da postoji i kod nas.

 Na pitanje koliko je zadovoljna odazivom publike na festivalu, Vesna je odgovorila sledeće:

 – Moj utisak je da je sve vreme isto interesovanje za džez festival. Više od 80 odsto je mladih ljudi među posetiocima, što je meni jako drago. Ponekad se desi da je interesovanje nešto veće, da neki izvođač izazove još veći odaziv publike.

Na pitanje da li bi volela da Novosadski džez festival bude još posećeniji, Vesna je odgovorila:

 – Naravno da bih volela da bude više ljudi, da bude toliko tesno da moramo svi da se preselimo na stadion (smeh).

 Vesna kaže da postoji mogućnost da se i u Novom Sadu na Akademiji umetnosti otvori džez odsek.

– Dobro je što u Muzičkoj školi Isidor Bajić u Novom Sadu postoji fakultativni nulti odsek džeza, koji vodi čovek kog sam već pomenula,  Igor Molnar Đango, kao što i u Beogradu od pre nekoliko godina, postoji džez odsek na Fakultetu muzičke umetnosti (FMU). Priča se, da će se nešto slično dogoditi i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, za koju godinu. Bilo bi mi drago da se ideja o džez odseku na AUNS takođe ostvari. Milslim da ovde ima uslova za to, jer je Novi Sad bio univerziteski centar, u koji je dolazilo puno mladih ljudi iz inostranstva da studiraju. Verujem da još uvek postoji ta informacija da je Novi Sad nekako taj grad.

 Ipak Vesna ističe da bi ova umetnost trebalo da bude mnogo više prisutna u medijima.

– Kada bi džez muzika bila prisutnija u medijima kod nas, i ne samo džez, nego kultura generalno, ona bi verovatno bila mnogo bolje tretirana. Znam da svi žele da zarade novac, ali neke stvari bi ipak trebalo posmatrati drugačije. Ne može se ni na svemu zaraditi.

 Vesna je pre desetak  godina shvatila da u Novom Sadu ima malo novinara koji se interesuju za džez.

 – Pre desetak godina sam shvatila da mi nemamo novinare koji su dovoljno edukovni, koji mogu da prate manifestacije kao što je na primer Novosadski džez festival. Nema puno ljudi koji su zaista u tome, koji uživaju u toj muzici, idu na koncerte i pišu prikaze o događajima, a ne znam ni da li ima mesta gde bi se oni edukovali. Mi smo, kada sam to shvatila, pre desetak godina organizovali radionicu kako bismo edukovali ljude za taj posao, koja je bila besplatna, ali je odaziv bio mali – rekla je ona.

Na pitanje gde je mesto džezu u Novom Sadu, da li u klub ili na festivalu, Vesna je odgovorila:

- I jedno i drugo i treće… Na otvorenom prostoru...

– Mesto mu je i u klubu, i na festivalu i na samostalnom koncertu bez festivala i kao muzici koja se sluša uživo. Kada ste poslednji preko radija slušali uživo prenos nekog koncerta? Sve nam to treba. Trebaju nam koncerti preko godine, trebaju nam svirke u klubovima i na otvorenom prostoru i na svakom mogućem prostoru koji se može dobro opremiti za takvu muziku. Neka sve ide u dobrom pravcu, neka svega bude više, pa i kada je džez u pitanju – rekla je Vesna.

 I tu bi se završila ova priča, koja je nastala počektom decembra 2019. godine

Nova godina, nov život, nov početak, novo jutro, jer svaka kreativnost uključujući i sam džez, traži svoju obnovu.

Napolju pada kiša, svi nekud jure za svojim poslovima, a ja se pitam gde je mesto džezu u Novom Sadu? Da li je u klubu? Ili pak na festivalu? Ili možda svuda? Može biti da je ipak džez jedna vanvremenska i vanprostorna kategorija, kako kaže pijanista Aleksandar Dujin, a može biti i da se prava i istinska sloboda džeza može osetiti samo u klubu, kako kaže bubnjar Igor Plzak, a može biti i jedno i drugo i treće...na otvorenom prostoru.... kako kaže Vesna Kaćanski iz Kulturnog centra.

 Možda je najbolje da se vratimo na parolu sa samog početka priče novosadskog Džez kluba Wheels koja u originalu potiče od muzičara Luja Armstronga:

What is jazz?... if you gotta ask, you will never know…