ANDREJ MLADENOVIĆ: Kako bi svirao Tarantino da je bubnjar?

Trenutno najpoznatiji alternativni muzičari u Srbiji – Vizelj, Crvi, Turisti, Nikola Vranjković – imaju nešto zajedničko: bubnjara. Njegovo ime je Andrej Mladenović i u intervjuu za Odjek govori o tome šta čini dobar bend.

Bubnjeve je zavoleo sa dvanaest godina, nakon koncerta AC/DC-a, a u prvi ozbiljan bend stupio je u srednjoj školi. Kaže da su u to vreme bendovi posećivali svirke jedni drugih, i tako je nastao Vizelj, sa kojim je objavio prvi EP i prvi album. Ušunjavši se na muzičku mapu, nastupali su kao predgrupa brojnim bendovima, kao što je Artan Lili.

Kako su dobri bubnjari uvek traženi, tako je i Andrej, zahvaljujući brojnim preporukama, dospeo u bendove Crvi, Turisti, a od nedavno nastupa i kao perkusionista na koncertima Nikole Vranjkovića.

Pored toga, Andrej je i student audio-vizuelnih tehnologija, a planira da, po završetku ovih studija, upiše još jedan fakultet.

Kako izgleda istovremeno biti student i član nekoliko bendova?

– To je prokletstvo. Više bendova mi treba da bih zadovoljio svoju sviračku potrebu. Ne zato što sam toliko lud i nemam šta da radim, nego još uvek ne postoji bend s kojim mogu da izguram neki ozbiljan tempo i da imam probe 3-4 puta nedeljno i da sviram svakog vikenda. Praktično, imam 3 dela slagalice, tačnije 3 benda, od svakog dobijem po malo i, kad se to spoji, nastaje zadovoljena sviračka potreba.

Kako si počeo da sarađuješ sa Crvima?

– Prva proba je bila strašna, mislio sam da nakon nje neće biti ničeg. Nisam došao spreman, malo sam nezrelo pristupio proučavanju materijala za tu prvu probu, ali skontali smo se. Bilo nam je zabavno, postojala je neka zdrava energija i sviralo nam se i valjda je ta želja presudila.

Album objavljen krajem februara zove se “Šta si to uradio”. Šta ste to uradili pa ste došli do tog naziva?

– Pesma “Šta si to uradio” nastala je još sa starom postavom, a mi smo je brusili. Ime albuma je nešto oko čega se većalo dugo i niko se nije pojavio sa predlogom koji je bio prihvaćen, i gotovo slučajno se pomenulo da bi album trebalo tako da se zove. Imalo je smisla. Kada čovek posluša album, može da se zapita “Šta su to uradili” pošto je sve potpuno suludo i haotično. Prošli album koji je stara postava snimala se zove “Piše nam se dobro”, pa evo, sad nakon toga što nam se pisalo dobro, “Šta smo to uradili”. Revizija. Album ima dosta smirenih momenata, odmaranja i hlađenja, tako da mislim da smo dobru stvar uradili.

Kako bi opisao proces stvaranja albuma?

– Metodologija rada za ovaj album je uglavnom bila pravljenje nekih skica kod kuće, pa razmena materijala preko interneta. Basista osmisli pesmu koju će da peva-svira, pošalje ti kostur-skicu, ti to čuješ, dođeš na probu, prilagodiš sebi, sviraš. Nismo pesme većinski radili dolaskom na probu i džemovanjem da bi se desila pesma, nego je sve  bilo kao  matematika. Svako je to odradio kod kuće, kao domaći zadatak.  Pola tog albuma je već postajalo, stara postava je to već svirala. Kada smo gitarista Sergej Sokolov i ja ušli u tu priču, te deonice smo prilagodili nama, promenili i  “brusili” te pesme i došli do tog rezultata, oblika i forme, koja se desila na albumu. Zavisi to od benda.

– Što se tiče pravljenja pesama, Vizelj mi je najbolji primer od svih bendova sa kojima sam svirao. Sve što smo napravili, bilo je napravljeno na probama. To mi je omiljeni način rada, jer muzika nastaje iz interakcije sa ljudima iz benda. Po mom mišljenju, to je poenta posedovanja benda i sviranja, jer neće mi sedenje kod kuće doneti iste ideje, isti doživljaj, kao kada bih radio sa ljudima u nekom real time-u. ​​​​​​

Da li je zvuk benda iskreniji na početku karijere ili kada sazreva?

– Što se tiče muzike koju ja pratim, to je konstantno iskreno. Nemoguće je toliko se prilagoditi tržištu i otići od onoga što jesi. Kada sviraš, sviraš o tome što jesi. To može samo da se apgrejduje vremenom. Ne verujem ja u tu podelu šta je “true” a šta nije “true”, da li se jesu ili nisu muzičari prodali. Čak i kada daješ publici to što želi da čuje, ti daješ sebe. Nemoguće mi je to rastaviti. Pitanje je pakovanja. Drugačije je kada jedan lik pravi muziku, a drugačije kada su u bendovi u pitanju. Između članova benda se stvara neka hemija koja je prisutna tokom celog razvoja. 

Dakle, bend je skup lica koja čine jednu dušu?

– Na primer. Meni je stran taj način razmišljanja o neiskrenom pravljenju muzike zbog ogromne love, jer iskreno, mi nikada nismo došli u tu poziciju da vidimo ogromnu lovu. Bilo bi super kada bih mogao da dobro zaradim od svog sviranja, ako ne, nema veze, ali uvek bih svirao to šta sviram. To ne znači da sam rešen čvrsto da ostanem u svoja dva kvadrata, već rešen da ostanem veran sebi. 

Imaš li favorita na albumu?

– Neka bude “Istine postoje”. Čini mi se da je ona manifest nove postave. Nije rađena metodologijom “domaći zadatak”, odnosno kod kuće. Događala se na probi, tako smo ostvarivali interakciju i najviše vremena smo imali da radimo na njoj od svih pesama. Zanimljiva mi je i za sviranje, najdinamičnija je, a možda i najglasnija, a to je jako bitno. 

Photo: Tanja Drobnjak

Šta je to što doprinosi tvojoj inspiraciji za stvaranje?

– Odnos koji imam prema instrumentu je posledica upijanja svih mogućih sadržaja u obliku muzike, filmova, knjiga i likovnih dela. Moram da se vratim na Vizelje. Snimali smo pesmu “Mamuze” koja u sebi ima neke vestern momente. Meni je tada prošlo kroz glavu pitanje: “Kako bi Tarantino odsvirao ovu pesmu da zna da svira bubnjeve?” I onda sam pokušavao da nađem prelazni medijum između filmova i muzike, i gledao sam da prenesem Tarantinovog “Đanga” na te deonice. I tada mi je prvi put palo na pamet da inspiraciju crpim iz različitih grana umetnosti, da bih preneo neke emocije i razmišljanja do kojih dolazim konzumiranjem umetničkih dela. 

Koja je zajednička nit između Crva, Turista, Vizelja i Vranjkovića?

– Super atmosfera, super ljudi. Nemam žanrovske barijere u smislu da sviram jedino ono što meni ide. Sami Crvi su mi bili izlaz iz zone komfora. Turisti su isto nešto potpuno novo i drukčije, što se tiče mog sviranja i principa. Stvar koja je kao lepak kada je muziciranje u pitanju, jesu kod mene međuljudski odnosi. Kako se kapiraš sa ljudima, neka atmosfera na probi, mimo toga kada svirate. To čini dobar bend. I uvek mi je bilo bitno da se slažem sa svima iz benda i da svi imamo zajednički cilj i da to vreme koje provodimo na probama bude zabavno. A što se tiče ljudi sa kojima sviram, ne zna se ko je luđi, a ko je bolji.

Imajući u vidu tvoje raznoliko iskustvo, šta zameraš sceni?

– Koncertni prostori su uglavnom problem. Turisti ne mogu da sviraju svuda. Imali smo gomilu koncerata po Srbiji, ali smo tehnički uslovljeni. Mnogi klubovi u manjim mestima nemaju odgovarajuću opremu. Bend dosta zavisi od opreme, ali uvek će biti dobar koncert ukoliko ti svojim sviranjem preneseš energiju publici. Loše je kada ti znaš kako to treba da zvuči, a ne uspeš da ga odsviraš zbog opreme prostora u kom si. Turisti su nedavno svirali u Hali sportova, kao predgrupa Partibrejkersa, gde su oprema i ozvučenje bili fenomenalni i teško da će ijedan prostor nadmašiti to mesto. Uzdamo se u festivale, tamo je oprema odlična. Ne mogu da kažem da ovo zameram sceni, jer se ona danas održava na aparatima, pokreće je jedino entuzijazam. Ne volim kad ljudi pričaju kako nema mladih i publike. Ima i mladih i publike.

Šta možemo da očekujemo od tebe u bliskoj i daljoj budućnosti?

– Od mene ništa, samo od skupine s kojom radim. Nove pesme s Turistima, koncerte sa Crvima i Vranjkovićem, nastupe sa bendom Limbo Lightning, koje nisam pomenuo, ali to je najsvežija stvar koju radim. Treba da pripremimo materijal i ideja nam je da izdamo ploču. Zaljubljenik sam u zvuk i muziku, od koje živim svakog dana. Idealni cilj kom stremim je da se bavim u životu zvukom, kroz sviranje, snimanje, akustiku, ozvučenje... To je neka ideja, sem ako se ne desi da živim isključivo samo od sviranja.