Deveti Arsenal fest u Kragujevcu istakao se kao jedan od najboljih regionalnih festivala ove sezone svojom izvanrednom organizacijom i produkcijom, a pre svega izborom muzičara. Poslednje večeri publika na Garden stejdžu je imala priliku da čuje Bohemiju, Turiste, Buč Kesidi, Vojka V, Atheist Rap, Marka Luisa i beogradsko garažni psihodelični rok bend Vizelj, koji se izdvojio svojim eksplozivnim nastupom.
Photo: Teodora Micić
U intervjuu za Odjek, Aleksa Nedić, basista Vizelja, govori nam o njihovim turnejama, vizuelnom identitetu i zašto je autentičnost važna.
Vaš vizuelni identitet je ono što vas izdvaja na sceni. Floral košulje, šljokice, treša i dresovi, animal printovi. Kako gradite taj imidž, gde nalazite inspiraciju?
– Shvatili smo da je vizuelni identitet nešto što je mega bitno i što mnogi bendovi ne umeju, pa smo uzeli nešto i shvatili da dobro izgledamo. Vremenom smo radili na njemu sve više i više, kao i na samom scenskom nastupu. Ne znam s kim bih nas uporedio. Možda Bad seeds, oni su se tako oblačili – prljavo, ali svečano. Međutim, nismo baš ni kao oni, imamo mi svoj originalni momenat, mi smo samo prljavo, oni su samo košulje. Mislim da imidž dobro prati naš zvuk.
Pored dobrog imidža imate neverovatnu scensku energiju. Publika vas karakteriše kao bend koji se mnogo bolje doživi i razume kada se sluša uživo, a ne preko online platformi.
– To je prokletstvo domaćih bendova, svakako je uživo mnogo bolji trip. Stalno govorimo ljudima da dođu na naše nastupe i da se neće da se pokajati. Kada čuju naše pesme – ili im se sviđaju ili im se ne sviđaju. Ali najčešće, ako neko dođe postane frapiran, pa tako i ostane. To je uvek tako. I to nije samo ovde nego i bilo gde. U Engleskoj, na primer, ljudi su prvih šest pesama bili frapirani: „Šta rade ovi debili”, a do kraja postane nastup kao Aca Lukas – najveća žurka na Balkanu.
Photo: Bob Perišić
Da li imate neki ritual pripreme pred svirku? Da li se dogovarate oko koreografije ili sve ide spontano?
– Znamo otprilike šta radimo. Svako je nekako u svom stilu. Svako ima neku posebnu energiju sa kojom nastupa na bini, neki svoj energetski prostor koji je specifičan, ali s obzirom na to da imamo neke prepoznatljive stilove i prepoznatljive poteze, svaki je već rutina. Dakle, ništa se ne dogovaramo. Rekao mi je jedan kolega da će klinci jednog dana, ako doguram do nekog višeg nivoa, kopirati moje fore sa akordima, zabacivanjem i lomljenjem basa.
Kako vas je britanska publika prihvatila? Spomenuo si frapiranost i oduševljenje.
– Sve mi se jako dopalo, ali najbolje nam je bilo u Londonu. Najveći i najluđi grad, najviše ljudi. Apsolutno bih mogao da vidim sebe u budućnosti da tamo sviram, živim i radim. Publika je u početku bila šokirana. Većina ljudi u publici ne zna srpski, pa je na to gledala kao na nešto egzotično i nešto što nikad nije čula, naročito naš tvrdi zvuk koji negujemo, a koji su oni zaboravili, jer nisu u tom fazonu više. Bilo im je jako zanimljivo i na kraju su „izdivljali“. Nisu videli ništa nalik tome. Britanci „divljaju“ malo drugačije, ne kažem da su oni normalni a mi ne, ali mi smo Balkanci.
Photo: Anastasija Zec
Koja je, onda, razlika između britanskih i ovdašnjih festivala?
– Festival na kom smo svirali je bio show case festival, polu indoor festival. Bilo je pedeset bina, nešto unutra, nešto napolju, mi smo napolju svirali, i drugačije je jer je sve veće. U Beogradu bi to bila jedna ulica sa klubovima, tamo bi to bio ceo kvart. Bilo je 400 bendova, pedeset klubova i koncerata čak i na nekim improvizovanim binama. Drugačije je jer imaju više para i prave veće investicije. Niko te ne shvata ozbiljno jer si Balkanac, a došao si u zemlju rokenrola. Međutim, dopali smo im se i razmenili smo par kontakta. Drugačije je svirati kod kuće nego u svom gradu. Ovde te svi znaju, tamo te ne znaju. Tamo imaju naviku da dolaze na koncerte i plaćaju karte. Postoji mogućnost da se vratimo da sviramo tamo, da odemo u Australiju, što bi bilo kul.
Sviranje u bendu stvara mnogo mogućnosti po pitanju turneja i putovanja. Kada razmišljaš o svetskim festivalima, gde bi voleo da te sviranje odvede na turneju?
– Turneja po Severnoj Africi. Zašto? Ne znam. Tamo je moja domovina, ja bih da se vratim među svoje ljude. Šalu na stranu, severnoafrička kultura opisuje moj identitet. Nastupao sam skoro u Beogradu u ogromnoj marokanskoj odori. Tamo bih voleo da odem i da je doživim. Ovde smo ispunili neke snove – svi su hteli da sviraju u Engleskoj, mi smo to uradili. Šta dalje? Nemam pojma. Toliko smo podigli svoje standarde, pre toga smo nastupali u Sloveniji i Makedoniji od stranih zemalja i sad odjednom Engleska i Irska.
Govoreći o nastupima u Srbiji, gde ti je bilo najbolje?
– Ne znam koji da izdvojim. Možda deset godina Kišobrana u Dragstoru – najbolji koncert na svetu! Bilo je previše ljudi, nije moglo da se diše! I drugi put u Dragstoru, Hali Gali, to mi je možda najdraže. To je naš festival koji smo mi napravili.
Photo: Stefan Živković
Spomenuo si nove pesme i Hali Gali, kakav projekat imate u planu?
– S obzirom na veliki uspeh Hali Galija kao koncerta, radimo kompilaciju deset mladih vodećih beogradskih bendova koji predstavljaju trenutni izgled beogradske scene. Poenta ovog projekta je zabava. Jer lično, radim sve što mi je zabavno, a ono što nije preskočim. A druga poenta je da danas ima toliko bendova, krenula je cirkulacija zvuka i onda bi bilo okej da se ozvaniči njen trenutni izgled, da se uhvati momenat. To su nam prijateljski bendovi i kvalitetni i mladi bendovi koji imaju šta da kažu. Buč Kesidi, nažalost nije na kompilaciji, ali to je neki drugi zvuk. Oni su prijatelji neke druge vrste i žanra, iako smo oni i mi dva vodeća mlada benda da sceni. Mislim da idemo u drugačijim smerovima, ali svirali smo istog dana na istom stejdžu na Arsenal festu, što je bilo fenomenalno.
Dosta radite na vašem zvuku i performansu, s obzirom na to da studiraš odnose s javnošću, da li misliš da je to dovoljno da bi ljudi samo prišli? S obzirom na veliku konkurenciju, zašto bi ljudi odabrali baš Vizelj?
– Naravno da se bavimo promocijom i da upražnjavamo svoje marketinške fakultetske sposobnosti kako bi to bilo najbolje moguće, ali mi imamo faktor – dođite i nećete se pokajati, koji se pokazao kao jako dobar pristup. Svaki put uradimo nešto novo na svakom koncertu koji možeš samo tada da vidiš. U Elektropioniru smo svirali previše puta, ali svaki put je bilo drugačije. Autentičnost nastupa je ono što privlači ljude. Uglavnom su ljudi jako uštogljeni na bini, a to je ono što mi izbegavamo. Želim da izbegnem taj momenat da od sebe pravim instgram zvezdu koja će biti zaboravljena posle nekog vremena. Za ovih šest godina postojanja, uradili smo toliko toga da je putanja isključivo samo uzlazna.
Nema komentara