Meci jednostavno jedu sve... Lišće, drveće, zemlju, osobu. Jedu ih. Čine da osoba krvari svuda. Mi smo sada kao divlje životinje i nemamo gde da idemo. Sunce, zašto i dalje obasjavaš ovaj svet? Želim da te uhvatim i da te pritisnem tako jako da više nikad ne svetliš. Tako bi sve pojela tama i niko nikada više ne bi mogao da vidi sve užasne stvari koje se ovde događaju.
(slashfilm.com)
U gužvi društveno-relevantnih filmskih ostvarenja tokom prošle godine nekoliko filmova je svojom celokupnom snagom realizacije uspelo da se „progura” u prve redove. Nagrađivana Stvorenja bez nacije (Beasts of No Nation) definitivno predstavljaju jedno od najsnažnijih. Delio sam neprijatno iznenađenje filmski daleko obrazovanijih ljudi kada je Akademija rešila da zanemari rediteljsko remek-delo amerikanca Kerija Dodžija Fukunage u svim nominacijama za Oskara. Ako ništa drugo, nominacija izuzetnom Ajdrisu Elbi za ulogu zastrašujuće harizmatičnog bezimenog Komandanta makar bi malo utišala buru nastalu posle izostavljanja tamnoputih glumaca iz užeg izbora za najprestižniju filmsku nagradu. Iako je Akademija poznata po izboru filmova koji se bave vrlo važnim socijalnim pitanjima, izostavljena je sablasna priča o istinitim zbivanjima kroz prizmu fiktivnih likova, figura na tabli u najmračnijim predelima daleko od očiju javnosti, igračkama nevidljivih sila koje na razaranju civilizacije grade svoja carstva.
Stvorenja bez nacije je vizuelna adaptacija istoimene nagrađene knjige 32-godišnjeg nigerijsko-američkog fizičara Uzodinme Iveale, a Fukunaga, koji je preuzeo posao režiranja, svoju reputaciju stekao je radeći na prvoj sezoni proslavljene serije Pravi detektiv (True Detective) i filovima Bezimeni (Sin Nombre) i Džejn Ejr (Jane Eyre). Film prati mladog Agua (kog igra četrnaestogodišnji Abraham Ata), kroz čiji narativ upoznajemo teške psihološke promene koje nastaju kada se plastični, mladi um ubaci u požar teških društvenih okolnosti. Radnja se odvija u bezimenoj Afričkoj zemlji u kojoj vlada konstantno ratno stanje i borba nekoliko frakcija, gde prednjače dominatna vojska trenutne Vlade i opozicije. Agu, čija priča počinje bezbrižno, čak i komično, postaje prvo svedok bezdušnog nasilja vladine vojske čiji se postupci pravdaju borbom protiv opozicionih snaga, a zatim i učesnik u ovoj besmislenoj borbi.
(slashfilm.com)
Značajan uticaj u dehumanizaciji Agua, predstavnika beznadežnih mladića koji svakodnevno padaju pod lobotomiju svojih nadređenih, igra Ajdris Elba, u ulozi Komandanta – vojnika, bandita, pobunjenika, očinske figure, koji je predstavljen kao harizmatični, ekscentrični vođa grupe izgubljenih, mladih duša na putu osvete. Film prikazuje i maniuplaciju kroz tribalna verovanja siromašnih afrikanaca, gde Komandant zauzima i ulogu vrača, koji uz pomoć obreda i upotrebe heroina, koji mladi vojnici stavljaju na svoje rane, diže ratnu euforiju i osećaj besmrtnosti u ovom prelasku dece u krvoločne zveri. Fukunaga se ne libi da dehumanizaciju prikaže kroz brutalne sekvence u kojoj je i sam Agu učesnik. Ipak, i Komandant je samo figura. Njega snabdevaju ljudi u odelima, daleko od krvi, koji iz svojih luksuznih vila šalju sredstva kako bi dalje gurali rat i razaranje, što Komandant, uprkos svojoj očiglednoj inteligenciji, prekasno shvata.
Fukunaga ostavlja svoj pečat prepoznatljivim melanholično-sumornim sekvencama koje su proslavile i prvu sezonu Pravog detektiva, a osim toga, donosi i žestoke scene rata i destrukcije koje od Stvorenja bez nacije, uz atraktivnu priču, čine jedan od boljih ratnih filmova poslednjih godina. Najveća zamerka gledalaca je tempo filma, koji negde na sredini priče značajno opadne. On ipak daje gledaocu vremena da oseti postepen nestanak onog ljudskog iz Agua i put od veselog dečaka sa početka filma do ljušture sa puškom u rukama, koja ni sama ne shvata svoj obrazac ponašanja. U jednoj sceni Agua posećuje bela psihoterapeutkinja koja je zadužena za rad sa decom koja su učestvovala u brutalnostima. Gledajući je preko stola, on u njoj vidi lažni, saosećajni osmeh, koji ne može da shvati. „Ona misli da sam ja mala beba”, izgovara u sebi, „Ali ja sam starac”.
(slashfilm.com)
Zanemarivanje Stvorenja bez nacije za Oskara objašnjava se činjenicom da film nije ispunio sve zahteve Akademije kako bi se našao na listi. Razlog za to je, naravno, način na koji je distribuiran film, jer je on originalno ostvarenje Netfliksa, koji svoje filmove i serije prikazuje premijerno na internetu. Mnogi zameraju da je Akademija staromodna, kao i da je previše naklonjena Holivudu i bioskopskim premijerama, a da ne shvataju ozbiljno nešto što očigledno preti da preuzme hegemoniju, kako je amerikanci zovu, Industrije zabave. Bez obzira što je zanemaren u elitističkim krugovima, ovaj film kritička filmska javnost nije previdela, pa se o njemu još uvek dosta priča.
Stvorenja bez nacije snažno ukazuju na probleme koji se dešavaju na području unutrašnjosti Afrike, a što mi dobijamo servirano u nekoliko rečenica na internetu i televiziji. Subliminalno kritikuje pasivnu prirodu modernog doba, kojima su mediji fikcionalizovali realnost, gde ljudi kao da nisu svesni da 21. vek i dalje trpi veliku socijalnu patologiju kako bi zadovoljio apetite skrivenog imperijalizma. U svetu koji teži da se na sve načine poveže u jedan kolektivni um, svi su istovremeno zaslužni za sve pobede čovečanstva, ali su i krivci za svaku rupu na geografskoj karti od kog čovečanstvo digne ruke.
Nema komentara