„Longlegs” predstavlja najnovije ostvarenje Oza Perkinsa, sina legendarnog Entonija Perkinsa, poznatog po ulozi u Hičkokovom „Psihu”. Perkins je ušao u svet horora na jedinstven način, kombinujući psihološku dramu, triler i horor sa jakim okultnim motivima. Kao reditelj, Perkins ima specifičan osećaj za atmosferu i voli da istražuje tamne, psihološki složene teme, često kroz vizuelno stilizovane kadrove i uz minimalne dijaloge. Prethodno je radio na filmovima kao što su „The Blackcoat’s Daughter” i „I Am the Pretty Thing That Lives in the House,” gde je takođe ispoljavao svoju sklonost ka mističnom, horor ambijentu i sporijoj, atmosferičnoj radnji. U „Longlegs” se upušta u svet serijskih ubica, nadrealnih vizija i okultnih simbola, u čemu zadržava estetski prepoznatljiv stil, ali se susreće i s izazovima u narativnoj doslednosti.
Ovaj film prati priču serijskog ubice poznatog kao Longlegs, kojeg igra Nikolas Kejdž, i istražiteljke Li Harker, koju tumači Majka Monro. Kejdž, sa svojom karakterističnom intenzivnošću, daje liku Longlegsa jezivost i hladnoću, ali lik ostaje nedovoljno razrađen i pomalo površan. Longlegs, koji je oličenje nečiste sile i destruktivnosti, zastrašuje svojom pojavom, ali ostaje statičan kao karakter, dok bi dublje nijansiranje moglo doprineti da postane pamtljiviji zlikovac. Monro se pokazuje kao dobar izbor za ulogu Harker, jer uspeva da prenese osećaj nelagodnosti i tenzije, dok istražuje zloslutne tragove koje ubica ostavlja.
Foto: Weekender
Perkinsov rediteljski stil u filmu do izražaja dolazi kroz upečatljive vizuelne simbole. Početne scene su snimljene u 4:3 formatu, stvarajući klaustrofobičan osećaj, kao da je publika zatvorena u nelagodnom svetu junakinje. Kako radnja napreduje, format se postepeno širi, simbolizujući rastuću svest i unutrašnju snagu Li Harker, koja se suočava sa tajanstvenim simbolima i morbidnim tragovima ubice. Ova vizuelna simbolika podseća na Perkinsov umetnički uticaj Arija Astera i Roberta Egersa, koji takođe koriste stilizovane kadrove za dočaravanje emocionalne dubine priče.
Atmosfera filma je jedan od najjačih elemenata, gde Perkins kroz statične kadrove i retro vizuelne elemente uspeva da stvori neprekidno prisutnu nelagodu. Upotreba okultnih tema, kombinovana sa jezivim kadrovima, stvara osećaj izmeštenosti i zloslutnosti. Posebno su impresivni muzički i zvučni efekti, koji svakom prizoru dodaju dodatnu dozu nelagodnosti za koje je zaslužan brat režisera, Elvis Perkins, pod pseudonimom Zilgi. Zvuci deluju prigušeno, kao da dolaze iz drugog sveta, što doprinosi atmosferi horora i osećaju izolacije likova.
Međutim, film nailazi na kritike zbog narativne strukture, naročito u završnici. Prva dva čina uspešno postavljaju misteriju i drže pažnju publike, ali završetak deluje ubrzano i nedovoljno objašnjen. Film prelazi u horor obrt tokom poslednjih dvadesetak minuta, što je kod mnogih kritičara izazvalo osećaj nezadovoljstva zbog površnog razrešenja. Mnogi smatraju da bi detaljnije objašnjenje simbola i njihove funkcije doprinelo dubljem razumevanju radnje i motiva likova.
Perkins koristi određene simbole i detalje iz američke politike, kao što su portreti Bila Klintona i Ričarda Niksona, koji se pojavljuju u scenama, ali bez jasnog objašnjenja. Ovi motivi stvaraju osećaj nadrealnosti, ali kod nekih gledaoca izazivaju frustraciju zbog njihovog neobjašnjenog prisustva. Pored toga, prikaz ubice u ženskoj odeći deluje pomalo zastarelo, što bi moglo otuđiti deo publike. Iako Perkins crpi inspiraciju iz složenih porodičnih tema, ovaj motiv može delovati previše staromodno za današnji horor žanr.
Sve u svemu, „Longlegs” je film koji potvrđuje Perkinsovu sposobnost da kreira jezivu atmosferu i istraži okultne teme kroz psihološki pristup, ali narativna neskladnost i ubrzan kraj ostavljaju osećaj propuštenih prilika. Majka Monro i Nikolas Kejdž pružaju autentične interpretacije, ali zbog scenarističkih ograničenja ostaju na nivou arhetipskih likova. Film će verovatno privući ljubitelje umetničkog horora i trilera s elementima iz devedesetih, ali može izazvati osećaj zbunjenosti i neispunjenih očekivanja kod šire publike.
Nema komentara