Ratni reporteri često počinju svoje priče rečenicom "Ništa ne pitamo, fotografišemo da bi drugi ljudi pitali".
Svaki prikaz rata, prema sveopštoj moralnoj računici, trebalo bi da bude obojen realnošću nasilja i smrti. Ali, ono što sigurno znamo jeste da kada se okrenemo jedni protiv drugih, niko ne pobeđuje. I da se tu moralna računica često ne izračuna do kraja.
Upravo o tome govori film "Civil War" (Građanski rat) reditelja Aleksa Garlanda koji je ove godine prikazan u bioskopima. Budući da je njegov projekat iz 2014. godine pod nazivom "Ex Machina" bio veoma uspešan i doneo brojne nagrade, među kojima je i jedan Oskar, očekivalo se mnogo.
Vizija reditelja je budućnost Amerike u ratu sa samom sobom, a priča prati dve pobunjene strane, plavu i crvenu, odnosno snage Teksasa i Kalifornije koje idu ka Vašingtonu u kome je predsednik koji započinje svoj treći mandat (Nik Oferman). Prikazuje se manjak empatije i nezainteresovanost građana za situaciju u kojoj su se našli delovi Amerike, jer ne žele da se mešaju niti učestvuju u konfliktu.
Četiri novinara i fotoreportera su u ravnoteži između lepote i pakla u građanskom ratu. S obzirom da godinama niko nije uspeo da intervjuiše predsednika, na put ka ekskluzivnoj priči kreću ratna fotoreporterka Li (Kristin Danst) i reporter Džoel (Vagner Mura), njima se pridružuju stariji reporter Semi (Stiven Mekinli Henderson) i mlada Džesi (Kejli Speni) kojoj je idol Li. Proći će kroz celu razrušenu Ameriku, videti krvave prizore, naoružane ljude, upadati u zamke, ali i pokazati da lepota njihovog posla i kvalitetna priča vrede više od sopstvenog života.
Foto: Jovana Damjanović
Kroz njihove uloge ističe se važnost i odgovornost medija u izveštavanju tokom rata. Pre svega, ratni fotoreporteri su ključni jer pored toga što rizikuju život, dokumentovano pružaju dokaze o stvarnosti rata, prenose snažne emocije i empatiju prema žrtvama. Ali, postoji i druga strana priče, ona između četiri zida, kako reporteka Li u filmu kaže, jednom kad kreneš da se preispituješ ne možeš da staneš.
Scene su mnogo realistične, u nekim momentima deluju gotovo kao dokumentarne, a muzika je pažljivo odabrana. Dugodišnji saradnici reditelja, Džef Barou i Ben Salsberi su komponovali orginalnu melodiju za film, ali su upotrebili i numere drugih izvođača poput "Lovefingers" (Silver Apples) i "Rocket USA" (Suicide). Često i tišina predstavlja težak zvuk, posle eksplozija i stradanja, a cvrkut ptica uliva nadu. Snage muzike stoga najviše leži u predahu koji nudi od vrlo teške tišine.
Na kraju filma prikazuje se ta paradoksalno i novinarski, lepša strana rata, odnosno dolazak na lice mesta. Tada kreće borba za ekskluzivnu priču, u tom slučaju iskustvo i osećaj pružaju prednost. Ipak, nekada se možemo služiti i tuđim iskustvom, koliko god mladi bili, trofejna fotografija može biti naša. Dok je za intervju dovoljna i jedna rečenica, u ovom slučaju - "Ne dozvolite im da me ubiju".
Iako novinari nemaju oružje, njihova moć reči i fotografisanja može biti jača od svakog metka. Istina je uvek najsnažnija.
Nema komentara