Kao juče da je bilo kada se onomad, u januaru 2013. godine, podigla takva prašina, jer je budžetom republike predviđeno nula dinara za kinematografiju, da se još mogu osetiti u ustima kristali peska. Ali ne onog peska sa Azurne obale Kanskog festivala, već peska iz peščanog sata, peska vremena koje je iscurelo u nepovrat.
Uzdiglo se tada sve, i staro i mlado, prihvatilo „kuku i motiku” i urlalo kako je sve otišlo dovraga i kako je takva odluka smrtna presuda i podrugljiv podsmeh nekada čuvenoj jugoslovenskoj filmskoj školi. Radilo se od tada, nestručno, ili manje nestručno, ali nešto se radilo, i korak po korak od tih nula dinara došlo se do pet miliona evra u decembru 2015. godine. Osnovana su nekakva tela, zasukali rukave neki ljudi i sada je stanje na papiru „bolje nego ikada”. Ali nijedna nova dopisana nula na nekakvom bankovnom računu ne može da poništi jednu nepobitnu činjenicu – mi više nemamo kulturu gledanja filmova.
U to se i lično dao uveriti svako ko je u posetio nedavno održani Festival evropskog filma u Novom Sadu. Osam festivalskih dana, 18 filmova iz isto toliko država iz čitave Evrope i jedna sablasno prazna bioskopska sala Kulturnog centra. Na projekciji jedva dvadesetak ljudi. Potvrda „blagajnika” potištenim glasom da je i juče bilo tako, a da će verovatno biti i sutra, para uši gotovo istom jačinom kao i hrkanje gospodina u redu iza koji je zaspao usred projekcije, ili smeh mladića nekoliko redova niže, koji se cereka banalnosti i besmislenosti datog filma. Prazna sala, prazna slika što je još važnije, uprkos detalju koji ne bi trebalo da promakne – festival je potpuno besplatan.
I kako onda takvim pristupom i može da se protivureči i da kontraargument nekome ko ne želi da ulaže u film? Ako ne hrlimo u bioskopske sale ni onda kada nam se sadržaj nudi besplatno, i to, iako nekada njegov kvalitet može biti upitan, generalno ne nekvalitetan sadržaj, koji ipak poseduje umetničku vrednost, kako da onda očekujemo da će se neko odlučiti na takvu „kocku” da ulaže vreme i novac kada je malo verovatno da će mu se to isplatiti ili imati bilo kakvog kulturološkog efekta? Možda i mi sami zaslužujemo onu nulu.
A gde treba tražiti suštinu problema? Da li su godine i godine oronjavanja ove države ljude toliko otuđile od svega što nije „potraga za parčetom hleba” pa kulturu više i ne primećujemo, ili smo tu istu kulturu srozali mi sami time što je ne poštujemo i, u krajnjoj crti, ne razumemo? To je sada već ona da li je starija kokoška ili jaje?
Pesak i dalje kapa kroz peščani sat. Neko novo vreme upravo curi u nepovrat, vreme za čije traćenje smo i mi sami odgovorni. Možemo ga pustiti da iscuri, biće da i moramo, a onda kada ostane jedno veliko ništa, ako to doživimo, pokupimo jezikom one sitne kristale koji zapadnu po ustima, ispljunimo ih, i obrnimo peščanik.
Preuzeto sa: Bor(i)ci za kulturu (medijskestudije.org)
Nema komentara