Moglo bi se reći da je jul posvećen Bergmanu, jer je tog meseca čuveni švedski reditelj i scenarista rođen i preminuo. Za 89 godina života, snimio je oko 60 i režirao više od 170 pozorišnih predstava.
Foto: Time
Ono što malo poštovalaca njegovog stvaralaštva zna jeste i da je ovaj autor pedesetih napravio i niz reklama za sapun „Bris/Breeze“, koje su zapravo predstavljale njegov glavni izvor prihoda.
O njegovim mislima i stvaranju najbolje saznajemo iz njegovih reči, kao što je to slučaj u čuvenom intervjuu „Bergman o Bergmanu“. Za sebe kaže da je bio vrlo neprijatan mladić.
– Da upoznam mladog Ingmara sada, rekao bih mu – vrlo si talentovan i pokušaću da ti pomognem, ali ne želim da imam ništa više sa tobom.
Ovome u prilog svedoči i činjenica da je njegov prvi filmski trijumf „Torment“ (1944) bio propraćen javnim saopštenjem direktora njegove srednje škole, u kojem govori kako je Bergman uvek bio problematično dete.
Ovaj film pokrenuo je debatu o švedskom formalnom obrazovanju, a direktor Henning Håkanson nagovestio je da oni koji se nisu uklapali u taj vrednosni sistem zaslužuju da budu zanemareni. On očito nije mogao da predvidi vrtoglavi uspeh koji je čekao ovog „problematičnog“ režisera. Bergman mu je pismeno poručio da nije imao nameru da kritikuje samo tu, već škole u celini i njihove principe testiranja.
Bergmanov stvaralački pristup ostaje podjednako misteriozan kao i teme kojima se bavio. Svakom filmu prethodilo je pisanje obimne knjige, a on je to objasnio time da prvo napiše sve što zna o priči “naširoko i detaljno.
– Potom potopim taj ledeni breg i ostavim da samo vrh izviruje.
U predgovoru za „Prizore iz bračnog života“, kaže da prati lica likova, njihove reči i pokrete, ali samo kao rečite spoljne znakove njihovih dubljih, unutrašnjih stanja i namera. Ovako je predstavljao sve međuljudske odnose i zato su kod njega i najobičniji razgovori nabijeni emocijama i tenzijom.
Iz potrebe da shvati i najdublje razloge ljudskog ponašanja i to kako se oni manifestuju na površini, napisao je autobiografsku trilogiju koja se tiče odnosa njegovih roditelja. Nju čine knjige „Najbolje namere“, „Rođeni u nedelju“ i „Razgovori u četiri oka“, a autor pokušava da objasni sebi zašto su ga roditelji kao dete zaključavali u ormar, ali i njihovu opsesiju religijom, koja će postati središte njegovih prvih filmova.
U pomenutom intervjuu (Bergman o Bergmanu), kaže da ga stvaralaštvo iz ovog perioda, zaključno sa filmom „The Silence“, čini depresivnim i da više ne može da gleda ništa što je tada stvorio.
BEZNADEŽNI SAN O TOME KAKO BITI
Ne delovati – nego biti. U svakom trenutku svesna, budna. A istovremeno, ponor između onoga što si pred drugima i onoga što si pred samom sobom. Svaki ton glasa – laž i izdaja. Svaki gest – falsifikat. Svaki osmeh – grimasa. Čovek mora da se ogradi, da se zatvori u sebe, da ućuti. Onda nema laži. Tako ne mora da se glumi nijedna uloga, da se pokazuje nijedno lice, da se izvode lažni pokreti. Ali tvoje skrovište nije sigurno, stvarnost nam se ruga. Sa svih strana prodiru izrazi života i prinuđena si da reaguješ. Niko ne pita da li si iskrena ili se pretvaraš. Samo u pozorištu to ima nekog značaja.
Bergmanov film „Persona“ je, pored „Građanina Kejna“, najkomentarisaniji film ikada. Sa sobom povlači onoliko tumačenja koliko je i gledalaca, a univerzalni odgovor koji bi sve zadovoljio – ne postoji. Sam termin autor je preuzeo od Karla Gustava Junga, koji je početkom dvadesetog veka predstavio svoje viđenje tadašnje persone. Pedesetak godina kasnije isto to, ali na svoj način, uradio je i Ingmar Bergman.
Njihova tumačenja najčešće su se stapala, ali na momente i razilazila – Jung je tvrdio da persona predstavlja masku, mračnu senku ličnosti, a Bergman da je to način na koji ličnost želi da je drugi vide. Međutim, njihov krajnji zaključak bio je gotovo identičan.
– Otkrio sam da je predmet koji sam izabrao vrlo širok i da oko mnogih pitanja nisam siguran, a bar na jednom mestu uopšte ništa ne znam – kaže Bergman u predgovoru za „Personu“.
<
Ovaj stvaralački period tada već proslavljenog reditelja sigurno je bio najplodniji, a teme u koje je upirao reflektor bile su praznina, otuđenost, bol, bespomoćnost, usamljenost i – kao rezultat svega toga – ćutanje. Otelovljenje ove zabrinutosti predstavlja Elizabet (tumači je Liv Ulman), glavna junakinja „Persone“, glumica koja je iznenada odlučila da prestane da priča. Fizički i mentalno bila je potpuno zdrava – dakle, ćutanje je bilo isključivo njena odluka.
Jedna od nedoumica oko koje kritičari nikako ne mogu da se dogovore jesu Elizabetini razlozi za ćutnju. Doktorka iz filma, a kroz njene reči i Bergman, kaže da je teško analizirati njene najdublje razloge za ćutanje, ali gotovo je siguran/na da se radi o veoma razvijenoj infantilnosti.
– Ja mislim da čovek mora da bude izuzetno detinjast da bi u ovo naše doba imao snage da bude umetnik.
Uopšte, on je na potpuno nov način pristupao ženskim likovima koje je uvodio u svoja dela i suptilno iskazivao svoju frustraciju time što je žena u potčinjenom položaju. U „Prizorima iz bračnog života“ usputno prikazuje jednu od slika iz svakodnevnog života švedske porodice:
MERIAN: Pročitala sam Piterov članak u „Tehničkim novinama“. Uglavnom sam shvatila o čemu se radi.
PITER: To je Katarina napisala.
DŽON: Zar si ti, Katarina, tako bistra?
PITER: Ja sam tad bio u Nemačkoj, oni su telefonirali, Katarina je sela i učas napisala članak, pa mi ga je pročitala preko telefona.
MERIAN: Ali zašto onda piše da je tvoj članak ako ga je Katarina napisala?
KATARINA: To nije neko izrabljivanje žene. Znaš da mi uvek radimo zajedno.
Upravo je ovakav njegov pristup inspirisao neke od najpoznatijih reditelja francuskog novog talasa, poput Godara i Romera, čuvenih po tome što su u fokus stavljali smelu, slobodnu ženu koja se igra i improvizuje.
BERGMANOVO OSTRVO
U dokumentarcu „Bergmanovo ostrvo“ (2012) ovaj reditelj prikazan je iz ugla Liv Ulman, glumice koja je sa njim sarađivala na devet filmova i koja je ekranizovala neke njegove scenarije. Njih dvoje bili su – kako to mnogo puta kažu u filmu – bolno povezani. Ovaj film verovatno predstavlja Bergmanovo „prvo ja“, koje on nije uspeo sam da artikuliše.
Živeo je u svom snu iz kog je pravio kratkotrajne izlete u stvarnost. Ako nije bio sasvim sam, družio sa svojim demonima koje je, kako kaže, sam snabdevao i koji su bili nebrojivi, dolazili u najneprikladnijim momentima i stvarali paniku i teror.
– Ja postojim na kamenoj plaži koja se spušta u talase zaštitničkog okeana. Pas laje, dete plače; dan potone i postane noć. Ti ne možeš da me uplašiš. Nijedno ljudsko biće više nikad neće moći da me uplaši. To je molitva koju ponavljam sebi u potpunoj tišini.
Međutim, priznaje da mu je povremeno polazilo za rukom da ukroti te negativne sile. One su onda radile u njegovu korist ili – kako je to slikovito objasnio – bile su poput ljiljana koji rastu iz šupkova lešina. Čitav taj proces od straha do kroćenja postao je njegova koža, zbog koje je sebe definisao kao maglovitu figuru, nedostojnu da razvija interese, nedostojnu da se pita o svetu; duboko bezvrednu u svakom smislu i duboko odsutnu u svom prisustvu.
Najusamljenije biće na svetu. Ingmar Bergman.
Nema komentara