Na drugom najstarijem evropskom bokserskom turniru „Zlatna rukavica”, zlatnu medalju u svojoj kategoriji osvojio je Novosađanin, Dositej Todorovski.
Boksom se bavi od osnovne škole, a uspesi dolaze spontano ali zasluženo. Dostitej ovaj sport smatra načinom života i kaže da on razvija ne samo neohodne fizičke sposobnosti, već i one mentalne, koje često, u pripremama pred takmičenja, budu presudne. Iako je ovakav način života pun odricanja, on donosi i mnogo prednosti i užitaka kao što su predstavljanje svoje zemlje na takmičenjima i borba za njenu dobru promociju, a osećaj kada se trud i napor isplate Dositej smatra najvrednijim.
U protekloj godini ostvarili ste značajne rezultate, a jedan od njih je i osvanjanje čuvene Zlatne rukavice. Kakav je osećaj biti najbolji u onome što radiš, pogotovo ako se uzme u obzir da ste u isto vreme i redovan student Univerziteta u Novom Sadu?
Svaki put kada se na nekom takmičenju procita vaše ime i prezime, a zatim kaže Srbija, odnosno, zemlja koju predstavljate, vama srce zaigra, a ono što mnogi smatraju za lični uspeh mi, sportisti, doživljavamo i kao nacionalni. Svesni da je to mnogima beznačajno, da ima mnoog onih koji nikad ne čuju da smo pobedili negde verujemo da vraćamo neki dug državi, samim tim što smo rođeni ovde i što imamo priliku da budemo njeni predstavnici. Sa tom motivacijom sam i ja krenuo u ovaj turnir.Pratila me je publika svojim tapšanjem na svaki moj dobar potez. Mogu slobodno reći da je to glavni razlog zašto sam boksovao tako dobro. Niko me na takmičenju nije pitao šta radim osim što treniram ali svako kada čuje da sam student četvrte godine sa prosekom devet na državnom Pravnom fakultetu, bez zavisti, mi čestita. Kako onda meni da bude teško što ustajem vrlo rano da bih trenirao, odnosno žurim sa fakulteta kući kako bih stigao na drugi trening, kada nekom predstavljaš nadu da je sve moguće i da ništa nije teško kada to zaista želiš.
Koje su sve prednosti individualnog sporta i borilačkih veština uopšte?
Dolazim iz sportke porodice, gde postoji tradicija bavljenja individualnim sportovima. Dede su mi bili gimnastičari dok je otac bio džudista. Tako sam i ja krenuo njegovim stopama i preko džudoa se upoznao sa borilačkim sportovima. Trenirao sam paralelno sa osnovnom školom, a posle pauze tokom srednje škole koju sam pohađao u Budempešti, kada sam se vratio u Srbiju, shvatio sam da mi nešto nedostaje u dnevnoj rutini i da je sport, u stvari, način života. Bilo mi je potrebno nešto novo gde bih morao da učim da dajem sve od sebe da bih bio u ravni sa drugima. Nedostajao mi je izazov, tako sam krenuo na boks.
Baveći se dugo ovim sportom, šta je najdragocenije što ste naučili iz svog i iz iskustva drugih?
Boks mi je srušio sve predrasude o bokserima.To je poseban način života, a ljudi koji se takmiče ili treniraju su ljudi koje bih voleo da imam pored sebe do kraja života. To nisu nasilnici, daleko od toga, a neki koji hoće da maltretiraju druge i koji su možda zato došli da nauče boks, brzo odu. Ovde nema svađe, to je zaista neverovatno. Skoro nikada ne dolazi do nesporazuma, a i kada dođe, rešava se kroz šalu. Svi poštuju jedni druge, svako se klanja svakom jer svi imamo isti napor udaranja u džak, trčanja ili nečeg trećeg, tako da smo tu isti. Trudiću se da ljudima pokažem kakvi su bokseri kako bi ovaj sport postao ponovo poznat kao plemeniti sport.
Mislite li da je u Srbiji teže afirmisati kroz individualne sportove i kroz neke manje popularne discipline, odnosno da je duži put do toga?
Naša zemlja je i dalje u procesu tranzicije, sva merila uspeha su izokrenuta. Mnogim ljudima je svaka vaša medalja beznačajna, bez obzira na sport. Značajna im je dok imaju koristi od vas ili slikanja sa vama. Verujem da smo mi, kao sportisti ove zemlje, tu da joj kroz pravi put vratimo, između ostalog, i ponos koji je uvek zasluživala.
Zašto je tako i šta mislite koji je najbolji način da se populariziju manje poznate discipline kao što je npr. sambo, gde takođe imamo vrlo uspešnju predstavnicu, Ivanu Jandrić. Za nju takođe, do skoro, uprkos osvojenom zlatu u Azerbejdžanu, mnogi nisu čuli?
Odgovor ćemo lakše pronaći ako podelimo tradicionalne olimpijske sportove kao boks ili atletiku i one koji žele da to budu kao sto ja sambo ili kikboks. Pošto je većina pretedenata na ulazak u Olimpijksu porodicu mešavina neka druga dva sporta, a takvi su sambo ili kikboks stvaraju se tabui i potrebno ih je demifisticirati. U tom smislu podjenaka odgovornost za nepopularnost i za, rekao bih, nesrazmernu zahvalnost sportisti koji osvaja medalju, je na urednicima, koji nisu zainteresovani da sportske strane posvete njima, samim tim i da manje poznatim spotorvima ustupe mesto na stranicama dnevnih novina odnosno na televiziji. Potrebno je da celo društvo odredi sport kao nešto potrebno omladini i da ga promoviše. Primera radi, da svaka vest mora da ima ne samo tri rečenice o sportu već da neki vremenski interval populaciona politika bude usmerena na individualne sportiste. Kroz razne intervjue se sportisti u Srbiji na taj način mogu približiti publici, pa možda nekim budućim naraštajima, baš oni, budu svojevrsni idoli. Mogle bi i da se uvedu dokumentarne emisije o sportovima, neke radionice za najmlađe, a i za one starije. Rešenje uvek postoji, a stručnjaka u ovoj oblasti sigurno imamo.
Šta je najbitnije da bi se talenat iskristalisao i šta je ključno na putu stvaranja šampiona?
Većina misli da je trening najbitniji deo u boksu, beskonačan broj pretrčanih kilometara, udaranje u džak ili neka slična vežba, ali to nije tačno. Ponekad u razgovoru sa ljudima sa tim ubeđenjem pitam da li su ikad bili žedni, žedni ceo dan, ili pet dana? Suva koža, ispucale usne, upali obrazi. Tako bi izgledao malo bolji bokser na državnom prvenstvu pred merenje, a upravo taj opis je ono što razlikuje šampiona od sportiste. Ta nijansa kad prihvataš da trpiš najgore da bi bio najbolji, odričeš se vode da bi smanjio težinu i bio u kategoriji gde možeš da daš svoj maksimum. Mi računamo koliko je težak taj gutljaj vode o kom sanjamo noćima. Voda je, kažu, bezukusna, ali što se mene tiče ona ima najlepši mogući ukus. Odricanja je mnogo i ona su svakodnevna, a neke obične stvari poput kafe sa drugovima, rođendani, porodična okupljanja, u periodu pred takmičenje postaju nezamislive i nebitne. Bitno je imati ljude koji vremenom mogu da vas razumeju i poštuju tu vašu obavezu. Kroz sve ovo maksimum može biti izražen.
Nema komentara