“S obzirom na to da se stanje u našoj zemlji uveliko vraća na ono iz devedesetih godina prošlog veka lično smatram da je vreme idealno da se objavi ovo reizdanje!” Ovim rečima gitarista novosadskog benda Zbogom Brus Li, Branislav Smuk, objašnjava zbog čega su se baš sad odlučili za reizdanje njihovog prvog albuma “Penk Punk Pink Pank Ponk” čija će promocija biti održana u petak, 25. novembra u klubu Gerila u Novom Sadu.
Album prvenac objavljen je 1995. i već je doživeo reizdanja na kasetama, a ovo će biti prvo na kompakt disku. Promocija reizdanja biće održana u petak, 25. Novembra, a sa Smukom smo razgovarali o novom reizdanju, medijima, Novom Sadu I naravno – Zvonku Bogdanu.
Album “Penk Punk Pink Pank Ponk” je ove jeseni napunio 22 godine, što znači da ste i vi dve decenije stariji i iskusniji! Kako vam sad iz ove perspektive izgleda prvenac?
– Prvi album “Penk Punk Pink Pank Ponk” smo snimili 1994. godine a kaseta je izašla godinu dana posle toga. Danas, kada slušam te snimke, odmah primetim da je album snimljen na brzinu i da su aranžmanska rešenja na njemu detinjasta. Sa druge strane, te prve pesme su jako dobre bez obzira na jednostavnost njihove konstrukcije. Zahvaljujući prvim tekstovima i pesmama smo uspeli da se izdvojimo od većine bendova koji su tada svirali. Zaista smo predstavljali nešto novo na sceni, ne u muzičkom smislu nego u tome da smo zaista bili nesvakidašnja pojava. Upečatljivi i energični nastupi u kombinaciji sa haiku songovima i karakterističnim Slavkovim vokalom bili su šamar u lice posetiocu našeg koncerta. I dalje je tako...
Kako je izgledalo snimanje tog prvog albuma i snalaženje za sredstva da se to snimi u onakvoj situaciji koja je vladala kod nas devedesetih godina?
– Snimali smo ga u studiju “Do Re Mi” Peđe Pejića. Sve to je bilo pomalo haotično jer smo imali ograničena sredstva za troškove studija. Uglavljivali smo se u slobodne termine između snimanja albuma grupe “Deca loših muzičara” kako bi prošli što jeftinije. I to malo novaca je naš tadašnji menadžer Mikela prikupio na krajnje neobičan način. Obilazio je danima privatne prodavnice i butike. Nudio im je da se njihov logo pojavi na omotu buduće kasete i da kasnije snimimo spot u njihovom prostoru što bi za gazde tih lokala predstavljalo dobru reklamu. Zauzvrat bi oni trebali da izdvoje novaca koliko mogu za snimanje našeg prvenca. Na taj način je snimljen naš legendarni prvi album, a kasnije i prvi spot “Ja te volim a ti si Kremašica”. Omot prve kasete je prepun banera i logoa naših “finansijera”, kojih je ukupno bilo oko petnaest. Pošto su danas gotovo sve male prodavnice sistematski uništene ta opcija je za mlade sastave trenutno zatvorena.
Je l' Zvonko Bogdan ikad prokomentarisao pesmu “Zaseda za Zvonka Bogdana” koja je jedan od najvećih hitova sa prvom albuma?
– Zvonko je od početka našeg rada bio upoznat sa tim da ga spominjemo u pesmi. On definitivno podržava naš „Pankburaški“ pravac! Posle objavljivanja prve kasete uradili smo jedan interesantan foto sešn sa njim. Te slike su obišle mnoge medije i pojavile su se u dosta štampanih izdanja, između ostalih i u našoj fotomonografiji „Zbogom Brus Li – Zabranjenima ulaz besposlen“ u izadnju novosadskog SKC-a. Naš idol će se pojaviti i u filmu o radu benda, koji užurbano završavamo. Tekst pesme „Zaseda za Zvonka Bogdana“ je u celosti objavljen u knjizi posvećenoj Zvonkovoj poeziji pod nazivom„Zvonko Bogdan-pesme i konji“ .
Na vašim koncertima uvek bude razigrano. Duh vaših pesama, kostimi, energija pokreću publiku u kojoj ima obožavaoca od 7 do 77 godina. Sećaš li se nekog najupečatljivijeg trenutka, nešto što vas je baš oduševilo?
– Kada je atmosfera na koncertu uzavrela, kada se gosti raspomame, obično napravimo kratak karaoke blok. Tada zovemo nekoga iz publike da otpeva pesmu po izboru a mi ga na instrumentima pratimo koliko znamo i umemo. Bilo je tu raznih gostiju: od japanskih majstora borilačkih veština do lokalnih pijanaca. Obično to bude zanimljivo, ali ponekad zna da bude i veoma mučno. Koliko se sećam najviše nas je namučio jedan gost u Požarevcu. Izgledao je kao klasičan siledžija: krupan, namrgođen i ćelav. Hteo je da peva vojvođanske pesme što za nas predstavlja lak zadatak. Kada se dohvatio mikrofona počeo je da peva starogradske melodije jednu za drugom bez prestanka. Vokal mu je, najblaže rečeno, bio kao da je pevač Sepulture ili Napalm Death-a. To je trajalo više od 30 minuta jer niko nije smeo da mu kaže da prestane ili da mu uzme mikrofon. Završilo se tako što smo jedan po jedan odlazili sa bine dok je on još pevao (urlao). Poslednja je ostala bubnjarka Marta koja je tu celu lakrdiju pratila u klasično brzom pank ritmu. Sličnih scena je bilo beskonačno mnogo, ali ću ovu teško zaboraviti.
Danas mladi bendovi imaju više mogućnosti nego vi nekad, pogotovo ako pogledamo razvoj interneta i društvenih mreža gde svako može da plasira svoj “proizvod”, ali ima li omladina kreativnosti, inovativnosti i te inicijative kao vi onda, bar kada je reč o pank sceni?
– Društvene mreže su korisne za rad jednog benda. Ako ih pametno koristite mogu da posluže kao dobra reklama za rad. Sa druge strane, to će videti samo uzak broj ljudi koji su u vašem krugu korisnika sa kojima ste povezani. Ukoliko platite, može da vas prati veći broj ljudi. Hteli smo kapitalizam i dobili smo ga u najčistijem obliku. Zahvaljujući tom istom internetu prodaja muzike na pločama i diskovima je gotovo potpuno zamrla. Današnji klinci neku novu pesmu slušaju veoma kratko, sve što je novo drži ih jedan dan. Preslušaš je na brzinu i jednostavno zaboraviš, muzika se sluša veoma površno. Protok raznih informacija je jako brz i kvalitet ne stiže da se zadrži u glavama korisnika, koji zapravo nemaju ništa, a misle da im je sve dostupno.
Kakva je uloga medija u tome?
– Mediji i organizatori koncerata uglavnom promovišu rad sastava koji im donose zaradu. To su obično muzičke grupe koje zvuče zaista dobro. Tako da će zbog zarade i profita možda biti oštećen neki mlad i kreativan bend koji nema način da prezentuje svoj rad. Tako da dolazimo do iste stvari koja se u Srbiji dešava i u politici, sportu i svemu ostalom, već trideset godina unazad. Ako ne donosiš zaradu jednostavno nisi interesantan. Posle ćemo svi zajedno da kukamo kako nema ništa novo na muzičkoj sceni i kako nam država propada. Dok god nemamo svest da bi trebali da uradimo nešto korisno za naše naraštaje i dok god radimo samo za svoj interes tonućemo sve dublje. Nismo jedan od najinteligentnijih naroda na planeti, istina je potpuno obrnuta od te priče koju serviraju dirigovani mediji. Srbija jeste u pravom smislu zemlja seljaka i svakim narednim korakom sve više se vraća u prošli vek. Narodnjaci postali mejnstrim muzika. Devedestih je to bio nekakav dens ili turbofolk. Vreme pokazuje koliko je ta muzika zaista kvalitetna. Za par godina niko je se neće sećati dok pravi kvaliteti propadaju zbog nedostatka medijske podrške. Mladih kreativaca uvek ima ali oni jednostavno nemaju podršku i prestaju sa svojim radom. Tužno je to što moramo da slušamo i gledamo ono što nam se servira, a drugima sve to donosi veoma lepu zaradu.
Bili ste deo onih koji su se borili devedesetih protiv režima. Nastupali ste i 1996. kada su bili studentski protesti. Danas opet imamo proteste, ali čni se da nemamo baš istu energiju?
– Učestvovali smo u studentskom protestu samo zato jer smo tada bili koncertno aktivni. Dobro smo se zabavljali na tom protest, ali niko od nas nije aktivnije učestvovao u njemu. Danas sam svestan da je to bila jedna izrežirana politička igranka, a nas politika uopšte ne zanima. Na perfidan način je naš rad iskorišten kako bi se drugi domogli željenih društvenih pozicija. Razočarani u delovanje strane, za koju smo mislili da je naša rešili smo da više ne pomažemo bilo kakve političke igrarije. Oni koji su se dokopali parčeta vlasti nisu učinili ništa da se ova zemlja ne vrati na stanje koje je u njoj vladalo pre dvadeset godina. Verovatno se taj protest ponovo često spominje zbog činjenice da ništa nije promenio. Slična stvar se dogodila kada su nas zvali da sviramo sa folk pevačicom Cecom kako bi smirili uzburkane strasti oko njenog koncerta za novogodišnju noć. Kada smo tu ponudu odbili mediji su to napumpali do neviđenih razmera. Opet su nas iskoristili za čitanost dnevnih rubrika, a mi smo se ponovo našli na prvoj liniji. Lična korist je nadvladala sve ideale i ideje. Politika nas, ponavljam, ne interesuje. Tu smo da bi pravili pesme koje će život učiniti lepšim i interesantnijim ljudima koji nas slušaju. Mi posedujemo i dalje energiju koju smo nosili devedesetih, u to sam jedino siguran!
Novi Sad je proglašen za evropsku prestonicu kulture i omladine, međutim, dosta njih smatra da je Novi Sad nekada mogao da ponese te titule, a danas teško. Kakvo je tvoje mišljenje?
– Drago mi je da Novi Sad ponese laskavu titulu evropske prestonice kulture, zaslužio to ili ne. Koliko ja mogu da primetim grad nam se sve više urušava i postaje sve lošiji za život. Bojim se da će evropski fondovi, koje ćemo dobiti zbog te titule, opet završiti u rukama osoba koje kultura uopšte ne interesuje. Marginalizovane grupe umetnika, koje zaista zaslužuju da budu finansirane, od toga verovatno neće videti ništa. Dok god džipovi ne staju pešacima na prelazu, dok god se ruše zgrade pod zaštitom i dok god je grad sve prljaviji i sivlji ne mogu da pričam o nekoj kulturi u Novom Sadu. Pevači narodne muzike nas na trgu zabavljaju za praznike... Koja kultura? Prava umetnost je duboko ispod sive površine i bojim se da neće isplivati još dugo na zasluženo videlo. Ne verujem da će ta laskava titula promeniti nešto u opštoj degradaciji običnog života i umetnosti. Novac će otići u pogrešne ruke pa će se Evropa opet pitati u šta je to ulagala svoj kapital? Zbog svih ovih razloga, koji nas sigurno vraćaju u daleku 1994/95. godinu, pravo je vreme da se objaviti reizdanje koje je nastalo baš u to nesretno doba!
Foto: Privatna arhiva
Nema komentara