JOVANA ZDJELAREVIĆ: Nedostatak novca pretvara novinarstvo u pamfletizam

Jovana Zdjelarević dobitnica je ovogodišnje nagrade Novosadske novinarske škole, priznanja koje se svake godine dodeljuje najboljem mladom novinaru u Novom Sadu. Nagrada je Zdjelarevićevoj pripala zahvaljujući promovisanju demokratskih vrednosti, borbi protiv esktremne desnice i negovanju rodne ravnopravnosti.

Jovana u studiju Radio Kampusa u Besansonu (Francuska)

Novinarsku karijeru započela je još kao studentkinja žurnalistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kada je sa svojim kolegama i predavačima pripremala emisiju „Dekodiranje“ za Radio-televiziju Vojvodine. Nakon studija bila je i radijska novinarka, ali je najveći deo dosadašnje karijere posvetila štampi. Pisala je za novosadski „Dnevnik“ i „Vojvođanski magazin“, a učestvovala je i u brojnim projektima Novosadske novinarske škole.

Nagradu sam dobila potpuno neočekivano. Odlično je kada dobiješ potvrdu da je tvoj rad dobar, to je sjajna motivacija... Desi se da duže vreme nemaš povratnu informaciju i entuzijazam se tada lako gubi. To je poput protoka materije i energije - teško je kad daješ, a ne vraća ti se. Međutim, nagrada ne sme da te opusti. Svet se vrti i, ako nisi u toku, sutra je već kasno...

Prva novinarska iskustva stekla si u emisiji „Dekodiranje“. Kako je izgledalo biti u autorskom timu sa nekim ko ti je predavač?

Funkcionisali smo poput male redakcije. Brankica Drašković i Marina Fratucan nisu na nas gledale kao na dečicu, već kao na mlađe kolege. Zahvaljujući tome smo mnogo naučili - kako se pripremiti za prilog, kako ga snimiti, kako funkcionisati u timu... Dešavalo se da čitav dan sedimo u montaži - ne možeš da ideš kući, posao mora da bude završen... Tako smo stekli uvid u to kako zaista izgleda jedna redakcija. Nismo mogli da očekujemo da će nam greške biti tolerisane na osnovu toga što smo neiskusni i mladi. Bili studenti druge ili treće godine, a u ekipi su, među ostalima, bile i Nataša Krstin, Maja Dragić, Jelena Vukmanović, Jovana Škrijel... Imali smo tu sreću da smo zajedno studirali i da smo nakon fakulteta ostali u novinarstvu. Družimo se i danas, oslonac smo jedni drugima.

Karijeru si počela na televiziji, a nastavila je na radiju i u štampi. Imaju li današnji novinari privilegiju da biraju medij u kojem će raditi, ili moraju da prihvate ono što im se nudi?

Mislim da nema privilegije izbora, ali je to sa druge strane dobro - dobro je kad se novinar izverzira za rad u svakom od tih medija. To ga čini potpunijim u profesionalnom smislu, ali i na ličnom planu. Meni najviše odgovara pisanje. Ne samo zato što volim da pišem, već i zato što je to tehnički najjednostavnije, praktično je one man show. Sam ugovaraš razgovor, odlaziš na njega, zatim slušaš i kucaš... Nema montažera, nema snimatelja. Prilično si nezavisan i od tebe zavisi kada ćeš i kako raditi.

Postoje aspekti novinarskog stvaralaštva koji se ne mogu naučiti na predavanjima. Kako si gradila sopstveni stil? Jesu li književnost i muzika imali uticaja na njega?

Mislim da sam još mlada da bih mogla da kažem da imam prepoznatljiv stil. Međutim, on mora isplivati nakon godina kontinuiranog rada. Možda nećeš postati Teofil Pančić, ali imaš nešto svoje, neki momenat koji ljudi prepoznaju - makar oni koji s tobom rade. Muzika koju sam slušala i knjige koje sam čitala više su imale veze sa oblikovanjem mojih stavova nego sa formiranjem stila, ali su se stavovi kasnije svakako prelivali u tekstove. Pritom, uopšte ne patim od toga da li sam prepoznatljiva. Gde ću biti prepoznatljiva kad četiri godine pišem u dnevnoj štampi, u kojoj nema prostora za neke bravure...

Jovana na snimanju priloga za TV emisiju "Dekodiranje"

Da li ti je u tom pogledu neprijatno kada vidiš da je neki tekst, za koji si se mnogo trudila, potpisan samo inicijalima?

Ne... Dugo nisam ni obraćala pažnju na to da li je tekst potpisan inicijalima ili punim imenom i prezimenom. Često me prepoznaju po temama. Obično sam dobijala zadatke da pišem o manjinama, rodnoj ravnopravnosti... Sva margina koja postoji u ovom društvu obično se „gurala“ meni.

To ti je na kraju i donelo nagradu NNŠ...

Da, ali sam ja te teme zaista volela. Radila sam i komunalne priče, nisu mi predstavljale nikakav problem, ali su mi teme koje sam navela ipak bliskije. One su mi važne i van posla, njima bih se bavila i da nisam novinarka. Da ne pišem, bila bih aktivistkinja, borac za nečija prava...

Nagradu si dobila i zahvaljujući borbi protiv ekstremne desnice. Može li se ona pobediti ili je ta ideja previše utopistička?

Ekstremna desnica nije ekskluzivitet Srbije, već postoji svuda. Poenta je u tome da se ona svede na marginu. Nije problem da imamo nekoliko grupa koje promovišu desničarske stavove, ali je problem kada su takvi stavovi prikriveni u oficijelnoj politici. Danas postoji mnogo političara koji se ne deklarišu kao desničari, niti pripadaju organizacijama Obraz ili 1389, ali prezentuju iste te stavove, samo na medijski prihvatljiviji način. Dok vodeći političari ne odluče da više neće biti govora mržnje, dotad će ovi „sitniji“, uslovno rečeno, raditi šta hoće.

Dakle, misliš da je na političkoj sceni popularno učenje po modelu? Ako vodeći političari počnu da promovišu levičarske ideje, građani će krenuti da prate taj talas?

O, da... Imamo podatak da je 52 odsto ljudi funkcionalno nepismeno. Ljudi ti pošalju cedulju na kućnu adresu i kažu ti „zaokruži broj dva“. Prilože i šematski prikaz na kom je predstavljeno kako treba zaokružiti taj broj (smeh). Ima i drugih načina za promenu javnog mnjenja, ali mi dotle nismo stigli, to je već revolucija...

Misliš li da može doći do masovnih protesta? „Ekonomist“ je nedavno svrstao Srbiju među zemlje sa umereno visokim rizikom za izbijanje revolucije.

Francuzi blokiraju metro - doviđenja, prijatno! Ne možeš nigde da ideš! Ovde sindikat protestvuje ispred zgrade u koju ja ulazim bez problema. Ako nema posmatranja čoveka kao bića vrednog pažnje, onda nema ni protesta. Kako ćemo nas dvoje izaći na ulicu ako se uzajamno ne poštujemo?

Nakon Petog oktobra, pojedini političari su najavljivali da će Srbija medijima postati dosadna zemlja, da neće biti problema o kojima bi se izveštavalo. Zbog čega je Srbija, nažalost, i dalje beskrajno interesantna?

Zbog nedostatka plana, zbog nedoslednosti... Sve posmatram na principu mikro- i makrouniverzuma. Onako kako se ja krećem i ponašam, tako se ponaša i makrouniverzum, samo na drugom planu. Dakle, ako ja kao novinarka, političarka ili kuvarica imam svoj plan i držim ga se, nemoguće je da će sve propasti. Plan se može u nekom momentu promeniti ili adaptirati, ali moramo se držati cilja koji je u početku zacrtan. Mislim da to nedostaje ovoj državi. Problem nije u siromaštvu, već u nedostatku plana.

Da li nedostatak plana muči i medijske kuće?

Medijske kuće funkcionišu u skladu sa vlasničkom strukturom, sa interesima različitih ljudi koji se petljaju u uređivačku politiku... Nema novca i zbog toga je sve problematično. Ko god ti ponudi neke pare, ti ćeš ih uzeti i raditi onako kako ti se kaže. U tom slučaju više ne govorimo o novinarstvu, već o pamfletizmu. Ideal su nezavisni mediji. Međutim, ideal ne postoji zato da bi se ostvario, već da bi se težilo ka njemu. Veoma poštujem Dežulovića, Antu Tomića, Lucića... To su novinari koji su mi jako važni. Kada se desi da izgubim kompas, zapitam se da li sam ja poludela ili je svet poludeo. Onda čitam njihove tekstove i shvatim da je sve u redu - glava radi, znam kako i zašto... Daleko od toga da sam neka pesimistkinja koja sve vidi sivo i crno, ne mogu to sebi da dozvolim zbog godina koje imam.