,,Dobar primer Novog optimizma'', nagrada koja se dodeljuje osobi koja je oličenje slobodne, pomalo drske i ohrabrujuće reči u srpskom društvu, i koja budi iz neznanja, ove godine je pripala novinaru nedeljnika „Vreme”, Draganu Todroviću – Todoru.
Prema rečima predsednika pokreta „Novi optimizam“ Branislava Grubačkog, Todorović je svojim specifičnim stilom, kolumnama „iz unutrašnjosti“, ali ne Srbije, već srpskog društva kojima na svoj način „lobotomira najgoru narodnjačku Srbiju”, zaslužio da bude oličenje ne pesimizma, već kontraoptimizma. Todorović je pažnju lidera pokreta "Novi optimizam" privukao zbirkom tekstova ,,Nije narod sapun da se potroši“. Na skupu upriličenom povodom dodele nagrade u prostorijama Medija centra Vojvodine, Dragan Todorović je na skroman, ali suštinski važan način prisutnima objasnio zbog čega se odlučio da iz svog rodnog Valjeva objasni kakva je to Srbija i zbog čega je slučajno postao novinar, koji već 20 godina radi u „Vremenu“.
„Kada sam saznao da sam dobio nagradu, pitao sam odakle baš ja, ko je za mene čuo? Ja sam ipak poznat u nekim užim krugovima, zbog svog specifičnog stila, a koliko ima onih koji to cene, toliko ima onih koji ne cene“, pravdao se Todorović, vidno iznenađen ali obradovan nagradom.
Pored predstavnika pokreta „Novi optimizam“, Branislava Grubačkog i publicistе Mirkа Đorđevićа, novinari Teofil Pančić i Igor Mihaljević dali su svoj lični utisak o novinarskom peru Todorovića i o tome zbog čega je baš on ovogodišnji optimista. Svoju „optimističnu nagradu”, naveli su prisutni, Todorović je zaslužio ne samo kao novinar, već i kao književnik koji u svojim delima slojevito analizira stvarne junake iz političkog sveta onako kakvi oni jesu, više posetioci manifestacija, a manje ono što treba narodu.
Ovogodišnji laureat nagrade „Dobar primer za Novi optmizam“, Dragan Todorović na početku kratkog razgovora za Univerzitetski odjek obrazlaže koliko je teško biti optimista u Srbiji.
Iako me relevantni ljudi svrstavaju u one koji imaju kreativni rukopis, ovo nije vreme kreativnosti, pa čak ni u novinarstvu, ali ja eto obeležavam i prozivam svu tu glupost koja se nameće kao standard. Ne vidim šta bi tu drugo bilo optimizam nego kritički pisati o pojavama u ovo vreme.
Na koji način vi to „lobotomirate” javnost, kako su drugi slikovito predstavili vaš stil?
Bez obzira na to što za moje tekstove kažu da su neki vid reportaže ili kolumne, one više pripadaju hibridnoj formi. Teme su uglavnom dešavanja po Srbiji, razne proslave, narodne svetkovine, otvaranja, gde su neizbežni državni funkcioniri koji se ponašaju kao bogom dani. Ja gledam i opisujem. Ja sam kamera koja beleži sve u sitni detalj.
Pišete veoma osobenim stilom, nekim potpuno novim jezikom, gde vrlo često ima i, takoreći, „frljanja padežima”. Da li je to prava Srbija?
To nije ruganje narodu, to je ruganje glavnim akterima, političarima. Meni su prebacivali patriotski nastrojeni analitičari da se ja rugam narodnoj tradiciji, a istina je daleko od toga. Ja samo karikiram najviše predstavnike državne vlasti koji se ponašaju kako se ponašaju.
Čini se da su novinari izvanredni u predočavanju realnosti u Srbiji, što se može i videti, a šta je rešenje naših problema, šta vi nudite kao rešenje?
Nisam ja tu da nudim rešenje, ja samo beležim glupost, a oni koji čitaju trebaju da vide koliko je to ogoljena vlast i za šta se predstavljaju. Čitaocima „Vremena” ne treba govoriti kakva je vlast, ali njima se dopadaju moji tekstovi jer su duhoviti i karikiraju političku scenu.
Šta za vašu karijeru znači ova nagrada?
Uvažavam ovog čoveka (Branislava Grubačkog, prim. aut) i ovaj pokret, jer se zalažu za vrednosti za koje se i ja zalažem. Prihvatajući ovu nagradu dajem doprinos afirmicaji ove ideje, ako moje ime i moje delo nekima nešto znače. Uveren sam da afirmacija pravih ljudi u ovoj državi može doneti samo dobro.
Nema komentara