MILAN- MIKI RADOJEVIĆ: Pank-rokeri su iskreniji i istrajniji od ostalih muzičara

Milan Radojević je pevač, gitarista, autor tekstova i muzike u bendovima „Čovek bez sluha“ (ČBS) i „Sixpack“. „Čovek bez sluha“ je pank-rok bend iz Kragujevca koji je nastao 1994. godine.

foto: Mirsad Mujkanović Hadžo 

http://www.zlihadzo.com/wp-content/uploads/2011/12/P11304802.jpg

Do sada su izdali četiri studijska albuma. U bend ČBS Miki je došao 2002. godine i zamenio pevača Radomira Mirkovića. Bez lažne skromnosti, Miki smatra da je njegovo članstvo donelo mnogo bendu, koliko i njemu samom. Povodom koncerta koji će održati u petak 21. marta u klubu CK13, Miki je za Univerzitetski odjek govorio o jedinstvenosti benda ČBS, nastupu i klimi koja vlada u društvu u Srbiji.

Šta očekujete od svirke u CK13 u Novom Sadu, posle nastupa na Koncertu godine i Exitu?
– Mi smo bend koji svuda, bez obzira na dimenziju koncerta, podjednako dobro svira, podjednako se daje i podjednako uživa poštovanje i simpatije publike kolika god da je ona u tom trenutku. Verujem da će novosadski CK13 biti pun i da ćemo svi da se jako lepo provedemo.

Koliko je zahtevno biti u dva benda u isto vreme i raditi na albumima koji su izašli iste nedelje, mislim na „Događaj dana“ i „Epicentar“?

– Veoma. Ali ja se ne bavim ničim drugim u životu, tako da ne tražim medalju za svoje zasluge u muzici. Prosto obožavam svoj posao i radim ga sa ogromnom posvećenošću i apetitom. Ne postoji lepše radno mesto od prostorije za vežbanje i bine koju deliš sa drugarima, da ne kažem kolegama. „Događaj dana“ i „Epicentar“ svakako nisu ni pisani, ni uvežbavani, ni snimani u isto vreme. Jednostavno, desilo se da se promocije oba albuma odigraju iste nedelje. Naravno, osećaj je bio u najmanju ruku moćan.

S obzirom na to da ste i autor tekstova i uglavnom muzike za oba benda, kako odlučujete  koje će pesme svirati koji bend?

– U određenom periodu godine jedan od moja dva benda intenzivira svoj kreativni rad i povlači se u prostoriju za probe. Tada nastaju nove pesme, novi tekstovi, nastaje čitav album. Iako su „SixPack“ i ČBS žanrovski srodni, postoje bitne razlike u stilu sviranja, postoje suštinske razlike senzibiliteta tekstova i ostalog, pa ni tu onda nema velike misterije. Prosto se u tom periodu posvetim tom bendu i razmišljam samo u tom pravcu. „Sanjam“ nikad neće biti „SixPack“ pesma, „Kupleraj“ nikad neće biti ČBS pesma.

Po čemu je ČBS specifičan?

– Mislim da je ČBS redak domaći bend koji nikada nije pravio stilske kompromise, a uspeo je da bude veoma slušljiv i dopadljiv čak i ljudima koji nisu ljubitelji tvrđeg zvuka.

Do sada su snimljeni spotovi za pesme „Superheroj“ i „Ljubav je tamo gde stanujem ja“. Da li su u planu još neki spotovi?

– Naravno, ali nikada ne pričamo o tome unapred. Najavljivanje takvih stvari postalo je vrlo nezahvalna stvar u Srbiji. Dok kažeš „keks“ – hiljadu stvari na koje ne možeš da utičeš prosto se udruži i „pomogne“ da se lep plan i ideja izjalove.

Nakon izlaska pesme „Nebeski bend“, među publikom se vodila polemika o tome kome je pesma upućena. Možeš li razjasniti tu dilemu i objasniti zašto?

– Prošlo je dosta vremena od izlaska tog albuma i te pesme, pa možemo otvoreno da pričamo o svemu. Imali smo tvrd dogovor unutar benda da, iako je pesma posvećena, ne govorimo javno na tu temu. Naime, tih dana nam je pripadala muka od toga kako su Tošeta Proeskog i mrtvog uspevali da eksploatišu prodajući kompilacije njegovih pesama, a tu posebno mislim na ove „pinkovce“, naravno. Svi su bili tobože tužni i na sva usta pričali o tome. Mi smo sa druge strane napisali pesmu nikad ne pomenuvši o kome se zapravo radi i kome je posvećena, jer promovisanje sebe na konto nečije smrti... pa, da li postoji nešto niže od toga?

Na svom profilu na Fejsbuku objavili ste da je u pripremi zbirka pesama, možete li objasniti o čemu je reč?

– Druga po redu zbrirka. Prva se zove „Megafon“ i rasprodata je, pa sam mislio da je vreme za nešto novo. Kao i u slučaju prve zbirke, ova nova će sadržati pesme koje sam pisao za ČBS i „SixPack“, s tim da sam suzio izbor na nekih 50. Interesantno je i to da će svaku pesmu u knjizi pratiti i ilustracija. Svoje radove i viđenja mojih pesama kroz olovku ili četkicu poslali su mi mladi ljudi koji slušaju i gotive ono što sam do sad napisao, odsvirao, otpevao. Jako mi je drago zbog te interakcije, a mislim da će se i oni lepo osećati kada se njihov rad pojavi između korica jedne simpatične knjige.

„Čovek bez sluha“ obeležava 20 godina postojanja, kao i još neki ovdašnji bendovi, Goblini, recimo. Kako objašnjavate opstanak panka u vreme drugih popularnih kultura?

– Pank je ventil, ali ništa veći nego što je to slučaj sa drugim podtipovima rok muzike. Jedina razlika je u tome, makar me mrzeli zbog ovoga što ću da kažem, što su pank-rok muzičari u odnosu na ostale, čini mi se, iskreniji i istrajniji u svom bavljenju ovim oblikom umetnosti. Isto važi i za pank publiku. Ljubitelj panka nikad neće otići na „Amadeus bend“ (pod izgovorom „opasno sviraju“) i tako dati legitimitet nekakvom mutantu folka i metala.

Kako komentarišete popularnu kulturu i muziku danas u Srbiji i šta ona govori o našem  društvu?

– Muzika ne predstavlja svakome ono što predstavlja, na primer, meni. Kao što ja sport pratim čisto razonode radi, a neko čupa kosu i pada u depresiju ako mu omiljeni tim izgubi utakmicu, tako neko muziku doživljava kao nešto što izlazeći iz radija ili TV-a prosto upotpunjava atmosferu u prostoriji. E sad, bitno je reći da u testu opšte kulture nećemo naići na fudbalere, dok ćemo sigurno naleteti na pitanje o „Bitlsima“. Dakle, opet stara priča – nivo kulture na našem podneblju i nije na nekom nivou. Nikad nije ni bio, ali ovo sada je strašno. Ljudi gutaju sve servirano, a mediji prodaju laku, jeftinu i sigurnu robu. Zašto bih ja morao da znam ko je Mika Antić, kada se bolje i sa manje naprezanja zabavljam uz banalne i lako pamtljive refrene kuće „Grand“? I tako, reč po reč, dolazimo do zaključka da nam društvo retardira, zatupljuje se i sve više postaje prosta masa koja se ne obazire na to da nas čitav ostatak sveta posmatra kao državu mediokriteta. 

Šta misliš o mladim alternativnim bendovima i da li su devedesetih, kada je ČBS nastao, postojali bolji uslovi za probijanje alternative nego danas?

– Kad god čitam neki intervju, moje kolege govore kako ima mnogo dobrih mladih bendova jer to je ono što je pametno i poželjno reći. Ne, nema mnogo dobrih mladih bendova. Ima ih, ali ne mnogo. Većina bi da svira, ali ne bi i da zagreje stolicu. Unutar mladih bendova postoji mnogo pojedinačne sujete i previše onoga moje-tvoje. Čik mi navedi dva ili tri mlada benda koja su opstala duže od nekoliko godina, ili makar za to vreme pet puta nisu menjali postavu. I glavna stvar, upravo zbog onoga o čemu smo maločas pričali, svi bi nekako lake poene, svi bi da sa tri rečenice naprave hit i uđu u lovu. A tek ovaj hipsteraj… Svi su na nekim top-listima, a na koncertima prodaju po 13 karata. Nešto se tu ne gađa.

Da li ČBS sprema nešto novo?

– Ušli smo u 20. godinu postojanja i čekamo dobar vetar da to obeležimo na adekvatan način. Od izbora i cirkusa u državi više ne možeš ništa dugoročnije ni da planiraš.