“Kako dođe do smene na vlasti, ovde se istina o kojoj se toliko govori iznova piše, i ja čekam da se pojavi neka generacija koja će da se bavi istorijom“, reči su rediteljke Mile Turajlić, čiji je dokumentarac „Druga strana svega“ predstavljen novosadskoj publici. „Druga strana svega“ dobitnik je nagrade za najbolji dugometražni film 30. Festivala IDFA u Amsterdamu.
Foto: YouTube/ 24 Minuta za Zoranom Kesićem
Živela je u Londonu, Los Anđelesu, Meksiku. Pre velikog uspeha sa filmom „Druga strana svega“ u Amsterdamu, pažnju javnosti Mila je skrenula 2011. godine kada je prikazan njen film „Cinema Komunisto“. „Druga strana svega“ govori o jednoj porodici, njenoj istoriji, ali i istoriji jednog društva.
Studirali ste političke nauke sa željom da se aktivno bavite politikom. Šta je zapravo bila prekretnica nakon koje ste odlučili da ćete se baviti umetnošću?
– To je bio 5. oktobar 2001. godine, odnosno godišnjica obeležavanja tog datuma. Skupštine Otpora u Domu sindikata u Beogradu i Skupština se završila tako što je pocepana na dva dela, na one čistunce koji su hteli da to ostane jedan pokret koji će da nadzire, nadgleda i reaguje kada misli da se vlast otela kontroli i one koji su hteli da tu ideju formalizuju u političku stranku. Kada sam shvatila da ja zapravo za jednu ideju mislim da je prenaivna, a za drugu mislim da je prepragmatična, uvidela sam da ja u tako formirane političke ideje ne verujem uopšte. Užasno mi je jasan taj dan kada sam ja, na neki način, izgubila svoju političku veru.
U filmu „Druga strana svega“ pak prikazujete svoju majku, Srbijanku Turajlić, koja je čitavog svog života bila politički aktivna. Da li onda time poručujete mladima u Srbiji da treba da imaju političku veru i da se bore ili ne?
– Nemam baš nikakvu poruku. Ja čak nisam uspela da dođem ni do zaključka za sebe. Mislim da ovaj film otvara puno pitanja, ali nisam sigurna da daje odgovor ni na jedno, jer ja nisam u sebi odgovorila ni na jedno pitanje. Ono što mi je bila namera je da podelim to stanje dileme, za koje mislim da svako od nas, odrastajući mora da se suoči sa tim pitanjem kakva sam ja odrasla jedinka nekog društva. Da li sam ona koja okreće glavu, koja se angažuje ili ona koja beži sa bojišta? Ali ja nema odgovor, a samim tim ni poruku, ali imam neku nadu da će ljudi gledajući ovaj film sebe da zapitaju isto pitanje.
Šta mislite o situaciji gde se politika kao tema o kojoj se najčešće govori iza „zatvorenih vrata“ u praksi ipak ne menja i ne primenjuje da li zbog hrabrosti, pasivnosti građana i birača?
– Ja prva ne mogu da kritikujem nekoga zbog te neodlučnosti ili nespremnosti jer sam je ja proživela mnogo puta u životu, ali ono što počinjem da shvatam što sam starija je da je sve pitanje brojki. Da ako izađe pet osoba na ulicu to nema učinak, ali ako ih izađe pet hiljada to ima ozbiljan učinak. Samo je pitanje toga da u jednom trenutku čovek kaže sebi da njegovo čisto prisustvo i učešće dodaje na masovnosti i ta masovnost daje na rezultatima. Druga stvar koju počinjem da uviđam je ta da su politički procesi zapravo duži od ljudskih života i da ono što nama deluje užasno sporo tek sa nekim istorijskim perspektivama od 100, 200 godina počinje da dobija na smislu. Ta neka naša nestrpljivost za rezultatima je prilično naivna, ako čovek gleda šta je tajmlajn istorije. To su sve neke stvari zbog kojih ja nisam u potpunosti apolitična, ja samo nisam prepoznala taj standardni politički angažman kao nešto što je moje.
Vaši prethodni filmovi bavili su se sličnim temama, da li ćete se i u budućnosti baviti takvim temama?
– Pa mene nađu filmovi, ne nađem ja njih. Sledeći film, ovaj koji sada montiram je na temu nastanka „Pokreta nesvrstanih“, tako da opet se negde bavi prošlošću, ali sa nekom mišlju da je ta ideja Pokreta nesvrstanih ideja koja nam je danas potrebna. Nije to za mene priča iz prošlosti nego što nam je sada potrebno.
Nema komentara