Film „Enklava" autora Gorana Radovanovića premijerno je prikizan pred novosadskom publikom na ovogodišnjem 43. FEST-u.
foto: enklavafilm.com
„Enklava" obrađuje temu srpske zajednice koja je ostala da živi na Kosovu i Metohiji u malim, izolovanim zajednicama gde je prisustvo pripadnika Ujedinjenih nacija i Evropske unije neophodno za odvijanje života i čuvanje teritorije. Ovaj film je ujedno iskrena i poučna priča o ljubavi, praštanju, identitetu i opstanku, kao i o pokušavanju uspostavljanja prijateljstva „sa drugom stranom".
Za Univerzitetski odjek reditelj i scenarista Goran Radovanović govori o svojim motivima za bavljenje ovom temom, utiscima nakon premijere kao i o opštem stanju na kulturnoj sceni Srbije.
Žiri kritike srpskog ogranka „Fipresci" proglasio je vaš film za najbolji u selekciji Srpski film na FEST-u 2015. godine. Kakav je vaš odnos prema nagradama uopšte i šta konkretno ova nagrada predstavlja za „Enklavu”?
- Nagrade su relativan pojam. Pogotovo u Srbiji gde je sve izloženo raznim lobijima i pritisku interesnih grupa. Ja sam nekako većinu nagrada za svoje filmove dobijao u dalekom svetu i to na festivalima gde je uticaj umetnosti bio veliki, a politike minimalan, ali odista. Jedina prava nagrada je komunikacija sa gledaocem ili kritičarom, svejedno, kada on prepozna u vašem delu sve ono što ste želeli! To je odista prava radost. I to se zove nagrada komunikacije, da smo gledalac i ja u mom delu jedno.
Rad na filmu trajao je četiri godine. Šta biste istakli kao najveći utisak usled boravka na prostoru Kosova i Metohije i detaljnog upoznavanja sa temom i da li postoji nešto novo što ste naučili?
- Najveći utisak je bila potvrda da je sve ono što je bila moja fikcija, odnosno ono što sam napisao u scenariju, relevantno i tačno sa pozicija neke faktografske istine. Dakle, moj susret sa Kosovom je bila potvrda moje umetničke uobrazilje. I to je bilo dragoceno u nastavku rada na filmu. Međutim, sledeći veliki utisak je činjenica da život, uprkos svemu, buja! Dok smo obilazili škole tražeći decu za uloge u filmu, posetili smo gotovo sve osnovne škole naKosovu i Metohiji. Na moje iznenađenje, većina dece je imala najmanje dvoje, troje, a često i više braće i sestara! Retko ko je bio jedinac.
Tema Kosova je, iako u različitim kontekstima, prisutna u našoj javnosti često, kao bitna, a sa druge strane činjenica je da se njome bavimo veoma malo. Vaš film je jedan od retkih koji tematizuje život tamošnjih Srba. Kako komentarišete slabu zainteresovanost ljudi iz sveta kulture da se time bave i podržavaju ovakve projekte?
- Gotovo cela Srbija se pretvorila u Beograd! Cela srpska kultura je u prestonici koja se stidi svog porekla. Nama je tetka u obližnjem selu odakle smo potekli daleko, a kamoli „neko Kosovo tamo". Srpskom kulturom vlada, pod plaštom internacionalizma i otvorenosti, skorojevićki i imitativni duh koji stvara samo eksportne proizvode, odnosno, nešto što bi bilo potencijalno interesantno za Zapad. Nikog više ne zanima da na kulturnoj ravni komunicira sa Rumunijom, Bugarskom, Poljskom, Rusijom, a kamoli sa gradovima u Srbiji poput Kikinde, Leskovca, Pirota, Bečeja… Ideal je komunicirati na relaciji, kao što stoji napisano na skupim parfemima: Pariz-Ženeva-Njujork. Izgleda nema ništa pogubnije od one studentske parole iz sredine devedesetih „BEOGRAD JE SVET“ koja se tako pretvorila u svoju suprotnost.
foto: enklavafilm.com
Koliko smo kao narod, po vašem mišljenju objektivno upoznati sa stanjem srpske manjine u enklavama na Kosovu i Metohiji i ukoliko ne smatrate da imamo pravu sliku, čija je to krivica?
- Mi ništa ne znamo o našem narodu tamo, već dugo. Decenijama je to tako. To što smo zasejali u komunizmu, to žanjemo već više od dvadeset godina. Dakle, oduvek smo imali ignoranciju i predubeđenje prema našem narodu na Kosovu. Naravno, predubeđenje prema Albancima je bilo još izrazitije. Ali, ni Srbi sa Kosovu nisu bolje prošli. 1989. godina i bombardovanje 1999. su nešto promenili, ali od tada, pa do dana današnjeg, imam utisak da su sve informacije koje stižu sa Kosova i Metohije filtrirane, dozirane i kontrolisane od strane politike.
Kuda nas vodi obmanjivanje i kako da se odupremo tome i steknemo realnu sliku?
- Ono nas je već dovelo skoro do totalne anestezije-amnezije. Za većinu ljudi, osim bolnog osećaja nepravde duboko potisnutog u stomaku, Kosovo je „izgbljena stvar”, nešto što će se samo od sebe rešavati, samo ne ispred naših očiju… Kao da ne postoje realni ljudi i realan život dela našeg naroda koji odista živi u ekstremno teškim uslovima.
Na koji način je najbolje informisati mlađe generacije o situaciji srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i na kome je najveća odgovornost kada je ta tema u pitanju?
- Odgovornost je, naravno, prevashodno na političarima i institucijama. Ali, mi sami možemo mnogo toga da uradimo u ovo doba neverovatnih komunikativnih mogućnosti. Svi Srbi na Kosovu i Metohiji su povezani preko društvenih mreža! Za početak, treba da počnemo istinski da komuniciramo. Kad kažem istinski, mislim obostrano, a rezultat naše komunikacije biće informacije dostupne za korišćenje budućim generacijama.
Koji su vaši motivi za bavljenje ovom temom?
- Dubokoumetnički. Dodao bih i ljudski, i da budem za nijansu pretenciozan, i nacionalni.
Tokom svog prvog dana u školi u Beogradu dečak Nenad doživljava to da mu novi drug iz razreda kaže da je Šiptar. Smatrate li da vaš film može biti koristan i jasan i najmlađima, bar u pogledu razjašnjavanja nekih termina koji se u neznanju vrlo olako upotrebljavaju?
- Mi stariji smo odavno ogrezli u beznađu, mržnjii to sve prelivamo, što lično kao roditelji, što kroz sistem, na novi naraštaj. Najmlađi su ozbiljna publika na koju takođe računam. Ne zaboravitre, ovo je jedan od retkih srpskih filmova u kome nema nijedne jedine psovke!
Vaš film je osvešćujći, ali zaziranje od teške realnosti je vrlo prisutno među našim ljudima danas. Šta biste rekli prosečnom gledaocu, zbog čega treba da pogleda „Enklavu"?
- Zbog ljubavi, topline i suza u mraku bioskopske sale.I to onih suza posle kojih se čovek oseća drugačije kada izlazi iz sale. Ili da citiram privatnu poruku dobijenu od đakona Nenada Ilića posle gledanja „Enklave”: „I končano da sa projekcije srpskog filma izađem, a da se osećam kao čovek!”.
Nema komentara