GORAN CRNOJEVIĆ: Ličnim primerom probuditi svest drugih

Goran Crnojević, volonter i humanitarni radnik, dobitnik je Novembarske povelje koju dodeljuje Skupština grada Novog Sada. Ova nagrada mu je uručena krajem oktobra zbog njegovog nesebičnog rada na polju volonterizma, gde je ostvario preko hiljadu radnih sati.

Foto: facebook.com

Rođeni Novosađanin, koji je osnovnu i srednju školu završio je u Novom Sadu, najpre je diplomirao na Sportskoj akademiji u Beogradu, da bi potom nastavio svoje obrazovanje na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je stekao svoju drugu diplomu. Nakon završenih studija  volontirao je u advokatskoj kancelariji, a već nekoliko godina zaposlen je u jednoj novosadskoj firmi kao pravnik. Humanitarnim radom koji ga ispunjava i motiviše, u okviru Nacionalnog udruženja roditeljelja dece obolele od raka (NURDOR), bavi se poslednjih nekoliko godina.

Šta Vama predstavlja dobijanje Novembarske povelje?

- To je možda i najprestižnija nagrada koju Grad Novi Sad može da dodeli pojedincu, i drago mi je što je neko prepoznao rezultat nečijeg rada, u ovom slučaju mog. Veoma sam motivisan, i to mi je podstrek i motivacija da nastavim dalje.

Koji je Vaš motiv bavljenja humanitarnim radom i šta je to što Vas je inspirisalo?

- Dugi niz godina bavim se humanitarnim radom, jer sam oduvek želeo da pomažem drugima. Ono što me je inspirisalo da počnem da se bavim time bila je energija ljudi iz Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka, sa kojima sam u suštini i upoznao svet volonterizma. Prvi put kada mi se javila želja da pomognem drugima bio je u toku „Blicove“ akcije „Bitka za bebe“, prilikom koje sam ozbiljnije počeo da razmatram način na koji mogu da pomognem. Nažalost, nisam imao materijalna sredstva koja sam mogao da poklanjam drugima, i zbog toga sam želeo da pomognem na drugi način, volonterski. Stupio sam u kontakt sa čelnim ljudima NURDOR-a, koji su me oduševili, i svu svoju energiju preneli i na mene. Ta njihova sanga bila je ono što me je pokrenulo.

Koliko našeg zalaganja je potrebno da bismo pomogli onima kojima je to potrebno?

- Iz mog ugla gledanja, smatram da dajem sebe dosta, ali da moj privatni život ne trpi uopšte zbog toga. Da li ću danas odložiti kafu sa prijateljima, moguće je, ali ću otići nekome da pomognem, a sutra ću sve nadoknaditi. Ja bih voleo kada bismo svi bili u stanju da uradimo nešto korisno, ne očekujući ništa zauzvrat, makar to bilo čišćenje snega ispred zgrade. Uradimo to jednom nedeljno, pola sata ili duže, i svi ćemo se osećati bolje. Ja sam svoje slobodno vreme utrošio na decu kojoj je moja pomoć potrebna, i to mi nije predstavljalo nikakav problem.

Kako Vi kao pojedinac utičete na shvatanje problema drugih od strane Vašeg okruženja?

- Mnogi ljudi iz mog okruženja u početku nisu znali za ono što ja radim. Međutim, nakon što se pročulo, zanimalo ih je da čuju moju verziju priče, na koji način pomažem, i veliki broj njih me je i podržao, čak i tražio da se uključi u program, ali nažalost, česta su i pitanja zašto ja to radim ukoliko nemam nikakvu korist, čemu sve to i slično. Ljudi odmah sumnjaju u ispravnost mojih postupaka, u legalnost funkcionisanja našeg udruženja, ali i pored toga smatram da ličnim primerom mogu da utičem na svest drugih osoba.

Koliko deci znači Vaša pomoć, koja nije materijalna?

- Ljudi uplaćuju novčana sredstva, često ne znajući kome taj novac ide, i ja to cenim. Ali vreme koje mi provodimo sa njima, za njih je neprocenjivo. Oni su izuzeti iz okruženja, nemaju svoje generacijsko društvo, ne idu u školu i vreme provode po klinikama. Ima ljudi koji misle da je njihova bolest prelazna, i deca se povlače u sebe. Ali u nama vide nekoga ko ih je prihvatio i kad ih drugi odbacuju, jer smo mi tu za njih. Mi im dokazujemo to da nimalo nisu drugačiji od svojih vršnjaka.

Vi mnogo vremena provodite sa obolelom decom. Kako to utiče na Vas?

- Svi imamo svoje probleme, neko manje, drugi više, i svakom je njegov problem najveći. Ali svaki put kada izadjem sa klinike svestan sam da su moji problemi mizerni u odnosu na njihove. Provodeći vreme sa svom tom dečicom, postajem bolji čovek, razmišljam na drugačiji način. I sam pogled na svet mi je drugačiji, jer nisam više sam sebi u centru pažnje, već vidim i druge ljude oko sebe.