Danijela Mladenović: ,,Istraživanja upućuju na to da društvene mreže mogu da izazovu socijalnu anksioznost"

U poslednjih nekoliko godina sve više se priča o tome da društvene mreže imaju loš efekat na
mentalno zdravlje. Određene studije dokazale su i da drušvene mreže u pojedincima mogu probuditi socijalnu anksioznost koja predstavlja drugi najčešći socijalni poremećaj. Danijela Mladenović, psihološkinja i kreatorka instagram stranice „Anksiozni optimista“ govori o tome da društvene mreže ipak predstavljaju mesto na kome osobe koje pate od socijalne anksioznost i ostvaruju interakciju sa drugima jer im je lakše da to rade u virtuelnom nego u stvarnom svetu.

Foto: Danijela Mladenović

Koje je vaše mišljenje o tome kako društvene mreže utiču na socijalnu anksioznost kod ljudi?

- Za mnoge ljude društvene mreže danas zauzimaju veliki deo svakodnevice. Probudimo se ujutru i prvo pogledamo da li se dešava nešto novo na mrežama. Društvene mreže sve češće zamenjuju ostale oblike informisanosti, uključujući novine, radio, tv pa čak i portale. Ono što sam ja primetila u radu sa osobama koje pate od socijalne anksioznosti jeste da uticaj društvenih mreža kod njih može doprineti tome da osećaju viši stepen anksioznosti, strah od socijalne interakcije kao i strah od negativnih ocena ili komentara. Zato se neki od ljudi u potpunosti isključe sa mreža, poput nekog bega od nelagodnih osećaja. Sa druge strane, nekima su društvene mreže ipak olakšale međusobnu komunikaciju pa zbog toga imaju osećaj da su im se socijalne veštine poboljšale.

Postoji dilema o tome da li osobe koje imaju socijalnu anksioznost uopšte imaju društvene mreže, kakav je vaš stav o tome?

- Osobe koje imaju socijalnu anksioznost ne moraju po prirodi biti introverti, one zapravo žele kontakt sa drugima samo naprosto imaju strah od društvene interakcije. U praksi se ova dilema rešava u dva pravca. Neke osobe pokušavaju da se preko društvenih mreža povežu sa drugima, dodaju prijatelja na Fejsbuku, zaprate nekoga na Instagramu, neko im uzvrati i oni se osećaju kao neko ko je uspešno ostvario komunikaciju sa drugima što dovodi to toga da delimično smanjuju svoj strah. Sa druge strane, postoje i oni koji samo pokušaju da koriste drušvene mreže. Oni se pitaju da li je u redu da tamo izraze svoje lične stavove, da li će se njihova fotografija nekome svideti, kako će to drugi prihvatiti i onda naprosto ugase svoje naloge i potpuno izbegavaju taj vid komunikacije.

Foto: Pixabay

Na koji način preko društvenih mreža možemo prepoznati da li neko pati od socijalne anksioznosti?

- Jako je teško putem mreža uočiti da li neko ima problem sa socijalnom fobijom, ali možemo da se osvrnemo na to kako da uopšteno primetimo da li neko ima taj problem. Takve osobe imaju, kao što sam već rekla, strah od interakcije sa drugima, imaju pojačan strah od osude, strah od izloženosti u društvu ili potpuno izbegavaju društvo i društvena okupljanja. Takođe, imaju i strah od toga da se eksponiraju kako se ne bi obrukali i kako ih neko ne bi ismevao. Što se mreža tiče, možda da kažemo da se te osobe teško odučuju da bilo šta objave ili da komentarišu, većinom su tu da bi pasivno pratili šta se dešava u toj sferi.

Vezano za prethodno pitanje, šta bismo onda mogli da izdvojimo kao loš primer podsticanja socijalne anksioznosti na društvenim mrežama?

- Osobe koje pate od socijalne fobije mogu da se osećaju prijatnije kada su iza ekrana i onda može postojati tendencija da se previše oslone na društvene mreže. Sve društvene mreže čine i da se svi kolektivno lakše upoređujemo sa drugim ljudima, pa se može desiti da nas one nateraju da se više fokusiramo na ono što mi nemamo a drugi imaju te nam to zapravo još više budi osećaj anksioznosti. Takođe, ako imamo potrebu da stalno proveravamo šta se dešava na mrežama, dolazi do povećanog stresa ali i do buđenja straha o tome da smo nešto propustili. Možda najveći problem je način korišćenja društvenih mreža gde možemo da se predstavljamo kao neko ko u realnom životu zapravo nismo. Tada se iz situacije u kojoj stvarno upoznajemo nekoga sa kim smo stupili u kontakt na mrežama može javiti dodatni osećaj nelagodnosti jer je prikaz sa mreža zapravo mnogo drugačiji od onog pravog.

Ako pozitivne strane postoje, šta biste tu izdvojili?

- Postoje, naravno. Povezivanje sa drugima preko mreža je mnogo lakše nego uživo. Možemo imati mnogo manje anksioznosti ukoliko tako komuniciramo, što dalje može biti jedan vid vežbe da priču kasnije prebacimo u stvarni život. Društvene mreže takođe ostavljaju prostor za duže razmišljanje, jer nema direktne i spontane komunikacije, već možemo dobro promisliti šta ćemo reći, odnosno objaviti pre nego to i uradimo. Ono što je takođe jako važno je i činjenica da na društvenim mrežama postoji mnogo ljudi koji pate od socijalne fobije, te im društvene mreže pomažu da pronađu jedni druge, da razmene svoja mišljenja i iskustva i da nekim zajedničkim snagama krenu u postepeno rešavanje svoje anksioznosti.

Kako putem društvenih mreža možemo podići svest ljudi o socijalnoj anksioznosti?

- Svest ljudi o socijalnoj anksioznosti moramo podizati. Nije socijalna anksioznost samo to da je nekoga strah ili stid, to je mentalni poremećaj. Socijalna anksioznost loše utiče na sve životne segmente, na svakodnevicu, na posao, na partnerstvo. Da bi bilo nekog poboljšanja svi treba da prestanemo da sudimo drugima, jer postoje pojedinci koji se uopšte ne plaše da bez ikakvog razloga drugima sude, a postoje i oni koji se plaše upravo te osude. Osuda je opasna, neke reči  koje danas izgovorimo mogu nam se okačiti oko vrata i mogu nas gušiti u budućnosti. Zato, zarad kolektivnog dobra, treba da pođemo od sebe, da prestanemo da osuđujemo i da počnemo da razmišljamo o potencijalnim rešenjima za probleme svih nas.

Shodno celom razgovoru, koji bi bili vaši saveti za ’zdravo’ korišćenje društvenih mreža?

- ’Zdravo’, sviđa mi se ta reč. Dakle, ako ostanemo na mrežama realni i otvoreni, ali i pozitivni podstaći ćemo interakciju drugih sa nama mnogo brže ali i kvalitetnije u odnosu na to kada smo negativni ili kada igramo ulogu žrtve. Moramo i da uravnotežimo vreme provedeno na mrežama sa vremenom koje provodimo u realnom svetu. Moramo i da smanjimo upoređivanje sa drugima, i svoju pasivnost za koju je dokazano da povećava socijalnu anksioznost, čak i kod ljudi koji nemaju anksiozni poremećaj. Poenta je u tome da prepoznamo koje su snage a koje slabosti društvenih mreža, da ih iskoristimo na najbolji mogući način i da se nikada, ali nikada ne oslanjamo samo na društvene mreže kao jedini način komunikacije.