Pre nekoliko dana bivši-budući predsednik vlade Aleksandar Vučić izjavio je gostujući na televiziji Prva da je u prethodne dve-tri godine uradio isto onoliko koliko je Josip Broz Tito uradio u bivšoj Jugoslaviji. Ovo, neki bi rekli, smelo poređenje, zapravo je samo ovaploćenje Vučićeve intencije, odavno znane, ali do sada samo bogobojažljivo spominjane, stvaranja kulta ličnosti. Intencija je sada obelodanjena, kult ličnosti zvanično u izgradnji, ali se postavlja pitanje – preko čijih leđa?
Za sticanje statusa velikog vođe i izgradnju kulta ličnosti, može se reći, potrebno je ispuniti maksime svi me vole i/ili svi me se plaše. Ali ključno je – mene. Mene jedinog. A Jedini se postaje razračunavanjem sa političkim neistomišljenicima, ili neistomišljenicima uopšte. Josip Broz Tito imao je tajnu policiju i zatvorenike Golog otoka, Aleksandar Vučić ima javnu policiju, odnosno „slobodne” medije.
A mediji u Srbiji dapače jesu slobodni – slobodni da rade šta im je volja. Od senzacionalizma, seks-skandala, vulgarnosti, golotinje, nasilja, preko rijalitija u zoo-cirkus formatu i tolk-šou emisija prepunih šunda, kiča i neukusa, do sramne sapunice čija je fabula smrt jedne pevačice. Toliko smo slobodni postali. Gotovo da nam treba revizor.
Ukoliko se neko, možda neko od istomišljnika, poput Gogoljevih junaka, zabrinuo da je upravo Međunarodni dan slobode medija taj revizor, neka odahne. To je samo naš Hlestakov. Neće danas nikoga hapsiti. Neće se od danas ništa promeniti. I dalje će novinari klečati, i dalje će osiljeni lokalni državni funkcioneri izdržavati duže po principu „ne možete vi da pitate onoliko koliko ja mogu da ćutim”, i dalje će novinarka javnog servisa moći biti suspendovana jer je radila svoj posao – postavljala pitanja. Ovo je dan kao i svaki drugi, Dan meditiranja u bašti, isto koliko i Dan slobode medija, sasvim običan dan.
A čak i da jednog dana u naredne nove četiri godine „medijskih sloboda” koliko su građani Srbije sebi obezbedili nedavno, pravi revizor i dođe, mogućnosti u interpretaciji pojma slobodni medij toliko su širokogrude da Jedinom neće biti nikakav problem da, u vidu utiskivanja svog lika na svaki od njih, izda medijima sertifikat da su slobodni, po principu approved (odobreno). Ionako je već više nego zastupljen u njima, sledeći se onom da je i loša reklama dobra. Još jedan uspešno kopi-pejstovan potez na putu ka kultu ličnosti, još jedan dobro iskoričćen resurs. A kako i ne bi sin novinarke i bivši novinar u pokušaju razumevao značaj medija?
Ali ne treba kriviti Aleksandra Vučića za njegovu sveprisutnost u medijima. Nije li on jedini čovek koji ide tamo gde je najteže i kome ljudi veruju? Ne daje li mu to poverenje koje uživa i to što je osvojio gotovo polovinu glasova građana Srbije (khm khm, prim. aut.) legitimitet da ga svakodnevno i u neograničenim količinama konzumiramo putem medija? Jer narod to traži. Na kraju, i Tito je neprestano bio na naslovnim stranama i na televizijskim ekranima, a Vučić je uradio koliko i on. Možda i više. U Titovo vreme postojala su dva televizijska kanala, što je svakako lakše kontrolisati i usmeravati. Danas postoje stotinu i dva.
I kao što svako svoga konja za trku imade, tako i mi imamo svoga Tita. I svoje slobodne medije. Slobodne da rade kako im je prohteveno. Dobro, možda ne postoji sloboda novinarske profesije i novinara, ali nemojte zakerati, poješće vas vaša zloba, medijski družbenici. Uostalom, ako se nekome ne sviđa neka ide da meditira u bašti. Uvek postoji i ta lepša i bezbrižnija strana sveta u kojoj možeš da razmišljaš samo o opuštanju, dečijim pesmicama, o tome koji deo pileta u vozu ćeš prvo pojesti ili o ojedu među nogama. Kuda li će debeli mali Zorani budućnosti na pionirski marš, put Kumrovca, ili Novog Beograda?
Nema komentara