Iako je reciklaža elektronskog otpada zaživela u Srbiji, i dalje ostaje veliki problem baterijskog otpada koji predstavlja skup teret onima koji se bave namenskom prodajom, sakupljanjem i korišćenjem baterija.
Foto: Huguette Roe
Oni koji su obratili pažnju, mogli su da uoče da na svakoj bateriji stoji simbol koji označava da za nju važi zabrana bacanja u redovne kante za smeće. Razlog tome je štetnost ovakve vrste otpada, zbog čega je potrebno da bude recikliran i skladišten na način koji je zakonom propisan. Međutim, u ovom slučaju, ono što važi u teoriji ne poklapa sa onim što se primenjuje u praksi.
Jedna od firmi čija je osnovna delatnost rasveta pokrenula je inicijativu za preradu baterija, jer, prema njihovim rečima, baterijski otpad predstavlja skupu obavezu. Indikacije da u našoj zemlji nema uslova za reciklažu baterija, potvrdio nam je i Albert Molnar iz ove kompanije.
– Jedini izbor koji smo imali bio je taj da se obratimo određenim privatnim firmama koje se bave prikupljanjem baterijskog otpada ili udruženjima građana, a za sve to je, naravno, potrebno odvojiti određena novčana sredstva. Čitav proces reciklaže baterijskog otpada u Srbiji svodi se na to da sav teret troškova pada na onog ko reciklira, odnosno prikuplja. Pored svega toga, poseban teret predstavljaju i troškovi transporta i nabavki posebnih kanti za čuvanje baterijskog otpada. Međutim, čak i kada imamo potrebne elemente za skladištenje ovog otpada, on ne može da bude skladišten duže od 12 meseci, jer tome sleduje novčana kazna – objašnjava Molnar.
Kako navodi naš sagovornik, problem leži i u odsustvu pomoći nadležnih institucija. Iako je država ta koja bi ovo pitanje trebalo da reguliše, u izjavi koju je u ime Pokrajinskog sekretarijata za urbanizam i zaštitu životne sredine dao Nemanja Erceg, potvrđeno je da u našoj zemlji ne postoji centar za skladištenje baterijskog otpada.
– Mi još nemamo tu neku veličinu elektronskog otpada kod nas koja bi se tretirala, gde bi i država sa druge strane potpomogla privredu u pogledu podsticaja kroz tretman te vrste otpada – izjavio je za RTV Erceg i dodao da je razlog tome što nema skladištenja baterijskog otpada taj što nema operatera koji bi u tome videli ekonomsku isplativost.
Baterijski otpad zbog svoje štetnosti predstavlja opasnost za životnu sredinu, zbog čega je udruženje građana „Komšija“ iz Petrovaradina jedan od najvećih zagovornika akcije „Ne bacaj, recikliraj“. Ovo udruženje prikuplja otpad u svoj reciklažni centar i dalje ga prosleđuje oficijelnim reciklerima. Međutim, prema rečima predsednika udruženja Svetozara Jovičića, portabilne baterije predstavljaju problem kome se trenutno ne nazire rešenje.
– Tačno je da u našoj državi nema reciklažnog centra za separaciju portabilnih baterija koje su najštetnije. Trebalo bi napraviti razliku, jer naše udruženje između ostalog prikuplja akumulatorske baterije, koje dalje prosleđujemo oficijelnim reciklatorima. Međutim, ne postoji centar za te portabilne baterije koje su izuzetno štetne. Upravo zbog toga ljudi bacaju takvu vrstu otpada gde stignu, jer je cena izvoza takvog otpada dva i po evra po kilogramu. I još kada dodate troškove transporta, jasno je zašto se takav otpad može naći u prirodi, a jedan kilogram takvog otpada zagađuje sedam hiljada litara podzemnih i nadzemnih voda – navodi Jovičić, ali i dodaje da bi država trebalo da obaveže proizvođače i uvoznike baterija da obezbede skladištenje takvog otpada.
Baterijski otpad neisplativ je i štetan. Iako postoji Pravilnik o skladištenju baterijskog otpada, u kome je jasno definisano šta je baterijski otpad i na koji način ga treba skladištiti, ne postoji nijedan drugi mehanizam kojim bi država motivisala i ohrabrila izgradnju jednog takvog reciklažnog centra. Do tada, ukoliko firme budu imale novca, taj otpad biće izvožen po ceni koju diktiraju evropski otkupljivači. Kada novca nestane, a situacija se ne promeni, doći će vreme da se pije samo flaširana voda.
Nema komentara