Samo još jedna partija

Sećanje na redovno posećivanje igraonica na letnjim raspustima tokom osnovne škole je prilično sveže kad god se zakorači u jednu od njih. Same video-igrice, nivo realističnosti u njima, lepo dizajnirani grafički modeli drugačiji su i očekivano napredniji, ali je atmosfera koja u njima vlada ona koje se sećam.

Generacija kojoj pripadam imala je priliku da svedoči postepenom razvoju i sve većoj prisutnosti video-igara kroz sopstveno odrastanje. Počevši od igranja SEGA konzola sa prepoznatljivim žutim ketridžima, do Soni Plejstejšna koji je zbog svoje visoke cene bio iznajmljivan na 24 sata (trend koji i danas postoji), može se reći da je konzumiranje ovih igara bilo isprva usko vezano za džojstike.

Izuzetak je postojao u vidu široko poznatog pištolja kojim se išlo u „lov“ na ozloglašene plave i crne patke, dok bi se lovački pas zlurado podsmevao svaki put kada biste pogrešili. Sa pojavom prvih računarskih operativnih sistema koji su nudili opcije šire od pukog unošenja i skladištenja slova i brojeva, pojavile su se i prve video igrice koje su našle širu publiku, pre svega među decom.

Nije bilo potrebno da prođe mnogo vremena da se pojave i prve igraonice. Njihova atraktivnost bila je u tome što su one bile jedina mesta gde ste mogli igrati svoje omiljene igre sa svojim prijateljima. Internet, čiji počeci su se nazirali, bio je redak luksuz, te je zajedničko igranje bilo moguće isključivo u mestima kao što su igraonice. Imajući to u vidu, igranje se i dalje svodilo na samostalno savladavanje nivoa u svom domu, dok je odlazak u igraonicu predstavljao retke trenutke izuzetne radosti izazvane „milošću“ roditelja da deo svog novca odluče da daju i u tu svrhu. 

Sva ova iskustva mi prolaze kroz glavu dok donosim odluku da se sada iznova, posle toliko dugog odsustva, makar na tren vratim u taj svet. Izbor pada na jednu od starijih igraonica u gradu koja je na dobrom glasu među takozvanim gejmerima. U  igraonici je kao prvi korak neophodno napraviti nalog sa jedinstvenim imenom, tj. nadimkom na kojem će uplaćeno vreme za igranje biti skladišteno dok se ne potroši – okolnost koja je ostala nepromenjena od kada postoje igraonice u Srbiji.

Nakon uplate i upućivanja na mesto odakle ću se lansirati u svet virtuelne zabave, saznajem da mi je željeni nadimak (popularno zvani „nik“, po svom engleskom pandanu) svakako jedinstven, ali pogrešan. Zbog slovne greške devojke koja radi kao „gatekeeper“ između igrača i njihovih omiljenih vidova zabave, ostajem uskraćen za svoju unikatnu i neponovljivu gejmersku identifikaciju koju mi je dodelio brat još u mlađim danima.

Iako pomalo razočaran, neprijatnu situaciju ubrzo zamenjuje nadolazeći adrenalin, koji me gotovo trenutno vraća u one stare igraonice iz kojih nisam izbijao. U tim danima smo drugar i ja, u sedmom-osmom razredu, svaki dan tradicionalno kupovali doručak i otvarali igraonicu u kojoj smo se igrali. Gazda, od svojih dvadesetak godina sa punim poverenjem bi poveravao svoj biznis klincima od trinaest godina. Okolnost danas nezamisliva (i nezakonita).

Unapred sam znao šta želim da isprobam i stoga pažnju usmeravam na jednu od novijih igara „Call of Duty“ franšize. Smanjena posvećenost samim igrama me nije kompletno izostavila iz tog sveta, koji iz godine u godinu zasipa nove generacije sa gotovo neograničenim brojem naslova kojima se nije teško potčiniti. Tema igre je Drugi svetski rat u kojem je igrač u ulozi američkog (a kog drugog?) vojnika u borbi protiv nacističke Nemačke. Spomenuta franšiza je poznata po ratnim  igrama, pogotovo ove tematike, tako da se može napraviti poređenje između njihovih ranijih ostvarenja i onih koja danas stoje preda mnom.

Prva novina je ta da je sama igra mnogo više filmski urađena. Kratke scene (cutscene), napravljene da podsećaju na filmske, koje se nalaze između misija namenjenih samom igraču da odigra, oduvek su postojale, ali su sada dodatno oživljene činjenicom da su modeli igračevih saboraca pravljeni po pravim holivudskim glumcima. Neverovatan je nivo koji je dostigao dizajn i postavljam sebi pitanje da li će digitalni svet moći da izgleda do te mere realistično da će ga biti teško razlikovati od stvarnog.

Igranje u igraonici, naravno, ne podrazumeva samo mene i željeni „Call of Duty“. Velika većina okolnih igrača posvećena je timskim igrama, bilo sa saigračima koji sede pored njih ili onim koji su im se pridružili internetskom vezom. Kao što je poznato, svaka timska igra zahteva sinergiju i oslanjanje jednih igrača na druge. S obzirom da nivo saradnje ne bude uvek na zadovoljavajućem nivou, često se mogu čuti uzvici, udaranja u sto i psovke na raznim jezicima. Laik bi se mogao uplašiti i pomisliti da je neminovna tuča između ljudi koji na taj način komuniciraju, ali sve na kraju prođe u dobrom duhu.

Još jedna stvar kojoj svedočim je i stalno postojanje starosne hijerarhije. Mlađi igrači starijima neće protivrečiti, niti odbiti njihove molbe. Taj poredak je postojao i u mom iskustvu posećivanja igraonica. Nepisano pravilo je bilo da mlađi igraju u prepodnevnim i poslepopdnevnim satima, dok bi uveče prepuštali mesto starijima. Pravila nisu bila striktna i neretko se dešavalo da se dve grupe pomešaju, ali uobičajeno stanje stvari je izgledalo tako. 

Uz dve opisane kategorije mlađih i starijih igrača, postoji još jedna – najmanja, ali najviše poštovana. To su odrasli ljudi koji odavno imaju svoje porodice, poslove i decu, a igraonici se posvete povremeno kada nađu slobodnog vremena. Navedena grupa se pojavljuje sporadično i često se posveti starijim igricama, jer njihov motiv je, pored zabave, i nostalgija u koju ih davno izašle video-igrice vraćaju.

U sećanje mi se vraća momenat kada smo kao trinaestogodišnjaci „ratovali“ protiv čoveka u svojim kasnim tridesetim, dok nas sve u sred meča nije prekinula njegova supruga sa bebom koja stoji iza nas i zove ga da pođe kući. Ozbiljni „Meda“ (nadimak koji je sam sebi nametnuo kroz igrice) se bez osvrtanja, sa cigarom u ustima i tihim glasom kratko obratio – Čim završim partiju.

Ta Medina rečenica je zapravo osvrt na najpoznatiji izgovor svakog gejmera kojeg želite da odvojite, makar na trenutak, od njegove nove opsesije – Samo još jedna partija. Iako su se neke stvari promenile, poput nemogućnosti maloletnih lica da rade u igraonici i pušenja u istim dok kompjuteri ne dobiju rak pluća, većina je ostala ista. Uz činjenicu da je neumereno prepuštanje ovim igrama na ivici da postane mentalni poremećaj i da u svetu već postoje klinike za odvikavanje od prekomernog igranja video-igrica, treba istaći i njihovu enormnu ulogu u socijalizaciji.

Takmičenje u najpopularnijim igricama se polako svrstava među sportove, stoga pored očigledne uloge, igraonice postaju i mesta gledanja i komentarisanja velikih turnira. Sve su ovo važni činioci pomoću kojih se ljudi spajaju, a neka sociološka istraživanja kažu da je zajednica igrača video-igrica jedna od najvećih internet zajednica koje postoje.

Iz ovih razloga, trebalo bi se pažljivo pristupati ovoj temi i ne ići a priori na diskreditaciju onih koji odluče da ova vrsta virtuelne zabave bude njihov hobi ili čak profesionalno zanimanje. Zadržati otvorenost prema novim stvarima neophodno je u čitavoj digitalnoj eri, pa tako i u ovoj njenoj sferi.

Fotografije: Autor teksta

Ovaj tekst nastao je u okviru Storytelling radionice koju je naša redakcija realizovala uz podršku Lokomotive mladih Novog Sada.