Neformalna grupa mladih „Sloboda nema cenu“ realizovala je ove subote obuku za predstavnike medija o trgovini ljudima. Izdvojili smo deset najvažnijih pravila kojih bi novinari trebalo da se pridržavaju pri izveštavanju o trafikingu.
Photo: Sloboda nema cenu
1. Senzacionalizam nipošto
Senzacionalizmom se može smatrati i insistiranje na izjavi žrtve, što u ovakvim situacijama nije neophodno, naročito kada su u pitanju kratke faktografske forme poput izveštaja, gde izjava žrtve ne traje duže od 30s, čime se njeno iskustvo trivijalizuje. Umesto njene izjave ili korištenja senzacionalističkog materijala – fotografija i video snimaka – novinaru bi na prvom mestu trebalo da bude razumevanje trenutne situacije u kojoj se žrtva nalazi.
2. Sakriti identitet žrtve
Otkrivanje identiteta žrtve može je obeležiti za čitav život, kao i naredne generacije njenih potomaka. Osim toga, može je trenutno dovesti u neprijatnu situaciju i privući pažnju koja će doprineti njenoj vulnerabilnosti.
3. Ne praviti sekundarnu viktimizaciju
Insistirati na tome da žrtva ponovi svoje iskustvo ponovo od nje pravi žrtvu i primorava je da iznova prolazi kroz zločin koji je proživela.
4. Izbegavati jačanje rodnih stereotipa
Pokušaji objašnjavanja i pravdanja zločina kroz rodne stereotipe, poput „muž tuče svoju ženu“, ne bi se smeli naći u medijskom sadržaju.
5. Izbegavati navođenje detalja zločina
Slikovito opisivanje zločina nije neophodno i može se smtrati senzacionalizmom, a u isto vreme, žrtvu i njenu porodicu, kao i druge žrtve među čitaocima, može podsetiti na ono što su doživele.
6. Ne insitirati na motivima žrtve
Novinari i novinarke ne bi trebalo da zločin objašnjavaju uz pomoć motiva zbog kojih je žrtva postala žrtva, govoreći kako je sama sebe dovela u tu situaciju ili ju je čak zaslužila.
7. Medijskim sadržajem ubrzati proces istrage
Istraživanje koje je Automni ženski centar sproveo u vezi sa tim kakvo izveštavanje bi žrtve nasilja želele da vide u medijima, pokazuje da su to tekstovi u kojima pravda pobeđuje, gde je krivac pronađen i osuđen i slično. Takođe, sudski procesi se mogu odužiti, pa se novinari ohrabruju da određene slučajeve nastave da prate, a ne da ih zaborave čim izveste o njima, te da na taj način vrše određeni nadzor nad nadležnim institucijama.
8. Ne čekati povod
Novinari i novinarke bi trebalo da nameću teme koje su u javnom interesu, da rade na informisanju građana o važnim temama, poput trgovine ljudima, a ne da čekaju da se zločin dogodi.
9. Poznavati termine i izbegavati fraze
Mnogi izrazi, poput „belo roblje“ više nisu u upotrebi, a predstavnici medija bi to trebalo da znaju. Takođe, termini „krijumčarenje“ i „trgovina ljudima“ nisu sinonimi. Novinari, dakle, treba da se edukuju, a potom rašire informacije.
10. Ne dehumanizovati žrtve
Novinari bi trebalo da budu svesni da su žrtve ljudi; ne „neki tamo migranti“, već osobe koje se svakodnevno sreću na ulici i koje su imale život pre toga što im se dogodilo. To bi doprinelo svesti građana da žrtva može postati svako i da se može desiti u bilo kojoj državi i gradu.
Predstavnice grupe „Sloboda nema cenu“ ponudile su i listu organizacija i institucija koje rade na suzbijanju problema trgovine ljudima, a ona se može pronaći i OVDE (str.150).
Nema komentara