Veslanje – Zanemareni sport sa dugom tradicijom i olimpijskim medaljama

Dolazak proleća i rast temperature za veslače označava izlazak na vodu i treninge na otvorenom. Međutim, za sportiste novosadskog Veslačkog kluba ,,Danubius 1885“ proleće označava još jednu stvar – rođendan kluba koji je ove godine, 28. marta, proslavio 138. godinu svog postojanja.

Veslački klub ,,Danubius 1885“ ima dugu tradiciju i prema rečima veslača često se pominje u istoriji Novog Sada, ali kako oni kažu o tome sugrađani malo znaju. Čak se i ime Laze Kostića povezuje sa ovim klubom i to pre njegovog zvaničnog osnivanja 1885. godine. Upavo tada usvojen je i statut ,,Danubiusa“ , koji se danas čuva u Budimpešti, a treneri se i dalje vode načelima koja su tad ustanovljena – rad sa decom i omladinom iz Novog Sada, razvijanje fizičkog zdravlja i postizanje vrhunskih sportskih rezultata. U toku svoje duge istorije klub nije stajao sa radom nijednom, pa čak ni za vreme Drugog svetskog rata, a dvadesetih godina XX veka stacionirao se na mestu na kom se i danas nalazi.

Foto: Aleksa Đokić

Iako Srbija može da se pohvali olimpijskim medaljama u ovom sportu, o njemu se ne priča mnogo, tek ponekad kad se kući donesu odličja vredna pomena. To bi mogao da bude jedan od razloga zašto se o veslanju u našoj zemlji slabo zna. Upravo iz tog razloga, prema rečima glavnog trenera VK ,,Danubius 1885“ Alekse Đokića, sport se promoviše u osnovnim školama među decom na časovima fizičkog. Kako on kaže, iako ne toliko popularan sport, jednom ko se u njega zaljubi, zaista dugo ostaje u njemu.

– Deca uglavnom kreću sa 13 – 14 godina da se bave veslanjem, iz prostog razloga što bi zbog veličine i težine opreme i rekvizita, kao i rada u teretani, bilo nemoguće ranije početi sa treninzima. Mi dolazimo na časove fizičkog u osnovne škole sa ergometrom – spravom koja simulira zaveslaj u čamcu, sa pokretnim sedištem, odupiračem za noge, kao i drškom zakačenom za lanac koja menja veslo. Dajemo deci mogućnost da isprobaju ergometar i pozivamo ih na probni trening – izjavio je Đokić.

Upravo na ovaj način, preko promocije sporta u svojoj osnovnoj školi, Rastko Ratajac je sa 15 godina počeo da trenira veslanje i deo je ,,Danubiusa“ već osam godina. Za to vreme osvojio je treće mesto na Balkanskom prvenstvu, osvojio deveto mesto na evropskom i 2021. godine sebi obezbedio učešće na svetskom prvenstvu. Kako on kaže, dok je još bio početnik, treninzi nisu bili zahtevni, je je trenirao 3 – 4 puta nedeljno.

– Kada počnu takmičenja i imaš želju da se takmičiš na ozbiljnijem nivou, onda kreće veći broj treninga nedeljno, postaje iscrpljujuće, fizički zamorno i često spavam da bih odmorio telo. Treninzi koje imam ujutru traju po tri sata, a nekad se dešava da trening, koji traje dva dodatna sata, imam ponovo i posle podne – izjavio je Ratajac.Foto: Aleksa Đokić

Prema rečima trenera Alekse Đokića, leti se gleda da na nedeljnom nivou bude bar 10 treninga za sportiste koji se ozbiljno posvećuju takmičarskom pogonu, jer se granice svake godine sve više pomeraju. Jedino na taj način, sportisti koji izlaze na takmičenja postaju kompetentni učesnici istih, jer tako uspevaju da prate kriterijume koji važe na svetskom nivou. Kako Aleksa navodi, veslanje se, prema listi najtežih sportova na svetu, nekako uvek kotira u prvih 10.

– Potreban je ogroman napor da bi se bavilo ovim sportom i da bi se izveslala jedna trka, koja traje 6 – 7 minuta i koja je dosta intenzivna. Zaista ne znam koji je tačno kriterijum da se sportovi rangiraju po težini na nekoj listi, ali kao neko ko je dugo godina u veslanju, mogu da kažem da dolazi do ogromnog opterećenja i umaranja određene grupe mišića – rekao je Aleksa i dodao da su česti slučajevi da veslači nakon trke padaju u nesvest.

Ono sa čim se sportisti koji se bave veslanjem često susreću jeste da ih okruženje meša sa kajakašima. Iako na prvi pogled relativno slični sportovi, oni se i te kako razlikuju, što potvrđuje i činjenica da postoje zasebni savezi za ova dva sporta. Glavna razlika jeste to što kajakaši idu napred, a veslači veslaju unazad, kao i to da kod veslanja postoji samo jedna deonica za trku i ona iznosi 2 km. Međutim, razlike se mogu ogledati i u samom čamcu, u kom je kod veslanja sedište pokretno, što utiče na aktivan rad donjeg dela tela, kao i samo veslo, koje je u kajaku uvek isto – jedno veslo sa dva kraja za veslanje. Unutar samog veslačkog sporta postoji više disciplina i one se mogu razlikovati i po samom broju veslača koji se nalaze u čamcu, kao i izboru vesla i načinu veslanja. Sportom se bave i muškarci i žene, a velika razlika između njih ne postoji, osim toga da je pokazano da su u svim disciplinama žene sporije za 35 – 40 sekundi.

– Postoje čamci za jednog, dva, četiri i osam veslača. Gde postoje dva i četira veslača, postoje dve discipline – rimen i skul. Rimen je disciplina u kojoj svaki veslač ima jedno veće veslo u ruci, a skul kada ima dva manja vesla sa obe strane. Kada je reč o skifu, čamcu u kom vesla samo jedan sportista, on mora da ima dva vesla za obe ruke kako bi se pomerao, dok osmerac (čamac u kom vesla osam veslača) može da pripada samo jednoj disciplini – rimen, i u toj situaciji četiri veslača su leva, a druga četiri desna – objašnjava Aleksa i dodaje da  se pored veslača, u četvercu i osmercu, može naći i dodatna osoba – kormilar, koji ne vesla, već sedi i upravlja čamcem.

I Ratajac i Đokić ističu koliko je veslanje skup sport i da treba mnogo da se ulaže u njega. ,,Danubius“ dobija sredstva od strane grada, koja najčešće koristi za kupovinu opreme. Međutim, finansijska pomoć koju veslači dobijaju ne predstavlja ni desetinu onoga što dobijaju neki popularniji sportovi. Kako Aleksa kaže ni ne mogu da očekuju da će dobijati dosta novca, s obzirom na to da sport nije popularan, te su primorani da se održavaju od članarine. Ipak, vodeći klubovi u Srbiji nalaze se u znatno boljoj situaciji od jedinog novosadskog veslačkog kluba, koji je u odnosu na beogradske klubove stavljen po strani.

Srpske veslačice u Americi

Prema Aleksinim rečima veslanje je egzaktan sport u kom nema nepravde i prevare, jer postoji razdaljina od tačke A do tačke B i brzina kojom se pređe jedna deonica pokazuje koliko je neki veslač dobar. Uspesi koji veslači postižu na takmičenjima kao deo reprezentacije omogućavaju im odlazak na brojne inostrane univerzitete, među kojima su najpopularniji oni u Sjedinjenim Američkim Državama. Upravo tako su i bivše veslačice ,,Danubiusa“ Jana Tarabić i Nataša Ilić otišle na svoje studije u inostranstvo. Njihova iskustva su različita, ali ono u čemu se one slažu jeste to da je veslanje u SAD znatno priznatije nego kod nas i da je dosta plaćeno.

Nataša je ušla u ovaj sport sa 13 godina, a kao veslačica u ,,Danubiusu“ osvojila je drugo mesto u dublu 2017. godine na Balkanskom prvenstvu u Istanbulu i učestovala je iste godine na svetskom prvenstvu u Litvaniji. U avgustu 2019. godine stigla je u Sjedinjene Američke Države na Univerzitet u Oklahomi. Baš kao i Nataša, Jana  počela je da vesla takođe sa 13 godina i bila je deo reprezentacije na svetskom prvenstvu i više puta na Balkanskom prevenstvu. Njena prijava nije bila jednostavna, jer je okarakterisana kao veslačica koja nije tipičnih dimenzija – niska i relativno laka.

Foto: Jana Tarabić i Nataša Ilić

– Nisam imala neke sjajne ponude poput Nataše, pa sam ja od studija u Americi i odustala. Tokom pandemije igrom slučaja otvorilo se još jedno mesto na Univerzitetu Beri u Majamiju, koje je pripalo meni, ali kako nisam stigla da izvadim vizu na vreme ostala sam celu jesen u Srbiji – izjavila je Jana i dodala da se u tom periodu i ubrzala i da ju je već sledeće godine našao trener sa njenog sadašnjeg univerziteta, Univerziteta Rutgers u Nju Džerziju.

Prosečan dan jednog studenta – sportiste nije nimalo lak, kako nekome možda sa strane zvuči. Dani su izuzetno naporni i ispunjeni, ali se gleda da se studentima koji su sportisti maksimalno izađe u susret. Jana ističe da u Nju Džerziju studenti imaju čak i tutore koji im pomažu oko propuštenog gradiva, kao i to da je prosek na fakultetu izuzetno bitan da bi neko uopšte mogao da se takmiči. Dnevna rutina počinje budjenjem u 4h ujutru i odlaskom na spavanje već u 20h, a između toga moraju biti spremni da odrade dva treninga, budu na fakultetu i da uspeju da jedu. Kako Nataša kaže, jedini slobodan dan im je nedelja, koju bi najviše voleli da mogu da iskoriste za odmor.

Veslači se i te kako cene u Americi. Jana je sa svoji timom prošle godine postala šampion ,,Konferencije Big10“ . S obzirom na to da u SAD postoji veliki broj saveznih država, one susedne se ujedinjuju u takozvane konferencije i takmiče se međusobno unutar istih, te bi pandan ovome za Natašinu saveznu državu bila ,,Konferencija Big12“ . Jana ističe da su ona i ostale veslačice u timu dobile ogromnu pažnju kao pobednice ,,Konferencije“ .

– U tom trenutku za mene je to bilo samo još jedna medalja u nizu. Tokom prošlog meseca imali smo okupljanje povodom nove sezone, na koje se odazvao fin broj ljudi. Tada je naš trener počeo da nas proziva, svaka od nas je dobila sat, na kom je na poleđini ugravirano naše ime, i izjavio je da ćemo ostati zapisane u istoriji fakulteta kao prva zlatna medalja u našem programu. Tada sam shvatila da jesam učinila nešto veliko i da sam definitivno ostavila neki trag – rekla je Jana, koja ističe koliko su bivši studenti važni za Univerzitet i kako se radi na tome da se održavaju kontakti sa njima.

Foto: Jana Tarabić i Nataša Ilić

Sudbina povređenih sportista

Ono što su i Nataša i Jana primetile jeste da važi pravilo koliko radiš – toliko i dobiješ. Kod nekih sportista takvo razmišljanje dovodi do zasićenja, i baš takav slučaj bio je sa Natašom, kojoj se to desilo još pre odlaska u Ameriku na studije.

– Iskreno, nikada nisam sebi rekla da ću se veslanjem baviti do kraja života, jer sebe jednostavno nisam videla na taj način. Kod mene je veslanje počelo da bude u senci drugih stvari, te je polako i nestajao osećaj da želim time da se bavim. Došla sam u fazu gde ne želim da ulazim u teretanu u kojoj vidim ergometar. Jednostavno smatram da je taj deo života iza mene, ali nisam htela da se ovako završi, jer nisam želela da sebe dovedem do povrede – izjavila je Nataša, koja je bila prinuđena da odustane od veslanja i da se penzioniše u svojoj 21. godini, jer je njena povreda prema procenama lekara bila toliko ozbiljna da je mogla da je odvede u invalidska kolica.

Prema njenim rečima od studenata sa stipendijom očekuje se mnogo, toliko da je ona znala da oseća i krivicu ukoliko ne da svoj maksimum. Srećom, Nataša je zaštićena od strane ,,NCAA“ – organizacije za sportiste u Americi, po kojoj se pišu pravila za stipendije, treninge, kao i to šta sve treneri smeju i ne smeju. Prema tome, kao veslačica koja je zadobila povredu na treningu, njoj stipendija nije ukinuta, jer su punu odgovornost morali da snose treneri.

– Bila sam dosta tvrdoglava, zato što sam se osećala nezahvalno što ne dajem sve od sebe da nastavim da veslam, iako su bolovi bili toliko jaki, do te mere da bi se dešavalo da desnu nogu uopšte ne osetim po ceo dan. Znala sam sebe da teram da nastavim da ,,guram“ , sve dok više nisam mogla. Obaveza mi je bila da nakon pregleda idem i na terapije kod psihoterapeuta, koji mi je zaista u tom trenutku bio velika podrška. Tada sam mu rekla da osećam krivicu, jer je toliko novca uloženo u mene, a da ja nisam u stanju da to opravdam i da idem ,,do kraja“ – ispričala je Nataša i dodala da joj je on dao do znanja da novac koji je uložen u nju nije vredniji od njenog zdravlja.

Upravo na ovaj način, uz iskustva internacionalnih sportista, imamo priliku da poredimo različite sfere društva. Osim toga što reprezentuju Srbiju u najboljem svetlu, Nataša, Jana, ali i brojni drugi sportisti koji su našli svoje mesto na inostranim univerzitetima predstavljaju dobar primer kroz šta sve sportisti i studenti moraju da prolaze u drugim zemljama i sa čime se sve susreću. Ali ono najbitnije, služe nam da uvidimo na koji način mi, kao društvo i država, tretiramo one koje donose sportske rezultate u zemlju, koja im ne posvećuje dovoljno pažnje, a o kojima se i te kako priča u inostranstvu.