Januar je mesec Dejvida Bouvija. Tada je ovaj genijalni umetnik rođen, tada je objavljen njegov 25. album „Blackstar”, na dan kada je punio 69 godina, a samo dva dana kasnije, Bouvi gubi bitku sa bolešću.
Uoči godišnjice albuma, smrti i 70. rođendana, drugi kanal BBC-a objavljuje dokumentarac„Dejvid Bouvi: Poslednjih pet godina”, koji kroz retrospektivu poslednjih godina njegovog život pokušava da prikaže fenomen Dejvida Bouvija.
Dokumentarac, kako i stoji u nazivu, prikazuje poslednjih pet godina njegovog života i stvaralaštva. Ipak, bilo je nemoguće u potpunosti ignorisati ostatak njegove karijere, čije je poznavanje bilo neophodno za shvatanje značaja poslednje turneje, poslednjeg živog nastupa i poslednjeg albuma, o kojima se, između ostalog, i govori.
U uvodnim kadrovima fanovi odaju poštu već preminulom pevaču, uz njegovu a capella izvedbu pesme „Blackstar” i stihovima „nešto se dogodilo onog dana kada je umro”, a ovim scenama se film i završava. Rekonstrukcija njegove poslednje, i kako saradnici navode, najsrećnije turneje, objašnjava deceniju pauze između dva albuma. Zbog zdravstvenih problema prekida turneju 2003. godine, a snimanje albuma „The Next Day” bilo je tajno sve do objavljivanja − svi saradnici morali su da potpišu ugovor o poverljivosti, čime je, objašnjavaju, Bouvi sebe oslobodio pritiska i dao dovoljno vremena da album dovede do savršenstva.
Čini se da radnja ide hronološki − od velike turneje 2003. godine, preko albuma „The Next Day”, mjuzikla „Lazarus” i albuma „Blackstar”, međutim, u svaki od ovih segmenata ubačeni su snimci sa koncerta, isečci intervjua, Bouvijeve izjave i razmišljanja. Sagovornici se uvode preko klasične talking heads varijante, ali se ostavlja utisak neposrednosti. Oni se zaustavljaju, ispravljaju, i ponekad zamuckuju ili zastaju, te možemo govoriti o spontanom (ili barem tako uvežbanom) spontanom izlaganju. Svi sagovornici su bili njegovi saradnici u određenom periodu− na turneji kojom počinje film, na nekom od albuma, ili prilikom snimanja video spotova, a najviše govori njegov producent i dugogodišnji saradnik Toni Viskonti, dok se u filmu ne pojavljuje niko iz njegove porodice.
Autori filma Frensis Vateli i Fil Doling, novinari drugog kanala televizije BBC, dobro poznaju dugu i bogatu karijeru Dejvida Bouvija, što se vidi po izboru materijala i tema na koje će se fokusirati. Oni su u maju 2013. godine pripremili dokumentarni film „Dejvid Bouvi − Pet godina: Stvaranje ikone”.
U ovom ostvarenju saznajemo ponešto o alter-egu Zigiju Stardastu, o tome kako je oduvek želeo da bude slavan, ali se malo teže sa tim nosio (što je adekvatno ispraćeno i njegovim pesmama „Fame” i „The Stars are out tonight”), kao i to da je mjuzikl uvek bio na njegovoj listi želja, ali da je prvobitan plan, prilagođavanje Orvelove „1984” propalo zbog odbijanja piščeve žene da knjigu adaptira „rokenrol zvezda”.
Ipak, ono što je fanovima poznato, a posebno se ističe u filmu, Dejvid Bouvi se ne može simplifikovati do te mere da ga gledamo kao rokenrol zvezdu. On je muzičar, glumac, dizajner i slikar, ali se njegova muzika pritom ne može svrstati u jedan žanr. Od pesme „Space Oddity” i pojave Zigija, Bouvi je konstatno menjao i prilagođavao svoju muziku, ali i izgled, od narandžaste kose, preko crvene munje na licu, scenske šminke, pa do „običnog” Bouvija na poslednjem albumu.
Kako kažu njegovi saradnici, ništa u širokom stvaralačkom opusu nije slučajnost, a ako znamo gde da gledamo, pesme su autobiografske. Prve recenzije su Bouvijev 25. album „Blackstar” opisivale kao mračan. Uvodni stihovi pesme „Lazarus” govore „pogledaj gore, ja sam u raju / imam ožiljke koji se ne vide”, ali je primetna i razlika između veselih tonova njegovih najvećih hitova „Let's dance” ili „Heroes”, a kada je, dva dana nakon objavljivanja albuma, objavljenа vest o njegovoj smrti, njegovo stanje objašnjava se kao uzrok mračne note albuma. Inače, kritičari su kao mračan opisivali i „You want it darker” Leonarda Koena, koji je preminuo nedugo nakon objavljivanja albuma.
Kako se njegov život privodi kraju, tako i film sve više biva obojen tamnim notama, pa je čak i jedna od njegovih najpoznatijih pesama „Heroes” prilagođena za mjuzikl tako da zvuči mračnije. Gotovo niko od njegovih saradnika nije znao da je bolestan, a i sam Bouvi je tek na pola snimanja saznao da je bolest terminalna. O njegovoj predanosti i posvećenosti govori i jedna od poslednjih scena, u kojoj peva „Lazarus”, pritom pokušavajući da dođe do daha. Ipak, uvek je bio na visini zadatka, napominje Viskonti. Šljokice, boje, jake poruke i fuzija brojnih žanrova obeležili su njegovu karijeru, koja se ne može kompletno predstaviti u filmu od 90 minuta, ali se pregled njegovog umetničkog puta stiče odabirom efektnih sagovornika, arhivske građe i kadrova u kojima se vidi odnos publike prema Bouviju, pre i nakon njegove smrti .
Nema komentara