Baziran na naučnofantastičnoj noveli „Samo ubistvo je potrebno“ (All you need is a kill, 2014), japanskog pisca Hirošija Sakurazake (Hiroshi Sakurazaka), „Na rubu vremena“ pozajmljuje ideju koju smo prvi put sreli u klasiku „Dan mrmota“ (Groundhog day, 1993), odnosno ideju dana koji se glavnom protagonisti konstantno ponavlja.
foto: huffingtonpost.com
Ova osnovna premisa bila je jasna još iz prvih trejlera za film, tako da je on zgodno, ali ispostaviće se i pomalo nepravedno, često unapred opisivan kao ratni futuristički „Dan mrmota“. Sam koncept te ideje ima potpuno drugačiji i veoma smislen (mada se usuđujem reći i „genijalan“) obrt i objašnjenje u ovom filmu. Režiser Dag Lajman (Doug Liman) poznat po radu na trilogiji o Džejmsu Bornu – Bornov identitet (Bourne identity, 2002), Bornova nadmoć (Bourne supremacy, 2004) i Bornov ultimatum (Bourne ultimatum, 2007) – nakon brojnih revizija scenarija na kraju je odabrao onu koju su napisali Džez Batervort (Jez Butterworth), Džon-Henri Batervort (John-Henry Butterworth) i Kristofer Mekkvari (Christopher McQuarrie).
Tom Kruz (Tom Cruise), pored svih kontroverzi koje okružuju njegov privatni život i religijske poglede, jedan je od najposvećenijih glumaca Holivuda (poznato je da ne koristi kaskadere) i pohvale svih koji rade sa njim retko izostaju. Nakon užasnog „Rata svetova“ (War of the worlds, 2005) i solidnog prošlogodišnjeg „Obliviona“ (Oblivion, 2013), Kruz po treći put u poslednjoj deceniji tumači ulogu u filmu sa veoma sličnom tematikom – apokaliptična naučnofantastična priča koja podrazumeva invaziju vanzemaljaca – međutim, utisak je da njegova karakteristična gluma još uvek ne deluje oporo i dosadno; štaviše, njegova pojava u glavnoj ulozi nakon pređašnjih sličnih ostvarenja nekako ostavlja dobar i poznat šmek. Takođe treba primetiti da je pozitivno i to što se kvalitet tih filmova kreće uzlaznom linijom i dostiže jedan ozbiljno visok vrhunac sa „Na rubu vremena“ koji neće biti lako nadmašiti. Sa druge strane, Emili Blant (Emily Blunt) je glumica koja se izuzetno snalazi u stresnim i napetim scenama koje uspeva da dočara veoma realno i ne preterano teatralno - nešto što se moglo primetiti u pomalo sličnoj ulozi u veoma zanimljivom ostvarenju „Agenti sudbine“ (The Adjustment bureau, 2011).
foto: scriptshadow.net
Razvoj likova tokom filma naročito je interesantan u slučaju Blantove, čiji lik, za razliku od Kruzovog, biva uvek iznova restartovan, ali uz jednu zanimljivu činjenicu koju tokom filma saznajemo. Kruz, sa druge strane, fino dočarava pakao kroz koji prolazi glavni protagonista. Jedan od retkih nedostataka ovog akcionog spektakla je brza smena tamnijih kadrova u poslednjoj trećini filma, što donekle otežava praćenje detalja na platnu. Potencijalna zamerka leži i u činjenici da se o vanzemaljskoj rasi ne zna mnogo. Međutim, kako nije reč o stvorenjima sličnim čoveku, bilo kakva dodatna priča o njihovoj prirodi i namerama pored one koju već vidimo ne bi imala mnogo smisla i bespotrebno bi razvukla radnju produžavajući film i umanjujući mu dinamiku. Upravo ta dinamika je najprijatnije iznenađenje i vredna je hvalospeva. Ni u jednom trenutku nemamo tačnu informaciju o tome koliko puta se dan ponovio, ali realna pretpostavka iz onoga što vidimo je da broj nije daleko od četvorocifrenog. Zamka repetativnosti u koju se tako lako moglo upasti vrhunski je izbegnuta, a rezultat je mnoštvo izuzetno uzbudljivih i neretko nepredvidivih obrta, što je prava retkost za ovakve filmove. Bombastičnu radnju, koja, kako se bližimo kraju, odlično kupi sve svoje deliće raznete sa prvim eksplozijama filma, uživanje je pratiti u svoj svojoj nelinearnosti.
„Na rubu vremena“ je, konačno, blokbaster kakav blokbaster treba da bude.
84/100
Nema komentara