"Nešto ludo ili čudno - to je iskrenost"

Radoš Manigoda je dobitnik  10 različitih nagrada za muzička dostignuća između kojih su i prvo mesto na republičkom i međunarodnom takmičenju. Svira klavir i saksofon a trenutno studira na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Imao je samostalne nastupe na klaviru kada je izvodio isključivo improvizovanu muziku. Na Akademiji se opredelio za nove likovne medije što planira da iskoristi kako bi preko muzike, kako kaže, prešao u nešto više. Međutim, uporedo svira tradicionalne etno pesme u asamblu koji predvodi operski pevač Aleksandar Saša Petrović sa kojim će uskoro nastupati širom Evrope.

Kada ste počeli da se bavite muzikom?

- Počelo je rano, pre nekih sedamnaest godina. Na početku nisam svirao kompozicije ili tako nešto, već sam eksperimentisao i poigravao se sa tim kao dete. Prvi dodir sa muzikom mi je bio klavir. Kasnije sam hteo da upišem osnovnu muzičku školu za klavir ali nije bilo mesta. Tako sam pomislio koji je sledeći instrument koji bi želeo da sviram i rekoa sam saksofon – zašto da ne. Ispostavilo se kao dobra odluka ustvari.

Da li ste odrasli u muzičkom okruženju?

- Zapravo ne. Mislim da sam ja prvi u mojoj familiji da se bavi muzikom. Ono što je zanimljivo jeste da sam u odnosu na situaciju u kući svirao na klaviru, ako se desi neka svađa ili šta znam, da dočaram ili dodam nekom trenuntom ambijentu koji se događa.

Koje je vaše formalno  muzičko obrazovanje?

- Upisao sam osnovnu i srednju muzičku školu. Hteo sam klavir ali na žalost nije bilo mesta, što je na kraju ispalo jako dobro jer sada kombinujem klavir i saksofon. To sam prvi put čuo  u vrtiću kada su me odveli do srednje muzičke škole „Isidor Bajić“ gde sam video saksofon i bilo mi je zapanjujuće. Ne znam da li je samo jako čudan instrument vizuelno ili zbog zvuka – jednostavno je jako čudan instrument i bio mi je jako privlačan.

Foto: Marko Antić

Da li preferiraš neki od ova dva instrumenta?

- Kada sam počeo da sviram, klavir je bio moj prostor za neku vrstu meditacije i rada na sebi dok je saksofon bio tu za profesore i obrazovanje. Klavir je vizuelna stvar takođe, možeš da vidiš dirke, komponuješ i sviraš sam – što je meni jako gotivno.

Kako doživljavate sviranje sa drugima?

- Kada sam počinjao slušao sam klasičnu muziku i rok, kasnije sam prešao na džez jer me ja zadivila harmonija i novi akordi pa samim tim i improvizacija kao nešto što dolazi spontano u momentu. Volim da sviram sa drugim ljudima u zavisnoti kakvog su ljudi mentaliteta, najviše volim kada je ambient slobodan i kada smo tu zajedno da stvaramo nešto novo a ne samo da čitamo note i to je to. Uvek sam voleo da komponujem, više nego da sviram ono što mi je zadato. Imao sam uvek taj problem kreativne blokade, napravim dobar početak i onda nema teorije da završim. Profesorica mi je preporučila Kit Džereta (Keith Jarrett eng.) džez muzičara koji je poznat po svojim isključivo improvizovanim koncertima. On sedne za klavir i improvizuje dva tri sata a zvuči kao kompozicija. To je iskrena forma umetnosti, nema prerade, to što je u momentu je to. Improvizacija zvuči kao nešto ludo ili čudno – to je iskrenost.

Sada studirate na likovnim umetnostima, kako ste povezali muziku i vizuelnu umetnost?

- Trebala mi je neka promena. Muzika je uvek bila uz mena ali hteo sam da probam nešto drugačije. To je bila dobra odluka, toliko novih stvari sam naučio od instalacija, video radova, fotografika, crtanja, slikanja, vajanja imao sam dodira sa svim tim stvarima. Nakon toga drugačije gledam na umetnost, po meni ona je još uvek neistražena. Možda počnem da kombinujem znanja sa instalacijama, performativnom umetnošću kako bi doprineo svemu tome.

U kom asamblu sada svirate?

- Sada sviram u Balkan etno orkestru. Cilj nam nije da tezgareimo već da imamo turneje po Evropi. Sviramo tradicionalne pesme iz Srbije, Makedonije i drugih okolnih zemalja. Već smo svirali u Francuskoj pre nego što sam ja došao, uskoro putujemo u Italiju. Imali smo nastup uKulturnom centru Svilara sa horom, posle nam se možda pridruži i folklor.

Foto: Marko Antić

Kako blokade fakulteta i ovaj period društvenih promena utiču na umetničko stvaralaštvo?

Uvek radimo ono što je najaktuelnije, to je neizbežno. Prošle godine smo na likovnoj umetnosti dosta radili o veštačkoj inteligenciji. Sad kada su blokade skupimo se i kažemo ljudi sad pravimo strip o blokadi i protestima. Ne znam kada će to biti gotovo ali znam da je dovoljno samo da se pojavimo i budemo tu, okruženi ljudima koji nešto rade i doprinesemo uspehu svega toga.

Uporedno sa muzikom se bavite i crtanjem?

- Slična stvar kao i kod muzike i improvizacije, bitno je znati osnove kako bi mogao da izađeš van toga. Onda treba naći ono što te inspiriše u svemu tome i tako nađeš svoj stil.

Kako predviđate Vaš umetnički razvoj u budućnosti?

- Vidite, samim tim što sam izašao na binu i svirao svoju muziku je veliki korak. Oslobađanje od straha i kritike je definitivno velika stvar. Pre ovoga svirao sam klavir samo u svoja četiri zida. Zato bih voleo da sviram i u nekom bendu, da nastavim da se bavim improvizacijom, uglavnom da bude što više nastupa. Što se tiče drugih formi voleo bih da se pozabavim novim likovnim medijima i od muzike pređem u nešto veće. Poslednja ideja je da napravim kratki film bez zvuka za koji zu napisati muziku na klaviru.