Novinarka nedeljnika Vreme i stalna saradnica agencije FoNet i portala Cenzolovka, Tamara Skrozza, ovogodišnja je dobitnica nagrade Fondacije „Katarina Preradović“, koja se dodeljuje za novinarsku hrabrost, izuzetnost i doslednost. Priznanje je 2017. godine ustanovila Fondacija „Katarina Preradović“, a nagrada se dodeljuje za ispunjavanje visokih profesionalnih i etičkih standarda i doprinos u razvoju društva.
Foto: Tamara Skrozza (www.mc.rs)
Želja za novinarskom profesijom kod Skrozze se probudila tek u vreme protesta 1997. godine, a od 2000. do danas zaposlena je u nedeljniku Vreme. Radi kao novinarka i urednica vesti, radija, nedeljnika i internetskih portala u Srbiji i na Zapadnom Balkanu. Zbog tema kojima se bavi, često je snosila posledice i bila izložena lažima i napadima tabloida, ali to je nije zaustavilo da ostvaruje svoje ciljeve, uprkos preprekama na koje nailazi.
Budući da ste dobitnica ovogodišnje nagrade iz Fondacije „Katarina Preradović“, da li ste je možda poznavali?
- Nažalost, nisam upoznala Katarinu. Ipak, poslednjih mesec dana njenog života, čak smo imale i zajedničku „tezgu“, obe smo pisale kolumne za sajt Radio televizije Vojvodine. Otišla je dan nakom što smo dobile prvi honorar, i to baš na moj rođendan. Osećam bliskost s njom, a sebi možda neopravdano laskam da smo imale i više zajedničkog nego što se to možda čini na prvi pogled.
Šta sprečava novinare da iskažu hrabrost u današnje vreme?
- Pre svega, potreba da žive komfornije. Hrabrost, koja bi trebalo da bude aksiom u našem poslu, jako mnogo košta. U novcu, u karijeri, zdravlju, porodičnom životu: ona podrazumeva manju zaradu, periode kada uopšte nemaš posla, redovne bolesti, iznenadno umiranje, nerazumevanje najbliže okoline, u velikom broju slučajeva rasturene porodice.
Da li novinarska hrabrost podrazumeva samo oštro pero i samopouzdanje?
- Ne. Novinari se ne izražavaju samo oštrim perom, već kompletnim pristupom poslu i životu. Hrabrost pre svega znači doslednost svojim principima i vrednostima, i spremnost da se za odbranu tih principa i vrednosti borimo, bez obzira na cenu koju ćemo platiti. Pritom, ta hrabrost ne znači da se ne bojiš, već samo da uprkos strahu ideš dalje i ne posustaneš.
Koliko su novinari dosledni principima?
- Kako ko. Veliki deo se, nažalost, već prodao za sitne pare i poneku privilegiju, ali ja i dalje verujem da oni nisu u većini. Oni koji su ostali dosledni, „teraju dalje“ čak i kada se čini da se više i dalje ne može. I zato ih volim, i cenim.
Koliki uticaj režim ima na današnje medije?
- Režim direktno kontroliše veliki broj medija, a one koje nije uspeo da prinudi na poslušnost kažnjava ekonomski, tako što zabranjuje firmama da se reklamiraju, politički ih diskredituje javno i profesionalno, bojkotuje ih i diskriminiše. Sve to znači da nezavisni mediji zapravo jedva preživljavaju i da je pitanje koliko će uopšte moći da prežive. Ovako kako je sada, opstanak im je praktično nemoguć.
Da li je sloboda medija realno ostvariva ideja u našoj zemlji?
- Mislim da je svaka vrsta slobode donekle utopija i da apsolutna sloboda ne postoji, ali da se ipak vredi boriti za nju, stremiti joj kao idealu. To se odnosi i na slobodu medija. Iako mislim da istinski slobodan medij ne postoji, iz finansijskih razloga pre svega, borimo se da se tome primaknemo što je moguće više.
Kako novinari treba da se bore za slobodu?
- To je lična odluka svakog od nas. Ja o tome pišem i govorim, učim svoje dete i polaznike treninga na kojima predajem, ne prihvatam kompromise, odbijam da učestvujem u bilo čemu što je čak i minimalno protiv mojih principa i verovanja. Pre svega, mislim da bi novinari trebalo da „žive“ svoj posao i da u svom neposrednom okruženju budu uzori borbe za slobodu govora i mišljenja.
Nema komentara