Stvaranje svesti o fenomenu i krivičnom delu trgovine ljudima jako je važno, jer sve dok imamo oduzimanje života i sloboda nekim ljudima, društvo u kome živimo ne može dobro i zdravo funkcionisati. Novinarka Milica Kravić Aksamit u svojoj radijskoj emisiji „Žena u kutiji“ uspela je da kroz surove priče žrtava trafikinga razbije predrasude koje su se vezivale za ovaj fenomen, ali i da izbegne stigmatizaciju osobe koja je to preživela.
Foto: Lična arhiva sagovornice
Novinarstvo je diplomirala 2011. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a dalje svoje obrazovanje nastavlja devetomesečnim specijalističkim studijama iz oblasti interkulturalnosti u Švajcarskoj. Mlada novinarka, aktivistkinja i feministkinja završila je obuke Zavoda za ravnopravnost polova i Mreže žene protiv nasilja za rodno osetljivo medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama. Aktivistkinja je pokreta „Podrži RTV“ kao odgovor na političke pritiske i gušenje medijske slobode u ovoj javnoj medijskoj ustanovi. Već sedam godina je zaposlena na Radio-Televiziji Vojvodine, bila je voditeljka Jutarnjeg programa „Dobro jutro, Vojvodino“, a danas je autorka emisije „Žena u kutiji“ u kojoj je pokrenula serijal „Trgovina ljudima“ sa ciljem da kroz priče žrtava predstavi ovaj fenomen, stvori svest i na taj način pomogne sprečavanju širenja trafikinga.
Šta je to trgovina ljudima i kakva je zapravo svest o tome?
– Temu trgovine ljudima jako je važno da sagledavamo u novinarstvu kao kompleksan fenomen i krivično delo, a ne kao pojedinačan slučaj. To znači da su nam potrebni analitički tekstovi i priče koje se bave uzrocima za činjenje tog krivičnog dela, profilima žrtava i trafikera, kao i posledicama po žrtvu, ali i svest da to može nekome koga poznajemo da se dogodi. Glavna predrasuda je da se to ne dešava u Srbiji, ali je situacija potpuno drugačija. Srbija je zemlja vrbovanja, tranzita ali i konačne destinacije. Drugim rečima, trgovina ljudima se dešava doslovno u našem komšiluku, u našem gradu, susednom selu ili na drugom kraju zemlje, a ne tamo negde daleko nekim ljudima sa kojima ne delimo ništa. To mogu da budu vaše sestre, izbeglice, migranti, ali i vaši prijatelji, očevi ili svako od nas. To je ono što kroz novinarski posao treba da govorimo, poručujemo i dokazujemo pričama. Važno je da utičemo na podizanje svesti i objašnjavanje rizika. Jednom rečju – prevencija. Eto to je zapravo naša najvažnija uloga kao novinara i novinarki – da damo podršku nevladinom sektoru i institucijama koje se time bave. Evropska komisija je 2007. godine proglasila 18. oktobar za Dan borbe protiv trgovine ljudima. Poslednjih 10 godina u Srbiji se ovaj datum obeležava, kao i u drugim zemljama Evrope, konferencijama, tribinama i drugim relevantnim aktivnostima koje dodatno rasvetljavaju problem pred očima javnosti.
U vašoj emisiji „Žena u kutiji“ snimili ste serijal na temu trgovine ljudima. Šta je na vas ostavilo najveći utisak tokom snimanja?
– Serijal o trafikingu koji smo emitovale u okviru naše radijske emisije „Žena u kutiji” sastojao se od šest istinitih priča, ispovesti žrtava trgovine ljudima. Kako bismo izbegle retraumatizaciju tih osoba, koristile smo objavljene priče sa sajta NVO „Atina” i prilagodile ih radijskom formatu. Potom su priče interpretirale glumice sa Novosadske Akademije, uz važne audio efekte. Najvažnije nam je bilo da ispričamo te surove i teške priče, a izbegnemo patetiku, što je ujedno i najkomplikovanije. Takođe, želele smo da kroz konkretne priče zapravo sve vreme nudimo informacije o samom fenomenu, uzrocima i posledicama, a nikako senzacionalizmu, detaljima ili okrivljavanju žrtve. Kroz taj rad mnogo toga smo naučile, jer su i same priče potresne i važne, kao i informacije i znanje koje su sa nama podelili sagovornici iz policije, zdravstva, Sigurne ženske kuće, nevladinih organizacija, školstva, i sudstva i tužilaštva. Saznanje do kog sam došla kroz ovaj proces, a koje je na mene ostavilo najveći utisak, jeste da mnoge devojke koje su preživele trafiking svedoče tu mračnu istinu da su maltene prvi put u svom životu tretirane sa poštovanjem i da im se neko obraćao sa dostojanstvom, upravo u „Astri” i „Atini” (nevladinim organizacijama koje nude pomoć žrtvama) u trenucima kada su upitane kako se osećaju, šta žele i kako može da im se pomogne.
Da li je rečenica „Sama si kriva” zapravo to čega se žrtva boji da će dobiti kao reakciju?
– Apsolutno je strah od osude i stigmatizacije ono što žrtvu u nekoj traumatičnoj situaciji dodatno drži prikovanu za nasilnika ili trafikera. Često osobe u krizi ni nemaju osobu na koju će da se oslone ili podršku sredine da reše problem i izbore se za svoju slobodu. Okrivljavanje žrtve simptomatično je i u sredinama kojima žive, komšiluku, porodici, ali i u institucijama kao što su policija, domovi zdravlja, na kraju i sudovi, koji u nizu pitanja koje iznova i iznova postavljaju osobi koja je preživela strašnu traumu, nesvesno i iz neznanja dodatno traumatizuju tu osobu. Nesenzibilisanim pitanjima poput „Zašto niste prijavili nasilje” ili „Kako niste uspeli da pobegnete od trafikera” stručna ili nestručna javnost odmaže ranjivim osobama i kod njih budi dodatan osećaj krivice.
Ko brine o žrtvi kada se ona izvuče iz lanca trgovine i kakva joj je šansa za dalji normalan život?
– Pre osam godina osnovan je Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima u Beogradu. Pored toga, aktivisti i aktivistkinje nevladinih organizacija koje se bave pružanjem podrške preživelima trafikinga tvrde da je integracija u društvo moguća, kao i prevazilaženje trauma. Mnogo je priča iz njihovog iskustva sa srećnim krajem, uz naravno dugogodišnji rad sa žrtvama i trud celog sistema da se one izbore sa sopstvenom traumom i osudama društva, porodice, medija i svih stubova društva.
S obzirom da držite obuke mladim novinarima i novinarkama na temu izveštavanja o trgovini ljudima, koji je vaš savet kako da oni pravilno postupaju u takvim situacijama?
– Sedam je pravila za izveštavaje o osetljivim temama i to su moji saveti. Sada bih izdvojila da je pre svega bitno da nema senzacionalizma i da se čuva identitet žrtava. Takođe je jako bitno voditi računa da se kroz tekst nasilnik ne opravdava nekim osobinama ili sklonostima. I izdvojila bih da je biranje fotografija izuzetno važno – mora se paziti da slike ne pozivaju na nasilje ili ne retraumatizuju žrtvu.
Nema komentara