Interesantno je što na samom početku studiranja imaš određenu viziju o fakultetu i kako to treba da izgleda.
(blogspot.com)
Prva godina i onaj prvi talas uzbuđenosti, ali i pogubljenosti. Euforičan si što započinješ nešto novo u svom životu, novi izazov, novi pohodi na znanje i avanture. Tada ti se kao problem čini i gužva na šalterima, prijava ispita, hoćeš li pronaći literaturu, pisanje seminarskih radova. Na vreme shvataš da treba da se izdvojiš iz mase formirane po principu „da uzmem, bre, tu diplomu i eto mi posao čim završimˮ. Ma jeste, ko da svi čekaju samo na tebe da te zaposle.
Zatim polažeš ispite kao mašina i vremenom postaneš rob bodova i ocena. Stalno nešto juriš. Juriš ocene za stipendiju, ocene za dom, ocene za master; ako si na žurnalistici, onda ti je naročito poznata i ona „jurim izjavuˮ.
Onda doguraš do četvrte godine i pred sam kraj ti shvataš koliko si se promenio. Kako drugačije sagledaš stvari i znanja koja si stekao. Stvari više nisu iste i pitaš se zašto ti sistem nameće obaveze zbog kojih nestaješ kao osoba i dopuštaš da izgubiš sebe kroz sve to. Postaješ konformista i sam sebe srozavaš zbog onih koji te okružuju. Intelektualno srastete i ne možeš da se izbaviš iz tog začaranog kruga.
Postaješ rob i knjiga koje čitaš na fakultetu, prestaješ da voliš ono što ti je doskora bila strast i nemaš vremena ni za šta. Fakultet postaje jedino interesovanje.
I, završio si. Gde sad? Pa, nigde. Izmestiš se od onih koji te vuku dole i shvatiš da ne moraš stalno da ideš u metafiziku i večito paničiš i ratuješ sa sobom u svojoj glavi. Ako se nešto desi, okej; ako se nešto ne desi, i dalje okej. Panta rei.
Nema komentara