Odmah na početku ovog teksta napraviću uslugu ljudima koji ne žele da se udubljuju sa mnom u ovo delo, nego samo žele da vide da li je vredno odlaska u bioskop i reći jedno ogromno „da, vredno je”.
foto: getdipt.com
Vredno je i zaslužuje da ga odgledate jer je pre svega u pitanju pošten film. To znači da utisak koji dobijete od samog imena „Interstelar” i prvog „tizer trejlera” u trajanju od pola minuta predstavlja potpuno tačan utisak o ovom filmu. Taj utisak je da je u pitanju audiovizuelno vrhunska, epska, napeta svemirska odiseja, u koju je naš glavni junak primoran da krene radi boljeg sutra čitavog čovečanstva. Kada uz to primetite glumačku postavu, kompozitora muzike, režisera, producente i scenariste, takođe stičete utisak da će ta ideja fabule biti kvalitetno pretočena u delo. I, ponavljam, ovaj film vas neće prevariti.
Subjektivno, film Kristofera Nolana (Christopher Nolan) sa temom putovanja kroz svemir nešto je o čemu sam maštao dug niz godina. Objektivno, to je nešto što je stvarno trebalo da se desi. Možda je i sam Nolan, svestan činjenice koliko su njegov stil naučne fantastike (sa akcentom na „naučne“) i tema putovanja kroz svemir srodne duše, odlagao ovaj poduhvat godinama i čuvao ga za trenutak kad oseti da je pravo vreme. Takođe bih odmah želeo da pomenem i istaknem čoveka koji, čini se, često ostaje u drugom planu – Džonatana Nolana (Johnatan Nolan). Rođeni brat je gotovo uvek desna ruka Kristoferu, sa kojim je sarađivao na scenarijima i priči većine filmova koje je Kristofer režirao. Da dele osećaj za verodostojnost i detalj potvrđuje i priča da je Džonatan, radi bolje pripreme scenarija za „Interstelar”, četiri godine pohađao predavanja o Teoriji relativiteta na Kalifornijskom univerzitetu.
Krenimo, za početak, sa ono malo negativnih stvari u ovom filmu. U drugom i trećem segmentu filma, zbog okolnosti vezanih za radnju, razvoj likova je nešto slabiji, pa dolazi do par emotivnih momenata u kojima likovi ne uspevaju da prenesu emociju na gledaoca, te pojedine scene izgledaju pomalo veštački i nepotrebno. Ovo je, doduše, slučaj samo sa sporednim likovima. Hemija između Mekonahija (Matthew McConaughey) i En Hatavej (Anne Hathaway) je, zahvaljujući vrhunskoj glumi ovo dvoje i odličnom dijalogu između njihovih likova, zaista primetna i zanimljiva.
foto: theworkpint.com
Druga vrsta ovakvih „holivudskih“ momenata je donekle i opravdanija, ali ipak može da nažulja. Scena u kojoj dva kosmonauta pričaju o teoriji putovanja kroz crvotočinu je na platnu isključivo za ljude koji se nikad nisu susreli sa astrofizikom (a takvih, logično, ima), jer je u pitanju jedna od zanimljivijih teorija i jedna od prvih koje se zapamte kada načnete temu svemirskog putovanja, stoga se ispostavlja kao prilično neverovatno da se jedan od ta dva kosmonauta sa tim principom susreće prvi put. Ovo bi samo po sebi bilo neznatan minus da se film kao celina ne oslanja na nauku u velikoj meri u kojoj to radi. Tako da se donekle stiče utisak disbalansa zbog smenjivanja scena koje je jako teško razumeti ako nemamo osnovno znanje iz tema koje se pominju u njima i scena gde se banalno objašnjavaju principi sa kojima bi akteri već trebalo da su upoznati. Kasting Meta Dejmona (Matt Damon) za ulogu koja mu je dodeljena činio mi se pomalo nepotrebnim, mada ostavljam prostora da je ovo lični utisak. Smatram da je ta uloga bila odlična prilika za nekog manje poznatog glumca kojeg smo imali manje prilike da vidimo na velikom platnu do sad. Osim ovoga, jedino što još može da se izdvoji jeste sama količina radnje i događaja, što može da uzrokuje zbunjenost kod manje pažljivog gledaoca. Međutim, veoma je diskutabilno da ova osobina svojstvena Nolanu može da se računa kao minus.
Svetlih tačaka ovog filma ima, simbolično, kao i zvezda na noćnom nebu. Za početak, nauka iza ovog filma je impresivna. Braća Nolan su prilikom pisanja scenarija sarađivali sa Kipom Tornom (Kip Thorne), dobrim prijateljem poznatijih kolega Stivena Hokinga (Stephen Hawking) i Karla Sejgana (Carl Sagan), astofizičarom koji je stekao veliki ugled svojim radovima na polju gravitacione fizike i astrofizike, a koji je na ovom filmu radio i kao izvršni producent.
foto: hollywoodreporter.com
Treba napomenuti da su pojedine teorije u filmu „nategnute“ radi dramatizacije, međutim, većina stvari koje vidimo dosledne su brojnim uvaženim teorijama koje su još uvek nedokazane, najviše zato što nismo imali priliku za to, pošto se tiču stvari vezanih za duboki svemir. Apstraktnost ovih teorija filmu daje prelep pečat mističnosti, koji gledaoca silovito povlači u dubinu svemira i njegove misterije, dok sa druge strane izvanredna gluma ostavlja utisak bliskosti i realnosti, ne dozvoljavajući vam da se izgubite u tom ništavilu.
Kako slika govori hiljadu reči, uzaludno je pokušati rečima objasniti fotografiju ovog filma. Teško je pomisliti da prstenovi Saturna, koje smo svi imali prilike da vidimo mnogo puta, mogu biti toliko impresivan detalj, i prosto je šteta što ih duže ne gledamo, bez obzira na to što su potpuno nebitni za kontekst. Specijalni efekti su dobri u toj meri da ih faktički i ne primećujete. Negde na ulasku u treći sat filma jednostavno se naviknete na njihovu prirodnost, ali to njihovu izuzetnost ni najmanje ne kvari.
Gluma je već pomenuta nekoliko puta do sada; međutim, potrebno je još jednom pohvaliti Mekonahija. Čovek je u poslednjih par godina praktično iz čista mira procvetao iz prosečnog u jednog potpuno kompletnog glumca. Majkl Kejn (Michael Caine) i dalje nije ni blizu toga da dosadi u Nolanovim filmovima, a i En Hatavej postaje standardna i standardno dobra.
foto: moviepilot.com
Takođe treba pomenuti i odličnu glumu Džesike Čestejn (Jessica Chastain), Mekenzi Foj (Mackenzie Foy) i Timotija Čalameta (Timothee Chalamet).
Najbolje i poslednje – muzika Hansa Cimera (Hans Zimmer). To što je ovaj čuveni filmski kompozitor apsolutno savršeno ispratio svaki delić atmosfere tonovima svakako je neverovatno, ali ono što je za istinsko divljenje i naklon do poda jeste što je to uradio na jedan potpuno novi i originalan način. Očaravajuće je koliko prirodna može da bude muzika kakvu ranije niste imali priliku da čujete i koja odskače iz svakog kalupa filmske muzike. Deo zasluga za ovo, opet, ide i samom Kristoferu Nolanu. Njegov perfekcionizam i kreativnost su u ovom slučaju otišli do te mere da Cimeru nije rekao ništa o radnji filma, nego mu je samo dostavio papir na kome je pisala, kako kaže, Cimerova priča, koja nije imala veze sa filmom.
Generalni zaključak je da „Interstelar“ ponosno stoji rame uz rame sa ostalim delima Nolana (što je stvarno za svako divljenje, iako se već lagano navikavamo na zapanjujući standard koji ovaj čovek drži). Međutim, ostaje blagi osećaj žaljenja što nije iskorišćen tračak potencijala da ovaj film na ta ostvarenja, a i na filmove generalno, gleda iz stratosfere. Dakle, film je toliko blizu perfektnom da vam biva žao što nije prevalio još tih par milimetara do savršenstva. U svakom slučaju, Interstelar će se pamtiti, gledati i ceniti, a najveća magija i pomalo zastrašujuća mogućnost je da ovaj film možda, možda, jednog dana u budućnosti izgubi svoju dimenziju fantastike i postane samo naučni.
92/100
Nema komentara