Prvi i najdominantniji utisak koji sam osetio nakon ovog filma jeste razvučenost i potpuno bespotrebna teatralnost klimaksa filma. Osim što ovako nešto zamara gledaoca, takođe umanjuje realnost same priče i u znatnoj meri umanjuje pozitivan utisak filma, pošto je reč o ključnom segmentu.
foto: screenrelish.com
Ipak, treba pomenuti da postoje dobro dokumentovani slučajevi podjednako neverovatnih bitaka u Drugom svetskom ratu, tako da klimaks filma ne treba posmatrati ni kao klasičnu holivudsku egzibiciju nerealnosti.
Što se tiče realnosti ostatka filma, na zavidnom je nivou i za svaku je pohvalu. Scenarista i režiser Dejvid Ajer (David Ayer) bio je inspirisan veteranima Drugog svetskog rata iz svoje porodice u nastojanju da napravi autentičnu priču. Većina oružja koje se koristi u ovom filmu bilo je korišteno u vremenu u kojem se radnja dešava, što važi i za uniforme koje vojnici nose. Zanimljivo je i da je „Bes“ prvi film od 1946. godine u kome se koristio pravi model legendardnog nemačkog tenka „Tigar“, koji je pozajmljen iz britanskog tenkovskog muzeja u Bovingtonu i koji je jedini operativni model ovog tenka na svetu. Doza nerealnosti postoji u scenama tenkovskih borbi, konkretno u slučajevima efikasnosti nemačkog protivtenkovskog oružja i otpornosti američkih tenkova „Šerman“. U donjoj liniji, ipak, prosečan gledalac, pa čak i onaj koji se razume u materiju, neće se osetiti zavaranim, i ove činjenice u kombinaciji sa spektakularnim efektima doprinose izuzetno impresivnom vizuelnom aspektu filma.
foto: technobuffalo.com
Gluma ekipe koja nosi ovaj film nije na impresivnom nivou, ali nije ni najmanje ispodprosečna. Bred Pit (Brad Pitt) pruža svoj rutinski standard, Šaja Lebuf (Shia LaBeouf), često kritikovan zbog svojih performansa, sasvim je korektan, Džon Berntal (Jon Bernthal) i Majkl Penja (Michael Pena) veoma su dobri, dok je najzahtevnija uloga dopala Loganu Lermanu (Logan Lerman), čija mi je užasna gluma u filmu „Noje“ (Noah, 2014) ostala dobro urezana u pamćenje. Sama uloga je, iako zahtevna, bila zahvalnija za glumu, a iako Lerman i dalje veoma često većinu jačih emocija glumi sa jednim istim izrazom lica i polurazjapljenim ustima, celokupan utisak je daleko bolji i potpuno prihvatljiv.
Smatram da svaki pravi ratni film mora da pokaže užas rata i njegov besmisao u krajnjoj instanci. Sa te strane, „Bes“ se priključuje društvu majstorskih filmova kao što su „Spasavanje redova Rajana“ (Saving Private Ryan, 1998) i „Tanka crvena linija“ (The Thin Red Line, 1998). Iako ovo ostvarenje nema mnogo čega da se stidi u odnosu na svoju stariju braću, ipak se ne može reći da sa njima stoji rame uz rame. Velika posvećenost ekipe i težnja da sitnice u filmu budu verodostojne, kao i prilično originalan, a pritom specifičan deo Drugog svetskog rata u koji je radnja smeštena, veliki su kvaliteti. Međutim, utisak je da je potpuni trijumf izostao i da postoje elementi koji koče gusenice „Besa“.
74/100
Nema komentara