SANJA KLJAJIĆ: Nemamo novinare sa integritetom

autor: Marija Grbić 312 pregleda 0

„Cinično je kada političari kažu da nema cenzure u Srbiji. Mislim da je to prevazišlo cinizam i da se radi o čistom bezobrazluku. Svima je jasno da cenzura postoji i ne samo autocenzura, nego i cenzura koja je sve vidljivija“, kaže u intervjuu za „Odjek” novinarka Sanja Kljajić, ovogodišnja dobitnica nagrade za etiku i hrabrost „Dušan Bogavac”.

Počeci njene novinarske karijere vezuju se za pokrajinski javni servis Radio televiziju Vojvodine (RTV) za koji se proteklih nekoliko meseci borila kao istaknuta učesnica protesta pokreta „Podrži RTV“.Nakon nepuštanja njenog priloga o radničkim pravima na  RTV-u, dala je otkaz u ovoj medijskoj kući.  Ovakav potez odricanja sigurnosti zarad profesionalizma i ličnog integriteta u Srbiji predstavlja retkost. Upravo takav potez joj je doneo nagradu za hrabrot.

Sanja Kljajić je trenutno novinarka Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra „VOICE“ i dopisnica medijske kompanije Dojče vele ( Deutsche Welle).

Za Univerzitetski odjek otvoreno govori o stanju u srpskim medijima, novinarskoj solidarnosti, ponašanju političara prema novinarima i cenzuri za koju kaže da se više ne postavlja pitanje da li postoji.

Čini se da solidarnost kolega i građana u slučaju RTV-a nije izostala. Ipak, ujedinjeni glas sa protesta je sačekao zid ignorisanja na drugoj strani. Šta protesti mogu da urade u borbi protiv gušenja medijskih sloboda i demokratije uopse? 

Solidarnost nije izostala unutar Radio televizije Vojvodine, ali ne znam da li bih mogla da kažem da nije izostala od kolega iz drugih redakcija u Srbiji. Čini mi se da smo veću podršku imali od kolega iz regiona, ali čast izuzecima kao što su list Danas, N1, Autonomija i Voice. Mi proteste nismo planirali, desili su se sami od sebe, jer ni na jedno pismo nismo dobili odgovor. Naši zahtevi nisu ispunjeni, to možda nije bilo realno ni očekivati, ali isto tako nije realno očekivati da ćemo od njih odustati. Protestima smo postigli da ljudi i te kako prate na koji način RTV izveštava, o čemu, kakve priloge pravi. Podigli smo svest građana o tome šta je javni servis i kako bi trebalo da radi.

Da se budi građanski aktivizam pokazuje i nedavno formirani Građanski front kog čini sedam organizacija. Zacrtani ciljevi su borba protiv korupcije, transaparentnost rada organa javne uprave i odbrana medijskih sloboda. Na koji način će Građanski front to raditi?

Povezivanje organizacija koje su apostrofirale određene problema u svojoj sredini je suština na osnovu koje smo se prepoznali i ujedinili u Građanski front. Još uvek tražimo način kako će Front delovati, ali ono što je sigurno jeste da će svaka od tih organizacija nastaviti da radi ono što je i do sada. Međutim, način na koji ćemo svi zajedno delovati je nešto što bi trebalo pažljivo razmotriti. Mediji konstantno govore kako smo mi nova politička partija, ali to nije tačno.

Borba pokreta „Podrži RTV” je sa ulica preneta u sudnice. Dakle, trenutno se bavite tužbama protiv RTV-a odnosno pravnom borbom. Kako se odvija proces Arežine protiv RTV-a?

To je jedini proces koji je pokrenut. Dve stvari su naveli kao argument njegove smene, jedna je da nije dostavio program koji je navodno trebalo da dostavi. Sada se vodi spor da li je on uopšte to trebalo da dostavi i da li je ta smena bila protivzakonita. Bilo je do sada jedno ročište na koje su advokati RTV-a došli nepripremljeni i doneli akte koji su zastareli, jer postoje novije verzije na osnovu kojih je Arežina izabran. Videćemo kako će se to odvijati, biće jako zanimljivo ako sudska odluka bude da se Arežina vrati na mesto programskog direktora.

Izjavili ste za Cenzolovku da ste u izveštavanju morali da pravite kompromise i pre promena na RTV. Kako je to izgledalo?

Kompromise u smislu onih ljudi koje moramo da pustimo određenog dana. To znači da su određeni funkcioneri ili zvali ili je naše rukovodstvo bez ikakvih intervencija instistiralo da se  puste određene izjave. Takođe, kompromisi u smislu šta moramo da izdvojimo i koje informacije da pustimo sa događaja na kom smo bili. Ali kompromise nismo pravili u analitičkim prilozima gde smo radili probleme koji zaista muče građane. Ja kao novinarka nisam nikad morala da pravim kompromise na RTV, ali mislim da su naši urednici nekada morali da izbace jednu priču i ostave je za naredni dan da bi više prostora dali premijeru ili nekim drugim funkcionerima. I to je razlog više zašto mi nije jasan način na koji se sve na RTV-u izdogađalo, postavlja se pitanje da li je moguće da im nije bilo dovoljno ni to što su već dobijali, nego su morali potpuno da nas ućutkaju.

A ko to ućutkuje novinare u Srbiji? Da li urednici to rade jer smatraju da se to oekuje od njih ili postoji pritisak od gore?

Medijska scena u Srbiji je previše komplikovana da bi se moglo tako simplifikovati da kažemo da su to jedni ili drugi, mislim da je kombinacija ta dva faktora. Mislim da ako cenzura dolazi od urednika i od vlasnika medija da je to iz straha za ličnu egzistenciju ili egzistenciju zaposlenih, a postoje i lični politički interesi vlasnika medija. Ali i te kako cenzura dolazi od onih koji u svojim rukama imaju ekonomsku ili političku moć i koji mogu u bilo koje doba dana da pozovu i traže da se nešto ne pusti. Tako da svi koji u rukama imaju poluge moći daju sebi za pravo da zovu medije, a mi uglavnom nemamo novinare sa integritetom koji su spremni da kažu ne.

Osim toga šta se neće emitovati, poželjno je da se zna šta će se emitovati, a da to najčešće budu funkcioneri. Prema monitoringu programa RTV-a koji je uradila Novosadska novinarska škola, nakon smena povećan je broj izvestaja o aktivnostima Vlade, kao i broj pseudodogađaja. Zaslužuje li RTV da se sada zove javni servis koji se rukovodi javnim interesom?

Moja lična ocena je da to više nije javni servis i to je ono na šta smo upozoravali od samog početka, da to neće biti javni servis, nego onaj medij koji je bio i ranije, državni medij u rukama vlasti, a ne građana. Građani to i dalje finansiraju i jako je važno da se finansije svedu isključivo na pretplatu, a ne na budžet. To je prvi preduslov nezavisnosti medija. Međutim, džaba i to ako nemamo uredničku nezavisnost i ukoliko Regulatorno telo za elekronske medije dozvoljava da se to sve događa, ćuti na to, postavlja svoje ljude kako bi bio posrednik u toj političkoj kontroli. To su problemi koji se neće rešiti bez pritiska građana koji moraju da imaju bar nekakav medij kome veruju.

Ali ni građani neće da „pritiskaju“ ako taj medij neće da radi u njihovom interesu?

– Onda se vraćamo na pitanje šta je starije, kokoška ili jaje? Mislim da smo pokazali građanima, zato su i bili na protestima, jer su prvi put imali medij kome su mogli da veruju. I to smo mogli da čujemo nakon promene uređivačke politike na RTV-u, jer su tek onda videli šta su imali.

Mislite li da sada građani veruju RTV-u?

– Mislim da mu ne veruju, iz više razloga. Prvo zato što se RTV, kako je analiza pokazala, ne bavi više komunalnim problemima. Ne bavi se problemima građana. A drugo, ne veruju jer smo im podigli nivo pažnje i kontrole načina na koji RTV izveštava.

Kakva se poruka salje kada premijer na konferencijama za medije kaže da novinari lažu, da su žuti, medijski satrapi, kad kaže oni vaši ili oni Pajtićevi? Je l’ to vodi ka uspostavljanju poželjnog i prihvatljivog ponašanja prema novinarima?

Na tim konferencijama nisu problem samo kolege koje ćute da ne bi prošle takvu torturu, nego su još veći problem oni koji negoduju kada se postavi bilo kakvo pitanje, a to su ljudi koje teško mogu da nazovem kolegama. Problem je što mi ne reagujemo dovoljno na takvo ponašanje, ne samo premijera, nego i mnogih drugih funkcionera, on je samo najekstremniji primer. Političari nemaju pravo da na taj način diskriminišu medije i da idu samo u one medijske kuće za koje znaju da im neće postaviti provokativna pitanja. A sa druge strane, ogroman je problema kada političari napadaju medije pod izgovorom da ako novinari imaju pravo i slobodu da im postave pitanje, da onda oni imaju slobodu da kritikuju. To je zamena teza koju nam poturaju, pozivaju se na slobodu govora. Novinari imaju pravo da kritikuju i postavljaju pitanja u javnom interesu i oni su podložni kontroli, ne mi.

Kako negovati profesionalno novinarstvo, rukovoditi se javnim interesom kada vam konstanto vezuju ruke?

- Pre svega mislim da je odbrana lični integritet, i zaista kreće od nas. Neke stvari na RTV-u i pre smena su funkcionisale zato što su se novinari izborili za to, a ne zato što nam je menadžment rekao “e sad možete to da radite”. Nikada nije jednostavno, naša je odluka kako ćemo raditi. Verujem čvrsto da promena kreće od nas i ako pristanete da vam vezuju ruke, onda možete da se bavite i nekim drugim poslom. Ako ne može na RTV-u onda može na drugom mestu. Treba pronaći put do građana.

Nema komentara

Napišite komentar


;