Memento Mori(njo)

Srbija i Portugalija udaljene su 2500 kilometara vazdušnom linijom. Negde na tom putu, izgubile su se i eventualne kulturološke i jezičke povezanosti. Stoga je i jasno da postoje neke nedoumice oko transkripcije portugalskih imena na srpski jezik. Ali malo je manje jasno otkuda to da se jedan Portugalac ponaša kao da je Srbin. Njegovo ime je Žoze, Murinjo ili Morinjo, pitanje je sad?

Foto: Li Smit (Action images/Reuters)

Navikli smo na to da se ime ovog fudbalskog trenera u većini naših medija transkribuje kao „Murinjo“, ali se s vremena na vreme prikrade i druga varijanta. Na nju se ne obraća mnogo pažnje, ali zanimljivo je da je viđamo u tekstovima novinara Radio televizije Srbije, koja bi, kao javni medijski servis, morala da nosi određenu težinu. Dakle, činjenica da se ovo dešava na RTS-u svakom jezičkom fanatiku morala bi da privuče pažnju, a činjenica da se ovo ne dešava previše često, i da se čak i na RTS-u može videti prva varijanta, navodi nas na zanimljiv zaključak – vrlo je verovatno da su tekstovi u kojima se koristi verzija sa slovom „o“ delo jednog istog autora. I sada se može postaviti pitanje kako jedan čovek, koji sam nešto tvrdi, može biti u pravu u odnosu na sve ostale? I Galilej je svojevremeno proglašavan ludim.

To može li jedan čovek biti u pravu ako zastupa tvrdnju koja izgleda potpuno nemoguće, na momente čak i smešno, i nije baš najbolje pitanje za ljude sa ovog podneblja. Za četiri simbola srpskog naroda uzimaju se svetosavlje, kosovski mit, jezik (gle čuda), i ono možda i najvažnije – iracionalnost. Nije zalud još Njegoš pisao „neka bude što biti ne može“. Ta sposobnost, ili možda bolje reći potreba, da se veruje u ono što je naizgled potpuno neostvarivo, a što smo mi stekli za vreme prevlasti Turaka na ovim prostorima, jeste nešto što karakteriše naš narod. A karakteriše i jednog Portugalca.

Brazilci su najveći majstori sa loptom. Akrobacije koje oni izvode, posedovanje te takozvane lucidnosti, oduvek je intrigiralo sve zaljubljenike u fudbal. A tu lucidnost, u kojoj su ih sada već toliko premašili (čast izuzecima), dobili su ni od koga drugog do Portugalaca. Portugalci, taj narod na samom rubu Starog kontinenta, oduvek su imali težnju za istraživanjem, za otkrićem nečeg novog, većeg, oduvek su sa tog svog ruba gledali na otvorenu pučinu razmišljajući gde bi ih mogla odvesti, dok su Evropi okretali glavu. Bili su to vizionari ispred svog vremena, pustolovi koji razmišljaju izvan šablona. Lucidni pustolovi. Takvima su govorili da ne mogu ploviti na otvoren okean, jer je zemlja u to vreme „bila“ ravna ploča. Nisu slušali. Žozeu Murinju danas govore da je njegovo vreme prošlo. Ne sluša ih.

Portugalija više nije svetska sila. Portugalci više možda nisu lucidniji od Brazilaca, ali Žoze Morinjo za sve to ne haje. On je lucidniji i iracionalniji od svih Brazilaca zajedno. On je svetska sila, barem u svojim očima. To je čovek koji je samog sebe svojevremeno proglasio „gospodinom specijalnim“ (the special one), koji je oduvek omiljena i inspirativna figura sportskim novinarima i medijima. On je najtrofejniji trener u 21. veku sa čak 17 osvojenih pehara. Pre dva leta, prilikom povratka u Čelsi, dao je sebi novi nadimak – Srećan (the happy one). Bilo je to pre nego što su nastupila neka mračnija vremena.

Srednji vek ostao je poznat u istoriji i kao „mračni“. Bilo je to vreme u kome su Evropom harale bolesti, besparica i glad. Bilo je to vreme smrti. Utehu i beg od bolne stvarnosti obični ljudi, koji su bili izloženi svim ovim pošastima, tražili su nigde drugde, nego u crkvi. Rimokatolička crkva bila je običnom, bolešljivom i nepismenom zapadnoevropskom čoveku jedini put ka spasenju. Na gotovo svakoj crkvi ili katedrali, kako kaže Hojzinga u svojoj „Jeseni srednjeg veka“, stojao je natpis na latinskom – memento mori. Ovaj lajt-motiv srednjeg veka, koji u bukvalnom prevodu znači „seti se smrti“, u nešto slobodnijem „ne zaboravi da je smrt uvek oko tebe“, pojavljivao se na svakom koraku. Na slikama, na ilustracijama, u književnosti, u pesmama. Njegova svrha bila je da uvek podseća običnog čoveka na smrt, i da se od smrti ne može sakriti. Taj strah crkva je koristila. Spas je bio unutar zidina katedrale, u božjoj kući.

Godinama je Žoze Murinjo bio ta smrt koja je ulivala strah u kosti protivnicima. Godinama se, zašto ne reći, nad fudbalom nadvijala i ta „mračna“ senka Murinjove percepcije fudbala. Njegov fudbal nije atraktivan. Njegov fudbal nije lepršav. Njegov fudbal ponekad nije ni gledljiv. Ali Morinjo nije brazilski mađioničar sa Kopakabane. Morinjo je moreplovac. To je sasvim druga vrsta lucidnosti. I kao što su portugalski moreplovci nekada za orijentaciju koristili zvezde, tako se i Morinjo vodi zvezdama. Samo što su njegove zvezde trofeji, a mnogo ima zvezda na nebu.

Foto: Stiven Benks

Sada su se uloge promenile. Sada Morinjo čita natpis „memento mori“ prilikom ulaska u svoju katedralu, na svoj Stamfor bridž. Njegov Čelsi, koji je tako suvereno osvojio titulu u Engleskoj prošle sezone, sada ređa poraze i nalazi se pri dnu tabele, uz timove koji se bore za ostanak u ligi. Nemiri u stručnom štabu, netrpeljivost u svlačionici – kao da se sve, nekako neobjašnjivo, urotilo protiv Murinja. Pre nekoliko dana pobeđen je Porto u Ligi šampiona, ali to je bilo tek toliko da se setimo da je Morinjo još uvek tu. Tu je, sam je, i i dalje iracionalan. Jednom je Žoze Murinjo pao na kolena, 2012. godine u polufinalu Lige šampiona. Ovoga puta izgleda to nije slučaj.

Pored svega što se dešava njemu i njegovoj ekipi, Morinjo je pre nekoliko dana izjavio da veruje u osvajanje Lige šampiona ove sezone. Poznajući ga, verovatno veruje i u osvajanje prvenstva. Pogleda Murinjo natpis na Bridžu, pogleda i ne obazire se. Na tom mestu on vidi nešto drugo – nebo. Nebo prošarano zvezdama. U svojim očima on je i dalje najbolji trener na svetu, a onima koji ga ne gledaju na taj način, verovatno bi gurnuo prst u oko. Sada je on taj koji kaže „neka bude što biti ne može“. Pa nije li Lisabon, samim tim i Setubal, bio deo Kordopskog kalifata?

A kako se pravilno kaže, Murinjo ili Morinjo, njemu sigurno nije ni važno. Mogao bi da bude i dublet. On, dok u svojoj katedrali kuje plan kako da prevari smrt, razmišlja samo o jednoj stvari – kako da nikada ne bude zaboravljen.