Pre nego što su društvene mreže dostigle današnji stepen razvoja, uređivanje sadržaja obavljale su zajednice, volonteri ili se vršilo unutar samih kompanija. Danas je sloboda govora na društvenim mrežama pod kompleksnim sistemom upravljanja. Privatne korporacije su danas te koje regulišu značajan deo onoga što je javno izrečeno na mrežama.
Foto: Novosadska novinarska škola
O ovom značajnom problemu razgovarali smo sa Džilijan Jork (Jilian C. York), direktoricom odseka za slobodu govora Fondacije za elektronske granice (Electronic Frontier Foundation), koja je takođe govorila na vebinaru o aktuelnim temama iz oblasti medijske pismenosti, koji su organizovale članice SEENPM mreže u sklopu projekta „Mediji za građane – građani za medije“.
Šta se danas podrazumeva pod moderacijom sadržaja?
– Moderiranje sadržaja je metoda koju tehnološke kompanije koriste za upravljanje sadržajem – postovima, slikama, video zapisima itd. – koje korisnici postavljaju na svoje platforme. Ovo obuhvata brojne stvari, od upotrebe moderatora ljudskog sadržaja do provere sadržaja koji korisnici prijavljuju zbog kršenja pravila platforme do upotrebe automatizacije za proaktivno ograničavanje određenih vrsta sadržaja, poput pornografije ili terorizma. Pored toga, vlade podnose zahteve bilo formalnim ili neformalnim (vansudskim) sredstvima – to se ponekad rešava kroz gore pomenute procese, ali time takođe mogu odvojeno da upravljaju timovi koji pregledaju sudske i policijske dokumente.
Da li možete da nam date primere modela iz Sjedinjenih Država, Evropske unije i drugih zemalja?
– Različite države upravljaju ograničenjima sadržaja na različite načine. Na primer, Nemačka ima zakon – Zakon o sprovođenju mreže ili NetzDG – koji zahteva od kompanija da ograniče pristup nezakonitom sadržaju unutar granica zemlje u roku od 24 sata od prijave. Druge zemlje, uključujući manje demokratske nacije, poput Turske, primenile su slične zakone poslednjih godina.
U Sjedinjenim Državama postoji manje ograničenja onome čemu vlada može da ograniči pristup, ali zakon koji je sproveden 2018. godine pod nazivom SESTA-FOSTA imao je zastrašujući efekat na ono što korisnici mogu da kažu na mreži. Namenjen zaustavljanju aktivnosti trgovine seksualnim uslugama na mreži, zakon je rezultirao time da kompanije sve više zabranjuju seksualni sadržaj i golotinju iz straha da će prekršiti zakon.
Druge zemlje, naročito one autoritarnije, obično zahtevaju da kompanije uklone ili lokalno ograniče pristup sadržaju. Dok neke države to čine podnošenjem naloga od sudova ili organa za sprovođenje zakona, druge jednostavno koriste druge kanale za komunikaciju sa kompanijama da bi ih pritiskale da preduzmu mere, ponekad preteći da će ih blokirati lokalno.
Šta nam možete reći o savremenoj moderaciji sadržaja kada je reč o govoru mržnje, ekstremizmu ili uznemiravanju, ali i o dezinformacijama? Gde je granica između moderiranja sadržaja i cenzure?
– Granica između moderiranja i cenzure sve je nejasnija. Iako američke kompanije imaju pravo, na osnovu Prvog amandmana Ustava, da same ograniče različite vrste izražavanja onako kako smatraju najprimerenijim, one su tokom godina prešle sa promocije slobodnog izražavanja na postavljanje sve više ograničenja na ono što ljudi mogu da kažu i rade. Nešto od toga je rezultat promene govornih normi, dok su druga pravila uspostavljena kao rezultat spoljnog pritiska javnosti ili vlada.
Pored toga, američke kompanije su zaštićene od odgovornosti za (većinu) ovih izbora zakonom koji se obično naziva „Odeljak 230“ ili „CDA 230“. Međutim, oni su dužni da uklone nezakonit sadržaj, poput slika seksualnog zlostavljanja dece.
U Sjedinjenim Državama koncept „govora mržnje“ nije zakonski definisan. Tako da kompanije same određuju šta je govor mržnje, a čini se da se ove odluke o praktičnim politikama donose ad hoc, a pravila se često menjaju. Teškoća u moderiranju govora mržnje je u tome što je, čak i ako su definicije jasne, izuzetno teško postići pravilan opseg, a automatizacija nije na nivou zadatka da otkrije nivo nijansi potrebnih da bi se ispravio. Stoga ograničenja govora mržnje mogu rezultirati uklanjanjem sadržaja u kom nema elemenata govora mržnje – posebno sadržaja poput satire, komedije i kontragovora.
Kada je ekstremizam u pitanju, situacije je malo drugačija, ali i problematičnija. U Sjedinjenim Državama postoje zakoni koji ograničavaju platforme da hostuju sadržaj određenih stranih terorističkih grupa, kako je to označio Stejt department. Kada je reč o domaćem ekstremizmu, takva ograničenja ne postoje, pa je opet na kompanijama da odluče koje su grupe ekstremističke prirode. Ponovo, pritisak različitih spoljnih (a ponekad i unutrašnjih) aktera može rezultirati nedoslednim odlukama o ovoj vrsti govora.
Koji bi modaliteti transparentnosti po vašem mišljenju mogli dobro da funkcionišu kada je u pitanju moderiranje sadržaja?
– Postoji niz stvari koje bi kompanije trebale da rade, ali to ne čine. Prvo, trebalo bi da objavljuju stvari poput stope grešaka u moderiranju sadržaja kako bi korisnici znali koliko grešaka se pravi u različitim kategorijama. Takođe bi trebalo da korisnicima pruže detaljno obaveštenje o tome koja su pravila prekršili i koje su posledice – kao i kako da ulože žalbu u slučaju da je došlo do greške.
Takođe se povećavaju zahtevi da kompanije budu transparentne u vezi sa stvarima poput broja moderatora koji rade na određenom jeziku, zemlji ili regionu.
Sve ove stvari su važne i verujem da bi kompanije trebale uložiti više resursa kako bi ih ostvarile.
Koji su trenutni napori na regulisanju velikih međunarodnih platformi?
– Na globalnom nivou se preduzimaju napori za regulisanje platformi, od kojih su mnogi prilično zabrinjavajući (poput novih zakona u Turskoj i Indiji), ali želim da istaknem dva ključna napora.
Prvi je da u Sjedinjenim Državama postoji niz zakona koji čekaju na usvajanje, a koji pokušavaju da povuku Odeljak 230, o zaštiti od odgovornosti. Svi oni imaju različite oblike, ali imaju za cilj da kompanijama pripišu zakonsku ili moralnu odgovornost za sadržaj koji objavljuju korisnici. Važno je napomenuti da Fejsbuk podržava neke od ovih napora, što izaziva zabrinutost – naime, zato što kompanija poput Fejsbuka ima resurse za moderiranje, kako god vlada zahteva, dok manje kompanije to možda nemaju. To će imati negativan uticaj na konkurenciju, pružajući korisnicima manje izbora gde da učestvuju na mreži.
Drugi napor koji bih želela da istaknem je na nivou Evropske unije. Prvo Zakon o digitalnim uslugama: ovaj akt ima nekoliko komponenti, ali one koje me najviše raduju primorale bi kompanije da budu odgovornije, transparentnošću i žalbama, kao što sam gore pomenula. Međutim, ono što je zabrinjavajuće jeste Uredba o terorizmu o kojoj će se glasati sledeće nedelje. Ovaj zakon bi zahtevao od kompanija da odgovore na prijave terorizma na svojim platformama u roku od samo jednog sata. Verujem da će tako kratak vremenski okvir imati loš efekat na govor, uključujući i kontranarative, napore za dokumentovanje kršenja ljudskih prava i umetničko izražavanje, uključujući satiru.
Intervju je nastao u sklopu regionalnog programa „Mediji za građane – građani za medije: Jačanje kapaciteta nevladinih organizacija za razvoj medijske i informacione pismenosti na Zapadnom Balkanu”, koji uz podršku Europske unije implementiraju partnerske organizacije Mediacentar Sarajevo, Albanski medijski institut, Makedonski institut za medije, Institut za medije Crne Gore, Novosadska novinarska škola, Mirovni Institut, SEENPM.
Nema komentara