Najnovije Vesti

Bend Retrospektiva – Manifest akustičnog futurizma

Fri, 28 Aug 2026 14:02:32 GMT

Svako ulaganje u umetnost, nauku i obrazovanje doprinos je stvaranju vrednosti koje
unapređuju život građana i obezbeđuju održivi razvoj. S druge strane, kulturna scena se
svesno ponižava i zamenjuje novom, poslušnom elitom, zaključak je naučno-stručnog skupa
održanog u SANU. Biti umetnik danas u Srbiji je poseban izazov jer je sam pojam kulture
fluidan, bez jasno omeđenih granica. Nastali su kao studijski bend 2019. godine sa
nepogrešivom intuicijom da sa lakoćom stvaraju muziku i snagom svog prijateljstva
zamenjuju komercijalu za nešto alternativno. U čast debija njihove nove pesme „ Ne pomaže
mi to “, imao sam tu privilegiju da sa bendom “Retrospektiva” otvoreno porazgovaram i kroz
intervju dodatno sagledam njihovu fuziju stilova i savremene produkcije.

1. Šta je čovek bez snova? Šta su vaši snovi i kako ne date da se oni rasprše?
Iskreno, ne znam šta je čovek bez snova. Svakako verujem da nije nešto dobro.
Imati snove i aspiracije u smislu muzičke, profesionalne karijere je poprilično važna stvar jer
je na samom početku to velika motivacija da radiš, učiš i napreduješ. Stvari koje vremenom
dolaze, uspesi i neuspesi su lekcije koje ti pomažu da shvatiš šta je zapravo potrebno da bi
ostvario svoje snove. Ako pričamo o bavljenju muzikom u Srbiji ta realnost može vrlo lako
da ti rasprši snove, ali ako je muzika stvarno tvoj san verovatno ćeš naći način da bude veliki
deo tvog života, a da pritom budeš srećan i zadovoljan. Mi čuvamo jedni druge, pa tako
čuvamo i snove i ideje od kojih smo krenuli.

2. Dečja naivnost je nekada uslov za početak životne odluke. U kolikoj meri je to za vas
tačno i ko su vaši muzički uzori?
Ne bih rekao da se radi o dečijoj naivnosti, radi se o preuzimanju odgovornosti za sopstvene
odluke i spremnosti na rizik. Rekao bih da su mladi ljudi možda spremniji na neizvesnot, jer
mladost sa sobom nosi taj osećaj da je ceo svet tvoj, da nemaš šta da izgubiš i da tvoje vreme
tek dolazi. I to tako treba da bude. Svaki novi početak donosi sa sobom velike promene iz
kojih naučiš mnogo. Kasnije, kad donosiš velike odluke, bitnu ulogu u tome igraju iskustvo
koje imaš i stvari kroz koje si prošao, kao i potrebe koje nastaju usput – što lične, a što, u
kontekstu benda i muzike, okolnosti koje nastaju kao preduslov za dalji rad i napredak na
koje moraš da imaš odgovor.
Ako pričamo o muzici, stvarno smo slušali svašta. Prošli smo I kroz hiphop fazu kao klinci,
funk eru, jedno vreme smo puno slušali novu neo soul alternativnu evropsku scenu,
elektronsku muziku... Raznih je tu uticaja bilo. Trenutno se najčešće vezujemo za gruvi,
melodičnu muziku, a uzori su nam naši prijatelji, kolege i artisti sa scene koji rade, trude se,
napreduju i stalno donose nešto novo i sveže.

3. Da li biste mogli da nam predstavite evoluciju vašeg zvuka na sceni?
Najbolji način da neko doživi evoluciju našeg zvuka je da presluša hronološki albume na
kojima smo radili kao ekipa.
’’Priče sa Hard Disc-a’’ – Retrospektivin debi album iz 2020. godine, pa A.N.D.R. debi
album ’’U Krug’’, pa zatim albume ’’Pratim se’’ i ’’Samo ja’’. U međuvremenu je bilo i
singlova koji su uglavnom nudili nešto drugačije od muzike sa albuma.
Ono što definitivno definiše naš zvuk je taj spoj plesne muzike, pevljivih melodija, emotivnih
tekstova, a sa druge strane defiitivno postoji velika ljubav prema funk muzici koji izražavamo
kroz kao što su ’’Sada’’, ’’Pičke’’, ’’Što mi lažeš babu’’ itd.
To je sve muzika koju publika može da čuje i doživi kada dođe na koncert A.N.D.R. x
Retrospektiva.

4. Kada radite na novoj pesmi da li imate viziju manifesta ideje ili emocije koju želite da
iskažete?
Ne bih rekao da krećemo od cilja. Stvari funkcionišu dosta fluidno jer svaka pesma nastaje
drugačije. Nekada počinjemo od matrice koju neko od nas napravi pa se onda kroz rad u
studiju nadovezujemo i usput kreiramo i koncept i temu i definišemo pravac u kome ćemo ići,
a nekada počinjemo od teksta i melodije. Neke pesme koju su inicijalno nastale kao balade u
nekom sporijem tempu u finalnom obliku završe kao brže radio pop verzije. U svakom
slučaju razgovaramo o tome šta nam je zanimljivo, šta želimo drugačije da radimo nego pre,
ali je proces pravljenja muzike u našoj ekipi poprilično definisan i funkcionalan. Jedina
namera koju imamo kad pravimo muziku je da u tome uživamo.

5. Kako izlazite na kraj sa brojnim iskušenjima rada na nečemu novom, da li muzikom
lečite estradni populizam na regionalnoj sceni?
Kada je u pitanju stvaranje muzike zaista nemamo puno iskušenja i prepreka. Tokom godina
smo napravili dva muzička studija u kojima radimo, imamo sve uslove za to. Prepreke nastaju
u plasiranju muzike jer to zahteva dosta novca. Spotovi, promocije i reklame su zahtevniji
deo tog procesa.
Zaista se ne postavljamo kao kontra teza bilo kome. Svako neka sluša šta hoće i šta voli.
Muzika nije kriva ni za šta, krivi su pokvareni ljudi koji nikako ne doprinose razvoju muzičke
scene u globalu već koriste resurse, poznantsva i moć da guraju i promovišu ono što im se
isplati. Mi definitivno nudimo nešto drugačije od onoga što većina ljudi ovde sluša. Drugačije
melodije, drugačiji gruv, drugačije teme. Postoje ljudi kojima mnogo više leži ono što
alternativna scena nudi i zato je važno da artisti i bendovi sa te scene opstanu. Sceni ne fali
širina, nje fali u medijima i na mestima na kojima se donose odluke.

6. Uvek ističete kako je vaša individualnost vaš prvi odabir, da se u pitanju muzike
osećate najkomotnije. Šta to muzika ima, što čini da se, dok je svirate, osećate radost
življenja?
Kada se muzikom bavite zbog muzike, njene lepote, činjenice da tu lepotu živite i delite sa
nekim drugim ljudima, energije koju osećate onda ta ljubav prema muzici zaista postaje i
ostaje ultimativna stvar. Kada je to motiv za bavljenje muzikom, a ne novac i popularnost
onda je sve ok. Kada činjenicu da smo stvorili uslove da se bavimo muzikom koju volimo
doživimo kao uspeh, onda taj osećaj o kome pričam ostaje čist i iskren. Tada dajete sve od
sebe da tu ljubav sačuvate i štitite. Za nas naša muzika nisu samo pesme, spotovi i koncerti –
to su uspomene i prijateljstva koje smo kroz muziku izgradili. Da nije bilo muzike, ekipa iz
našeg benda se verovatno nikada ne bi srela. Svi smo različito godište, svi smo išli u druge
škole, svi smo iz drugih krajeva grada, a deset godina kasnije smo najbolji prijatelji.

7. Šta je bilo potrebno da vaša muzika „ izađe “ iz Beograda?
Ovo je vrlo jednostavno. Da nađeš klub van Beograda koji želi da zakaže tvoju svirku.
Sedneš u kola, odeš i sviraš.

8. Kako vama, kao mladim umetnicima, izgleda ovo vreme u kome ste započeli
karijeru?
Mi definitivno nismo više tako mladi, prešli smo 30 godina svi, a i muzikom se bavimo preko
10 godina. Retrospektiva je imala svoje prvo izdanje 2019. godine što ovaj aktuelni projekat
isto ne čini više tako mladim.
Da ne dužim ovu priču, počeli smo malo pre korone, prvi singl izbacili za vreme korone, a
danas živimo ovo što živimo. Ovo vreme izgleda odvratno i zaista je odvratno.

9. Jedna od pesama koja je obeležila studentske proteste je vaša numera “Što mi lažeš
babu”, jer sistemsko dezintegrisanje kulture postaje sve veći problem. Koliko dugo će
umetnici moći da se odupiru represiji?
Moje mišljenje je da se umetnici u Srbiji baš i ne odupiru represiji. Da je tako, postojala bi
neka udruženja, nekakve grupe koje bi štitile interese, borile se za prava umetnika itd.
Muzička zajednica je najglasnija u ćutanju protiv represije.
Ukoliko želiš da promovišeš svoj rad i otvaraš sebi neka nova vrata, jedini izbor je da na neki
način postaneš deo sistema. Ukoliko izabereš da ne ideš tim putem, onda ti preostaje jako
malo opcija. Tvoja umetnost nije izuzeta od toga šta su tvoji profesionalni i moralni izbori.
Da je teško – teško je, ali sam biraš.

10. Društveni nemiri pokrenuli su pitanje statusa kulturnih ustanova u današnjem
vremenu. Da li su kulturni centri sada otvorene ustanove za različita mišljenja, nove
umetničke ideje, kreativnost?
Kulturni centri su toliko daleko od slobodnih, oslobođenih, otvorenih i svega sličnog tome.
To će se desiti tek kada ova bahata, nekulturna i odvratna ekipa ode sa vlasti.

Zašto Srbija nikada nije imala vozače u Formuli 1?

Wed, 26 Aug 2026 17:54:38 GMT

Od 1950. godine, kada je počelo ovo takmičenje, u Formuli 1 učestvovalo je preko 700 vozača različitih pozadina, starosnih dobi i uspeha. Za tih 76 godina, nijedan vozač iz Srbije nije bio deo najbržeg cirkusa na svetu. To ovaj sport čini jednim od retkih u kojima naša zemlja nije imala nikakvog predstavnika i zaista predstavlja anomaliju. Ta činjenica me je dovela do pitanja: Zašto Srbija nikada nije imala vozača u Formuli 1? Kratak odgovor bi bio: to je skup sport za koji niko u Srbiji nema dovoljno novca. Ipak, istina nije tako jednostavna.

O tome da li će jedan mladi vozač završiti u bolidu Formule 1, odlučuje mnogo faktora, a na tom putu mora da postoji i određena doza sreće. Nažalost, ti faktori vrlo često nisu u kontroli samog vozača i ne tiču se njegovog talenta. Prvi i osnovni problem sa kojim se mladi vozači u Srbiji susreću je problem finansija.

Novinar i pisac Dejan Potkonjak, koji prati dešavanja u auto-moto sportovima već više od 30 godina, objašnjava da su finansije ono od čega ekipe u Formuli 1 najviše zavise i da su vozačima najčešće rešenje sponzori.

„Formula 1, kao tehnička sportska disciplina, oduvek je zavisila od finansija, kao ključnog faktora za konkurentno takmičenje. Samim tim, ekipe funkcionišu tako što moraju da unapred planiraju svoje budžete, a neretko se dešava da su i vozači ti koji kroz svoje sponzorske pakete donose značajna sredstva timovima, čime osiguravaju svoju poziciju u timu“, objašnjava Potkonjak.

Situacija sa tzv. „kupovinom sedišta“ u Formuli 1 nije nova. Mnogi vozači kroz istoriju su sebi upravo kroz novac i sponzorske ugovore osiguravali mesto. Najpoznatiji primer toga je Niki Lauda. On je 1972. godine kupio svoje mesto u ekipi „March“ i kasnije postao trostruki šampion sveta. Najbolji primeri iz skorije istorije su Nikita Mazepin, Lens Strol i Džou Guanju koji su kroz sponzorske ugovore došli do Formule 1. Ovo je i očekivano znajući koliko je u stvari skupo održavanje ekipe. Prema pisanju Forbes-a, Red Bull je 2018. godine potrošio preko 181 milion dolara na troškove održavanja svoje ekipe Toro Rosso.

Foto:unsplash

Mnogi vozači nemaju novca da sami sebe obezbede sedišta u Formuli 1, te se onda okreću sponzorskim ugovorima. Međutim, za mlade vozače u Srbiji je veoma teško da nađu adekvatnog sponzora koji ima dovoljnu finansijsku moć. To potvrđuje i Miloš Pavlović, jedini vozač iz Srbije koji ima licencu neophodnu za takmičenje u Formuli 1.

“Privući velike sponzore u Srbiji je veoma teško. Imamo definitivno manje tržište i kompanijama je mnogo teže da opravdaju ulaganja i od samo par stotina hiljada eura. Pored toga, auto sport nije deo naše sportske kulture. Krčiti put u auto sportu kada si poreklom iz Srbije je mnogo teško“, objašnjava Pavlović.

Automobilista takođe dodaje kako ni u vreme kada je on krčio put ka najbržem cirkusu na svetu, situacija sa sponzorima nije bila mnogo bolja: „Cenim jako puno podršku koju sam svojevremeno dobio jer mi je puno značila, ali nažalost ista nije bila dovoljna. Danas, kada se podsetim na moje godine u formulama, ne znam gde sam nalazio hrabrost da odem na stazu, jer nikada nisam imao odgovarajuća sredstva i u većini slučajeva nisam bio siguran da li će mi tim uopšte dozvoliti da uđem u auto ili ne.“

Pored finansijskih zahteva, za mladog vozača je neophodno da ima prostora i prilike da vežba i unapređuje svoje vozačke sposobnosti. Put do Formule 1 počinje u kartingu i veoma je važno da postoji adekvatna infrastruktura i sistem koji bi omogućili da mladi vozači stiču iskustvo.

„Nažalost mi u ovom trenutku nemamo odgovarajuću infrastrukturu da bi neko mogao da gradi karijeru u auto sportu generalno, kamoli da se sprema za Formulu 1. Problem nije samo u tome da li imamo jednu dobru stazu ili ne. Potreban je kompletan sistem – karting staze, ozbiljne trkačke staze, klubovi, škole vožnje i kartinga, treneri, mehaničari, inženjeri i organizacije koje mogu da razvijaju mlade vozače“, ističe Pavlović i dodaje da je bez tog sistema teško očekivati da će Srbija u skorije vreme iznedriti vozača za Forumulu 1.

Karting savez Srbije, koji je krovna karting organizacija u Srbiji, svoje otvoreno prvenstvo 2026. godine održava na samo četiri karting staze. Za napredovanje jedne države u automoto sportovima, neophodna je i trkačka staza. U 2026. godini, pored centra NAVAK koji nije klasična staza, ne postoji nijedna trkačka staza na kojoj bi mladi vozači mogli da prave prve korake u auto trkama.

Potkonjak kaže kako je mala šansa da Srbija dobije stazu koja zadovoljava uslove Formule 1, ali da su staze manjih kategorija sasvim realna opcija: „Veoma su male šanse da Srbija dobije stazu za trke najvišeg nivoa, zato što takav projekat iziskuje ulaganja od više stotina miliona evra. Sasvim je, međutim, realno da se napravi staza nekih nižih nivoa po gradaciji koje dodeljuje Međunarodna automobilska federacija (FIA).“

Foto:unslash

On takođe dodaje kako bismo se mogli ugledati na okolne države, poput Mađarske, Hrvatske i Grčke koje imaju staze manjeg nivoa, ali da bi i to bio dobar početak za Srbiju: „Staze iz okruženja, poput Balaton parka u Mađarskoj, Slovakiaringa u Slovačkoj, pa čak i Sereza u Grčkoj i Grobnika u Hrvatskoj, nemaju najviše gradacije, ali su se na njima održavale trke različitih šampionata, pa čak i onih na svetskom nivou, poput MotoGP i Superbajk takmičenja u Mađarskoj ili WTCC serije u Slovačkoj.“

Prema Potkonjaku bi bilo dobro da se za početak izgradi kvalitetna staza pa makar i najnižeg nivoa: „Dobrim planiranjem vremenom infrastruktura bi se nadogradila, a samim tim bi se dobila mogućnost i za organizaciju kvalitetnih događaja.”

Još jedna prepreka za mlade vozače je i dobijanje licence neophodne za takmičenje u Formuli 1. U pitanju je FIA Super licenca koju Međunarodna automobilska federacija izdaje vozačima koji su osvojili određeni broj bodova u mlađim kategorijama i na taj način ispunili uslov za njeno dobijanje.

Potkonjak navodi da uslovi za dobijanje licence nisu teški, ali da su tu svakako finansije najveći problem: „Uslovi za dobijanje Super licence za takmičenje u Formuli 1 nisu teški, ali glavni uslov je pomenut na početku – finansije diktiraju da li će neki talenat dobiti priliku da uopšte bude u mogućnosti da je dobije.“

Jedno od potencijalnih rešenja je i veća pomoć i ulaganja države u auto sport i njegovu infrastrukturu. Prethodno pomenute staze Balaton park, Hungaroring i druge staze su sve državni projekti koji su realizovani sa namerom da se poveća popularnost auto sporta u tim državama. Pavlović upravo to vidi kao jedno od rešenja za auto sport u Srbiji: „Treba ulagati u karting, izgradnju i modernizaciju staza, organizaciju kvalitetnih takmičenja i edukaciju trenera i stručnog kadra. Takođe, država može da napravi model u kojem kompanije imaju poreske ili druge beneficije kada ulažu u sport i mlade talente“, i dodaje kako su ovo neophodni koraci kako bi se mladi vozači na vreme prepoznali i pratili.

Isto mišljenje ima i Potkonjak, koji smatra da bi jedan od mogućih puteva mladog vozača ka Formuli 1 bio i ozbiljna državna podrška: „Drugi put je da Vlada male zemlje poput Srbije prepozna značaj nastupa vozača iz Srbije u svetskom šampionatu Formule 1 i da ona finansijski podrži takav projekat. Za to je potreban ozbiljan plan koji, počevši od Pavlovićevog slučaja, nikad nije ozbiljno pokrenut. Bilo je inicijativa i nekih malih realizacija, ali nikad na ozbiljnom i dovoljnom nivou kakav zahteva projekat ulaska srpskog vozača u Formulu 1.“

Danas Srbija ima mnogo vozača koji pokazuju veliki potencijal i koji bi mogli, uz adekvatnu pomoć, da doguraju do najprestižnijeg automobilskog takmičenja na svetu. Andrija Kosić i Andrej Petrović već se takmiče u međunarodnim serijama Formule 3 i Formule 4, dok u Srbiji ima mnogo dece koja se bave kartingom. Potencijal svakako postoji, a ostaje nada da će se u budućnosti na nekoj od staza Formule 1 zavijoriti i zastava Srbije.

KotorArt - festival novih susreta

Mon, 24 Aug 2026 18:17:26 GMT

Leto u Kotoru teško je zamisliti bez KotorArta. Kao i prethodnih godina, festival je 13. jula svečano otvorio svoje 25. izdanje i još jednom pretvorio grad, njegove trgove, ulice i predivne istorijske prostore, u veliku scenu na otvorenom. Tokom festivalskih dana, Kotor je ugostio brojne umetnike iz Crne Gore, regiona i inostranstva, publiku koja se iz godine u godinu vraća, kao i brojne nove posetioce.

Upravo spoj umetničkog programa i prostora u kojem se festival održava je ono što ga čini posebnim. KotorArt koristi različite lokacije u starom gradu, ali i duž cele Boke, povezujući umetničke sadržaje sa kulturnim i istorijskim nasleđem.

Pored dobro poznatih prostora, poput Crkve Svetog Duha, festival nastoji da otkrije publici i nove lokacije. Ovogodišnjem programu se tako pridružilo i mesto Stare termoelektrane, Tabačina. Uključivanje novog lokaliteta u program predstavlja jedan korak ka daljem razvijanju festivala.

Kada je u pitanju festivalska agenda, ovogodišnje izdanje obuhvatilo je različite umetničke forme, od simfonijske i kamerne muzike, opera, džez programa, uličnih svirača, sve do pozorišnih predstava, književnosti i filozofije, kao i programa za decu. Važan deo festivala čini i edukativni deo, a to je KotorArt Akademija za kreativne producente.

Photo: Sofija Dragić

Akademija je ove godine održana po treći put i okupila je veliki broj polaznika različitih generacija, iskustava i interesovanja. Među ovogodišnjim polaznicima bile su i dve članice naše redakcije, koje su imale prilike da se upoznaju sa festivalom iz drugačije perspektive, kroz neposredan uvid u samu organizaciju i rad tokom festivalskih dana.

Program Akademije omogućio je polaznicima da se upoznaju sa različitim aspektima, od festivalske produkcije, razvoja, sastavljanja programa, sve do marketinga i komunikacije. Posebno značajan deo programa bilo je praktično iskustvo i rad na terenu, kroz koje su polaznici imali priliku da vide kako nastaje festival, ali i kako funkcioniše njegova radna dinamika da bi se uspešno razvio.

Polaznici su imali priliku da budu deo zajednice, koja podrazumeva dinamično okruženje u kojem se različiti segmenti programa odvijaju paralelno. Dok publika vidi konačan rezultat i uživa u sadržaju na sceni, iza svega toga potreban je jedan tim, koji zahteva dobru koordinaciju, organizaciju i komunikaciju, čiji deo su bili i akademci.

Drugu nedelju Akademije činio je edukativni deo, koji je obuhvatio predavanja Jelene Knežević, Aleksandra Brkića i Andreje Milkića. Mentori su sa polaznicima razgovarali o različitim aspektima rada u kulturnom i umetničkom svetu, oslanjajući se na sopstvena profesionalna iskustva. Predavanja nisu činila samo izlaganja teorija i činjenica, već i prostor za razmenu znanja, pitanja i razgovor.

Na taj način, Akademija je spojila znanje, rad, organizaciju i ljude u jednu celinu. Upravo ti susreti, između predavača, budućih producenata, umetnika i publike je ono što KotorArt iz godine u godinu čini više od festivala.

Ovogodišnji jubilej zatvorio je svoja vrata 15. avgusta, a ono što ostaje nakon festivalskih dana upravo su poznanstva i iskustva. Možda je upravo to i smisao novih susreta, u ovom slučaju je to Kotor, grad iz kog ne nosimo samo uspomene na leto i mačke, već i nešto što će tek dobiti svoj nastavak.

Podzemna garaža "Modena" - projekat koji je probio sve rokove

Fri, 21 Aug 2026 10:36:35 GMT

Izgradnja podzemne garaže u centru Novog Sada od ulice Modene napravila je višegodišnje gradilište. Prošlo je više od četiri godine i garaža je konačno otvorena - ali građani i turisti i dalje moraju da zaobilaze mesto koje je nekada bilo omiljeno svima.

Negodovanje zbog razaranja cveća i zelenila koje je krasilo taj deo pešačke zone moglo se očekivati, međutim ono bi bilo mnogo tiše da je sve urađeno ozbiljno i vremenski tačno. Od početka bilo je jasno da će projekat promeniti izgled ulice, ali malo ko je mogao da predvidi da će se transformacija privremenog karaktera pretvoriti u višegodišnje čekanje.

Radovi su počeli još u maju 2022. godine, a Novosađani su na otvaranje garaže čekali sve do septembra 2025. - iako je kao prvobitni rok postavljen kraj 2023. Nije dovoljno samo reći da su postojale poteškoće. Važno je znati koje su to konkretne okolnosti dovele do kašnjenja, kada su nastale, da li je na njih moglo da se računa još pre početka radova i da li su mogle da budu sprečene pravovremenom reakcijom.

Građevinski inženjer Marko Klisurić smatra da je konstantno prekrajanje vremenskih okvira neprihvatljivo, uprkos delikatnim okolnostima koje okružuju radove na ovako prometnoj lokaciji.

„Kod podzemnih objekata uvek postoji određeni rizik da se radovi produže u odnosu na prvobitni plan, jer dosta toga zavisi od nepredvidivih uslova poput stanja tla, podzemnih voda, postojećih instalacija i uticaja iskopa na okolne objekte”, objasnio je Klisurić i dodao da je važno napomenuti da se radovi odvijaju u samom centru grada, te da je bezbednost okolnih zgrada i ljudi prioritet.

Inženjer je još napomenuo da višestruko pomeranje roka zahteva ozbiljnije objašnjenje.

„Ne bih mogao da kažem šta se konkretno dešavalo bez uvida u projektnu dokumentaciju i građevinski dnevnik, ali očigledno je da u ovom slučaju ne postoji opravdanje. Nije isto produžiti za nekoliko meseci zbog nepredviđenih radova i odugovlačiti nekoliko godina”, zaključio je Klisurić.

Punih 10 meseci garaža je bila otvorena bez naznake o partnerskim radovima i ponovnom otvaranju pešačke zone, da bi krajem jula konačno bili objavljeni planovi za uređivanje površine iznad objekta. Prema pisanju portala 021.rs, planirano je da preduzeće "Put-invest" obavi radove vredne oko 130.000 evra sa obračunatim porezima. Interesantno, uslov je bio da se radovi na uređenju prostora iznad podzemne garaže moraju izvoditi “ručno” i bez velike mehanizacije, kako ne bi došlo do oštećenja garaže. Rok je maj naredne godine, međutim građani mogu da očekuju novu vremensku korekciju poučeni prethodnim primerom.

Otvaranjem garaže priča nije završena, daleko od toga. Podzemni deo jeste stavljen u funkciju, ali površina iznad njega i dalje čeka da dobije konačan izgled. Ograđivanje radova gura pod tepih ono što se nalazi iza - zadivljala trava i žbunje, potpuni haos i površina koja ni ne podseća na nekada jedan od najlepših delova grada. Sa problemima se susreću i stanari okolnih zgrada, kojima je otežan ulazak u svoje domove i upropašten pogled sa terasa. Uz to, konstantna buka otežava svakodnevicu.

Foto: Petar Oljača

Prolaznicima je prethodnih godina omogućeno kretanje kroz ulicu, doduše znatno otežano i "ukrašeno" klimavim skelama. Ipak, deluje kao da je čitav projekat najviše nedaća doneo brojnim lokalima koji su predugo izmešteni, privremeno ili potpuno zatvoreni.

Konobar zaposlen u kafiću "Petrus" Aleksandar Branković rekao je da su radovi napravili veliki problem ugostiteljima.

„Nije to samo što se bašta pomerila pa izgleda drugačije, nego ljudi jednostavno manje dolaze. Kad imate baštu na mestu na kom je inače bila - ljudi prolaze, vide je, sednu na piće. Ovako smo sklonjeni sa glavne trase i dosta gostiju nas praktično i ne primeti. Ljudi koji dođu u centar često vide ograde, radove i zatvorene delove i jednostavno odu negde drugde”, rekao je Branković.

Zaposleni u kafiću "Petrus" naveo je da razume da veliki projekti traju neku vreme, ali da treba da postoji plan i za ljude koji žive od gostiju.

“Mi smo se sve vreme prilagođavali i pokušavali da radimo koliko možemo, ali nije moguće baš sve da nadoknadite. Imate troškove koji ostaju isti, a para nema kao ranije. Nama niko neće vratiti novac koji smo izgubili u trajanju radova”, istakao je Branković.

Ovakve posledice lako se zanemare kada se o velikim infrastrukturnim poduhvatima govori kroz prizmu brojki, rokova i iznosa. Garaža može da znači stotine novih parking mesta i rešavanje jednog od problema sa kojima se grad godinama suočava. Ipak, dok se projekat gradi, život u njegovoj okolini ne prestaje. Ljudi i dalje moraju da rade, lokali moraju da posluju, a građani žele neometan prolazak kroz strogi centar bez stalnog zaobilaženja prepreka i alternativnih ruta.

Pitanje odavno nije samo da li je Novom Sadu potrebna podzemna garaža - verovatno jeste. Pitanje je i da li je ona morala da se gradi na ovakav način i da li su rokovi od početka bili realno postavljeni. Ako je određeni projekat potreban gradu, onda bi njegovo sprovođenje trebalo da bude dovoljno dobro isplanirano da stanovnici ne moraju godinama da slušaju prazna obećanja.

Nije novost da nadležne institucije u ovakvim situacijama ostanu neme, zbog lenjosti, nemara ili nedostatka argumenata. Na pitanja poslata 6. avgusta do objave članka nismo dobili odgovor od Gradske uprave za građevinsko zemljište i investicije.

Novosađanima ostaje nada da će jedan od vesnika proleća biti i novo ruho ulice koja je nekada krasila razglednice, ali tu nadu nadjačava osećaj sumnje nametnut dosadašnjim iskustvom.

Srem Folk Fest 22. godinu zaredom okuplja čuvare tradicije

Wed, 19 Aug 2026 10:54:28 GMT

Dvadeset drugo izdanje Međunarodnog festivala folklora „Srem Folk Fest“ održano je od 11. do 14. avgusta u Sremskoj Mitrovici. Ovaj događaj već godinama predstavlja jednu od najznačajnijih kulturnih manifestacija u gradu, a njegov kvalitet potvrđuje i oznaka „Najbolje iz Vojvodine“. Tokom četvorodnevnog programa grad je ugostio 18 folklornih ansambala iz 12 zemalja sa četiri kontinenta. Kao i prethodnih godina, festival je tradicionalno održan na Žitnom trgu.

Svakodnevni program je počinjao svečanim defileom učesnika kroz centar grada, koji bi se završio na samom Žitnom trgu. Festivalska bina postavljena u blizini arheološkog lokaliteta Sirmijum ugostila je tradicionalne nošnje, igre, muziku i običaje različitih naroda.

Festival je otvoren nastupima folklornih grupa iz Čilea, Rumunije, Severne Makedonije i Grčke, kao i domaćeg folklornog ansambla „Branko Radičević“. Posebnu pažnju publike je privukao nastup Sjedinjenih Američkih Država (SAD) čiji ansambl se po prvi put našao na ovom festivalu. Na svečanom otvaranju, publici se obratio i humanoidni robot Toša koji je simbolično predstavljao spoj tradicije i savremenih tehnologija.

Značaj koji ovaj događaj ima za očuvanje kulture i tradicije istakao je jedan od dugogodišnjih posetilaca: „Ovo je tradicionalni festival i svake godine dolazimo. Mislim da je očuvanje tradicije veoma važno i da bi ovakvih događaja trebalo da bude više, ne samo u Sremskoj Mitrovici, nego i u drugim gradovima“.

Drugog dana „Srem Folk Festa“ održan je svečani prijem gostiju u Gradskoj kući, gde su učesnici razmenili poklone i iskustva. Večernji program obeležili su nastupi ansambala iz Grčke, Mađarske, Severne Makedonije i Turske, dok se ansambl iz Ekvadora vratio na festival nakon višegodišnje pauze. Mitrovačkoj publici su se po prvi put predstavili i učesnici iz Južne Koreje.

Foto: Ivana Cvjetković

Trećeg dana festivala po prvi put je organizovan i „Beach Sport Fest“ na gradskoj plaži. U sportskim disciplinama na pesku učestvovali su članovi svih domaćih i inostranih ansambala, sa ciljem druženja i međusobnog povezivanja van festivalske scene. Veče su ispunili nastupi ansambala iz Bosne i Hercegovine, Južne Koreje, SAD-a, Čilea i Srbije.

Zatvaranje „Srem Folk Festa“ 2026. obeležili su nastupi ovogodišnjih favorita publike: ansambli iz Čilea, Južne Koreje, Grčke i Kolumbije.

Pored kulturnog značaja, ovogodišnji festival bio je i predmet stručnog istraživanja naučnika sa Aristotelovog univerziteta u Solunu. Tokom festivala sprovedena je analiza među organizatorima, izvođačima i posetiocima sa ciljem da se utvrde ekonomski i turistički efekti koje manifestacija ostvaruje za Sremsku Mitrovicu.

Četvorodnevni nastupi ansambala pokazali su raznovrsnost folklornih tradicija i omogućili publici da se upozna sa kulturama koje joj nisu svakodnevno dostupne. Istovremeno, „Srem Folk Fest“ je nastavio da neguje ideju kulturne razmene kroz zajedničko predstavljanje i druženje učesnika.

Herceg Novi – Grad sa bezbroj stepenika

Mon, 17 Aug 2026 17:18:33 GMT

Impozantni Orjen. Staklasto Jadransko more. Šum i dodir toplog vetra. Poneki talas. Mnogo lica i osmeha. Još više stepenika. Dobro došli u prelepi i jedinstveni Herceg Novi.

Na samom ulazu u Boku Kotorsku, ili kako je najčešće samo zovu Boku, nalazi se Herceg Novi. Uprkos gorostasnom Orjenu koji ga grli sa jedne strane, ovaj divni gradić ima čak dvesta sunčanih dana u godini. Sa druge strane, zapljuskuje ga Jadransko more, koje privlači hiljade turista iz različitih krajeva sveta. Može se reći da je Herceg Novi prava mala slagalica sastavljena iz toliko šarenih delova.

Ovaj grad izdvaja jedinstvena arhitektura – bezbroj stepenika koji vas čikaju da ih pređete. Ulice su uvijene, kamenite, ponekad i strme. No, ništa ne sprečava znatiželjne da istražuju šta ovo mesto ima da ponudi i otkrije o sebi. Sa svih strana dopiru toliko različiti jezici, škljocanje fotoaparata i pogledi zabavljenih lokalaca.

Uprkos velikom izazovu koje stepenice predstavljaju, Herceg Novi je pun života i dobre atmosfere. Opština organizuje veliki broj kulturnih događaja, ali otvara vrata i mnogim pevačima za njihove koncerte. Tokom vrelih julskih večeri, može da se čuje glas Vlade Georgieva sa Kanli kule, da se kupi poneki roman na Međunarodnom sajmu knjiga, i na kraju učestvuje u pesničkim okupljanjima na centralnom trgu.

Naravno, na keju tokom sitnih sati se okupljaju svi oni koji ipak traže dobar provod. Na mirnoj vodi se tada prelamaju raznobojna svetla, vazduh ispunjavaju so i slatkasto voće iz koktela, a grli vas fenomenalno raspoloženje prisustnih.

Foto: Teodora Tešanović

Čari ovog toliko ljupkog grada još su blistavija na svetlosti dana. Stari grad mami najveći broj pogleda, i to sa punim pravom. Kamene zidine nose tragove brojnih istorijskih epoha i nemo svedoče bogatstvu svoga grada. Kaldrma će vas sigurno dovesti do Sat kule, koja uliva najviše znatiželje u prolaznike. Njena lepota se ne krije samo u arhitekturi, već i u zanimljivom običaju da je još uvek čuvaju tradicionalno obučeni stražari. Njihova smena je vrlo simbolična ceremonija, događa se u večernjim časovima i svakako vredi osetiti taj trenutak na svojoj koži.

Herceg Novi je čuven i po nekoliko tvrđava. Forte Mare gotovo da dodiruje more i pruža neverovatan pogled na veliki deo obale. Nešto dalje, nalazi se Kanli Kula. Ova tvrđava je najposećenija među svim, zbog činjenice da je česta žiža okupljanja ljubitelja kulture i umetnosti. Kanli Kula idealna je lokacija za koncerte tokom vedrih letnjih noći, ali se ponekada tamo emituju i aktuelni filmovi. Poslednja tvrđava na spisku znamenitosti jeste Tvrđava Španjola, koju odlikuje orijentalna arhitektura.

Ipak, šetajući i tražeći ili novu avanturu ili idealan hlad na obali mora, svako prolazi čuvenim šetalištem neobičnog imena. Staza „Šetalište pet Danica“ dobilo je svoj naziv po istoimenim devojkama koje su se hrabro borile tokom Drugog svetskog rata. Odlikuje ga brojno rastinje, žamor koji dolazi sa okolnih plaža, pogled koji se gubi u nepreglednom plavetnilu, ali i brojne okolne stepenice i stazice koje vas vraćaju u centar grada.

Ostaje pitanje šta to sve čini gradić u srcu Boke Kotorske? Da li su to izlasci, manifestacije, monumentalni objekti, kaldrmisane ulice, nepregledne stepenice ili kristalno more? Ili je to samo pogled na neuhvatljivo sunce, atmosfera koja osvaja i beskonačan mir koji nekako leži među svim tim kamenim kućama? Možda je to ipak neobjašnjiv osećaj ljubavi koji ostaje utisnut u srce, čak i kada odete daleko od jednog, jedinog Herceg Novog...

44.Festival plivanja i trčanja u Kanjiži

Sat, 15 Aug 2026 18:01:04 GMT

U subotu 8. avgusta severnobanatski grad Kanjiža je po 44. put organizovao svoj tradicionalni Festival plivanja i trčanja, u okviru kojeg su se održale trke na 4 i na 10 kilometara, kao i plivački maraton od 3 kilometra. Takođe, brojni takmičari su učestvovali i u „XL“ kategoriji koja podrazumeva učešće na prepodnevnom plivačkom maratonu, i zatim na popodnevnoj trci od 10 kilometU subotu 8. avgusta severnobanatski grad Kanjiža je po 44. put organizovao svoj tradicionalni Festival plivanja i trčanja, u okviru kojeg su se održale trke na 4 i na 10 kilometara, kao i plivački maraton od 3 kilometra. Takođe, brojni takmičari su učestvovali i u „XL“ kategoriji koja podrazumeva učešće na prepodnevnom plivačkom maratonu, i zatim na popodnevnoj trci od 10 kilometara.

Foto : Aleksa Bošković

Sama manifestacija je u svojim počecima bila „ograničena“ na klasično sportsko takmičenje u trčanju i plivanju u organizaciji lokalnih klubova, da bi kasnije postala ono što joj i samo ime govori – Festival. Pored standardne ponude za posetioce, od besplatne hrane do igara za najmlađe, festivalski smisao ovog događaja su pokazali i takmičari koji su se odazvali u velikom broju, bez obzira na uzrast.

Foto : Aleksa Bošković

Najmlađa učesnica plivačkog maratona nije imala ni 9 godina, dok je najstariji učesnik imao preko 80. Naravno, svaka manifestacija sa 44 godine dugom tradicijiom ima i svoje redovne goste, tako da ni ove godine nisu izostali Ištvan Adam u plivačkom, kao ni Vukosav Trebješanin u trkačkom delu, koji se na kanjiškom maratonu takmiče od njegovog osnivanja.
Pravu lepotu ove manifestacije je pokazala raznolika struktura takmičara koji su, bez obzira na pol, fizičku konstituciju i razliku u godinama, mogli da se oprobaju u trkama kako na kopnu tako i u vodi, čime se najbolje videlo koliko je maraton, kao sportska disciplina, univerzalan i zahtevan za sve učesnike.
Dobrom organizacijom i velikim odzivom takmičara od Budimpešte do Kragujevca, Kanjiža je pokazala da i manja mesta u Srbiji imaju čime da se pohvale, kao i da će kanjiški maraton biti još dugo vremena rezervisan u kalendarima mnogih trkača i plivača sa različitih prostora.

Odbojkaška liga nacija 2026. godine

Thu, 13 Aug 2026 16:21:40 GMT

U finalu ovogodišnje Odbojkaške lige nacija (VNL - Volleyball Nations League), ženska odbojkaška reprezentacija Turske bila je bolja od ekipe Brazila sa 3:1 u setovima, dok je titulu najboljeg tima u muškoj konkurenciji ponela Poljska, koja je u uzbudljivom meču savladala Sjedinjene Američke Države u pet setova.

Takmičenje je održano od 3. juna do 2. avgusta, a ljubitelji odbojke mogli su da uživaju u prenosima tokom celog leta, s obzirom na to da su se smenjivale nedelje u kojima su nastupale ženska i muška konkurencija. U grupnim fazama za borbu među osam najboljih borilo se 18 ekipa. Muška i ženska reprezentacija Srbije učešće su završile u grupnoj fazi sa po pet pobeda i sedam poraza.

Ove godine, VNL za muškarce i žene održan je na više lokacija širom sveta. U muškoj konkurenciji, utakmice grupne faze igrane su u Otavi u Kanadi, Braziliji u Brazilu, Linjiju u Kini, Orleanu u Francuskoj, Gliwicama u Poljskoj, Ljubljani u Sloveniji, Beogradu u Srbiji, Hofman Estatesu u Sjedinjenim Američkim Državama i Osaki u Japanu, dok je završna runda održana u Ningbou u Kini.

Kod žena, domaćini grupne faze bili su Kvebek Siti u Kanadi, Brazilija u Brazilu, Nanjing u Kini, Ankara u Turskoj, Pasig na Filipinima, Bangkok na Tajlandu, Beograd u Srbiji, Hong Kong i Osaka u Japanu, dok je završni turnir održan u Makau.

Foto: Jovana Lakić

Beograd je drugu godinu za redom dobio priliku da bude domaćin takmičenja VNL. U periodu od 8. do 12. jula, grad je bio centar ženske odbojke, a od 15. do 19. jula - muške reprezentacije. Utakmice su odigrane u Beogradskoj areni, gde su ljubitelji sporta i odbojke imali priliku da uživaju u vrhunskim mečevima i podrže našu reprezentaciju.

Najzanimljiviju utakmicu ženska odbojkaška reprezentacija Srbije odigrala je protiv Francuske u okviru treće sedmice takmičenja, 9. jula. Bio je to vrlo dinamičan susret, pun borbe i jakog kvaliteta, koji se završio u korist Francuske, nakon velikog preokreta.

Atmosfera u Beogradskoj areni je bila na najvišem nivou. Najveći deo tribina je bio popunjen, bila su tu i deca sa raznim transparentima, glasno su navijali i bodrili naše svetske i evropske šampionke. Od samog zagrevanja, publika je pružila neverovatnu podršku odbojkašicama, te su ispunili sva očekivanja za jedno od najznačajnijih međunarodnih odbojkaških takmičenja. Organizacija je bila na vrhuncu, a Beograd je još jednom potvrdio da može da bude domaćin ovakvih sportskih događaja. Tokom dana odigrani su mečevi ostalih reprezentacija, dok je ova utakmica ostavljena za kraj.

U areni su podršku našim devojkama takođe pružale i brojne slavne odbojkaške zvezde, kao što su deo muške reprezentacije Srbije, mlađe selekcije ženske odbojkaške reprezentacije, a i naša reprezentativka, Katarina Dangubić, koja se, nažalost, povredila tokom klupske sezone i primorana je da odsustvuje sa terena, ali je došla kako bi pružila podršku svojim saigračicama.

Naše odbojkašice su započele meč snažno i silovito i pred punom Beogradskom arenom, imale su jedan cilj – pobedu. Zahvaljujući odličnoj igri naših devojaka, osvojile su prva dva seta, sigurne u sebe. Nakon drugog seta, većina prisutnih u areni je bila sigurna da će to biti još jedna pobeda naše selekcije. Međutim, reprezentacija Francuske je pokazala otpor u trećem setu, znatno su podigle nivo igre, smanjile broj grešaka i boljom igrom osvojile naredna dva seta i izjednačile rezultat, što je publiku ostavilo zatečenom, ali su dobili još veću želju da podrže naše devojke.

Foto: Jovana Lakić

U petom, odlučujućem setu, vodila se velika borba oba tima. Igralo se poen za poenom, reprezentaciju Francuske je gurala želja za pobedom Srbije pred njihovom publikom, dok je reprezentacija Srbije imala sjajnu podršku u areni i želeli su da se „oduže“ prisutnima i da im posvete pobedu. Nažalost, sreća nije bila na strani naše reprezentacije, pa su nakon nešto više od dva sata igre, izgubili utakmicu rezultatom 3:2.

Borile su se izabranice Zorana Terzića, ali nastavljen je neslavan niz poraza u pet setova koji traje još od finala Evropskog prvenstva protiv Turske 2023. godine. U VNL-u ove godine bolje od naših devojaka u pet setova bile su i Italija, Japan, Belgija i Poljska. Kao i do sada, Odbojkaška liga nacija bila je prilika da se ostavi prostor za podmlađeni sastav, da se pokaže šta se ume na terenu i da se pripremi za predstojeće reprezentativno takmičenje. Snažan utisak ostavila je primač Nina Čajić koja iz utakmice u utakmicu bila sve bolja, dok je Bojana Gočanin ponela priznanje najboljeg libera turnira.

Muška reprezentacija nije mogla protiv Turske i Slovenije u areni na Novom Beogradu, pa su ta dva meča brzo završena ubedljivim rezultatom za goste. Velika borba vodila se protiv Nemačke, međutim slavili su protivnici nakon preokreta sa 2:3 u setovima. Poslednje nedelje u srpskoj prestonici, reprezentacija Srbije bolje je bila od Ukrajine sa 3:1, ali to nije bilo dovoljno za prolaz u nokaut fazu.

Očekivalo se da će Italijanke kao aktuelne svetske i olimpijske šampionke uspeti da odbrane VNL zlato, međutim na put im je u polufinalu stala reprezentacija Brazila koja je fenomenalnom igrom otišla na megdan Turkinjama. Reprezentativke Italije okitile su se bronzanom medaljom u meču za treće mesto protiv Kine, dok su Brazilke još jednom poklekle u finalu, pa je tako ekipa Danijelea Santarelija osvojila drugu VNL titulu u istoriji.

Izabranici Nikole Grbića nastavili su da nižu uspehe i medalje, te su nakon preokreta u finalu bili bolji od momaka iz Sjedinjenih Američkih Država, sa 3:2 i tako odbranili titulu najboljeg. U borbi za treće mesto Slovenija je pobedila Japan nakon četiri seta.

Naredno odbojkaško takmičenje koje nas očekuje jeste Evropsko prvenstvo. U konkurenciji dama takmičenje je na programu od 21. avgusta do 6. septembra, a momci će se za titulu najboljeg na evropskoj smotri boriti od 9. do 26. septembra.

Ulepšavanje života jednim klikom

Fri, 07 Aug 2026 16:27:05 GMT

Prva stvar koju uradimo čim otvorimo oči i poslednja koju uradimo pre nego što ih sklopimo – ulazimo na Instagram da vidimo šta ima novo, a zapravo ulazimo u sve veću zamku za psihu koju nam Instagram krišom plasira. Dok skrolujemo kroz objave i storije prijatelja na Instagramu, scene se smenjuju kao na traci: ogromne dnevne sobe okupane jutarnjim suncem u kojima nema ni trunke nereda, sve je na svom mestu, a nameštaj je po poslednjoj modi, devojke besprekornog tena i savršeno isklesanih tela koje prikazuju nemoguće izvodljivu dnevnu rutinu, parovi koji se smeju na elitnim destinacijama i uspešni mladi ljudi koji već u dvadesetim vode sopstvene biznise i koji su kupili svoj prvi stan. Sve izgleda lepo, lako, dostupno i – savršeno.

Međutim, iza estetski privlačnih filtera i pažljivo odabranih kadrova krije se kompleksna psihološka zamka koja najsnažnije pogađa one najranjivije – mlade. Instagram je od platforme za deljenje trenutnih fotografija i beleženje uspomena, evoluirao u globalni izlog idealnih života i poligon za takmičenje ko će bolje da odglumi savršenstvo.

Foto:unsplash

Danas se od korisnika ne očekuje samo da zabeleže trenutak, već da ga obavezno i koriguju, osvetle, izobliče, provuku kroz filtere, iseku, tako da izbace svaku nesavršenost. Rezultat toga je paralelna stvarnost, u kojoj niko nema loš dan, celulit, finansijske probleme niti porodične nesuglasice. U toj nepostojećoj stvarnosti, lekarski rezultati su svima ispravni, mentalno zdravlje je perfektno, vaga je uvek na idealnoj kilaži, a ormani su puni brendirane garderobe. Za mlade ljude koji su u fazi formiranja identiteta, ovo konstantno „savršenstvo” postaje ogledalo u kojem se ogledaju, a problem nastaje kada shvate da njihova svakodnevica – sa malim džeparcem, ispitnim rokovima, nesigurnostima i običnim sobama – ne liči na ono što vide na ekranu.

Kako bismo dublje razumeli ovaj fenomen, važno je osvrnuti se na reč struke. Psihološkinja Dragana Ivanović, koja radi u srednjoj školi, objašnjava da ljudi imaju urođenu potrebu za poređenjem i uklapanjem kako bi potvrdili sopstveni uspeh i vrednost.

“Živimo u veoma brzom vremenu, a društvene mreže postale su prostor u kojem se ljudi predstavljaju drugima. Mladima je važno da ostave dobar utisak, budu prihvaćeni i prikazani kao zanimljivi i uspešni. Međutim, Instagram svakodnevno nameće nove standarde i očekivanja koja su za većinu tinejdžera teško dostižna, naročito imajući u vidu da najveći broj njih potiče iz porodica srednje klase. Kada nisu u mogućnosti da ispune te standarde, kod mladih se može razviti osećaj manje vrednosti, koji vremenom može prerasti i u ozbiljnije dijagnoze”, navodi Ivanović.

Psihološkinja ističe da se u svom radu često susreće sa mladima, naročito devojčicama, koje osećaju stid zbog svog porekla ili zanimanja svojih roditelja, najčešće zato što ne mogu da priušte odeću i modne dodatke koji su trenutno popularni na društvenim mrežama. U želji da njihova deca ne budu izložena odbacivanju, podsmehu ili osećaju manje vrednosti, roditelji se često upuštaju u dodatne troškove i finansijska odricanja:

“Trenutno je veoma popularno da se punoletstva organizuju gotovo kao svadbe. Međutim, motiv često nije porodično okupljanje ili želja za proslavom, već potreba da se događaj predstavi na društvenim mrežama. Mladima je važno da njihovi pratioci vide fenseraj, raskoš i glamur, jer se to često povezuje sa društvenim statusom i uspehom”, objašnjava Ivanović.

Ona dodaje da je samo tokom ove godine više osoba iz njenog okruženja podiglo kredit kako bi finansiralo proslavu punoletstva svog deteta.

Jedan klik i nekoliko sekundi doterivanja fotografije kreiraju iluziju koja kod mladih izaziva dubok osećaj nesigurnosti. Kada konstantno gledate savršena tela, skupe brendove i uspešne veze, podsvesno počinjete da verujete da svi ostali žive bolje od vas, što vodi ka anksioznosti, depresivnim raspoloženjima i hroničnom manjku samopouzdanja. Mladi često zaboravljaju da na Instagramu ne vide nečiji stvarni život, već pažljivo režiranu selekciju najboljih trenutaka.

Foto:pexels/helenalopes

U cilju proveravanja kako ova teorija funkcioniše u praksi, putem platforme Google upitnik, sprovedena je i mini-anketa među korisnicima društvenih mreža, uzrasta od 18 do 25 godina.

Rezultati pokazuju jasno poklapanje sa teorijom, jer iako su svesni da je reč o iluziji, mladi i dalje snažno podležu njenom uticaju. Čak 80% ispitanika priznalo je da svesno koristi filtere ili aplikacije za obradu fotografija – najčešće Lightroom ili FaceApp pre nego što objavi sliku, navodeći kao glavni razlog želju da sve izgleda privlačnije i da se uklopi u trenutni trending na Instagramu. Na pitanje da li se nakon gledanja tuđih profila osećaju lošije u vezi sa sopstvenim životom, 68% mladih je odgovorilo potvrdno, pri čemu su najveći okidači tuđi uspesi u ljubavnim odnosima, karijeri i savršen fizički izgled.

Pored toga, više od polovine ispitanika proverava broj lajkova u prvih deset minuta nakon objavljivanja sadržaja, što ukazuje na to da potvrda na mrežama direktno hrani ili urušava njihov ego i da je korisnicima mreža neophodna potvrda drugih da je nešto lepo.

Jedna od učesnica ankete, Tamara Božičević, studentkinja treće godine medicine, otvoreno govori o tome kako, iako je svesna da influenseri često provode sate uređujući i montirajući sadržaj i da iza „savršene slike“ stoji stvarnost koja je nevidljiva, ipak ponekad oseća tugu i preispituje sebe. Kako navodi, to se posebno dešava kada uči za ispite u svojoj maloj sobi u studentskom domu, dok na društvenim mrežama prati prikaze „idealnih“ dnevnih rutina svojih vršnjaka:

“Spremam ispit iz patologije već mesecima. Često spavam po nekoliko sati dnevno jer ne uspevam sve da stignem da naučim, a onda na Instagramu vidim kako nečiji dan izgleda savršeno: trčanje, masaža, pedikir, kafa sa drugaricama, večera u restoranu, pa uveče brzinski prelistavanje skripte i sutradan desetka. To su čiste laži i ulepšavanja koja te izbace iz ravnoteže”, objašnjava Božičević.

Život se sve manje živi zbog samog iskustva, a sve više zbog toga kako će to iskustvo izgledati u aplikaciji i koliko će lajkova imati. Ulepšavanje života jednim klikom neće nestati jer su tehnologija i algoritmi previše napredovali, pa ključ leži u razvijanju digitalne pismenosti i kritičke svesti. Mladi moraju aktivno da biraju sadržaj koji konzumiraju, a Instagram može biti prostor za inspiraciju, ali samo onda kada naučimo da povučemo oštru granicu između ekrana i stvarnosti, jer se na kraju dana pravi život ne meri lajkovima, a najlepši trenuci obično ostanu neuslikani, zabeleženi u pamćenju, a ne na telefonu.

UFC Beograd: Beograd polaže ispit

Wed, 05 Aug 2026 09:43:03 GMT

U subotu je u Beogradskoj areni održana prva UFC priredba u istoriji Srbije. U glavnoj borbi dana, srpski borac Uroš Medić pobedio je američkog borca Danijela Rodrigeza tehničkim nokautom u prvoj rundi.

Rođeni Novosađanin je odmah na startu borbe sjajnim uvodnim udarcima pokazao nadmoć nad američkim borcem i posle samo 30 sekundi ostvario novu pobedu u kategoriji do 77 kilograma. Mediću je ovo petnaesta pobeda i još jedna u nizu završena nokautom. Na pitanje koga želi za sledećeg protivnika, rekao je da želi engleskog borca Liona Edvardsa kome je poručio „da prestane da se krije“.

Pored Medića, UFC Beograd je imao priliku da ugosti mnoge borce iz Srbije i regiona. Već dobro poznati UFC borac Aleksandar Rakić je takođe ostvario pobedu na ovoj priredbi. On je pobedio Poljaka Marćina Tibura posle odluke sudija. Ovo je „Raketi“ prva pobeda posle pet godina i četiri vezana poraza u najjačoj borilačkoj organizaciji na svetu. Ovo mu je bio debi u teškoj kategoriji (prethodno se takmičio u polu teškoj do 93 kg).

Foto1: preuzeto sa sajta MMA Fighting

Pored Rakića, pobede na ovoj priredbi jeostvario i Borislav Nikolić. Šampion promocije BRAVE je pokazao zašto se dugo čekao njegov nastup u UFC-u. On je posle loše prve runde uspeo da se vrati i nadjača svog protivnika Marka Vologdina iz Rusije. Pobedio je jednoglasnom odlukom sudija. Nina Nikolija Milošević je nokautom u prvoj rundi savladala Amerikanku Hejli Kauan i tako ostvarila pobedu. Na sceni se prestavio i srpski teškaš Jovan Leka, koji je sjajnim midl-kikom oborio protivnika i sa još završnih udaraca ostvario pobedu nad nemačkim borcem Aleksanderom Popekom.

Kao na svakom takmičenju, bila je tu i druga strana medalje. Prvi crnogorski borac Miloš Janičić je izgubio svoj meč od francuskog borca Noe Gunjona, jer je na startu borbe posle lou-kikova od strane Francuza povredio skočni zglob. Nakon toga ga je rival primorao na predaju gušenjem. Na svom debiju je takođe izgubio slovački borac Vlasto Čepo. „El Čapo“ je publiku osvojio kada je prilikom ulaženja, ušao uz pesmu „Đurđevdan“. Njega je pobedio američki borac Gilbert Urbin. Marina Spasić će ući u istoriju kao prva srpkinja koja se borila na UFC-u, ali nažalost doživela je poraz od Brazilke Stefani Lusijano.

Ovaj događaj će ostati upamćen zbog velikog broja gledalaca, sjajne atmosfere, ali i zbog rekorda koji je oboren. Od 14 borbi, čak 12 je završeno nokautom ili submišunom. Poslednji put kada je UFC došao na ove prostore bilo je to 2016. godine, ali fanovi se nadaju da će se ubudućnosti UFC vratiti u prestonicu Srbije, pošto zasigurno možemo reći da je Beograd položio „ispit“.

01.11.2034: Fotografijom protiv zaborava

Mon, 03 Aug 2026 20:30:28 GMT

Diplomska izložba studenta odseka za Medijske studije, Marka Antića, održana je pre nešto više od nedelju dana u Čereviću, selu kraj Novog Sada. Antić je ujedno i foto-reporter Univerzitetskog Odjeka, a većina fotografija koje je na svojoj izložbi prikazao nastale su upravo tokom terenskog rada za našu redakciju.

Koncept izložbe pod nazivom “01.11.2034” čini deset fotografija koje su naizmenično osvetljene reflektorima tokom izlaganja i jedne fotografije koja je prikazana na projektoru.

Izložba 1.11.2034 predstavlja vodič kroz deset godina, od 1. novembra 2024. godine, do istog datuma 2034. godine, postavljajući pitanje šta ćemo pamtiti, a šta zaboraviti iz vremena studentskih protesta.

Pred vama je razgovor koji smo vodili sa našim kolegom, novinarom i umetnikom koji je tokom studentskih protesta stajao iza objektiva i čitaocima prenosio šta se tokom godinu dana dešavalo u Novom Sadu, Kuli i drugim mestima u Srbiji.

Šta misliš da ćeš ti vremenom zaboraviti iz ovog perioda i kako si odabrao baš ovih deset fotografija?

Verovatno sam dosta toga zaboravio, mnogo toga vremenom padne u drugi plan i teško je unapred znati koji će trenuci postati važni. Zato ova izložba nema fiksan skup od deset fotografija, već živi koncept koji će se menjati sve do 2034. godine. Najsvežiji rad nastao je sasvim neplanirano, pre samo tri meseca tokom izbora u Kuli, u trenutku kada je izložba već bila u pripremi.

Moj plan je da postavka funkcioniše po principu rotacije, sa svakom novom fotografijom koja uđe, jedna od postojećih izlazi. To što neke slike trenutno nisu deo postavke ne znači da su zaboravljene, već samo da trenutno diktat koncepta ili važnost trenutka prednost daje drugima.

Kako si se osećao dok su te fotografije nastajale i na koji način se u tom procesu menjao tvoj doživljaj umetnosti, fotoreporterstva i sopstvene uloge u medijima?

Dok se sve ovo dešavalo, bio sam pre svega student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, pa tek onda fotograf i novinar. Kada su protesti počeli, nisam planirao da se bavim novinarstvom, ali sam iza sebe imao osam godina fotografije i znao sam da je to moj način da zabeležim trenutak. Posebno jer sam 1. novembra, samo sat vremena pre pada nadstrešnice, bio na stanici sa devojkom. Sav taj strah, bes i zbunjenost morao sam da izrazim kroz objektiv.

Vremenom se moj pristup promenio: u početku sam bio više okrenut sebi i sopstvenom doživljaju, dok sam danas više okrenut publici i novinarskoj brzini. Zato je većina fotografija na izložbi i nastala u tih prvih šest meseci, u trenutku kada sam fotografijom uspevao da izrazim ono što svi kolektivno osećamo.

Foto: Nebojša Jerković

Jedna od tvojih fotografija prikazuje policajce, aktiviste i političare zajedno. Šta za tebe kao autora predstavlja ta fotografija?

Ta fotografija je više fotoreporterska nego umetnička jer ima izuzetnu informativnu vrednost, a u njoj se sadržajno nalazi sve što čini suštinu te scene. Na njoj su policajci, aktivisti i političari, a njihovi izrazi lica tačno govore o tome kako se ko odnosi prema celoj situaciji, ali i prema nama novinarima.

Dok su jedni postiđeni i to rade iz nekih svojih nužnosti, drugi se ponosno smeju, drže da smo nevažni, naivni i nezreli, pa nam na neki način čak i poziraju. Ipak, u svakom policajcu na toj fotografiji vidi se autentičan, lični pogled na sve što se dešava. Drago mi je što nisu pokriveni maskama i što nemaju uniformisane stavove, jer se i među njima jasno vide razlike. Ne bih voleo da generalizujem, niti izjednačavam bilo koju grupu, ali mislim da ova fotografija, iako primarno informativna, nosi i umetnički značaj upravo zato što na jednom mestu spaja sve te slojeve i reakcije.

Posebnu pažnju privlači portret policajca u kordonu kome se samo oči vide ispod šlema. Kakvu priču nosi taj pogled i šta nam on govori o pojedincu unutar struktura kordona?

Taj portret je preživeo brojna filtriranja arhive upravo zbog upečatljivog pogleda tog čoveka. Na prvi pogled privlače te njegove plave oči, ali kada pažljivije analizirate lice, na jednoj strani vidite uplašenost, a na drugoj spremnost na izvršenje zadatka.

Fotografija je nastala izdaleka, u trenutku dok se formirao kordon tokom građanske neposlušnosti i blokade kod Futoške pijace. To je onaj međuprostor, pauza pre same komande kada oni nisu samo deo lanca, već pojedinci u trenutku razmišljanja. Iz njih u tom času izbija i zabrinutost i strah; svesni su opreme koju nose i činjenice da jedan pogrešan udarac nekog može koštati života, ali istovremeno kalkulišu i kako da profesionalno sprovedu naređenje.

Na terenu sam često gledao tu dinamiku u kordonu, studente koji razgovaraju sa policajcima, razmenu osmeha, pa i simpatija ili brige. Zato je pogrešno pojednostavljivati stvari i sve stavljati u isti koš. Ne kažem da ne postoji jasna odgovornost, ali ovaj portret hvata baš onaj trenutak kada su ti ljudi nakratko sami sa sobom i svojom savešću.

Koliko je izazovno sažeti dvogodišnja dešavanja u deset radova, a da pritom u drugi plan ne padnu priče iz manjih sredina poput Zrenjanina ili Kule?

Nije mi bio cilj da bilo šta pojednostavim. Želeo sam da kroz svega deset fotografija obuhvatim što više detalja i slojeva svega što nam se dešavalo u poslednje dve godine, jer pojedine slike u sebi nose više paralelnih priča.

Iako sam izveštavao i iz Beograda i iz Kule i iz Novog Sada, svestan sam svoje pristrasnosti prema Novom Sadu kao student Filozofskog fakulteta. S druge strane, pošto sam iz Zrenjanina, dobro znam kako se male sredine i njihove specifične perspektive lako zaborave i padnu u drugi plan. Uvek postoji rizik da se neke situacije potisnu, ali ove fotografije služe upravo tome - da sačuvaju od zaborava i te, često nevidljive priče.

Šta za tebe kao mladog novinara na početku karijere znači to što se prva izložba održava u Čereviću, a u isto vreme već dobijaš pozive i za izlaganja u inostranstvu?

Izuzetno sam ponosan što sam medijsku karijeru započeo u studentskoj redakciji Univerzitetski odjek na svom fakultetu. Imao sam priliku da učim uz profesore i kolege koji su, pre svega bili hrabri i spremni da pošteno i profesionalno rade svoj posao, a nas stalno motivišu da idemo tim putem.

Nije slučajno što se prva izložba dogodila baš u Čereviću. Bilo je pokušaja da se ona ne desi, jer u Novom Sadu, uprkos prostorima poput Studentskog kulturnog centra, teme kojima se bavim nisu poželjne. To stvara ozbiljnu autocenzuru, poručuje se mladim ljudima da biraju “sigurnije” teme ako žele prostor. Meni je, međutim, potpuno prirodno da se kao student bavim onim što trenutno živimo i ne bih pristao na kompromise da bih dobio galeriju.

Beskrajno sam zahvalan mentoru, profesoru Vukašinu Živaljeviću, Klubu ljubitelja stripa i Draganu koji su mi otvorili vrata u Čereviću. Pokazalo se da uz volju uvek postoje dobri ljudi, a velika posećenost izložbe potvrdila je da publika želi ovo zajedničko iskustvo, baš kao i u novinarstvu. Posebna mi je čast što se u oktobru izložba seli u Austriju, na poziv jednog tamošnjeg univerziteta. To ne bi bilo moguće bez podrške mojih profesora i mentora, koji su me povezali sa uglednim ljudima u struci. Sve ovo je dokaz da, uprkos preprekama, imamo razloga da ostanemo motivisani i ne odustajemo.

Oksimoron: Džez profesionalac u Srbiji

Sat, 01 Aug 2026 19:23:00 GMT

Džez kao muzički pravac se retko viđa na kulturno-umetničkim manifestacijama u Srbiji. Pored događaja i festivala koji se održavaju jednom godišnje poput Nišvila i Mokranjčevih dana, ljubitelji džeza nemaju mnogo izbora i mesta gde mogu da slušaju ovaj žanr. Zašto je to tako i u kom pravcu se razvija muzička scena, u koju se iz godine u godinu ulaže znatno manje nego u popularnije umetničke oblasti, pitanja su koja otvaraju širu raspravu o negovanju muzičke umetnosti u Srbiji.

Mnogi muzičari su često okrenuti ka tome da džez kao umetnička muzika zahteva neki nivo predznanja, pripreme i mnogo više od toga. Umetnička muzika traži pažljivo i koncentrisano slušanje, a ono što je univerzalno za svaku umetnost je energija koju umetnik prenosi, navodi gitarista i student master studija na Odseku za džez i popularnu muziku Fakulteta muzičke umetnosti (FMU) Kosta Jovanović.

„Odlazak na pravu džez svirku sa idejom da to bude sporedna stvar druženju ili razgovoru, dok traje muzika i ponašanje na svirci u skladu s time, uzrokovaće čisto nerazumevanje celog događaja, a onda i same muzike. Nije potrebno nikakvo predznanje da bi se to osetilo u džezu, isto kao za bilo koju drugu muziku. Ako slušalac ne upija materijal, onda nema ni šansu da oseti tu energiju. Iz toga nastaje lažni narativ da svirka nije upijena zbog nedostatka predznanja, a zapravo je u pitanju bilo samo slušanje. Ovaj narativ se onda lako prenosi jer su ljudi prirodno mnogo spremniji da odbace nešto što deluje i jeste ezoterično“, istakao je Kosta.

Predrasude u vezi sa džezom osećaju i sami izvođači kada se susretnu sa publikom koja nije sasvim razumela muzički žanr i prihvatila svet džeza otvorenog uma, kroz energiju sastava ili pojedinih muzičara. Da džez nekome može zvučati kao niz nasumično nabacanih tonova, ako nije upoznat sa muzičkim materijalom, tvrdi master bubnjar Dimitije Milosavljević.

„Postoji određeni ,,learning curve“ koji bi do određene mere trebalo prevazići kako bi se razumeo pravac. Džez muzičari jako veliki značaj daju nečemu što zovemo ,,lengvidž“ odnosno jezik. To je slično kao kada se uči novi jezik. Jedno je ako samo pokušaš da imitiraš kako taj jezik zvuči, a drugo ako zapravo naučiš slova i reči, pa kreneš da gradiš rečenice i priče. Kako je bitno da muzičari mogu da barataju tim jezikom, tako je bitno ili barem poželjno da slušalac donekle razume šta se u toku izvođenja pesme zapravo dešava. Upravo zbog toga ovaj žanr prati neki snobovski glas“, rekao je Milosavljević.

Foto:pixabay

Deo publike koja sluša i prati džez čine i plesači vedrog i energičnog duha koji sviračima dodatno ulepšavaju atmosferu na događajima. Retki su slučajevi kada muzičari nastupaju ispred plesača, ali je to pravi trenutak uživanja, kaže diplomirani kontrabasista Miroslav Šarbanović.

„Uvek ima nekih ljudi koji su posebnog i slobodnog duha da zaigraju uz džez muziku. Osećanja su definitivno predivna, videti ljude dok plešu i njihove izraze lica. Dosta nas svira standardni džez po kome se već godinama svira. Autori su većinom između 40-ih i 70-ih godina.“

Negovanje ovog žanra je i dalje prisutno na FMU na Odseku za džez i popularnu muziku gde je ovaj žanr i dalje tražen i drži neke nove generacije na okupu. Zajedničkim radom i sviranjem sa kolegama, nastaju novi sastavi i formiraju se školovani muzičari koji se kasnije opredeljuju za profesionalnu karijeru. Nezavisno od veličine programa i broja studenata na odseku, sve funkcioniše kako bi trebalo. Pravac se jako lako neguje uz visok nivo profesionalnosti profesora, navodi Kosta Jovanović.

„Džez je savremena umetnička muzika, kao takva ona je živa uz nove pesme i autore. Takođe, pravac neguje sam sebe u velikoj meri. Ako su profesori profesionalci, oni će pratiti šta se dešava trenutno na sceni i studentima prenositi to kao i podrazumevanu tradiciju. Ko želi da živi od te muzike, moraće da bude upućen u trendove.“

Glavnu podršku mladim sviračima pružaju njihovi profesori – mentori. Jedan od njih na FMU-u je profesor Milan Nikolić, muzičar sa bogatom karijerom i dugogodišnjim iskustvom.

„Džez muziku odlikuje pristup muzici uopšte, a to je spoznaja jezika improvizacije. To sa sobom nosi poznavanje muzičke teorije i istorije muzike. Mi ,,džezeri“ često poistovećujemo istu sa govorom pa teoriju možemo poistovetiti sa gramatikom. Kao profesor se trudim da im približim tu ,,književnost“ i probudim ljubav ka istoj i naravno prema instrumentu koji su odabrali. Isto se trudim da budem prisutan na sceni da bi mogli da vide-čuju kako se stvara“, navodi Nikolić.

Svakog muzičara u priči sa žanrom održava njegov instrument, uglavnom izabran na samom početku stvaranja svog umetničkog izraza. Često instrument diktira kojim muzičkim pravcem će se svirač baviti, tvrdi master bubnjar Dimitije Milosavljević.

„Ako na primer sviraš violinu uglavnom ostaješ u svetu klasične muzike, što ne znači da ne možeš da sviraš džez ili neki drugi žanr, to je jednostavno jako slabo zastupljeno. Ja sam lično imao dosta susreta i sa klasikom, ali ipak su bubnjevi oduvek bili na prvom mestu tako da se bavim pravcima gde su zastupljeni. Postoje instrumenti koji se sreću u jako velikom broju muzičkih pravaca. Njima je mnogo lakše da se ,,šetaju“ između žanrova, dok na primer violončelo ili fagot nemaju baš toliku slobodu. Naravno ima ljudi koji sviraju takve instrumente i u drugim žanrovima veoma uspešno, ali to zahteva jako veliku posvećenost i odlučnost da se upustite u neke muzičke vode u kojima na prvi pogled ne pripadate“, rekao je Milosavljević.

Foto: pixabay

Mnogo faktora može uticati na svirku i doživljaj publike kada govorimo o džezu. U zavisnosti od mesta gde se svira, bio to festival, noćni klub ili restoran, drugačija će biti atmosfera. Uglavnom se svira u Beogradu, gde ima najviše scene u državi.

„Jedino mesto u Beogradu gde dolaze autori i džez muzičari je ,,Bluz i pivo“. Ponedeljkom ima bluz veče, utorkom džez veče, sredom zavisi od tematike večeri i benda. Četvrtkom se sluša fank ili regen. Vikendom ljudi ipak trebaju malo i da đuskaju. Nedelja je nekad sving 30-ih i 40-ih godina. Suština je da svakog dana tamo imaš uživo muziku“, navodi Miroslav Šarbanović.

Zapošljavanje i finansiranje života od umetnosti je gotovo nezamisliva ideja. Pored talenata koji poseduju današnji obrazovani umetnici, manjak mesta i manifestacija gde mogu nastupati u Srbiji i dalje je polemična tema. Kada bi postojao budžet za kulturu, onda bi udruženja ili klubovi mogli da se obrate za neku podršku.

„Imati jedan bend i živeti od toga je teško upravo zbog festivala koji su sezonski i koliko puta bend može da nastupi na tih nekoliko u godinu dana. Isto je i sa klubovima pa se zbog toga i rađaju gomile dobrih bendova i genijalne muzike. Naravno ne samo zbog toga. Mislim da ima stvarno mnogo talentovanih i kreativnih ljudi koji pišu genijalnu muziku, a na mapi nema dovoljno klubova gde mogu da prezentuju istu. Iz tog razloga muzičari obilaze svet. Vremena se menjaju i nažalost umetnost uvek pati kada se dele sredstva. Za svaki uložen novac se očekuje dobitak a od umetnosti je on nemerljiv u tim kategorijama“, kaže Milan Nikolić.

Atmosfera je optimistična, zbog novih generacija studenata koji dolaze svake godine, dodaje Kosta Jovanović:

„To pokreće lančanu reakciju gde oni zajedno sa studentima starijih godina prave svoju priču i traže starije studente i profesionalce da dolaze na ,,sešne“ i svirke da bi se upoznali sa novom generacijom i novim talentom. Ovde dolazimo do raskoraka jer je ,,džez profesionalac u Srbiji“ oksimoron. Osim par izuzetaka koji su skoro isključivo u ritam sekciji. Skoro niko u Srbiji zapravo ne živi od izvođenja džeza. Ili je glavni izvor prihoda plata u srednjoj školi ili fakultetu, ili su to svirke u drugim žanrovima. Čak i za takav život je potrebno mnogo talenta, rada i naravno malo sreće.“

Slušanje različitih žanrova i isprobavanje instrumenata, širenje vidika i muzičkog ukusa mogu objediniti neke nove ideje i dalje negovati umetnost bez obzira na njenu trenutnu zastupljenost u jednoj državi ili globalno. Ulaganja u kulturno-umetničke manifestacije, mogu pomoći talentovanim ljudima da izraze sebe i obezbede svojoj publici organizovan i lep način uživanja u muzici ili bilo kojoj drugoj umetničkoj grani.

Pregled Svetskog prvenstva u fudbalu: Crvena furija na krovu sveta

Wed, 29 Jul 2026 18:27:36 GMT

U finalu Svetskog prvenstva u fudbalu, odigranom u Nju Džerziju, reprezentacija Španije savladala je Argentinu rezultatom 1:0 posle produžetaka i drugi put u svojoj istoriji postala šampion sveta. Tom pobedom Španija je prvi put od Mundijala 2010. u Južnoj Africi ponovo osvojila „Boginju“.

Finale nije moglo proći bez strepnje, slutnje i kordinisane taktike. Španija je na svim frontovima nadigrala Argentinu, dok su Gaučosi uspeli da se brane tokom 90 minuta igre. Međutim, u produžecima još sa igračem manje, Argentina nije mogla da parira konstantnim napadima Španije i na kraju poklekla u 106 minutu. Tada je Ferran Torres zatresao mrežu Argentinaca i vratio titulu nazad na Pirinejsko poluostrvo. Iako je bio nevidljiv u finalu, Mesi je iza sebe ostavio jak individualni performans koji je i doveo Argentinu do finala. Ono po čemu će još pamtiti fudbalere Argentine to je po nesportskom ponašanju nakon finala prema igraćima Španije i njihovom stručnom štabu.

Foto: unsplash

Pehar i medalje pobedničkom timu je uručio predsednik FIFA Đani Infatino ali i predsednik SAD-a Donald Tramp. Neposredno pre toga dodeljene su nagrade za individualni uspeh. Unai Simon je dobio nagradu za najboljeg golmana, mladi defanzivac Pau Kubarsi iz Barselone je dobio nagradu za najboljeg mladog igrača a „Zlatnu loptu“ za najboljeg igrača turnira dobio je igrač Mančester Sitija Rodri. Nagrada za najboljeg strelca turnira otišla je napadaču Francuske i Real Madrida Kilijanu Mbapeu,. Francuz je na ovom prvenstvu postao igrač sa najviše datih golova na svetskim prvenstvima ikada, prestigavši nemačkog napadača Miroslava Klosea.

Ovo prvenstvo će ostati upamćeno po mnogo lepih i veselih momenata ali i po veoma čudnim i kontroverznim trenucima. Veliki broj zemalja pokazao je da im je ipak mesto na ovakvom takmičenju, dok su neke od njih svoje navijače razočarale. Ubedljivo najveće razočaranje prvenstva bila je selekcija Urugvaja. Kao dvostruki svetski šampion, očekivalo se da doguraju do kraja nokaut faze, ali su zaustavljeni u grupnoj fazi od strane najvećeg iznenađenja turnira, a to je reprezentacija Zelenortskih ostrva. Nakon što su prošli grupu kao neporaženi, uspeli su da bukiraju kartu za eliminacioni deo turnira. Njihova bajka zaršena je u šesnaestini finala kada je od njih, nakon produžetaka bolja bila Argentina, i to rezultatom 3:2.

Sporan momenat koji je takođe obeležio prvenstvo bio je i poništavanje suspenzije Folarinu Balogunu iz SAD-a, zbog „uplitanja“ Trampa u samu odluku.

Kao i na svakom takmičenju, i na ovom 23. prvenstvu sveta susreli smo se sa Gol-lajn (Goal-line) tehnologijom i VAR-om, pauzama za hidrataciju (Hydration brake) i nastupom između dva poluvremena u finalnoj utakmici (Halftime show). Pauze za hidrataciju su doživele ozbiljne kritike od strane navijača, novinara pa čak i fudbalera sa samog turnira. „Ako je zaista vruće, naravno da bi bilo dobro ubaciti ih u igru. Ali, po mom mišljenu, to treba razmatrati za svaku utakmicu posebno.“ Rekao je Virdžil van Dajk kapiten Holandije na temu pauza za hidrataciju.

Foto: unsplash

Iako je šou na poluvremenu privukao veliku pažnju među obožavateljima muzike, susreo se i sa primedbama zbog toga što je fudbal u Americi počeo da dobija stil njihovog fudbala. Na koncertu su nastupali Madona, K-Pop bend BTS, Džastin Biber i Šakira. Ovaj događaj je uslovio da dođe do promene pravila od strane FIFA da se pauza na poluvremenu promeni sa standardnih 15 minuta na 30, kako bi se cela manifestacija izvela kako treba. Ove česte pauze dovele su do promena u ritmu igre i formi igrača, što je mnoge zemalje koštalo pobeda i plasmana.

Ovo prvenstvo nam je omogućilo da prisustvujemo i mnogim rekordima. Najveća menjaža sličica održana je u Meksiko sitiju u Meksiku, dok je utakmica Meksiko protiv Engleske bila najgledanija utakmica ikada na svetskim prvenstvima. Imali smo priliku da gledamo državu sa najmanjim brojem stanovnika koja je ikada nastupila a to je bio Kurasao. Norveško veslanje je osvolio internet i učinilo da popularnost ove zemlje ode u nebesa.

Mnoge male zemlje poput Katara osvojile su prve istorijske bodove na prvenstvu. Haiti je postigao prvi gol, a čuvar mreže Kurasaa Eloj Rom srušio je rekord za najviše odbrana za 90 minuta. Pored njega najzapaženiji igrač je definitvno bio i golman Zelenortskih ostrva Vozinja, koji je zbog svog neverovatnog nastupa protiv Španije, na društvenim mrežama postao jedan od najpopularniih sportista na svetu. Nemačka, Brazil i Holandija su prerano završili takmičenje, pa ostaje pitanje kakva im zapravo budućnost sledi.

Za naredno Svetsko prvenstvo u fudbalu je poznato da će biti čak šest domaćina. Španija, Portugal i Maroko biće glavni domaćini dok će u Argentini, Paragvaju i Urugvaju biti održane prve tri utakmice zbog obeležavanja stogodišnjice takmičenja. Broj timova kako navodi Infatino neće biti 48 kao sada već se razmišlja da se čak poveća na 64. Zanimljivo je da će po prvi put aktuelni svetski šampion biti domaćin narednog prvenstva. Iako su ovo do sada samo nagađanja, takav format takmičenja neće moći da razočara. Fudbal je oduvek okupljao ljude, pratili oni njega ili ne, da zajedno bodre svoje timove na najvećoj planetarnoj smotri i ta tradicija nikada neće prestati.

Ko danas vaspitava roditelje?

Mon, 27 Jul 2026 17:47:08 GMT

Sve veći broj roditelja, tokom poslednje decenije, savete o vaspitanju dece pronalazi na društvenim mrežama, gde influenseri i drugi kreatori sadržaja bez stručnih kvalifikacija često postaju relevantan izvor informacija. Stručnjaci to dovode u vezu sa dostupnošću digitalnih platformi i potrebom za brzim odgovorima na roditeljske dileme. Odgovornost za takvu praksu dele i kreatori sadržaja koji svoje iskustvo predstavljaju kao univerzalno rešenje i roditelji koji informacije ne proveravaju. Stručnjaci kao moguće rešenje ističu razvoj medijske pismenosti i oslanjanje na proverene izvore i kvalifikovane eksperte.

Nekada su roditelji prve savete o odgajanju dece tražili od svojih roditelja, pedijatara ili patronažnih sestara. Danas je dovoljno nekoliko sekundi pretrage na Instagramu, TikToku ili Jutjubu da algoritam ponudi na desetine video snimaka sa naslovima poput „Pet grešaka koje svaki roditelj pravi“, „Kako da dete zaspi za pet minuta“ ili „Metode koje garantuju poslušnost deteta“.

Takvi sadržaji imaju stotine hiljada pregleda, dok pojedini profili posvećeni konkretno roditeljstvu imaju više pratilaca od stručnih udruženja psihologa ili pedijatara. Iako deo autora jasno naglašava da je njihov ceo narativ oblikovan isključivo na temelju ličnog iskustva, u velikom broju objava granica između iskustva i stručnog saveta ostaje nejasna. Upravo u tome psiholozi vide jedan od najvećih problema. Psihološkinja Gordana Nikić, koja se bavi porodičnim savetovanjem, kaže da roditelji danas dolaze na razgovor sa unapred formiranim stavovima koje su usvojili na društvenim mrežama.

“Internet može biti koristan izvor informacija, ali algoritam ne poznaje razvojnu psihologiju niti specifične potrebe svakog deteta. Ono što je pomoglo jednoj porodici ne mora biti odgovarajuće za drugu”, objašnjava Nikić.

Nikić dodaje da se u praksi sve češće susreće sa roditeljima koji zbog kontradiktornih saveta postaju nesigurniji nego pre nego što su počeli da ih prate.

Foto: pixabay

Prema istraživanju Pew Research Center-a iz 2023. godine, gotovo polovina roditelja dece mlađe od 18 godina koristi društvene mreže kako bi pronašla informacije o roditeljstvu ili razvoju dece. Istovremeno, istraživanje pokazuje da veliki broj ispitanika priznaje da im različiti saveti često izazivaju dodatnu nesigurnost, jer nisu sigurni koji izvor je stručan, a koji nije.

Sličan trend beleže i evropska istraživanja. Organizacija EU Kids Online već godinama upozorava da digitalne platforme postaju jedan od glavnih izvora zdravstvenih i obrazovnih informacija, zbog čega raste značaj medijske i digitalne pismenosti odraslih, a ne samo dece.

Da društvene mreže mogu biti i izvor podrške i dodatnog pritiska potvrđuju i iskustva roditelja. Tatjana Mijić, majka trogodišnjeg dečaka, kaže da je nakon porođaja gotovo svakodnevno pratila profile koji se bave roditeljstvom.

“Imala sam osećaj da svi znaju bolje od mene. Svaki novi video govorio je da nešto radim pogrešno i počela sam da sumnjam u sopstvene odluke. Nakon razgovora sa pedijatrom, prestala sam da tražim odgovore isključivo na internetu i počela sam da informacije proveravam iz više izvora”, navodi Mijić.

Iskustva roditelja pokazuju da problem nije samo u tačnosti informacija, već i u načinu na koji se one predstavljaju. Kratki video snimci nude jednostavna rešenja za složena pitanja, dok algoritmi favorizuju sadržaje koji izazivaju emocije i veliki broj reakcija. Takav način komunikacije ostavlja malo prostora za objašnjenje da razvoj deteta zavisi od uzrasta, porodičnog okruženja, zdravstvenog stanja i drugih individualnih okolnosti.

Foto: Vitolda Klein

Brojni influenseri savete o roditeljstvu povezuju sa promocijom različitih proizvoda- od knjiga i onlajn kurseva do dodataka ishrani, edukativnih igračaka ili programa za uspavljivanje dece. U takvim slučajevima roditelji često ne mogu lako da razlikuju preporuku zasnovanu na iskustvu od plaćene marketinške kampanje.

Takvu praksu deo stručne javnosti vidi kao problem ne samo zbog mogućnosti širenja neproverenih informacija, već i zbog toga što se autoritet gradi na popularnosti, a ne na stručnim kompetencijama. Influenseri neretko odbacuju tvrdnje da preuzimaju ulogu psihologa ili pedagoga. Većina navodi da njihovi sadržaji predstavljaju lična iskustva i da ne mogu biti odgovorni za način na koji će ih publika protumačiti. Influenserka Ena Čubrilo smatra da javnost često pogrešno tumači sadržaj koji objavljuje.

“Nikada nisam rekla da sam psiholog niti savetnik. Govorim o onome što je pomoglo mojoj porodici i uvek preporučujem da se roditelji za ozbiljna pitanja obrate stručnjacima”, objašnjava Čubrilo.

Ona ističe da društvene mreže omogućavaju roditeljima da razmenjuju iskustva i međusobno pružaju podršku, što, kako kaže, ne bi trebalo poistovećivati sa stručnim savetovanjem.

Iako društvene mreže nisu regulisane tako da zabranjuju korisnicima da dele lična iskustva o roditeljstvu, granica između iskustva i stručnog savetovanja nije uvek jasno vidljiva. Kada se sadržaj predstavlja kao univerzalno rešenje za probleme u razvoju deteta ili kao stručna preporuka, otvara se pitanje odgovornosti autora, posebno ukoliko on nema odgovarajuće kvalifikacije.

U Srbiji oblast psihološkog savetovanja uređuje Zakon o uslovima za obavljanje psihološke delatnosti. Tim zakonom psihološka delatnost definiše se kao stručna delatnost koja se zasniva na naučnim saznanjima psihologije, dok je psihološko savetovanje prepoznato kao jedan od poslova koje mogu obavljati psiholozi koji ispunjavaju zakonom propisane uslove.

Zakon propisuje da se psihološka delatnost mora obavljati u skladu sa pravilima struke i Kodeksom etike psihologa, se zabranjuje obavljanje psiholoških postupaka koji nisu zasnovani na naučnim saznanjima. Istovremeno, zakon ne zabranjuje građanima da javno govore o sopstvenom iskustvu roditeljstva, zbog čega se najveći problem pojavljuje upravo u situacijama kada granica između iskustva i stručnog savetovanja postane nejasna. Upravo zbog toga stručnjaci smatraju da najveći deo odgovornosti ostaje na korisnicima i njihovoj sposobnosti da procene verodostojnost izvora.

Foto: pexels

Prema podacima UNICEF-a, digitalna pismenost više ne podrazumeva samo sposobnost korišćenja interneta, već i razvijanje kritičkog odnosa prema informacijama koje korisnici svakodnevno dobijaju putem društvenih mreža. Organizacija upozorava da su roditelji, jednako kao i deca, izloženi velikom broju neproverenih informacija koje mogu uticati na donošenje odluka važnih za razvoj i dobrobit deteta.

Bez obzira na različite stavove, sagovornici se slažu da su društvene mreže postale nezaobilazan izvor informacija za roditelje. Razlika nastaje u proceni ko snosi odgovornost za posledice. Psihološkinja Gordana Nikić zaključuje da odgovornost ne može biti isključivo na jednoj strani.

“Influenseri imaju odgovornost da jasno razgraniče lično iskustvo od stručnog saveta, platforme imaju odgovornost da označavaju plaćeni sadržaj, a roditelji da provere informacije pre nego što ih primene. Nijedan od ta tri faktora ne funkcioniše dovoljno dobro ako druga dva izostanu”, kaže Nikić.

Nikić ukazuje i na to da se najveći problem javlja kada roditelji, zbog poverenja koje imaju u kreatore sadržaja, počnu da odlažu obraćanje stručnjacima ili zanemare preporuke pedijatara i psihologa.

Upravo su zato stručnjaci usaglašeni oko stava da razvoj medijske pismenosti treba da obuhvati i odrasle, a ne samo decu. Kritičko vrednovanje izvora, provera kvalifikacija osobe koja daje savet i razlikovanje marketinga od stručne preporuke predstavljaju osnovne korake u odgovornom korišćenju digitalnih platformi.

Iako informacije na brojnim onlajn platofrmama mogu biti korisne i brzo dostupne, često nije jasno da li dolaze iz stručnih izvora ili iz ličnog iskustva autora. Zbog toga je važno da roditelji ne prihvataju sve što vide na internetu kao tačno, već da dodatno provere informacije i posavetuju se sa stručnjacima kada je to potrebno. Najveći izazov biva upravo u tome da se pronađe ravnoteža između brzog pristupa informacijama i kritičkog razmišljanja o njima.

Rodos: Ostrvo Sunca

Fri, 24 Jul 2026 14:11:49 GMT

Nekada davno, pre više hiljada godina, Zevs bog groma, delio je zemljište bogovima kako bi na njima izgradili život i uređivali ih po svom ukusu. Svi bogovi su se okupili, osim jednog. Helios, bog sunca, za to vreme je lebdeo nad zemljom obilazeći je. Kada se vratio kod Zevsa i saznao je šta je propustio, Zevs mu je rekao da može jedino da mu da jedno malo ostrvo koje je tek izašlo iz vode. On je to ostrvo uredio da pristaje njegovom imenu i nazvao ga, po nimfi koju je tamo upoznao, Rodos. Zbog silne povezanosti sa ovim grčkim bogom ovo ostrvo još nosi nadimak Ostrvo Sunca.

Ovako grčki mitovi opisuju kako je Rodos nastao i dobio ime. I na prvi pogled stvarno tako i izgleda. Kada kročite u glavni grad, koji se zove isto kao i samo ostrvo, možete videti ogromne zidine koje okružuju grad. Stičete utisak kao da ste u srednjem veku i kada uđete očekujete vitezove, kraljeve iplemiće. Međutim, u stvarnosti vas dočekuju trgovci i vrlo srećni lokalci, koji vas svojim ručnim radom i rashlađenim prostorijama pozivajuda uđete uprodavnice i doživite njihovu kulturu iz drugog ugla.

Foto: Boris Radić

U samom centru grada Rodosa se prožima neverovatna arhitetkura koja oslikava bogatu istoriju grada. Ostrvo Rodos je kroz istoriju bio pod vlašću raznih istorijskih sila. Od Arapa do Osmanlija, pa čak i Rimljana i na kraju naravno Grka. Sve ove nacije su ostavile svoj upečatljivi arhitektonski pečat. U jednoj posebnoj ulici to se najviše ističe, a to Ulica Vitezova. U njoj su u vreme srednjeg veka vitezovi boravili kada bi bili poslati da brane ostrvo od strane svojih država. Danas se na vratima zgrada mogu videti simboli koji su oni imali kako bi se razlikovali od ostalih ratnika.

Ipak, Rodos nije samo istorija. Dovoljno je udaljiti se nekoliko kilometara od gradskih zidina i pred posetiocima se otvaraju dugačke peščane plaže i kristalno čisto more, kroz koje prolaze ogromni kruzeri koji svaki dan dovode nove turiste na ostrvo. More je mirno i tirkizno, idealno za porodice i ljubitelje plivanja, dok zapadna obala, izložena vetrovima, privlači zaljubljenike u jedrenje na dasci i kajt-surfing. Na krajnjem jugu nalazi se Prasonisi, mesto gde se susreću Egejsko i Sredozemno more, stvarajući jedinstven prizor koji privlači sportiste iz celog sveta.

Foto: Boris Radić

Kad spomenemo istoriju, ne možemo a da ne spomenemo antičko nasleđe. Rodos je pre bio poznat kao dom jednom od sedam svetskih čuda, a to je Kolos sa Rodosa. Bronzana statua visoka 30 metara stajala je na ulazu u luku grada. Niko nije znao kako je napravljena, ali svi znaju priču kako je uništena. Veliki zemljotres je pogodio ostrvo i statua se srušila i sa dolaskom osvajača raštrkana je po celom svetu. Danas se na njenom mestu nalaze statue jelena. U pitanju su jelen Elafos i košuta Elafina, koji predstavljaju zaštitnike ostrva i znak dobrodošlice onima koji ulaze u luku.

Sve u svemu, ostrvo Rodos predstavlja sjajnu destinaciju za ljubitelje istorije, kulture i zabave. To je mesto na kojem se slojevi istorije čitaju u svakom kamenu, gde se antičke legende prepliću sa svakodnevnim životom, a užurbani ritam turista smenjuje mir malih ulica čim se napravi nekoliko koraka dalje od glavnog trga. Okružuju ga veliki brodovi, unutar njega se turisti i lokalci zabavljaju, a sve to sa neba posmatraju bogovi zbog kojih je ovo ostrvo toliko poznato. Rodos predstavlja jedan od najinteresantnijih ostrva zbog svog kulturnog bogatsva, što idalje privlači posetioce da sve više dolaze na ovo divno ostrvo. Rodos predstavlja posebnu kulturnu baštinu koja država Grčka čuva već vekovima i obezbeđuje turistima mogućnost da je vide onako kako zapravo jeste.

Basket se vratio kući: 3x3 Čelendžer turnir u Novom Sadu

Wed, 22 Jul 2026 18:46:18 GMT

Nakon tri godine Novi Sad je, makar na jedan vikend, ponovo postao prestonica sveta u basketu 3x3. Ekipe iz 12 država okupile su se 18. i 19. jula na platou ispred SPENS-a kako bi učestvovale na novosadskom 3x3 čelendžer turniru, a najbolji među njima ovoga puta bio je tim iz Uba.

Takmičenje koje organizuje FIBA (Međunarodna košarkaška federacija) od 2019. godine počelo je kvalifikacionim turnirom u kome su se slabije rangirane ekipe borile za učešće u glavnom žrebu. Iako su, zbog visoke temperature, tribine tokom kvalifikacija većinski bile prazne, kvalitetne igre na terenu nije nedostajalo. Nakon šest kvalifikacionih utakmica, učešće u grupnoj fazi su obezbedile ekipe Crvene zvezde (SRB) i Stokholma (SWE).

Kako je vreme prolazilo i temperatura postajala prijatnija, tako su se punile i privremene tribine na čuvenom novosadskom platou. Publika je bila raznovrsna, različitih generacija, navijačkih obeležja, ali sa jednim bitnim zajedničkim činiocem: ljubavi prema basketu. Tu ljubav prati i veliko poznavanje sporta i njegovih pravila. Tako su se sa tribina mogle čuti pohvale nakon dobrih poteza, ali i kritike na račun sudijskih odluka za koje su navijači smatrali da su neispravne.

Kako se publika skupljala, tako je rastao i kvalitet i intezitet basketa na samom terenu. Među ekipama učesnicama su bile i neke od najboljih svetskih ekipa poput Uba (SRB), Limana (SRB), Amsterdama (NED) i NY Harlema (SAD). Publika je pored same igre mogla da uživa i u muzici koja tokom celog dana išla sa razglasa. Deo tog muzičkog repertoara predstavljaju i pesme koje ekipe biraju prilikom njihovog predstavljanja, što je karakteristika svih 3x3 turnira. Tako su se mogli čuti mnogi strani hitovi, ali i domaće pesme poput „Jutro je“ po kojoj su igrači Uba prepoznatljivi.

Foto: Boris Radić

Uzimajući u obzir da se turnir organizuje u Srbiji, domaće ekipe su imale veću naklonost publike. To se ogleda i u činjenici da su tribine bile najpunije upravo na susretima u kojima su učestvovale srpske ekipe: Ub, Liman i Crvena zvezda. U tim trenucima atmosfera na tribinama je bila slična onima u košarkaškim halama. Publika je glasnim navijanjem pokušala da da vetar u leđa svojim favoritima. Dve od tri srpske ekipe, Ub i Liman, su obezbedile plasman u četvrtfinale turnira gde su im se pridružile i ekipe Amsterdama, Antverpa (BEL), Valensije (ESP), Beča (AUT), Fuenhirole (ESP), i Kineskog Tajpeja (TPE).

Pored samog terena, navijači su imali još nekoliko načina da se zabave na ovom događaju. Oko samih tribina postojala je „fan zona“ u kojoj su posetioci mogli da učestvuju u raznim izazovima i takmičenjima i osvoje razne nagrade.

Drugi dan takmičenja doneo je uzbuđenje i nivo basketa koji je dostojan najveće svetske scene. Uprkos velikoj temperaturi, navijači su popunili skoro sva mesta pred početak prvog četvrtfinala. Odličnom atmosferom i podrškom navijači su pomogli domaćim ekipama da dospeju do finala samog turnira. Tako je nastavljena tradicija novosadskog čelendžer turnira po kojoj nijedna ekipa iz inostranstva nije osvojila trofej, već su sve titule ostale u Srbiji.

Ono što mi je privuklo pažnju tokom samog gledanja turnira jeste i broj ljudi koji napušta tribine kada ne igraju srpske ekipe. Iako su i mečevi stranih ekipa bili kvalitetno na istom nivou kao mečevi domaćih ekipa, publiku kao da to nije previše interesovalo. Ranije u tekstu sam pomenuo da su tribine bile najpunije za utakmice domaćih ekipa, ali sam se iznenadio kada sam video da je skoro polovina navijača napustila tribine nakon četvrtfinalnih utakmica Uba i Limana.

Međutim, od početka polufinala do kraja turnira tribine se nisu praznile. Sa velikom pažnjom i energijom, kako na tribinama tako i na terenu, pratio se svaki potez i pokret igrača. Publika je navijala, zvanični spiker dodatno podizao atmosferu i u tim trenucima je sve izgledalo kao prava sportska predstava. Tribine su bile pune i legendi ovog sporta, pa su tako turnir gledali i Strahinja Stojačić, Marko Ždero, Marko Savić i drugi koji su ovaj sport popularizovali kod nas.

Foto: Boris Radić

Vrhunac turnira usledio je u samom finalu u kome su se sastali Ub i Liman. Ub je do finala došao pobedama nad ekipama Amsterdama (22:15) i Antverpa (18:16), dok su domaći Limanci pobedili Beč (21:16) i Fuenhirolu (15:14). Sam finalni meč je opravdao očekivanja i bio jedan od najneizvesnijih na celom turniru. Prednosti su se menjale, postizani su teški koševi, a tenzija na tribinama je dostizala maksimum. Sve je stalo u poslednji minut u kome je rezultat bio nerešen. U poslednjoj sekundi, ekipa Limana je imala napad za pobedu koji nisu uspeli da iskoriste pa su tako igrači Uba pobedom 20:19 prvi put osvojili novosadski 3x3 čelendžer turnir.

Značaj ovog turnira nije samo u prestižu, već i u činjenici da je ovaj turnir kvalifikacioni za masters turnir u Malagi. Na ovo takmičenje su se kao osvajači plasirali basketaši Uba, dok su svoje mesto obezbedile i ekipe Fuenhirole i Antverpa.

Novi Sad je uvek bio poznat kao grad koji voli i poznaje košarku. Ovaj grad je iznedrio mnoge poznate košarkaše i basketaše poput Dušana Domovića Buluta, Strahinje Stojačića, Marka Gudurića, a najskoriji primer je Nikola Kusturica, jedan od najboljih mladih košarkaša na svetu. Zbog toga, i činjenice da se i dalje u novosadskim kvartovima mogu videti deca kako igraju basket sa drugarima, ostaje nada da će Novi Sad dobiti stalno domaćinstvo za čelendžer turnire. A ko zna, možda Novi Sad dobije priliku da bude i domaćin masters turnira...

Odjekivanje: Foreign Tongue

Mon, 20 Jul 2026 18:45:06 GMT

Koliko je kul pričati u 2026. godini o novom albumu Rolling Stons-a? Poprilično, jer ovi ljudi ne samo što imaju više od osam decenija, već su bend koji je aktivan već više od 60 godina. Oni su anomalija u pop kulturi. Njihov rokenrol je dosegao status ikoničnosti. Svi znamo za uspone i padove Stonsa, njihove albume, pesme i legendarne nastupe. Oni ne staju - nije ih zaustavila smrt Brajana Džonsa, a bogami, evo ni Čarlija Votsa (koji se čuje na pojedinim bubnjevima sa ranijih snimanja).

Foto: Screenshot/Spotify

Pre tri godine smo imali njihov album Hackney Diamonds, i on je bio poprilično „mejnstrim“ za moj ukus i za uobičajeni osećaj koji Kotrljajuće kamenje donosi. Bio je previše produkovan i upakovan za ono na šta smo navikli od glasa Mika i bluz gitare Ričardsa. Preterali su u mnogim aspektima i delovalo je potpuno plastificirano, ali novi Foreign Tongue je po svemu mnogo bolji. Iako to definitivno nije onaj ogoljeni zvuk gitare sa mešavinom Džegerovog gegavog glasa koji smo imali šezdesetih i tamo osamdesetih, i dalje je pun rifova koji nose DNK prošlosti i mnogi delovi će vas podsetiti na ono što smo već čuli. To je veoma dobro, mislim da nam fali novih stvari poput ove i uvek se obradujem čuvši nešto poput „Rough and Twisted“ (pesme kojom otvaraju album).

U dosta pesama se i te kako oseća uticaj modernog doba i nove muzike, a na neki način je takva i pesma „In The Stars“. Ona ima tu neumornu energiju Džegera sa njegovim potpisom kada otpeva reč „scream“, ali definitivno sa pop osećajem koji se prožima kroz klavir i „clean“ gitaru. Akustični deo albuma se polako otkriva kod pesme „Ringing Hollow“. Izuzetno smislena pesma, koja daje taj osećaj zadimljene prostorije u kojoj je glavni lik čovek koji autostopom ide kroz Ameriku, izgubljen u sopstvenom životu. Možda je kompozicija prosta, ali taj pozadinski vokal Kita Ričardsa sa svojom peskovitom bojom glasa dodaje na osećaju hrapavosti vremena koje je prošlo.

Tu je i obrada pesme Ejmi Vajnhaus „You Know I'm No Good“. Jednostavnija verzija od originala, ali daleko od lošije. Od svih pesama na albumu, ovu sam najviše puta ponavljao. I0ma udicu u toj melodiji i toj energiji koju Stonsi znaju da prenesu. I Kit Ričards je dobio svoju baladu „Some Of Us“. Nekako ova kompozicija dođe sa tolikom tugom. Svi znamo kakav je život vodio, koliko mu je godina i da zbog njegovog zdravlja nema nove turneje. Kao da je ovo njegovo pismo i oproštaj od fanova. Možda će i posle ovoga biti novog albuma (što su u neku ruku i najavili) i možda će ih biti još mnogo, ali svaki put kada se čuje Kit, kao da je poslednji. Njegove reči su mnogo teže od Džegerovih, jer ih mnogo ređe čujemo.

Ploča se završava sa još jednom obradom, „Beautiful Delilah“, a ovog puta reč je o velikom Čaku Beriju. Stonsi se poslednjom pesmom vraćaju svojim korenima i bluzu iz kog su i izrasli u ovo što su danas. Poput jedne ode ljudima koji su ih oblikovali. Album traje sat vremena i dva minuta, što je malo previše i ima dosta stvari koje su mogli da zarežu i dobiju 45 minuta jednog skroz korektnog niza. Sve u svemu, možda nismo dobili novi Let It Bleed, ali ću moći da kažem kako sam živeo u vremenu kada je izašao jedan sveži album Rolling Stons-a. A oni, kao i uvek, ni malo ne manjkaju u energiji i dobrom starom rokenrolu.

Kreativno izražavanje kod osoba sa autizmom - „Podržite ih jer oni podržavaju druge!“

Sat, 18 Jul 2026 11:38:10 GMT

Osobe sa autizmom su sve ređe deo kulturnih manifestacija u Srbiji. Uglavnom se obeležava međunarodni dan borbe protiv autizma, kao način podsećanja na ljude koje svakodnevno vidimo, ali nema baš svako prilike da nekoga novog sa autizmom upozna. U Srbiji sve počinje od požrtvovanih roditelja, koji obezbeđuju svojoj deci što adekvatnije uslove za život. Treba pomenuti da to nije nimalo jednostavan zadatak i da razumevanje samog autizma zahteva mnogo više posvećenosti, podrške i više medijske pažnje.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO), poremećaji iz autističnog spektra su raznolika grupa stanja koje odlikuje određeni stepen teškoća u socijalnim interakcijama i komunikaciji. Tu se ubrajaju obrasci ponašanja, kao što su teškoće sa prelaskom sa jedne aktivnosti na drugu, fokus na detalje i neobične reakcije.

Defektolog, logoped i specijalista reedukator psihomotorike Ljiljana Ćirović objašnjava da su neke od ključnih karakteristika pervazivnih poremećaja poteškoće u komunikaciji i govoru, otežana socijalna interakcija i ponašanje koje prati atipična interesovanja i često prisustvo određenih rutina koje im pružaju osećaj sigurnosti:

– Teško je takvim osobama da razumeju emocije drugih, šale, pravila razgovora ili skrivena značenja u semantičkom smislu. Osobe sa autizmom otežano uspostavljaju kontakt sa drugima, teže dele pažnju i nedovoljno jasno razumeju neverbalnu komunikaciju poput mimike i gestova. Ovo nikako ne znači da osobe sa autizmom nemaju potrebu za bliskošću, već emocije doživljavaju i pokazuju na drugačiji način. Autizam nije bolest, već stanje ličnosti koje drugačije doživljava svet, reaguje na okolinu i komunicira, iznela je Ćirović.

Novi načini komunikacije i sagledavanja savremenog sveta, omogućavaju nove umetničke izraze rado korišćene kao poziv za profesiju i karijerno usavršavanje. Veštine često otkrivene u detinjstvu, pomažu osobama sa autizmom da lakše iskažu svoja interesovanja.

Dr Jasminka Marković, specijalista dečije psihijatrije, sistemski porodični psihoterapeut i geštalt savetnik, navodi da se rekreativne aktivnosti i umetnički pravci kod dece sa autizmom najčešće biraju u skladu sa njihovim posebnim interesovanjima i senzornim profilom:

– Neka deca pronalaze sigurnost i zadovoljstvo u crtanju, muzici ili modelovanju jer im takvi oblici izražavanja omogućavaju komunikaciju bez velikog verbalnog opterećenja. Druga se opredeljuju za aktivnosti koje imaju jasnu strukturu i pravila, poput slaganja, brojanja, digitalne umetnosti ili muzike. Važno je razumeti da umetničko izražavanje kod dece sa autizmom nije samo „hobi“, već često način regulacije emocija, smanjenja anksioznosti i uspostavljanja kontakta sa okruženjem. Nekada dete kroz crtež, muziku ili pokret izrazi mnogo više nego što može rečima. Kreativnost ne mora uvek izgledati „tipično umetnički“. Ona se može videti i kroz neobičan način rešavanja problema, izuzetno pamćenje detalja, originalne ideje ili duboku posvećenost određenoj oblasti, objašnjava Marković.

Specifične i kreativne crte izražavanja su vidljive u ranom dobu detinjstva, gde roditelji uglavnom dobro izaberu aktivnost koja odgovara njihovoj deci. Savetovanja pomažu u usklađivanju i otkrivanju njihovih mogućnosti i skrivenih talenata.

Preporuke stručnjaka, pored običnih umetničkih izraza, podrazumevaju i rekreativne aktivnosti, poput borilačkih sportova. Takvu sugestiju psihologa dobila je porodica Vučković, čiji se najmalađi član Damjan, dečak sa autizmom, bavi kik-boksom. Njegova majka Irena Vučković objašnjava:

– Na preporuku psihologa dobili smo predlog da Damjana uključimo u neki borilački sport, u nekoj individualnoj varijanti. Najpre smo tražili tekvondo, ali smo na kraju uspeli naći trenera kik-boksa koji je sa njim radio personalne treninge. Damjan se ne uklapa u kolektivne igre i sve sportove koje voli da radi, radi samostalno. Velika pokretljivost ruku i lupanje bili su neki pokazatelji da on ima potencijala za sport.

S druge strane, roditelji su često limitirani mogućnostima koje im sistem pruža, naročito onima koji žive u manjim i siromašnijim sredinama, tvrdi Ljiljana Ćirović:

– Ako prevladamo ovu otežavajuću okolnost, vidimo da roditelji aktivno ,,osluškuju“ svoju decu i prate koje su to aktivnosti u kojima njihova deca jačaju samopouzdanje, razvijaju kvalitetnije socijalne veštine. Njihovi radovi predstavljaju mnogo više od samog crteža, skulpture, muzike ili neke druge forme stvaranja. Oni su njihov najdublji unutrašnji izraz. Uče nas da primećujemo detalje, boje, zvuke ili strukture na precizniji i intenzivniji način koje okolina najčešće ne ume da prepozna. Kao logoped, iz ugla komunikacije, njihove umetničke izraze doživljavam kao svojevrsno sredstvo povezivanja sa drugim ljudima i svetom uopšte bez velikog verbalnog pritiska.

Foto: handinhandqc.org

Pored muzike, plivanja, raznih sportova i slikarstva u tradicionalnom smislu, vizuelna kompjuterska grafika podrazumeva neke note modernog i savremenog izražavanja komandama, klikom i digitalnim stilskim postupcima.

Jedan od primećenih i popularnih autora ovog izraza je Bogdan Jovanović, poznat pod umetničkim imenom Boggy Art. Njegova majka, Danijela Jovanović, takođe članica regionalnog udruženja ,,Autizam Južni Banat“ kaže:

– Bila sam u šoku kada sam videla toliko interesovanje za njegov rad. Zatim, kada je počela prodaja, bila sam u šoku da su mu umetnički radovi toliko traženi. Zapazila sam dominantnost jednog mladog čoveka sa autizmom nad opštom populacijom i to nisam očekivala. I kada sam svima govorila koliko je autizam lep, kreativan, izazovan, gledali su me svi u šoku, ćutali su, nisu znali šta da kažu, jer majke obično očajavaju, a ja sam se trudila da ih sve osnažim i prenesem poruku da se isplati truditi se.

Vrlo retko se dešava da osobe sa autizmom dobiju priliku da budu deo kulturnih manifestacija u Srbiji, navodi Danijela Jovanović:

– To se dešava ukoliko su zapaženi u školi ili u sklopu udruženja koja zastupaju prava osoba sa autizmom u Srbiji čiji su predsednici roditelji. Dakle, sva vrata otvaraju roditelji i sve zavisi od roditelja. Deca su sjajna, ali put je veoma težak. Svako osvešćivane zajednice, podizanje svesti, da smo svi ljudi, da se nikada ne zna kome može autizam da se dogodi, da je ljudski pomagati, motiviše druge da budu zajedno sa nama jer i mi smo tu za sve druge. U vezi sa ovim, mogu reći da je prodajom Bogdanovih razglednica donirana personalna asistencija osoba sa invaliditetom i lični pratioci u APV. Zar to nije dovoljno da ih podržite jer i oni podržavaju druge? Samo tako možemo svi zajedno napred.

Prema godišnjem izveštaju Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRIA-S) za 2025. godinu o pravima osoba sa invaliditetom, uprkos razvijenom zakonskom okviru, i dalje postoje prepreke u ostvarivanju njihovih prava.

Da mlade osobe sa autizmom posle završene srednje škole gube sve vidove podrške, postaju nevidljivi za sistem i ostaju u matičnim porodicama koje su već ostarele i umorne od svakodnevne brige za člana porodice koji ima autizam, svedoči Rada Gajanović, članica Udruženja i socijalnog preduzeća ,,Svetionik u plavom“, gde se mladi sa autizmom bave proizvodnjom recikliranog papira od potrošenih paklica cigareta i proizvoda od papira.

– U Srbiji je inače jako teško zapošljavanje osoba sa invaliditetom, a pogotovo osoba sa autizmom, jer je autizam i dalje tema o kojoj se većinom samo priča, a sistem i država ne daju skoro nikakvu podršku. Trebalo bi da se ustanovi da i odrasle osobe imaju lične pratioce, ili personalne asistente i radne terapeute koji bi im pomagali da mogu da rade. Svaka osoba sa invaliditetom može da učestvuje u nekom procesu rada ili proizvodnje, pa tako i osobe sa autizmom. Samo im treba pronaći adekvatan posao spram njihovih mogućnosti, kao i adekvatnu podršku i asistenciju na poslu. Takođe, trebalo bi i zakonske regulative da se menjaju, da bi svaka osoba mogla na adekvatan i zakonski način da se zaposli.

Pojedinačna podrška i širenje svesti o problemu može pomoći u rešavanju sistemsih nedostataka i pokazati da pored svih razlika koje nas dele, svako dete ili odrasla osoba ima pravo na svoje kreativno izražavanje imala autizam ili drugu poteškoću.

Sedam rundi do istorije: Vimbldon 2026.

Thu, 16 Jul 2026 14:32:05 GMT

Na 139. po redu Vimbldonu Janik Siner drugu godinu za redom opravdao je titulu najboljeg, dok je u ženskoj konkurenciji svoju prvu grend slem titulu uzela čehinja Linda Noskova.

Vimbldon je ove godine na terenima Ol Ingland kluba (All England club) odigran od 29. juna do 12. jula. Srbiju je predstavljalo petoro tenisera i dve teniserke. U singlu smo gledali Miomira Kecmanovića, Hamada Međedovića, Dušana Lajovića, Novaka Đokovića i Teodoru Kostović, a u dublu Aleksandru Krunić.

Trojica srpskih tenisera završila su učešće na turniru već u prvom kolu. Miomir Kecmanović nije imao sreće sa žrebom, pa je već na samom startu igrao protiv Sinera. Iako se pre početka činilo da italijanski teniser neće imati puno problema, Miomir je zadao ozbiljnu glavobolju prvom igraču sveta nakon što je poveo 2:0 u setovima, ali na kraju nije bilo snage za potpunu senzaciju. Meč je posle nešto više od tri i po sata borbe završen rezultatom 2:3 po setovima za Sinera.

Dušan Lajović je nakon poraza u kvalifikacijama, mesto u glavnom žrebu pronašao kao laki luzer (lucky loser) nakon povlačenja Džeka Drejpera zbog povrede. On je u prvom meču igrao protiv kasnije četvrtfinaliste Tejlora Frica i savladan je rezultatom 3:0 (6:3,6:4,6:3). Hamad Međedović je ispao od skoro duplo lošije rangiranog igrača Sebastijana Ofnera nakon pet setova. Austrijanac je svoj nastup na Vimbldonu završio u narednom kolu nakon poraza maksimalnim rezultatom.

Foto: pixabay

Jedina srpska teniserka u singlu, devetnaestogodišnja Teodora Kostović dobila je težak zadatak na njenom debitantskom grend slemu. Protivnica u prvom kolu bila joj je beloruskinja Arina Sabalenka. Prva igračica sveta rutinski je privela meč kraju i u naredno kolo otišla sa pobedom od 2:0 (6:2,6:3) u džepu. Držala se Arina i bila glavni favorit sve do osmine finala kada je iznenađujuće izgubila od Naomi Osake u dva seta. Sabalenka do sada ove godine nije uzela nijedan grend slem s obzirom da je u Australiji u finalu bolja od nje bila Ribakina, a na Rolan Garosu takmičenje je završila u četvrtfinalu nakon što je izgubila dobijeni meč. Tada je na konferenciji za medije razočarano izjavila da se mentalno ne oseća najbolje, te da bi najradije prestala sa tenisom. Uprkos gubitku određenog broja bodova, ostala je na prvom mestu WTA liste.

Aleksandra Krunić ove sezone igrala je dva grend slem finala sa Anom Danilinom i postala 5. dubl igračica na svetu. Na Vimbldonu ipak, bolje od njih dve u trećem kolu bile su Ingrid Nil i Hulijana Olmos. Na kraju, teniserka srpskog porekla ipak je podigla pehar najbolje u ženskom dublu i to prvi put u karijeri. Kristina Mladenović je u finalu sa partnerkom Hanju Guom bila bolja od Gabrijele Dabrovski i Luize Stefani sa 2:0 u setovima (6:3,7:5).

Jedini koji je ostao do same završnice turnira bio je Novak Đoković. Najbolji srpski teniser u drugom kolu odmerio je snage sa Stefanosom Cicipasom. Bez prevelike muke, u tri seta pobeđen je grčki teniser koji u poslednje vreme pruža sve slabije partije za razliku od pre nekoliko godina. Jedina dva grend slem finala koja je igrao, izgubio je upravo od Đokovića, a jedno od njih je i čuveno finale na Rolan Garosu 2021. godine kada je Đoković preokrenuo rezultat od 0:2 do 3:2 u setovima. Prošle godine na Vimbldonu, bivši teniser i sada trener, Goran Ivanišević izjavio je da Grk želi, ali ne radi ništa, te da nikada nije video nespremnijeg igrača u životu. U tom trenutku Cicipas je bio 25. igrač sveta dok je danas na 85. poziciji.

Nastavio je Đoković svoj put ka 25. grend slem tituli i u naredna dva kola izgubio dva seta i oborio još jedan rekord. Srpski teniser prestigao je Rodžera Federera i postao igrač sa najviše pobeda u istoriji na Vimbldonu (106).

Foto: pixabay

U četvrtfinalu gledali smo ispisivanje još jedne stranice istorije. Meč koji je igrao protiv Ože Alijasima trajao je pet sati i osamnaest minuta i postao najduže četvrtfinale odigrano na Vimbldonu. Pet setova i tri tajbrejka, gledali smo apsolutni spektakl na Centralnom terenu. Četrnaest godina mlađi Kanađanin nije mogao protiv iskusnog Đokovića i pokleknuo je u tajbrejku petog seta sa 10:4. Đoković je pokazao da i dalje nije rekao kraj vrhunskom tenisu.

U polufinalu čekao ga je prvi reket sveta Janik Siner. Videlo se da je Đoković bio iscrpljen i da nije mogao da pruži otpor kakav smo gledali u polufinalu Australijan opena ove godine. Italijan je sa po 6:4 u sva tri seta zakazao meč sa Aleksandrom Zverevom.

Šampion ovogodišnjeg Rolan Garosa izašao je pun samopouzdanja na teren protiv Sinera nakon što je u polufinalu savladao domaćeg tenisera Artura Ferija. Činilo se da Zverev može do nove titule, međutim nakon dva tajbrejka Siner je uzeo stvar u svoje ruke i uz po jedan brejk, nakon sedam mečeva osvojio Vimbldon rezultatom 3:1.

U ženskoj konkurenciji gledali smo duel između dve čehinje, sedme i sada šeste teniserke sveta. U tri seta 6:2, 5:7, 6:3 Linda Noskova bila je bolja od Karoline Muhove i osvojila prvu grend slem titulu. Iva Jović, teniserka srpskog porekla koja nastupa za Sjedinjene Američke Države svoj nastup završila je u osmini finala. Šampionka Rolan Garosa, mlada Mira Andreeva, takmičenje je završila u drugoj rundi, dok su Jelena Ribakina i Iga Švjontek zaustavljene u trećem kolu.

Naredni grend slem koji nas očekuje jeste Ju-es open koji će se u Njujorku odigrati od 23. avgusta do 13. septembra.

Odluka doneta tajnim glasanjem: profesor Mihić ostaje bez posla

Tue, 14 Jul 2026 17:50:09 GMT

Prošireni Senat Univerziteta u Novom Sadu danas je odbio prigovor profesora Vladimira Mihića na ranije donetu odluku da ne bude reizabran u zvanje vanrednog profesora. Zbog ove odluke, profesor Mihić je ostao bez posla.

O celokupnoj situaciji, odlučivalo je 27 članova Senata putem tajnog glasanja. Od toga 7 je glasalo za reizbor u zvanje, 18 protiv, a dve osobe su bile uzdržane.

Profesor Vladimir Mihić, usled donete odluke, najavio je dalju borbu i podnošenje tužbe Upravnom sudu. U izjavi koju je dao za FoNet, profesor Mihić je istakao da i dalje ne zna zbog čega mu nije odobren izbor u zvanje.

Njemu su podršku pružili brojni građani, kolege, članovi akademske zajednice i „Slobodnog univerziteta“, koji su se danas okupili ispred zgrade Rektorata u Novom Sadu.

Foto: 021.rs

Današnja sednica je ponovljena, jer je prethodna prekinuta napuštanjem članice Bosiljke Zirojević Lečić, profesorice na Akademiji umetnosti, zbog odluke da se glasanje obavlja tajno. Iz tog razloga, juče su se članovi Senata okupili da ponovo zasedaju o tome kako će se glasanje obaviti. Međutim, i ovog puta odluka većine bila je da se pitanje reizbora profesora Mihića ne obavlja javno.

Članica neformalne akademske mreže "Slobodan univerzitet" Jelene Kleut je pre današnje sednice izjavila za N1 da je tajno glasanje problematično, jer prema usvojenom pravilniku treba da bude javno. Kleut je i sama na sličan način ostala bez posla na Univerzitetu u Novom Sadu.

Prema njenim rečima, u ovakvim situacijama, oni o čijem zvanju se odlučuje treba da dobiju decidna objašnjenja zašto nisu izabrani. Ona dalje objašnjava da kada su glasanja tajna, postoji veća mogućnost da se izmisle neakademski razlozi i da se ne formulišu objašnjena, koje treba da budu vrlo precizna.

Profesor Vladimir Mihić je vanredni profesor na Odseku za psihologiju na Filozofskom fakultetu. O reizboru njegovog zvanja se prvi put odlučivalo 4. juna ove godine. Pošto je glasanje bilo tajno, profesor Mihić je uložio žalbu i zbog toga je sednica ponovljena.