Najnovije Vesti

Gde je film „Nigde kod kuće“ ?

Thu, 08 Oct 2026 08:55:53 GMT

Filmska industrija je bogata onoliko koliko njeni autori svoje ideje uspevaju da pretvore u dela. Studenti produkcije Akademije umetnosti u Novom Sadu nisu želeli da„čekaju Godoa”, već su odlučili da stvar uzmu u svoje ruke i pokrenu donatorsku kampanju za rad na svom filmu.

„Nigde kod kuće“ je kratkometražni film koji kao psihološka drama sa elementima misterije, želi da prikaže kako odrastanje oblikuje perspektivu „normalnog“ i kako to kasnije vodi do raznih posledica. Sa idejom da podigne svest o nasilju, nefunkcionalnom okruženju u kom dete raste, femicidu i granicama između ljubavi i opsesije – napisan je scenario za film, ali nedostaje realizacija. Ono što zapravo nedostaje jesu oprema i druga tehnička sredstva za snimanje filma. Vodeći se prethodno uspešnim donatorskim kampanjama svojih kolega, studenti su pokrenuli sopstvenu donatorsku kampanju na platformi donacije.rs.

Iza ovog filma su studenti druge i treće godine produkcije i producenti Miljana Mirić, Mario Šalbot i Aleksandar Cvetićanin, koji je ujedno i režiser ovog filma. Pored njih, u projekat su uključeni profesori, bivši i sadašnji studenti i prijatelji. Razlog nastanka filma je to, kako kažu Miljana i Aleksandar, što u toku studiranja imaju nedovoljno filmova po zadatim temama na kojima mogu da rade i da primene znanje koje stiču na Akademiji. Autorski film je bio način da primene svoje znanje, ali i nauče nešto više.

1. Pošto ste tek druga i treća godina studija, zbog čega ste odlučili da stvarate film samostalno, van okvira ispitnih obaveza?

Po završetku Akademije, svakako bi trebalo sve sami da radimo i da se snalazimo. Takođe, u toku studija nemamo toliku slobodu za neki autorski rad jer su to sve zadate teme na kojima radimo. Time što radimo sami, van fakulteta, prolazimo kroz neke teže stvari kroz koje možda ne bismo prošli dok radimo na nekom ispitnom filmu. Sada treba da pravimo greške, da učimo, stičemo nova iskustva i da upoznajemo ljude, a i da razrađujemo svoje ideje i da se ne plašimo toga da ako imamo neku ideju da je zapravo sprovedemo u delo. Mislim da je to glavna granica koju ljudi imaju. Imaju ideju koja može biti sjajna, ali se uplaše jer ne znaju kako će da je sprovedu u delo. Prelaskom te granice započinje sve ostalo.

Kako navodi Aleksandar, dok je pisao scenario često mu je na pameti bila serija „Normalni ljudi“ (Normal people), a do samog naziva filma došao je iz „sivila“svoje sobe. Tako je ta „jeziva“ atmosfera postala podloga za prikazivanje problema koji se tiču mentalnog zdravlja, nasilja, odrastanja ali i ljubavi.

2. Kako je nastao film?

Sve je počelo prošle zime, možda neki januar–februar. Mnogo volim taj period melanholije, hladnoće, sivila, a ništa nisam našao da gledam što je u nekom tom„vajbu“. Pošto inače i pišem, a nisam duže vreme, razmišljao sam o čemu bih možda mogao. Tako sam razmišljao, pošto sedim u sobi koja je bela i kad ulazi to zimsko, hladno svetlo i onda potpuno spuštene roletne – sve je sivo. Onda sam primetio koliko je zapravo ta atmosfera jeziva kad je soba prazna. Tako je zapravo prvo ime filma bilo Stan koji nije tvoj. Kasnije sam shvatio da je zvučnije ipak da bude Nigde kod kuće.

3. Na koji način ste povezali nasilje, ljubav i odrastanje i koja je zapravo glavna ideja filma?

Ideja je bila da se bavimo time na koji način može da dođe do toga da osoba koja je u detinjstvu ili u prošlosti prolazila kroz nasilje i bila žrtva nasilja, sama postane nasilnik. Luka, glavni lik, u detinjstvu je kao i svako drugo dete koje upija sve iz svoje okoline i teško filtrira šta je dobro, a šta nije – zato što je dete i to je normalno. Ne uvek naravno, ali može da se desi da kroz odrastanje ta osoba prihvata te neke nezdrave načine ljubavi kao nešto normalno.

Luka se susretao sa nasiljem i saopsesijom svog oca i gledao je kako je to uticalo na njega i na njegovu majku. Kasnije imamo maltene paralelu njega i njegove devojke gde vidimo da je on donekle poprimio ponašanje svog oca. Tu se u suštini rađa ta razlika između ljubavi i želje za porodicom koja je zdrava i kakva bi trebalo da bude i opsesije kao željom za posedovanjem koju on ima prema svojoj devojci. Dešava se taj momenat u kom ona želi da raskine i ode od njega što u njemu budi bes iz želje da sačuva ono što nije imao nikad do tad, a mislio je do tada da ima. Tada se desi ono što ćete videti u filmu.

Foto 1: Mirjana Mirić

Kulminacija nezdravih načina na koje je glavni lik odrastao, na kraju obeležava femicid. Prema Femplatzu, u Srbiji je zabeleženo 18 slučajeva femicida samo u 2025. godini. Ovo pitanje je retko pokrenuto na domaćem platnu. Ipak, autori „Nigde kod kuće“ kroz ovaj filmodlučili su da ga problematizuju.

4. Na koji način ste prišli ovoj temi, kako dolazi do femicida?

Čitava poenta filma je zapravo ta trauma koja izaziva femicid i taj disfunkcionalan odnos u porodici koji se kasnije prožima kroz vezu. Generalno takve stvari se dešavaju u odnosima u kojima se dogodi femicid.Ceo film se bavi tim najgorim mogućim ishodom. Naravno, ne mora da znači da će osoba koja je prolazila kroz nasilje u detinjstvu postati nasilnik. Ovaj film negde prikazuje najgoru moguću stranu, put kojim osoba može da ode svesno ili nesvesno. Nažalost, toga imamo svake godine sve više u Srbiji i mislim da se ne priča dovoljno o tome, a ideja je da film bude preventivan.

5. Koji je zadatak pred filmom?

Film treba da podigne svest o bitnosti mentalnog zdravlja, o tome u kakvom okruženju deca odrastaju, o toksičnim odnosima. Uglavnom, biće momenata u kojima će ljudi biti iznenađeni.

Rad na filmu koji bi trebalo da objasni vrlo konfuzneprobleme čoveka, iziskuje i mnogo truda i mnogo ljudi koji će na njemu raditi i biti podrška. Ipak, kada se uzme u obzir svrha filma, čak i manjak finansija ne može stajati na putu njegovoj finalizaciji.

6. Pošto ste sve u filmu prikazali kroz odrastanje, da li biste rekli da ste se u celom procesu od pisanja scenarija do sada i vi razvili i nešto naučili?

Da. Negde kroz pisanje scenarija, naučili smo kakva naracija treba da bude. Pošto je film tako koncipiran da ima dosta flešbekova i flešforvarda – nije linearna naracija, negde smo naučili na koji način možemo da posložimo priču koja nije linearna, a da ona zapravo još uvek drži pažnju i daje momenat iščekivanja toga šta će da se desi. Kraj predstavlja neko razrešenje, ali svi koraci koje vidimo kroz film daju naznake tog razrešenja. Tako, naučili smo kako da posložimo priču koja nije linearna, a možda ni toliko jasna, na smislen način – makar emotivno i da ostavi utisak na publiku.Takođe, tehnički, u smislu pisanja scenarija, dramatizacije – stvarno jesmo napredovali, pošto mislim da je to jako komplikovano. Do poslednje ruke scenarija nismo imali posloženo sve kako treba da se razvija priča. Mislim da je još jedna stvar koju smo naučili to da je okej da krećemo iz početka ako nismo sasvim zadovoljni. Najvažnije je na kraju da mi verujemo u to što smo zamislili jer od nas će sve krenuti. Okej je da brišemo i ponovo pišemo i da smišljamo sve iznova, a da to ne znači nikakav neuspeh, naprotiv to znači učenje.

Foto 2: Mirjana Mirić

7. Ko Vas podržava u radu i na koji način?

Profesori su nas savetovali oko toga kako bismo mogli što efikasnije da izguramo ovu kampanju za donacije, ali i za druge stvari. Pomažu nam i starije kolege sa produkcije i generalno sa drugih smerova. Mi smo u suštini ovu kampanju počeli, pošto ne možemo na donacije.rs da se prijavimo preko fizičkog lica, tj. ne možemo mi. Tako smo onda išli preko pozorišta Promena, te su nam i oni dosta pomogli. Kao institucija iza nas svakako stoji Akademija ako treba da šaljemo dopise, tražimo dozvole, odnosno da komunicira sa drugom institucijom.Mada je i ona finansijski sankcionisana i u lošoj situaciji.

8. Počinju predavanja na fakultetu. Kako usklađujete sve obaveze i na čemu vam je trenutno fokus?

Za sada sve stižemo. Verovatno ćemo raditi aktivnije kada nađemo celu ekipu i krenemo sa konkretnim koracima – sa traženjem opreme, lokacija, osmišljavanjem scenografije i slično. Trenutno vreme posvećujemo marketingu i skupljanju donacija. Zato što, nažalost, pogotovo mladim filmskim autorima, generalno mladim umetnicima, vrlo je teško da se probiju i nekako dobiju finansije kako bi mogli svoj rad zapravo da prenesu u delo. S obzirom da je film u pitanju i da bi trajao do 30 minuta, ima dosta lokacija, a jedna scena bi trebalo da se snima napolju – za šta nam je potreban agregat. To sve ili košta ili jednostavno treba imati finansije i za iznajmljivanje te opreme, pa nam je najveći fokus trenutno na donacijama.

9. Da li je to pronalaženje sredstava neko dodatno opterećenje i da li ometa kreativni rad na filmu ?

Mislim da ni meni, a verujem ni ostalima ne predstavlja dodatno opterećenje, zato što je i to samo po sebi kreativan proces. Koju opremu koristimo i zbog čega, kako će ostatak autorske ekipe da se poveže sa tehničkim delom ekipe – mislim da je to sve dosta povezano zato što smo svi tu zbog istog cilja. To je u suštini najvažnije, da svi imamo istu viziju toga kako ćemo ići – što je nešto kreativno i to je neka umetnost koju mi želimo da stvorimo. Tako da mislim da sve to može samo da doprinese.Takođe mi ideju razradimo pre svega i završimo sav taj kreativni deo pre samog snimanja. Podeljeni smo tako da su tu ljudi koji se bave kreativom, pa se produkcijom neće baviti dramaturg već producent. Tako da, svako je kreativan na svoj način.

Film „Nigde kod kuće“planira da se nađe premijerno na Akademiji umetnosti, a potom da učestvuje na festivalima kod nas, širom regiona i u Evropi.

Veliki problemi u ABA ligi – odložen početak sezone

Fri, 02 Oct 2026 16:26:52 GMT

Prvo kolo nove sezone regionalne košarkaške ABA lige nije odigrano, a sada je pod znakom pitanja celo takmičenje. Problem je nastao zbog spora rukovodstva lige i sudija oko njihovih naknada, a poslednji pregovori završeni su bez dogovora.

Problem je nastao kada su 63 elitna arbitra (među kojima su vodeće sudije Evrolige i Evrokupa) preko zagrebačkog advokata Danijela Papka podnela listu zahteva za drastično povećanje plata. Rukovodstvo lige, na čelu sa predsedavajućim Ostojom Mijailovićem, odbilo je to uz obrazloženje da su tražili skoro duplo veće zarade nakon što je budžet lige već zvanično zaključen.

Kako piše SportKlub, 63 sudije koje su prethodnih godina sudile utakmice ABA lige odbile su ponudu čelnika regionalnog takmičenja. Liga trenutno nudi 630 evra po utakmici, dok sudije traže 800 evra. Kao moguće kompromisno rešenje pominje se iznos od 700 evra po meču, navodi Sport Klub.

Pored povećanja plata, sudije su od čelnika ABA lige tražili da se usvoje dogovorene izmene Bylaws-a/ Pravilnika, Povećanje visine paušala na 50 evra po obroku i Povećanje naknade za kilometražu. Advokat koji zastupa grupu sudija, Danijel Papak, naglasio je u pismu prosleđenom ABA ligi, da sudije ne žele da se ovaj sukob nastavi već naprotiv, teže ka tome da se pronađe rešenje koje će obezbediti adekvatan rad i u budućnosti.

Foto 1: preuzeto sa SportKlub.com

Pregovori po pitanju uslova su trajali u periodu od 23. do 29. septembra. Novoizabrani komesar za suđenje i predsednik sudijske komisijeMigel Anhel Perezje odlučio da ne prihvati poslednju ponudu koju su sudije izložile, već umesto toga da raspiše konkurs za nove sudije i stvori novu listu sudija za predstojeću sezonu ABA lige.

Skandal je dobio elemente trilera kada je sa nepoznate i lažne mejl adrese (koja je u nazivu zloupotrebila ime “ABA“) poslata masovna poruka novim sudijama. U poruci, koja je bila potpisana u ime “svih 63 dosadašnjih sudija“, novi arbitri su pozivani na solidarnost i vršen je pritisak da odbiju angažman na novom konkursu. Liga je zbog ovoga najavila hitne pravne radnje i istragu zbog krađe identiteta i sabotaže.

Zbog činjenice da delegiranje sudija za prvo kolo (planirano za 25. septembar) nije moglo da se sprovede, klubovi su glasali. Sa 11 glasova “za“ i jednim uzdržanim, doneta je odluka da se start šampionata odloži kako bi se izbegla neregularnost. Pet klubova (Crvena zvezda, Igokea, Mega, Krka i Zadar) hitno je zahtevalo da se sedne za sto sa starim sudijama kako liga ne bi pretrpela ogromne finansijske penale od novih bogatih sponzora i timova (poput Dubaija i klubova iz ABA 2 lige).

Liga je zvanično objavila saopštenje u kom potvrđuje da su "ispunjeni svi neophodni uslovi" i da sezona zvanično kreće sa utakmicama drugog kola. Termini odloženih mečeva prve runde biće naknadno određeni. Snage će odmeriti: Borac Čačak – Široki, Krka – Budućnost, Cedevita Olimpija – Cibona, Igokea – Slovan, Beč – Kluž, Spartak – Bosna, FMP – Crvena zvezda, Ilirija – Dubai, Partizan – Mega, kao i Zadar – SC Derbi.

Zoran Kesić: Sloboda nije nešto što ti je zagarantovano, za nju je neophodno boriti se svaki dan

Fri, 25 Sep 2026 19:06:57 GMT

Kultna satirična emisija „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ je početkom septembra skinuta sa programa televizije Nova S. To je bila jedna od prvih odluka nove uprave Adria News Networka (ANN), firme u čijem je vlasništvu Nova S, kojom sada rukovodi portugalski investicioni fond Alpac Capital.

Javnost je u budućnost emisije „24 minuta“ prvi put posumnjala 2. septembra, kada se Zoran Kesić javno oglasio, rekavši da je nakon ugovora za novu sezonu koji je potpisan još u junu, potpis druge strane izostao. Iz ANN-a je ubrzo usledio odgovor u kojem je navedeno da se emisija više neće emitovati na televiziji Nova S, pod izgovorom da se radi o preskupoj emisiji koja je „marginalnog komercijalnog učinka“.

Nakon toga, Kesić je objavio da će se emisija od 19. septembra emitovati na YouTube-u, gde će, kako je rekao, biti mnogo glasniji u svojoj kritici. Svoja obećanja su i ispunili, a YouTube premijera emisije je imala veću gledanost od bilo koje dosadašnje televizijske.

Foto : danas.rs/SarajevoFest

Svedoci smo do sada neviđenog pritiska na medije, a i Vi ste više puta izjavljivali da vaša emisija nije ukinuta iz finansijskih, nego iz političkih razloga. Kako biste našim čitaocima pojasnili šta je pravi razlog ukidanja vaše emisije ?

Do ukidanja naše emisije je, po našem mišljenju, doveo dogovor novih vlasnika iz Portugala sa vrhom vlasti u Srbiji. Nema nikakvog tržišnog, biznis razloga da prvi potez novih vlasnika po preuzimanju Nove S bude ukidanje najgledanije, najpopularnije, a vrlo moguće i najvoljenije emisije na toj televiziji. Emisije koja je godinama unazad prevazišla granice Srbije i postala kultni brend i u zemljama u okruženju. Naravno da vlasnici nisu mogli da otkriju pravi razlog našeg ukidanja, a to je što previše smetamo i humorom dopiremo i do glasačkog tela SNS-a, te su morali da izmisle da smo „emisija marginalnog komercijalnog učinka“. Laž je da smo koštali 500.000 evra godišnje, koštali smo znatno manje. Laž je da televizija dobija od nas 30 sati programa godišnje, dobija bar 36 sati samo od premijera, plus još dva puta toliko od repriza koje svaka u sebi sadrža dva bloka reklama. Laž je da televizija nije zarađivala od nas, zarađivala je. Osim toga, reemitovani smo u bar dve države u okruženju. Sve je dakle jasno, a drago mi je što je sada jasno i građanima Portugala koje smo i kroz našu emisiju i kroz prilog na Radio Televiziji Portugal koji je pogledalo više od milion ljudi, obavestili o delovanju njihovih sunarodnika u jednoj dalekoj, prijateljskoj zemlji.

Prošle subote ste premijerno emitovali vašu emisiju na YouToube-u. Kakvi su utisci od novog formata vaše emisije i kako biste uporedili snimanje za televiziju i YouToube?

Utisci su fantastični. Naš pristup pisanju scenarija, energija koju ulažemo u stvaranje emisije i želja da napravimo kvalitetan proizvod dostojan brenda „24 minuta“ veći su nego ikad. Neuporedivo više ljudi videlo je našu premijernu epizodu na našem Youtube kanalu nego što nas je ikada videlo na televiziji. U ovom trenutku, prva epizoda zbirno ima više od 4 miliona pregleda, što ni u najluđim snovima nismo mogli da zamislimo. Prosto i u nama i u gledaocima proradio je inat da odbranimo nešto za šta verujemo da je važno i dragoceno. Ponosan sam i na moj tim i na našu publiku i osećam da smo sada jači nego ikad.

Nedavno je u Beogradu održan skup podrške vašoj emisiji. Koliko Vam, uprkos svim pritiscima, znači podrška koju dobijate ?

Moj bes, očajanje, razočaranost i sva ta negativna osećanja razbila je masovnost podrške i ono veče u Beogradu kada su ljudi izašli na ulicu da nam kažu „volimo vas i ne damo vas“. Od negativnih osećanja ostala je samo želja za osvetom, ali toga ne želim da se lišim. Pod „osveta“ podrazumevam naravno osveta na naš način – kreativan, satiričan koji se pre svega bazira na onome što najviše smeta svim moćnicima, političkim i biznis vlasnicima – a to je istina. I tek će da im smeta.

Vaše emisije ste uvek završavali nekim zaključkom. Šta biste poručili budućim medijskim radnicima, kako ostati ispravan i istrajati u poslu pod ovakvim okolnostima?

Nemam nikakvu poruku za moje drage koleginice i kolege jer kod nas se podrazumeva da nismo skloni ni ćutanju, ni prikrivanju, ni trpljenju pritisaka, ucena i mobinga svake vrste. Ponosan sam što smo moj tim i ja deo te zajednice, zajednice ljudi koji se nisu ogrešili o profesiju – bilo da je reč o informativnom novinarstvu ili u slučaju naše emisije – nekom koktelu informative, satire i šou programa. Sloboda nije nešto što ti je zagarantovano, za nju je neophodno boriti se svaki dan. Niti smo prvi, niti poslednji koji su platili cenu odluke da slobodno govore ono što misle. Baš kao što nismo ni prvi ni poslednji koji se, uprkos toj ceni, jutrom bude mirne savesti i hodaju ovim gradom i ovom zemljom uspravno, slobodno, gledajući ljude pravo u oči. Ne bih tu okolnost menjao ni za kakve tv ugovore i finansijski uspeh na ovom svetu. Tako da faktički – sve je tačno kako treba da bude. Ajmo mi dalje ono naše!

Beograd domaćin finala Lige Evrope 2029 – Korak napred prema razvoju srpskog fudbala ili još jedna politička igra

Wed, 23 Sep 2026 16:55:11 GMT

Na sastanku izvršnog odbora UEFA-e u Solunu, odlučeno je ko će biti domaćini finala Lige Šampiona i Lige Evrope za naredni period. Beograd uprkos kandidaturi i za finale Lige Evrope 2028, je dobio mogućnost da dočeka to finale 2029 godine dok će godinu dana ranije domaćin biti Bukurešt. Ovo će biti prvi put da će Beograd biti domaćin događaju ovakvog tipa još od davne 1973. godine i finala Kupa Šampiona. U finalu su se sastali tada holandski Ajaks i italijanski Juventus, gde je na kraju Ajaks izašao kao šampion.

U konkurenciji domaćina završnih utakmica Lige Evrope za 2028. I 2029. godinu bili su još Pariz ( Park Prinčeva), Torino i stadion Juventusa i novoizgrađeni stadion u Ankari.

Finale će se igrati na budućem Nacionalnom stadionu u Surčinu koji će imati kapacitet od navodno 52 000 mesta. Stadion je trenutno još u izgradnji a njegovo zvanično otvaranje bi trebalo biti početkom 2028. godine. Međutim, ceo projekat se susreće sa mnogobrojnim kritikama od strane stručnjaka. Navodno izgradnja stadiona , prema proceni Fiskalnog saveta, se kreće od 560 miliona evra. To je bez prateće infrastrukture. Predviđa se da će na kraju narasti do 960 miliona evra sa svim saobraćajnicama i sadržajem.

Ovakav ogroman trošak bi mogao da svrsta nacionalni stadion u jedan od najskuplkjih ako ne i najskuplji stadion u Evropi, pa čak i u svetu. Poređenja radi, olimpijski stadion u Londonu je izgrađen za 597 miliona evra, a u njega je dodatno uloženo još 394 miliona evra po tadašnjem kursu. Iako ovo izgleda kao puno novca, Ujedinjeno Kraljevstvo ima sportske i međunarodne manifestacije u svom rezimeu, koje zahtevaju veoma skup i moderan stadion.

Foto 1: preuzeto sa portala B92

Brojni stručnjaci iz sveta ekonomije smatraju da će projekat imati efekat „belog slona“, odnosno da će biti prazan 336 dana u godini. Srbija nažalost nema ligu koja će na svaku utakmicu popunjavati stadion od 52 000 mesta što ovaj projekat čini blago neisplativim.

Zavreši radova na stadionu mnogo kasne i predviđa se da će stadion zvanično početi sa radom tek početkom 2028. godine. I to uzimajući u obzir da će gradnja stati u periodu od maja do avgusta 2027. godine zbog EXPO-a, koji se takokđe gradi na tom istom kompleksu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, čestitao je gradu Beogradu i njegovim građanima na uspehu po pitanju domaćinstva finala i pozvao srpske klubove da ostvare uspeh da te sezone gledamo njih u finalu. Iako to ne zvuči nemoguće i ljubitelji fudbala pogotvo srpskog bi voleli to da vide. Realnost da se tako nešto desi teško ostvarljiva.

Sve novoizgrađene stadione je preuzelo novo preduzeće osnovano od strane Fudbalskog saveza Srbije (FSS) koje se zove FSS Stadioni d.o.o. U ovo preduzeće se ubrajaju novi stadioni u Leskovcu, Zaječaru i Loznici. Nacionalni stadion još nije deo ovog preduzeća međutim sve su izgledi da će nakon završetka izgradnje biti i on.

Vredi li danas studirati u Srbiji?

Sat, 19 Sep 2026 07:38:46 GMT

Za mnoge mlade u Srbiji diploma više nije siguran put do zaposlenja. Put sa fakulteta na tržište rada često ne prolazi glatko, a pronalazak prvog posla postaje sve neizvesniji. Prema Anketi o radnoj snazi Republičkog zavoda za statistiku, u prvom kvartalu 2026. godine čak 14,2 odsto mladih od 15 do 29 godina nije bilo zaposleno, niti uključeno u obrazovanje ili obuku. Dodatni problem proizilazi iz činjenice da programi kreirani da olakšaju ulazak mladih na tržište rada, često ne dostižu željene rezultate.

Srbija se godinama suočava sa disbalansom između potreba tržišta rada i obrazovnog sistema. Iako se sve više mladih odlučuje za sticanje visokog obrazovanja i diplome, privreda ne prati ovakav rast broja diplomiranih u potpunosti.

Kako ističe profesorka pedagogije Biljana Lungulov, porast broja diplomiranih ne znači nužno da diploma gubi vrednost, već da se menja početni uslov kvalifikovanosti kandidata pri zaposlenju.

„Samo povećanje broja diplomiranih ne znači automatski obezvređivanje diplome. To je pre svega posledica masifikacije visokog obrazovanja, odnosno prelaska sa elitnog na masovno visoko obrazovanje, koji se dogodio u velikom delu sveta. Nekada je diploma visokog obrazovanja, zato što ju je posedovao mali deo stanovništva, sama po sebi predstavljala veoma snažan signal na tržištu rada. Danas je ona mnogo češće početni uslov, dok se diferencijacija kandidata pomera ka kompetencijama, iskustvu, dodatnim znanjima i sposobnosti da se znanje primeni.“

Lungulov takođe naglašava kako širenje pristupa visokom obrazovanju transformiše strukturu zanimanja, ne samo u Srbiji već i na globalnom nivou. Ovakva promena donosi veći broj poslova koji iziskuju viši nivo obrazovanja, ali ona takođe dovodi do pojave fenomena prekvalifikovanosti. Sve su češće situacije u kojima pojedinci imaju viši nivo formalne kvalifikacije nego što poslovna pozicija od njih iziskuje.

Ovaj strukturni raskorak podupiru i zvanični podaci Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) u Izveštaju za 2025. godinu. Prema evidenciji sa kraja prethodne godine, u registru NSZ-a se našlo 339.512 nezaposlenih. Unutar ove grupe takozvana stručna nezaposlena lica, odnosno lica sa III do VIII nivoom kvalifikacija, čine 64,6 odsto ukupne nezaposlenosti. Ista evidencija ukazuje na to da osobe sa srednjim nivoom obrazovanja, od III do V nivoa, obuhvataju 51,2 odsto prijavljenih na birou. Realna potražnja privrede okrenuta je u drugom smeru. Naime, poslodavci su tokom 2025. godine najviše tražili radnike za „jednostavna zanimanja“, čak 25,31 odsto ukupne potražnje. Dok je potreba za visokokvalifikovanim stručnjacima i umetnicima iznosila 14,81 odsto.

Ovakva statistika često izaziva talas kritika na račun univerziteta i akademske zajednice uopšte, međutim sam obrazovni sistem ne snosi kompletnu odgovornost. Profesorka Lungulov skreće pažnju na pojam „neusklađenosti“ koji često stvara pogrešnu pretpostavku, da obrazovni sistem treba u potpunosti da se prilagođava tržištu. Ona ističe da se rešenje ovog raskoraka ogleda u prepoznavanju uloga i učešću svih aktera.

„Ako poslodavci očekuju potpuno gotovog zaposlenog koji će prvog dana posedovati sve specifične kompetencije potrebne za određeno radno mesto, to nije realno očekivanje od univerziteta. Deo profesionalnog razvoja mora da se odvija na radnom mestu. Sa druge strane, univerziteti ne mogu ignorisati velike tehnološke, privredne i društvene promene. Zato bih rekla da je reč o zajedničkoj odgovornosti univerziteta, poslodavaca i države, odnosno o potrebi boljeg sistema komunikacije između obrazovne politike, obrazovanja i sveta rada.“

I prema ocenama ekonomista problem nije samo u obrazovnom sistemu, već i u strukturi domaće privrede. Gostujući na RTS-u, predsednik Fiskalnog saveta Pavle Petrović je objasnio kako ključni problem sa stranim investicijama u Srbiji leži u tome što one često bivaju usmerene ka granama koje iziskuju visoku zaposlenost i jeftinu radnu snagu. On dodaje da: „Ono što bismo mi želeli je da, kako se stvari razvijaju, investicije idu u grane koje imaju veću dodatu vrednost.“

Foto: Unsplash

Na nivou države, kao trećeg učesnika u rešavanju ovog raskoraka, pokušaji da se kroz konkretne programe i obuke stvori most za prevazilaženje strukturne prepreke, često nailaze na administrativne i sistemske probleme. Kako se navodi u Izveštaju o radu NSZ-a za 2025. godinu, najupečatljiviji primer neuspešnog programa za podsticanje zapošljavanja mladih jeste „Moja prva plata“. Naime, ovaj plan je osmišljen upravo sa ciljem sticanja prvog radnog iskustva. Međutim, iako je ambiciozno planirano da 10.000 mladih učestvuje u ovom programu tokom 2025. godine, izveštaj NSZ-a beleži potpunu nerealizaciju sa nula uključenih lica.

Sličan kraj je doživeo i program „Obuke za tržište rada“ čiji cilj je bio podizanje nivoa kompetentnosti i zapošljivosti nezaposlenih lica. Prema podacima iz istog izveštaja NSZ-a iz 2025. godine, iako je program planiran da obuhvati 1.100 lica ova obuka je tokom 2025. godine ostala nerealizovana. Kao razlog za neuspešnu realizaciju ovog programa, NSZ u svom dokumentu navodi: „Na osnovu analize ponuda javno priznatih organizatora aktivnosti obrazovanja odraslih (JPOA) utvrđeno je da nisu u korelaciji sa potrebama tržišta rada i nezaposlenih lica, pre svega, jer nema dovoljno programa ili ih nema na određenim lokacijama.“

Pored pokušaja rešavanja problema od strane države, zvanična statistika pokazuje da ni sami poslodavci ne preuzimaju značajnu inicijativu kada je u pitanju usavršavanje zaposlenih na radnom mestu. Prema Istraživanju o troškovima rada za 2020. godinu Republičkog zavoda za statistiku, troškovi obuke i obrazovanja zaposlenih na radnom mestu iznose 0,2 odsto ukupnih troškova rada. Prevedeno u realne iznose ovaj podatak znači da poslodavci u Srbiji na edukaciju radnika troše svega 2 dinara po satu rada. Stanje je slično i u sektorima rada koji zahtevaju konstantno usvajanje novih znanja.

Direktna posledica strukturnog raskoraka i pasivnosti poslodavaca ogleda se u tome što sve više mladih, visokoobrazovanih ljudi prihvata lošije plaćene i nesigurne poslove, u nedostatku adekvatnih pozicija. Važan podatak koji ilustruje realno stanje, jeste činjenica da je prosečna plata za zaposlene u formalnom i stabilnom radnom odnosu iznosila 118.901 dinara u maju 2026. godine, prema izveštajima Republičkog zavoda za statistiku. Dok je situacija znatno drugačija kada su u pitanju zarade radnika sa privremenim i povremenim poslovima, koje su u istom periodu iznosile 72.707 dinara. Kada visokoobrazovani pojedinci usled fenomena prekvalifikovanosti počnu da konkurišu i prihvataju poslove ispod njihovog nivoa kvalifikacije, ne samo da prihvataju niži životni standard, već padaju i pod nesigurnost privremenih ugovora.

Na umanjivanje vrednosti rada i znanja upozorava i bivši predsednik Naučnog društva ekonomista Miodrag Zec. Govoreći za RTS o strukturi domaće privrede, profesor Zec ističe kako privredni razvoj zavisi od kvaliteta rada i vrsta poslova koji se kreiraju. Nažalost, kako navodi, domaća privreda se primarno oslanja na "manipulativne i slabo plaćene poslove".

Izlaz iz ovih problema nije u jednostavnim rešenjima. To komentariše i profesorka Lungulov koja ističe kako nije dovoljno uskladiti upisne kvote sa potrebama tržišta rada. Ona rešenje vidi u potpunoj transformaciji visokog obrazovanja. Navodi da je važno razviti i prenosive sposobnosti kod pojedinca poput komunikacionih i analitičkih. Kako ističe, trebalo bi da i sama nastava pretrpi modifikacije: „Možda i najvažnije, promeniti samu nastavu tako da studenti ne budu samo primaoci znanja već da tokom studija uče da znanje koriste, preispituju i stvaraju.“

Oštri statistički podaci i promene na tržištu rada nisu tu kako bi obeshrabrili pojedince koji tek ulaze u akademsku sferu. Da prilike za visokoobrazovane postoje pokazuju i rezultati programa poput Pripravništva za mlade sa visokim obrazovanjem koje je NSZ sproveo tokom 2025. godine. Rezultati pokazuju realizaciju od 108,83 odsto od ukupnog predviđenog broja. Uspeh je postigao i program stručne prakse „Talenti u javnom sektoru“ kreiran po inicijativi Vlade Republike Srbije i Fonda za mlade talente, koji je tokom 2025. godine obuhvatio 498 studenata.

U vremenu kada diploma ne garantuje zaposlenje važno je staviti fokus na lični razvoj i usavršavanje veština. Komunikacione sposobnosti, analitičnost i praktična znanja postaju ključni alati za isticanje pojedinca u moru kandidata na tržištu rada. Promene u sferi rada ne označavaju pad vrednosti obrazovanja, već stvaraju prostor za transformaciju edukativnog sistema ka aktivnom učenju i rešavanju realnih problema. Za studente ovakva promena stvara novu vrstu autonomije. Razvijanjem prenosivih veština preuzimaju kontrolu nad svojom karijerom i postaju aktivni učesnici u stvaranju moderne sfere znanja i veština.

Neiznuđena greška srpskog tenisa

Wed, 16 Sep 2026 16:45:08 GMT

Trenutno je u toku US Open, poslednji Grend slem turnir teniske sezone. U glavnom žrebu njujorškog takmičenja, Srbija je imala tri predstavnika i sva trojica su bila iz muške konkurencije. Miomir Kecmanović, Hamad Međedović i potpuno neočekivano, Novak Đoković, poklekli su odmah na prvoj prepreci što je prouzrokovalo da po prvi put od 2004. godine Srbija nema predstavnika u drugom kolu jednog od četiri najznačajnija turnira. Postavlja se pitanje da li je ovo bila samo jedna veoma loša nedelja ili je srpski tenis upao u dublje probleme?

Jedno od najprepoznatljivijih lica “Sport kluba”, novinar Saša Ozmo, i ove godine izveštava direktno iz Njujorka. Prema njegovim rečima, ako naravno izuzmemo rezultate Novaka Đokovića, ovo je nova realnost srpskih tenisera:

“Mislim da je ovo pokazetelj trenutnog realnog stanja, izuzimajući Novaka. Hamad i Kecmanović imaju jasan problem sa viškom kilograma i nedovoljnom fizičkom spremom, od toga sve kreće. Moje mišljenje je da su oni potencijal za top 20, a da li će ispuniti taj svoj potencijal najviše zavisi od njih i od zdravlja.”

U ženskoj konkurenciji najbliža glavnom žrebu bila je Mia Ristić, koja je poražena u finalnom kolu kvalifikacija. Ozmo ističe da je potrebno strpljenje, ali i smanjenje apetita:

“Bilo je pozitivnih naznaka, ali moramo da spustimo ambicije. Olga Danilović je trudna i videćemo da li će se i kada vratiti, a ja se nadam da će se Mia Ristić, Teodora Kostović i Lola Radivojević probiti u top 100. To je veliki rezultat, iako znam da u očima javnosti nije tako. Za sve tri ima vremena, tako da nije idealno, ali nije ni katastrofično.”

Najuspešniji period u istoriji srpskog tenisa sada je iza nas. Silovit uspon počeo je u januaru 2008. godine kada je dvadesetogodišnji Novak Đoković u Melburnu podigao prvi od svoja 24 Grend slem trofeja. Nekoliko meseci kasnije, Ana Ivanović je trijumfovala na Rolan Garosu i zvanično postala najbolja teniserka sveta, a vrhunac timskog uspona krunisan je Dejvis kup titulom u Beogradu 2010. godine.

Pored Đokovića i Ivanovićeve, Srbija je imala još dva svetska broja jedan. Jelenu Janković u singlu i Nenada Zimonjića u dublu. Ovaj period se sa razlogom naziva zlatnom erom, a nabrojani akteri čine “Zlatnu generaciju”. Tenis je tad bio na vrhuncu popularnosti u Srbiji, a to je ujedno bila i savršena prilika da se postave sistem i temelji za budućnost.

Ipak, utisak je da popularnost tenisa u Srbiji danas opada i da nije iskorišćen pun potencijal neverovatnih rezultata kojima smo prisustvovali. Vuk Brajović, teniski analitičar i komentator, smatra da je propuštena prilika da se tenis još više popularizuje i razvije kod nas, ali i navodi da nismo prvi koje je dočekala takva sudbina:

“Kratak odgovor je ne, skoro uopšte nije iskorišćena prilika iako je tenis postao popularniji posle uspeha “Zlatne generacije” u poređenju sa periodom kada su naši najuspešniji igrači bili rangirani uglavnom značajno ispod 50. ili 100. mesta. Slično se dešavalo i u Hrvatskoj, Grčkoj, Kazahstanu, Kini i drugim zemljama bez značajnije prethodne tradicije takmičenja i uspeha. Ko i koje institucije i organizacije su ovde trebale da daju značajniji doprinos je pitanje na koje nije odgovoreno na vreme, a problemi prečesto nisu bili stručne prirode.”

Mnogi stručnjaci, teniseri, teniserke i treneri su naglašavali nedostatak pravog sistema, čak i za vreme najvećih dostignuća. Početkom ove godine izašla je vest da je budžet Teniskog saveza Srbije smanjen za 50 miliona dinara što dovodi mnoštvo mladih talenata u veoma nezgodan položaj. Mnogi dečaci i devojčice mogli bi da ostanu bez stipendija, kao i bez mogućnosti daljeg takmičenja. Đoković je još u februaru izjavio da ovo smanjenje može za nekoliko meseci da rezultira bankrotiranjem Teniskog saveza Srbije.

Ovakvi događaji zadaju ozbiljan udarac razvoju mladih tenisera, a jedan od najvažnijih sportova u Srbiji dodatno gubi na kredibilitetu. Ozmo objašnjava da je situacija već duže vreme zabrinjavajuća i da sistem praktično ni ne postoji:

“Mnogi su govorili o ovome, Novak više puta. Nema nacionalnog teniskog centra, generalno nema novca, klubovi jedva funkcionišu... Tako da je u suštini sve kao i pre, na neku individualnu priču, nema tu mnogo sistema. To je najkraće, ali i najjasnije.”

Iz Teniskog saveza Srbije nije stigao odgovor ni na jedno pitanje postavljeno tokom pisanja ovog teksta.

Foto: Unsplash

Jedan od načina da se kod dece probudi želja za bavljenjem tenisom je svakako i organizacija različitih teniskih turnira. Beograd je bio domaćin Serbia Open-a, turnira serije ATP 250 koji se igrao na šljaci u periodu od 2009. do 2012. godine. U kalendar ATP-a se vraća 2021. godine preuzimanjem licence od Hungarian Open-a, a 2022. je održano i WTA izdanje istog takmičenja. Organizacija turnira je uvek bila blisko povezana sa porodicom Đoković.

Novi povratak profesionalnog tenisa u Beograd desio se 2024. godine, ali u potpuno novom izdanju. Turnir je održan na tvrdoj podlozi u dvoranskim uslovima Beogradske arene. Već 2025. godine licenca je izgubljena i premeštena u Atinu, a Saša Ozmo ističe da je jedini razlog otkazivanja turnira političke prirode, odnosno činjenica da Novak Đoković nije u milosti vlasti.

Sa druge strane, sagovornici su mišljenja da turnir serije ATP 250 možda i nije pravo rešenje za napredak srpskog tenisa u ovom trenutku i ističu turnire održane u Kuršumlijskoj Banji kao pun pogodak. Brajović veruje da bi najkorisnija opcija bila organizacija više turnira Čelendžer serije:

“Mislim da naši profesionalni igrači ni izbliza nisu iskoristili Serbia/Belgrade Open kao što to čine mnoge njihove kolege u sličnim situacijama i da je za razvoj našeg tenisa svrsishodnije da se organizuju turniri Čelendžer serije - i to više njih. Ono što je Kuršumlijska Banja donela teniskoj sceni Srbije je korak u pravom smeru i predstavlja održiviji i zdraviji način razvoja.”

Ozmo je saglasan sa ovim stavom i ističe da je baš na ovaj način Italija postala vodeća teniska sila:

“Italijani su tako napravili imperiju, njihov mladi teniser ne mora da izađe iz zemlje da bi odigrao mnoštvo Fjučersa i Čelendžera. Ovo što se dešava u Kuršumlijskoj Banji sa letnjim turnirima je ozbiljan pomak, vidimo da naši igrači tu prave bodove i to može da posluži kao odskočna daska. Apsolutno nam treba više ovakvih turnira i prilika za naše tenisere da dobiju vetar u leđa.”

Jedan od primera koliko ovakvi turniri mogu da budu korisni za srpski tenis predstavlja rezultat mlade Lune Vujović koja je u Kuršumlijskoj Banji došla do polufinala. Ozmo navodi sedamnaestogodišnju Lunu kao naš najveći potencijal, ali se i nada da će se još neko pojaviti u bliskoj budućnosti.

Budućnost srpskog tenisa često se gleda kroz prizmu karijere Novaka Đokovića, ali takav pristup zanemaruje širu sliku. Đoković je ostvario neponovljive rezultate i kada odluči da se povuče sigurno će se desiti pad popularnosti i praćenja tenisa u Srbiji. Ipak, ono što će ostati je inspiracija i ponos, a baš to Brajović ističe kao temelj na kojem bi mogla da se gradi neka nova budućnost:

“Budućnost srpskog tenisa je svaki sledeći forhend, bekhend, volej, servis svakog mladog tenisera i teniserke na terenima u Somboru, Nišu, Pirotu, Novom Sadu, Prokuplju i drugim gradovima i mestima širom naše zemlje, ali i rad sa decom u porodici, klubu i na takmičenjima. Inspiracija Novakovih uspeha će biti trajna ne samo za naše mlade teniserke i tenisere, već i za generacije širom sveta, a ponos na to što je Novak naš je i odgovornost za sve teniske poslenike i njihove pulene da se pametnije, organizovanije, bolje i odgovornije radi nadalje.”

Da li smo danas blizu nove nuklearne katastrofe?

Mon, 14 Sep 2026 17:52:41 GMT

Ratovi koji se vode širom sveta, sve napetiji odnosi između velikih sila i sve češće pominjanje nuklearnog oružja ponovo su otvorili pitanje koliko je svet danas zapravo bezbedan. Nuklearno oružje se razvija i modernizuje, a u pojedinim sukobima govori se i o mogućnosti njegove upotrebe. Istovremeno, nuklearne elektrane i dalje proizvode veliki deo energije u pojedinim zemljama, te se postavlja i pitanje koliko su sistemi danas spremni za eventualnu nuklearnu krizu.

Danas devet država poseduje nuklearno oružje: Sjedinjene Američke Država (SAD), Rusija, Francuska, Velika Britanija, Kina, Indija, Pakistan, Severna Koreja i Izrael. Više od 90 odsto postojećih nuklearnih eksplozivnih jedinica nalazi se u rukama Rusije i SAD. Pored toga, nuklearna energija koristi se širom sveta, što znači da bezbednost nije pitanje samo vojske i velikih sila, već i civilnog stanovništva.

Profesor nuklearne fizike na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu dr Miodrag Krmar, smatra da je važno razlikovati opasnost koja dolazi od nuklearnog oružja od one koja postoji kod nuklearnih elektrana.

„Nuklearno oružje prvenstveno je napravljeno da velikom razornom snagom uništi objekte i živu silu protivnika na velikoj površini. Kod nuklearne eksplozije postoji i oslobađanje radioaktivnog materijala, ali je glavni efekat mehaničko razaranje“, naveo je Krmar dodajući da havarija na nuklearnoj elektrani ne stvara udarni talas koji bi na velikoj površini ostvario razorno dejstvo, ali da je količina radioaktivnog materijala koja se oslobađa u životni prostor znatno veća.

Foto: Unsplash

Čovečanstvo je posledice nuklearne katastrofe već imalo priliku da vidi. Hirošima i Nagasaki ostali su simboli razorne moći nuklearnog oružja nakon atomskih bombi bačenih 1945. godine, a Černobilj je primer koliko posledice nuklearne havarije mogu biti dugotrajne.

„Za havariju u Černobilju se može tvrditi da je u potpunosti posledica ljudske, a ne tehničke greške. Mnogo je značajnije da se mogućnost jednog sličnog akcidenta koristi kao polazna tačka razvoja bezbednosnih sistema, ali bez obzira na sva unapređenja koja su postignuta, na mogućnost dešavanja nesreće slične Černobilju se uvek mora računati“, poručio je Krmar.

Ipak, najveća bojazan danas nije vezana samo za bezbednost nuklearnih elektrana. Dok se širom sveta vode ratovi i produbljuju sukobi između država, posebnu zabrinutost izaziva činjenica da neke od zemalja koje su direktno ili indirektno uključene u te sukobe poseduju i nuklearno oružje. Zbog toga se sve češće postavlja pitanje koliko je realna mogućnost da nuklearno oružje ponovo bude upotrebljeno i da li bi neko zaista bio spreman da povuče taj potez?

Profesor međunarodnih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu dr Stevan G. Nedeljković, smatra da mogućnost upotrebe nuklearnog oružja ne treba posmatrati kao nešto što pripada samo prošlosti, te da postoji između jedan i pet odsto šanse da će nuklearno oružje biti upotrebljeno do 2045. godine.

„Opasnost od upotrebe nuklearnog oružja danas je enormna, a posledice gotovo nesagledive“, kaže Nedeljković, dodajući da velike sile raspolažu oružjem koje je više od hiljadu puta razornije od atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki, kao i da se posledice masovne upotrebe ne bi se završile na samom bojnom polju.

Prema njegovim rečima, jedan od mogućih scenarija masovne upotrebe oružja bila bi takozvana „nuklearna zima“, pri kojoj bi se nuklearna prašina podigla u atmosferu i blokirala fotosintezu, što bi moglo da promeni način života na planeti.

Kao posebno osetljiva područja, Nedeljković izdvaja Indiju i Pakistan, Ukrajinu, Korejsko poluostrvo i Bliski istok, ali dodaje da se u strateškim dokumentima nuklearnih sila, a i u njihovoj političko-bezbednosnoj praksi, nuklearno naoružanje koristi kao sredstvo odvraćanja, te da je njegova upotreba očajnički potez koji je „rezervisan“ za one trenutke u kojima bi opstanak nuklearne sile bio doveden u pitanje.

Foto: Unsplash

Ukoliko bi se ponovio scenario iz 1945. godine, postavlja se pitanje šta bi se dogodilo ljudima i da li su oni zapravo svesni ozbiljnosti nuklearne katastrofe?

Posledice ne bi bile iste u slučaju nuklearne eksplozije i havarije na elektrani, ali bi u oba slučaja radioaktivno zračenje predstavljalo ozbiljan rizik po zdravlje. Specijalista nuklearne medicine i radiologije na Institutu za onkologiju Vojvodine dr Silvija Lučić, objašnjava da posledice zavise od vrste zračenja, primljene doze, brzine izlaganja i dela tela koji je bio izložen.

„Izloženost radijaciji koja nosi visoku energiju i dozu imaće uticaj u osnovi na ćelijskom nivou, na replikaciju DNK i dovesti do smrti ćelije ili do promena u replikaciji, koje će dugoročno dovesti do mutacija i nastanka raka“, navodi Silvija Lučić.

„Nakon nuklearne havarije u Černobilju dokazano je da je oslobođeni jod 131 doveo do rasta incidence karcinoma štitaste žlezde, i to prvenstveno kod dece“, kaže Silvija Lučić, dodajući da se radioaktivni izotopi još uvek mogu pronaći u tlu i vodama najugroženijih područja Ukrajine, Belorusije i Rusije.

Prema njenim rečima neka tkiva u kojima se ćelije brzo dele su posebno osetljiva na zračenje, a među njima su koštana srž, sluzokoža creva i reproduktivne ćelije.

„Posledice mogu biti različite i ne moraju se pojaviti odmah. Kod velikih doza mogu se javiti u roku od nekoliko sati, dana ili nedelja, dok se neke posledice mogu razvijati mnogo duže“, navela je Silvija Lučić.

Foto: Unsplash

O nuklearnom oružju se sve više govori, ali se čini da veliki deo javnosti nije dovoljno svestan koliko bi njegove posledice mogle biti ozbiljne. O opasnosti se često razmišlja tek kada izbije nova kriza, dok se mogućnost upotrebe ponekad olako shvata.

Lučić smatra da su ljudi danas, posle Hladnog rata i nesreće u Černobilju, kada je zaista bila visoko prisutna svest i strah od nuklearnog oružja, u ovom svetu koji potresaju brojne finansijske krize, previranja i ograničeni ratovi, samo povremeno svesni postojanja opasnosti od nuklearnog naoružanja.

Profesor Nedeljković zaključuje: „Navijački pristup je dominantan, a u diskursu, pa čak i među analitičarima, ne izostaju pozivi na upotrebu naoružanja. Kao i u drugim oblastima, manjak znanja i višak samopouzdanja proizvode ozbiljne probleme. Samo u oblasti upotrebe nuklearnog naoružanja posledice mogu biti daleko dramatičnije i izvan vidokruga najvećeg dela javnosti“.

Danas imamo više znanja, razvijenije sisteme bezbednosti i iskustvo prethodnih katastrofa, ali se istovremeno suočavamo sa novim rizicima. Ratovi se vode u blizini nuklearnih postrojenja, nuklearno oružje se i dalje modernizuje, a pretnje njegovom upotrebom su sve češće, bez razmišljanja o posledicama. Zbog toga, pitanje više nije samo da li smo spremniji nego pre 40 ili 80 godina, već i da li dovoljno ozbiljno shvatamo opasnost koja stoji iza toga.

Dominacija favorita ali i krunisanje novih prvaka- finale Dijamantske lige

Wed, 09 Sep 2026 19:37:29 GMT

Finale Dijamantske lige 2026. održano je 4. i 5. septembra u Briselu, na stadionu „Kralj Boduen“ u okviru 50. jubilarnog mitinga Allianz Memorial Van Damme. U protekla dva dana uzbudljivog takmičenja, krunisana su 32 šampiona, po 16 u muškoj i ženskoj konkurenciji, a finale su obeležili brojni rekordi mitinga, oboreni su rekordi mnogih država i došlo je do prekida višegodišnjih dominacija.

Ni na ovom mitingu sprinteri nisu razočarali publiku. Sevilj Oblik sa Jamajke (Seville Oblique) je pobedio u disciplini od 100 metara za muškarce, dok je u ženskoj deonici najbolja bila Jamajčanka Tina Klejton (Tina Clayton). Amerikanac Kenet Bednarek i Žulien Alfred sa Svete Lucije su bili najbolji na 200 metara, dok je ubedljivo najbolji rezultat ostvario trkač iz Bocvane Busang Kolen Kebinatšipi,koji je oborio rekord Dijamantske lige na 400 metara za muškarce istrčavši tu deonicu za 43,40 sekundi. Time je zaslužio svoju prvu titulu šampiona Dijamantske lige.

U disciplini bacanja kugle, rekord Dijamantske lige oborila je Amerikanka Čejs Džekson bacivši kuglu 21,14 metara, time osvojivši svoju treću titulu šampionke. U muškoj konkurenciji, istakao se Jamajčanin Ražindra Kembel, dok je u disciplini bacanju diska titulu šampiona odneo Slovenac Kristijan Čeh, bacivši neverovatnih 71,29 metara. Kineskinja Jan Ziji je postala najmlađa šampionka u disciplini bacanja koplja. Sa samo 28 godina ponela je pehar i titulu najbolje. Rameš Taranga Patiraže je postao prvi Šri Lančanin koji je osvojio Dijamantsku ligu ikada, a svoj uspeh je ostvario u disciplini bacanja koplja.

Foto1: preuzeto sa Yahoosports.com

Kada je u pitanju disciplina skokova, tu smo dobili prilično nove rekorde, ali i nove šampione. Poljak Mateuš Kolodžieski je osvojio titulu u muškoj konkurenciji, dok je kod dama najbolja bila Australijanka Elenor Paterson. U skoku u dalj kod muškaraca najbolji je bio Jamajčanin Tažaj Gejl skočivši neverovatnih 8.46 metara, dok je kod devojaka šampionski pehar ponela kući Amerikanka Nikols Mone. Senegal je takođe dobio prvu šampionku u istoriji Dijamantrske lige u disciplini troskok.Ubedljivo najzapaženija dostignuća su ostvarili Grk Emanuel Karalis, pošto je skinuo sa trona Švedskog skakača sa motkom Armanda Duplantisa posle pet godina njegove dominacije. Kineskinja Feng Bin je je svrgla Amerikanku Valari Olman i ponela kući titulu šampionke bacačice diska.

Srbija je takođe imala svoje predstavnice u finalu Dijamantske lige. Adriana Vilagoš je završila na 4. mestu u bacanju koplja sa rezultatom 62,22 metra. Ona je uspela da posle četiri serije prebaci 60 metara i dođe u korak sa favoritima, što je bilo dovoljno samo za četvrtu poziciju. Titulu je ponela malopre pomenuka Kineskinja Jan Ziji. Angelina Topić je takođe završila četvrta u disciplini skok u vis. Naša predstavnica je pokazala odličnu formu, ali se zaustavila na visini od 199 centimetara.

Dijamantska liga se vraća 30. aprila 2027. godine sa prvim mitingom u Dohi gde će najbolji atletičari sveta odmeriti snage u najprestižnijem takmičenju u ovoj grani sporta. Srpski atletičari i atletičarke su imali sjajnu sezonu, a nadamo se da će sledeće sezone neki od njih poneti naziv šampiona ili šampionke Dijamantske lige.

Poslednji dan prelaznog roka – Fernandez ponovo kod Mareske

Wed, 02 Sep 2026 16:31:49 GMT

Letnji prelazni rok za sezonu 2026/2027. zvanično je završen u pet najvećih fudbalskih liga sveta. U današnjem tekstu predstavićemo vam najveće transfere koji su obeležili poslednji dan prelaznog roka, poznat kao „Deadline Day“.

Premijer liga

Višenedeljna saga na ostrvu konačno je dobila svoj epilog – Enzo Fernandez je potpisao za Mančester Siti. Argentinski vezista je ovim potezom postao najskuplje pojačanje poslednjeg dana prelaznog roka, gde će ponovo sarađivati sa Encom Mareskom

Foto: ManCity

Nisu se “Građani” zaustavili samo na jednom potpisu, pa su nakon propalih pregovora sa Kodijem Gakpom uspeli da parafiraju potpis Ilimana Endiajea iz Evertona.

Everton je zamenu za momka iz Senegala upravo pronašao u njegovom budućem klubu, a reč je Džeku Grilišu, koji će braniti boje “Karameli” kao pozajmljeni igrač.

Još jedna zanimljiva pozajmica desila se u Londonu, pa će tako Mihajlo Mudrik sledeće sezone nastupati za Totenhem. Ovo će Ukrajincu biti prilika da se vrati na fudbalsku scenu nakon doping skandala.

Njukasl je pojačao napad Matijasom Fernandezom-Pardom iz Lila, dok je Aston Vila dovela Ibrahima Mbajea iz Pari Sen Žermena.

Engleski klubovi tako su još jednom pokazali ogromnu finansijsku moć, a ovogodišnji letnji prelazni rok u Premijer ligi završen je sa rekordnom potrošnjom od čak 3,198 milijardi funti.

La Liga

Budućnost Hulijana Alvareza bila je centralno pitanje čitavog prelaznog roka. Od prepucavanja na društvenim mrežama, do bojkotovanja igrača, sve je ukazivalo na to da Argentinac neće nositi dres Jorgandžija naredne sezone.

Iz Madrida su bili jasni – Barselona NE, ostale ponude DA. Ovu situaciju pokušao je da iskoristi Arsenal i da dovede Alvareza u London. Alvarez, koji je bio van protokola u utakmicama domaćeg prvenstva, odlučio je da odbije prelazak u Arsenal, te će i naredne sezone nositi dres Madriđana.

Nakon propalih pregovora sa Alvarezom, Barselona se raspitivala za Lautara Martineza, ali nikada nije poslala zvaničnu ponudu za napadača Intera. Tresla se gora, rodio se miš, pa će tako klub iz Katalonije sreću na poziciji napadača tražiti u Gabrijelu Žezusu, koji dolazi iz Arsenala.

Atletico Madrid je u svoje redove iz Juventusa doveo Džonatana Dejvida na jednogodišnju pozajmicu sa opcijom otkupa ugovora.

Harvi Eliot će naredne sezoni nositi dres Valensije, a reč je o jednogodišnoj pozajmici bez prava otkupa.

Seria A

Ni klubovi iz Serije A nisu mirovali u samoj završnici prelaznog roka. Juventus je u završnici doveo Nika Voltemadea iz Njukasla. Nemački napadač stigao je na jednogodišnju pozajmicu, a u Italiji u njemu vide zamenu za Džonatana Dejvida. Pored njega, „Stara dama” dovela je i Pape Matar Sara iz Totenhema, takođe na pozajmicu.

Lacio je pojačao napad Albertom Gudmundsonom iz Fiorentine. Islanđanin dobro poznaje italijanski fudbal, pošto je ranije nastupao za Đenovu, a zatim i Fiorentinu.

Torino je u poslednjim satima prelaznog roka dodatno pojačao vezni red i odbranu. „Bikovi“ su doveli Rolanda Mandragoru iz Fiorentine, a iz Evertona je stigao Nejtan Paterson.

Moize Ken je iz Fiorentine prešao u Como na pozajmicu uz obavezni otkup. Italijanski reprezentativac tako je postao veliko pojačanje ekipe Seska Fabregasa pred sezonu u kojoj Komo igra i Ligu šampiona.

U Firenci će zamenu na poziciji špica pokušati da pronađu u Betu, koji dolazi iz Evertona.

Bundesliga

Najzvučniji transfer poslednjeg dana prelaznog roka u Bundesligi bio je povratak Muse Diabija u Bajer Leverkuzen. Francuski krilni napadač napustio je Al-Itihad i vratio se u klub za koji je sa velikim uspehom nastupao od 2019. do 2023. godine.

Borusija Dortmund je reagovala dovođenjem Itana Nvanerija iz Arsenala. Mladi engleski vezista stigao je na jednogodišnju pozajmicu bez opcije otkupa, a u Dortmundu će pokušati da izbori veću minutažu.

Lajpcig je pojačao napad dovođenjem mladog španskog napadača Marka Gujua.

Liga 1

Veoma tih poslednji dan u Francuskoj. Jedino vredno pomena je priča o propalom transferu Folarina Baloguna iz Monaka u Everton. Problem je predstavljao lekarski pregled u Engleskoj koji Amerikanac nije prošao.

Zbog toga će fudbaler zbog koga su menjana pravila na Mundijalu, još neko vreme provesti u Francuskoj.

Iako je letnji prelazni rok zvanično završen, postoje određeni izuzeci, poput registracije slobodnih igrača ili transfera u lige u kojima rok još uvek traje. Za sve ostale, sledi nekoliko meseci čekanja do januara, kada nas ponovo očekuju nova transfer uzbuđenja.

Bend Retrospektiva – Manifest akustičnog futurizma

Fri, 28 Aug 2026 14:02:32 GMT

Svako ulaganje u umetnost, nauku i obrazovanje doprinos je stvaranju vrednosti koje
unapređuju život građana i obezbeđuju održivi razvoj. S druge strane, kulturna scena se
svesno ponižava i zamenjuje novom, poslušnom elitom, zaključak je naučno-stručnog skupa
održanog u SANU. Biti umetnik danas u Srbiji je poseban izazov jer je sam pojam kulture
fluidan, bez jasno omeđenih granica. Nastali su kao studijski bend 2019. godine sa
nepogrešivom intuicijom da sa lakoćom stvaraju muziku i snagom svog prijateljstva
zamenjuju komercijalu za nešto alternativno. U čast debija njihove nove pesme „ Ne pomaže
mi to “, imao sam tu privilegiju da sa bendom “Retrospektiva” otvoreno porazgovaram i kroz
intervju dodatno sagledam njihovu fuziju stilova i savremene produkcije.

1. Šta je čovek bez snova? Šta su vaši snovi i kako ne date da se oni rasprše?
Iskreno, ne znam šta je čovek bez snova. Svakako verujem da nije nešto dobro.
Imati snove i aspiracije u smislu muzičke, profesionalne karijere je poprilično važna stvar jer
je na samom početku to velika motivacija da radiš, učiš i napreduješ. Stvari koje vremenom
dolaze, uspesi i neuspesi su lekcije koje ti pomažu da shvatiš šta je zapravo potrebno da bi
ostvario svoje snove. Ako pričamo o bavljenju muzikom u Srbiji ta realnost može vrlo lako
da ti rasprši snove, ali ako je muzika stvarno tvoj san verovatno ćeš naći način da bude veliki
deo tvog života, a da pritom budeš srećan i zadovoljan. Mi čuvamo jedni druge, pa tako
čuvamo i snove i ideje od kojih smo krenuli.

2. Dečja naivnost je nekada uslov za početak životne odluke. U kolikoj meri je to za vas
tačno i ko su vaši muzički uzori?
Ne bih rekao da se radi o dečijoj naivnosti, radi se o preuzimanju odgovornosti za sopstvene
odluke i spremnosti na rizik. Rekao bih da su mladi ljudi možda spremniji na neizvesnot, jer
mladost sa sobom nosi taj osećaj da je ceo svet tvoj, da nemaš šta da izgubiš i da tvoje vreme
tek dolazi. I to tako treba da bude. Svaki novi početak donosi sa sobom velike promene iz
kojih naučiš mnogo. Kasnije, kad donosiš velike odluke, bitnu ulogu u tome igraju iskustvo
koje imaš i stvari kroz koje si prošao, kao i potrebe koje nastaju usput – što lične, a što, u
kontekstu benda i muzike, okolnosti koje nastaju kao preduslov za dalji rad i napredak na
koje moraš da imaš odgovor.
Ako pričamo o muzici, stvarno smo slušali svašta. Prošli smo I kroz hiphop fazu kao klinci,
funk eru, jedno vreme smo puno slušali novu neo soul alternativnu evropsku scenu,
elektronsku muziku... Raznih je tu uticaja bilo. Trenutno se najčešće vezujemo za gruvi,
melodičnu muziku, a uzori su nam naši prijatelji, kolege i artisti sa scene koji rade, trude se,
napreduju i stalno donose nešto novo i sveže.

3. Da li biste mogli da nam predstavite evoluciju vašeg zvuka na sceni?
Najbolji način da neko doživi evoluciju našeg zvuka je da presluša hronološki albume na
kojima smo radili kao ekipa.
’’Priče sa Hard Disc-a’’ – Retrospektivin debi album iz 2020. godine, pa A.N.D.R. debi
album ’’U Krug’’, pa zatim albume ’’Pratim se’’ i ’’Samo ja’’. U međuvremenu je bilo i
singlova koji su uglavnom nudili nešto drugačije od muzike sa albuma.
Ono što definitivno definiše naš zvuk je taj spoj plesne muzike, pevljivih melodija, emotivnih
tekstova, a sa druge strane defiitivno postoji velika ljubav prema funk muzici koji izražavamo
kroz kao što su ’’Sada’’, ’’Pičke’’, ’’Što mi lažeš babu’’ itd.
To je sve muzika koju publika može da čuje i doživi kada dođe na koncert A.N.D.R. x
Retrospektiva.

4. Kada radite na novoj pesmi da li imate viziju manifesta ideje ili emocije koju želite da
iskažete?
Ne bih rekao da krećemo od cilja. Stvari funkcionišu dosta fluidno jer svaka pesma nastaje
drugačije. Nekada počinjemo od matrice koju neko od nas napravi pa se onda kroz rad u
studiju nadovezujemo i usput kreiramo i koncept i temu i definišemo pravac u kome ćemo ići,
a nekada počinjemo od teksta i melodije. Neke pesme koju su inicijalno nastale kao balade u
nekom sporijem tempu u finalnom obliku završe kao brže radio pop verzije. U svakom
slučaju razgovaramo o tome šta nam je zanimljivo, šta želimo drugačije da radimo nego pre,
ali je proces pravljenja muzike u našoj ekipi poprilično definisan i funkcionalan. Jedina
namera koju imamo kad pravimo muziku je da u tome uživamo.

5. Kako izlazite na kraj sa brojnim iskušenjima rada na nečemu novom, da li muzikom
lečite estradni populizam na regionalnoj sceni?
Kada je u pitanju stvaranje muzike zaista nemamo puno iskušenja i prepreka. Tokom godina
smo napravili dva muzička studija u kojima radimo, imamo sve uslove za to. Prepreke nastaju
u plasiranju muzike jer to zahteva dosta novca. Spotovi, promocije i reklame su zahtevniji
deo tog procesa.
Zaista se ne postavljamo kao kontra teza bilo kome. Svako neka sluša šta hoće i šta voli.
Muzika nije kriva ni za šta, krivi su pokvareni ljudi koji nikako ne doprinose razvoju muzičke
scene u globalu već koriste resurse, poznantsva i moć da guraju i promovišu ono što im se
isplati. Mi definitivno nudimo nešto drugačije od onoga što većina ljudi ovde sluša. Drugačije
melodije, drugačiji gruv, drugačije teme. Postoje ljudi kojima mnogo više leži ono što
alternativna scena nudi i zato je važno da artisti i bendovi sa te scene opstanu. Sceni ne fali
širina, nje fali u medijima i na mestima na kojima se donose odluke.

6. Uvek ističete kako je vaša individualnost vaš prvi odabir, da se u pitanju muzike
osećate najkomotnije. Šta to muzika ima, što čini da se, dok je svirate, osećate radost
življenja?
Kada se muzikom bavite zbog muzike, njene lepote, činjenice da tu lepotu živite i delite sa
nekim drugim ljudima, energije koju osećate onda ta ljubav prema muzici zaista postaje i
ostaje ultimativna stvar. Kada je to motiv za bavljenje muzikom, a ne novac i popularnost
onda je sve ok. Kada činjenicu da smo stvorili uslove da se bavimo muzikom koju volimo
doživimo kao uspeh, onda taj osećaj o kome pričam ostaje čist i iskren. Tada dajete sve od
sebe da tu ljubav sačuvate i štitite. Za nas naša muzika nisu samo pesme, spotovi i koncerti –
to su uspomene i prijateljstva koje smo kroz muziku izgradili. Da nije bilo muzike, ekipa iz
našeg benda se verovatno nikada ne bi srela. Svi smo različito godište, svi smo išli u druge
škole, svi smo iz drugih krajeva grada, a deset godina kasnije smo najbolji prijatelji.

7. Šta je bilo potrebno da vaša muzika „ izađe “ iz Beograda?
Ovo je vrlo jednostavno. Da nađeš klub van Beograda koji želi da zakaže tvoju svirku.
Sedneš u kola, odeš i sviraš.

8. Kako vama, kao mladim umetnicima, izgleda ovo vreme u kome ste započeli
karijeru?
Mi definitivno nismo više tako mladi, prešli smo 30 godina svi, a i muzikom se bavimo preko
10 godina. Retrospektiva je imala svoje prvo izdanje 2019. godine što ovaj aktuelni projekat
isto ne čini više tako mladim.
Da ne dužim ovu priču, počeli smo malo pre korone, prvi singl izbacili za vreme korone, a
danas živimo ovo što živimo. Ovo vreme izgleda odvratno i zaista je odvratno.

9. Jedna od pesama koja je obeležila studentske proteste je vaša numera “Što mi lažeš
babu”, jer sistemsko dezintegrisanje kulture postaje sve veći problem. Koliko dugo će
umetnici moći da se odupiru represiji?
Moje mišljenje je da se umetnici u Srbiji baš i ne odupiru represiji. Da je tako, postojala bi
neka udruženja, nekakve grupe koje bi štitile interese, borile se za prava umetnika itd.
Muzička zajednica je najglasnija u ćutanju protiv represije.
Ukoliko želiš da promovišeš svoj rad i otvaraš sebi neka nova vrata, jedini izbor je da na neki
način postaneš deo sistema. Ukoliko izabereš da ne ideš tim putem, onda ti preostaje jako
malo opcija. Tvoja umetnost nije izuzeta od toga šta su tvoji profesionalni i moralni izbori.
Da je teško – teško je, ali sam biraš.

10. Društveni nemiri pokrenuli su pitanje statusa kulturnih ustanova u današnjem
vremenu. Da li su kulturni centri sada otvorene ustanove za različita mišljenja, nove
umetničke ideje, kreativnost?
Kulturni centri su toliko daleko od slobodnih, oslobođenih, otvorenih i svega sličnog tome.
To će se desiti tek kada ova bahata, nekulturna i odvratna ekipa ode sa vlasti.

Zašto Srbija nikada nije imala vozače u Formuli 1?

Wed, 26 Aug 2026 17:54:38 GMT

Od 1950. godine, kada je počelo ovo takmičenje, u Formuli 1 učestvovalo je preko 700 vozača različitih pozadina, starosnih dobi i uspeha. Za tih 76 godina, nijedan vozač iz Srbije nije bio deo najbržeg cirkusa na svetu. To ovaj sport čini jednim od retkih u kojima naša zemlja nije imala nikakvog predstavnika i zaista predstavlja anomaliju. Ta činjenica me je dovela do pitanja: Zašto Srbija nikada nije imala vozača u Formuli 1? Kratak odgovor bi bio: to je skup sport za koji niko u Srbiji nema dovoljno novca. Ipak, istina nije tako jednostavna.

O tome da li će jedan mladi vozač završiti u bolidu Formule 1, odlučuje mnogo faktora, a na tom putu mora da postoji i određena doza sreće. Nažalost, ti faktori vrlo često nisu u kontroli samog vozača i ne tiču se njegovog talenta. Prvi i osnovni problem sa kojim se mladi vozači u Srbiji susreću je problem finansija.

Novinar i pisac Dejan Potkonjak, koji prati dešavanja u auto-moto sportovima već više od 30 godina, objašnjava da su finansije ono od čega ekipe u Formuli 1 najviše zavise i da su vozačima najčešće rešenje sponzori.

„Formula 1, kao tehnička sportska disciplina, oduvek je zavisila od finansija, kao ključnog faktora za konkurentno takmičenje. Samim tim, ekipe funkcionišu tako što moraju da unapred planiraju svoje budžete, a neretko se dešava da su i vozači ti koji kroz svoje sponzorske pakete donose značajna sredstva timovima, čime osiguravaju svoju poziciju u timu“, objašnjava Potkonjak.

Situacija sa tzv. „kupovinom sedišta“ u Formuli 1 nije nova. Mnogi vozači kroz istoriju su sebi upravo kroz novac i sponzorske ugovore osiguravali mesto. Najpoznatiji primer toga je Niki Lauda. On je 1972. godine kupio svoje mesto u ekipi „March“ i kasnije postao trostruki šampion sveta. Najbolji primeri iz skorije istorije su Nikita Mazepin, Lens Strol i Džou Guanju koji su kroz sponzorske ugovore došli do Formule 1. Ovo je i očekivano znajući koliko je u stvari skupo održavanje ekipe. Prema pisanju Forbes-a, Red Bull je 2018. godine potrošio preko 181 milion dolara na troškove održavanja svoje ekipe Toro Rosso.

Foto:unsplash

Mnogi vozači nemaju novca da sami sebe obezbede sedišta u Formuli 1, te se onda okreću sponzorskim ugovorima. Međutim, za mlade vozače u Srbiji je veoma teško da nađu adekvatnog sponzora koji ima dovoljnu finansijsku moć. To potvrđuje i Miloš Pavlović, jedini vozač iz Srbije koji ima licencu neophodnu za takmičenje u Formuli 1.

“Privući velike sponzore u Srbiji je veoma teško. Imamo definitivno manje tržište i kompanijama je mnogo teže da opravdaju ulaganja i od samo par stotina hiljada eura. Pored toga, auto sport nije deo naše sportske kulture. Krčiti put u auto sportu kada si poreklom iz Srbije je mnogo teško“, objašnjava Pavlović.

Automobilista takođe dodaje kako ni u vreme kada je on krčio put ka najbržem cirkusu na svetu, situacija sa sponzorima nije bila mnogo bolja: „Cenim jako puno podršku koju sam svojevremeno dobio jer mi je puno značila, ali nažalost ista nije bila dovoljna. Danas, kada se podsetim na moje godine u formulama, ne znam gde sam nalazio hrabrost da odem na stazu, jer nikada nisam imao odgovarajuća sredstva i u većini slučajeva nisam bio siguran da li će mi tim uopšte dozvoliti da uđem u auto ili ne.“

Pored finansijskih zahteva, za mladog vozača je neophodno da ima prostora i prilike da vežba i unapređuje svoje vozačke sposobnosti. Put do Formule 1 počinje u kartingu i veoma je važno da postoji adekvatna infrastruktura i sistem koji bi omogućili da mladi vozači stiču iskustvo.

„Nažalost mi u ovom trenutku nemamo odgovarajuću infrastrukturu da bi neko mogao da gradi karijeru u auto sportu generalno, kamoli da se sprema za Formulu 1. Problem nije samo u tome da li imamo jednu dobru stazu ili ne. Potreban je kompletan sistem – karting staze, ozbiljne trkačke staze, klubovi, škole vožnje i kartinga, treneri, mehaničari, inženjeri i organizacije koje mogu da razvijaju mlade vozače“, ističe Pavlović i dodaje da je bez tog sistema teško očekivati da će Srbija u skorije vreme iznedriti vozača za Forumulu 1.

Karting savez Srbije, koji je krovna karting organizacija u Srbiji, svoje otvoreno prvenstvo 2026. godine održava na samo četiri karting staze. Za napredovanje jedne države u automoto sportovima, neophodna je i trkačka staza. U 2026. godini, pored centra NAVAK koji nije klasična staza, ne postoji nijedna trkačka staza na kojoj bi mladi vozači mogli da prave prve korake u auto trkama.

Potkonjak kaže kako je mala šansa da Srbija dobije stazu koja zadovoljava uslove Formule 1, ali da su staze manjih kategorija sasvim realna opcija: „Veoma su male šanse da Srbija dobije stazu za trke najvišeg nivoa, zato što takav projekat iziskuje ulaganja od više stotina miliona evra. Sasvim je, međutim, realno da se napravi staza nekih nižih nivoa po gradaciji koje dodeljuje Međunarodna automobilska federacija (FIA).“

Foto:unslash

On takođe dodaje kako bismo se mogli ugledati na okolne države, poput Mađarske, Hrvatske i Grčke koje imaju staze manjeg nivoa, ali da bi i to bio dobar početak za Srbiju: „Staze iz okruženja, poput Balaton parka u Mađarskoj, Slovakiaringa u Slovačkoj, pa čak i Sereza u Grčkoj i Grobnika u Hrvatskoj, nemaju najviše gradacije, ali su se na njima održavale trke različitih šampionata, pa čak i onih na svetskom nivou, poput MotoGP i Superbajk takmičenja u Mađarskoj ili WTCC serije u Slovačkoj.“

Prema Potkonjaku bi bilo dobro da se za početak izgradi kvalitetna staza pa makar i najnižeg nivoa: „Dobrim planiranjem vremenom infrastruktura bi se nadogradila, a samim tim bi se dobila mogućnost i za organizaciju kvalitetnih događaja.”

Još jedna prepreka za mlade vozače je i dobijanje licence neophodne za takmičenje u Formuli 1. U pitanju je FIA Super licenca koju Međunarodna automobilska federacija izdaje vozačima koji su osvojili određeni broj bodova u mlađim kategorijama i na taj način ispunili uslov za njeno dobijanje.

Potkonjak navodi da uslovi za dobijanje licence nisu teški, ali da su tu svakako finansije najveći problem: „Uslovi za dobijanje Super licence za takmičenje u Formuli 1 nisu teški, ali glavni uslov je pomenut na početku – finansije diktiraju da li će neki talenat dobiti priliku da uopšte bude u mogućnosti da je dobije.“

Jedno od potencijalnih rešenja je i veća pomoć i ulaganja države u auto sport i njegovu infrastrukturu. Prethodno pomenute staze Balaton park, Hungaroring i druge staze su sve državni projekti koji su realizovani sa namerom da se poveća popularnost auto sporta u tim državama. Pavlović upravo to vidi kao jedno od rešenja za auto sport u Srbiji: „Treba ulagati u karting, izgradnju i modernizaciju staza, organizaciju kvalitetnih takmičenja i edukaciju trenera i stručnog kadra. Takođe, država može da napravi model u kojem kompanije imaju poreske ili druge beneficije kada ulažu u sport i mlade talente“, i dodaje kako su ovo neophodni koraci kako bi se mladi vozači na vreme prepoznali i pratili.

Isto mišljenje ima i Potkonjak, koji smatra da bi jedan od mogućih puteva mladog vozača ka Formuli 1 bio i ozbiljna državna podrška: „Drugi put je da Vlada male zemlje poput Srbije prepozna značaj nastupa vozača iz Srbije u svetskom šampionatu Formule 1 i da ona finansijski podrži takav projekat. Za to je potreban ozbiljan plan koji, počevši od Pavlovićevog slučaja, nikad nije ozbiljno pokrenut. Bilo je inicijativa i nekih malih realizacija, ali nikad na ozbiljnom i dovoljnom nivou kakav zahteva projekat ulaska srpskog vozača u Formulu 1.“

Danas Srbija ima mnogo vozača koji pokazuju veliki potencijal i koji bi mogli, uz adekvatnu pomoć, da doguraju do najprestižnijeg automobilskog takmičenja na svetu. Andrija Kosić i Andrej Petrović već se takmiče u međunarodnim serijama Formule 3 i Formule 4, dok u Srbiji ima mnogo dece koja se bave kartingom. Potencijal svakako postoji, a ostaje nada da će se u budućnosti na nekoj od staza Formule 1 zavijoriti i zastava Srbije.

KotorArt - festival novih susreta

Mon, 24 Aug 2026 18:17:26 GMT

Leto u Kotoru teško je zamisliti bez KotorArta. Kao i prethodnih godina, festival je 13. jula svečano otvorio svoje 25. izdanje i još jednom pretvorio grad, njegove trgove, ulice i predivne istorijske prostore, u veliku scenu na otvorenom. Tokom festivalskih dana, Kotor je ugostio brojne umetnike iz Crne Gore, regiona i inostranstva, publiku koja se iz godine u godinu vraća, kao i brojne nove posetioce.

Upravo spoj umetničkog programa i prostora u kojem se festival održava je ono što ga čini posebnim. KotorArt koristi različite lokacije u starom gradu, ali i duž cele Boke, povezujući umetničke sadržaje sa kulturnim i istorijskim nasleđem.

Pored dobro poznatih prostora, poput Crkve Svetog Duha, festival nastoji da otkrije publici i nove lokacije. Ovogodišnjem programu se tako pridružilo i mesto Stare termoelektrane, Tabačina. Uključivanje novog lokaliteta u program predstavlja jedan korak ka daljem razvijanju festivala.

Kada je u pitanju festivalska agenda, ovogodišnje izdanje obuhvatilo je različite umetničke forme, od simfonijske i kamerne muzike, opera, džez programa, uličnih svirača, sve do pozorišnih predstava, književnosti i filozofije, kao i programa za decu. Važan deo festivala čini i edukativni deo, a to je KotorArt Akademija za kreativne producente.

Photo: Sofija Dragić

Akademija je ove godine održana po treći put i okupila je veliki broj polaznika različitih generacija, iskustava i interesovanja. Među ovogodišnjim polaznicima bile su i dve članice naše redakcije, koje su imale prilike da se upoznaju sa festivalom iz drugačije perspektive, kroz neposredan uvid u samu organizaciju i rad tokom festivalskih dana.

Program Akademije omogućio je polaznicima da se upoznaju sa različitim aspektima, od festivalske produkcije, razvoja, sastavljanja programa, sve do marketinga i komunikacije. Posebno značajan deo programa bilo je praktično iskustvo i rad na terenu, kroz koje su polaznici imali priliku da vide kako nastaje festival, ali i kako funkcioniše njegova radna dinamika da bi se uspešno razvio.

Polaznici su imali priliku da budu deo zajednice, koja podrazumeva dinamično okruženje u kojem se različiti segmenti programa odvijaju paralelno. Dok publika vidi konačan rezultat i uživa u sadržaju na sceni, iza svega toga potreban je jedan tim, koji zahteva dobru koordinaciju, organizaciju i komunikaciju, čiji deo su bili i akademci.

Drugu nedelju Akademije činio je edukativni deo, koji je obuhvatio predavanja Jelene Knežević, Aleksandra Brkića i Andreje Milkića. Mentori su sa polaznicima razgovarali o različitim aspektima rada u kulturnom i umetničkom svetu, oslanjajući se na sopstvena profesionalna iskustva. Predavanja nisu činila samo izlaganja teorija i činjenica, već i prostor za razmenu znanja, pitanja i razgovor.

Na taj način, Akademija je spojila znanje, rad, organizaciju i ljude u jednu celinu. Upravo ti susreti, između predavača, budućih producenata, umetnika i publike je ono što KotorArt iz godine u godinu čini više od festivala.

Ovogodišnji jubilej zatvorio je svoja vrata 15. avgusta, a ono što ostaje nakon festivalskih dana upravo su poznanstva i iskustva. Možda je upravo to i smisao novih susreta, u ovom slučaju je to Kotor, grad iz kog ne nosimo samo uspomene na leto i mačke, već i nešto što će tek dobiti svoj nastavak.

Podzemna garaža "Modena" - projekat koji je probio sve rokove

Fri, 21 Aug 2026 10:36:35 GMT

Izgradnja podzemne garaže u centru Novog Sada od ulice Modene napravila je višegodišnje gradilište. Prošlo je više od četiri godine i garaža je konačno otvorena - ali građani i turisti i dalje moraju da zaobilaze mesto koje je nekada bilo omiljeno svima.

Negodovanje zbog razaranja cveća i zelenila koje je krasilo taj deo pešačke zone moglo se očekivati, međutim ono bi bilo mnogo tiše da je sve urađeno ozbiljno i vremenski tačno. Od početka bilo je jasno da će projekat promeniti izgled ulice, ali malo ko je mogao da predvidi da će se transformacija privremenog karaktera pretvoriti u višegodišnje čekanje.

Radovi su počeli još u maju 2022. godine, a Novosađani su na otvaranje garaže čekali sve do septembra 2025. - iako je kao prvobitni rok postavljen kraj 2023. Nije dovoljno samo reći da su postojale poteškoće. Važno je znati koje su to konkretne okolnosti dovele do kašnjenja, kada su nastale, da li je na njih moglo da se računa još pre početka radova i da li su mogle da budu sprečene pravovremenom reakcijom.

Građevinski inženjer Marko Klisurić smatra da je konstantno prekrajanje vremenskih okvira neprihvatljivo, uprkos delikatnim okolnostima koje okružuju radove na ovako prometnoj lokaciji.

„Kod podzemnih objekata uvek postoji određeni rizik da se radovi produže u odnosu na prvobitni plan, jer dosta toga zavisi od nepredvidivih uslova poput stanja tla, podzemnih voda, postojećih instalacija i uticaja iskopa na okolne objekte”, objasnio je Klisurić i dodao da je važno napomenuti da se radovi odvijaju u samom centru grada, te da je bezbednost okolnih zgrada i ljudi prioritet.

Inženjer je još napomenuo da višestruko pomeranje roka zahteva ozbiljnije objašnjenje.

„Ne bih mogao da kažem šta se konkretno dešavalo bez uvida u projektnu dokumentaciju i građevinski dnevnik, ali očigledno je da u ovom slučaju ne postoji opravdanje. Nije isto produžiti za nekoliko meseci zbog nepredviđenih radova i odugovlačiti nekoliko godina”, zaključio je Klisurić.

Punih 10 meseci garaža je bila otvorena bez naznake o partnerskim radovima i ponovnom otvaranju pešačke zone, da bi krajem jula konačno bili objavljeni planovi za uređivanje površine iznad objekta. Prema pisanju portala 021.rs, planirano je da preduzeće "Put-invest" obavi radove vredne oko 130.000 evra sa obračunatim porezima. Interesantno, uslov je bio da se radovi na uređenju prostora iznad podzemne garaže moraju izvoditi “ručno” i bez velike mehanizacije, kako ne bi došlo do oštećenja garaže. Rok je maj naredne godine, međutim građani mogu da očekuju novu vremensku korekciju poučeni prethodnim primerom.

Otvaranjem garaže priča nije završena, daleko od toga. Podzemni deo jeste stavljen u funkciju, ali površina iznad njega i dalje čeka da dobije konačan izgled. Ograđivanje radova gura pod tepih ono što se nalazi iza - zadivljala trava i žbunje, potpuni haos i površina koja ni ne podseća na nekada jedan od najlepših delova grada. Sa problemima se susreću i stanari okolnih zgrada, kojima je otežan ulazak u svoje domove i upropašten pogled sa terasa. Uz to, konstantna buka otežava svakodnevicu.

Foto: Petar Oljača

Prolaznicima je prethodnih godina omogućeno kretanje kroz ulicu, doduše znatno otežano i "ukrašeno" klimavim skelama. Ipak, deluje kao da je čitav projekat najviše nedaća doneo brojnim lokalima koji su predugo izmešteni, privremeno ili potpuno zatvoreni.

Konobar zaposlen u kafiću "Petrus" Aleksandar Branković rekao je da su radovi napravili veliki problem ugostiteljima.

„Nije to samo što se bašta pomerila pa izgleda drugačije, nego ljudi jednostavno manje dolaze. Kad imate baštu na mestu na kom je inače bila - ljudi prolaze, vide je, sednu na piće. Ovako smo sklonjeni sa glavne trase i dosta gostiju nas praktično i ne primeti. Ljudi koji dođu u centar često vide ograde, radove i zatvorene delove i jednostavno odu negde drugde”, rekao je Branković.

Zaposleni u kafiću "Petrus" naveo je da razume da veliki projekti traju neku vreme, ali da treba da postoji plan i za ljude koji žive od gostiju.

“Mi smo se sve vreme prilagođavali i pokušavali da radimo koliko možemo, ali nije moguće baš sve da nadoknadite. Imate troškove koji ostaju isti, a para nema kao ranije. Nama niko neće vratiti novac koji smo izgubili u trajanju radova”, istakao je Branković.

Ovakve posledice lako se zanemare kada se o velikim infrastrukturnim poduhvatima govori kroz prizmu brojki, rokova i iznosa. Garaža može da znači stotine novih parking mesta i rešavanje jednog od problema sa kojima se grad godinama suočava. Ipak, dok se projekat gradi, život u njegovoj okolini ne prestaje. Ljudi i dalje moraju da rade, lokali moraju da posluju, a građani žele neometan prolazak kroz strogi centar bez stalnog zaobilaženja prepreka i alternativnih ruta.

Pitanje odavno nije samo da li je Novom Sadu potrebna podzemna garaža - verovatno jeste. Pitanje je i da li je ona morala da se gradi na ovakav način i da li su rokovi od početka bili realno postavljeni. Ako je određeni projekat potreban gradu, onda bi njegovo sprovođenje trebalo da bude dovoljno dobro isplanirano da stanovnici ne moraju godinama da slušaju prazna obećanja.

Nije novost da nadležne institucije u ovakvim situacijama ostanu neme, zbog lenjosti, nemara ili nedostatka argumenata. Na pitanja poslata 6. avgusta do objave članka nismo dobili odgovor od Gradske uprave za građevinsko zemljište i investicije.

Novosađanima ostaje nada da će jedan od vesnika proleća biti i novo ruho ulice koja je nekada krasila razglednice, ali tu nadu nadjačava osećaj sumnje nametnut dosadašnjim iskustvom.

Srem Folk Fest 22. godinu zaredom okuplja čuvare tradicije

Wed, 19 Aug 2026 10:54:28 GMT

Dvadeset drugo izdanje Međunarodnog festivala folklora „Srem Folk Fest“ održano je od 11. do 14. avgusta u Sremskoj Mitrovici. Ovaj događaj već godinama predstavlja jednu od najznačajnijih kulturnih manifestacija u gradu, a njegov kvalitet potvrđuje i oznaka „Najbolje iz Vojvodine“. Tokom četvorodnevnog programa grad je ugostio 18 folklornih ansambala iz 12 zemalja sa četiri kontinenta. Kao i prethodnih godina, festival je tradicionalno održan na Žitnom trgu.

Svakodnevni program je počinjao svečanim defileom učesnika kroz centar grada, koji bi se završio na samom Žitnom trgu. Festivalska bina postavljena u blizini arheološkog lokaliteta Sirmijum ugostila je tradicionalne nošnje, igre, muziku i običaje različitih naroda.

Festival je otvoren nastupima folklornih grupa iz Čilea, Rumunije, Severne Makedonije i Grčke, kao i domaćeg folklornog ansambla „Branko Radičević“. Posebnu pažnju publike je privukao nastup Sjedinjenih Američkih Država (SAD) čiji ansambl se po prvi put našao na ovom festivalu. Na svečanom otvaranju, publici se obratio i humanoidni robot Toša koji je simbolično predstavljao spoj tradicije i savremenih tehnologija.

Značaj koji ovaj događaj ima za očuvanje kulture i tradicije istakao je jedan od dugogodišnjih posetilaca: „Ovo je tradicionalni festival i svake godine dolazimo. Mislim da je očuvanje tradicije veoma važno i da bi ovakvih događaja trebalo da bude više, ne samo u Sremskoj Mitrovici, nego i u drugim gradovima“.

Drugog dana „Srem Folk Festa“ održan je svečani prijem gostiju u Gradskoj kući, gde su učesnici razmenili poklone i iskustva. Večernji program obeležili su nastupi ansambala iz Grčke, Mađarske, Severne Makedonije i Turske, dok se ansambl iz Ekvadora vratio na festival nakon višegodišnje pauze. Mitrovačkoj publici su se po prvi put predstavili i učesnici iz Južne Koreje.

Foto: Ivana Cvjetković

Trećeg dana festivala po prvi put je organizovan i „Beach Sport Fest“ na gradskoj plaži. U sportskim disciplinama na pesku učestvovali su članovi svih domaćih i inostranih ansambala, sa ciljem druženja i međusobnog povezivanja van festivalske scene. Veče su ispunili nastupi ansambala iz Bosne i Hercegovine, Južne Koreje, SAD-a, Čilea i Srbije.

Zatvaranje „Srem Folk Festa“ 2026. obeležili su nastupi ovogodišnjih favorita publike: ansambli iz Čilea, Južne Koreje, Grčke i Kolumbije.

Pored kulturnog značaja, ovogodišnji festival bio je i predmet stručnog istraživanja naučnika sa Aristotelovog univerziteta u Solunu. Tokom festivala sprovedena je analiza među organizatorima, izvođačima i posetiocima sa ciljem da se utvrde ekonomski i turistički efekti koje manifestacija ostvaruje za Sremsku Mitrovicu.

Četvorodnevni nastupi ansambala pokazali su raznovrsnost folklornih tradicija i omogućili publici da se upozna sa kulturama koje joj nisu svakodnevno dostupne. Istovremeno, „Srem Folk Fest“ je nastavio da neguje ideju kulturne razmene kroz zajedničko predstavljanje i druženje učesnika.

Herceg Novi – Grad sa bezbroj stepenika

Mon, 17 Aug 2026 17:18:33 GMT

Impozantni Orjen. Staklasto Jadransko more. Šum i dodir toplog vetra. Poneki talas. Mnogo lica i osmeha. Još više stepenika. Dobro došli u prelepi i jedinstveni Herceg Novi.

Na samom ulazu u Boku Kotorsku, ili kako je najčešće samo zovu Boku, nalazi se Herceg Novi. Uprkos gorostasnom Orjenu koji ga grli sa jedne strane, ovaj divni gradić ima čak dvesta sunčanih dana u godini. Sa druge strane, zapljuskuje ga Jadransko more, koje privlači hiljade turista iz različitih krajeva sveta. Može se reći da je Herceg Novi prava mala slagalica sastavljena iz toliko šarenih delova.

Ovaj grad izdvaja jedinstvena arhitektura – bezbroj stepenika koji vas čikaju da ih pređete. Ulice su uvijene, kamenite, ponekad i strme. No, ništa ne sprečava znatiželjne da istražuju šta ovo mesto ima da ponudi i otkrije o sebi. Sa svih strana dopiru toliko različiti jezici, škljocanje fotoaparata i pogledi zabavljenih lokalaca.

Uprkos velikom izazovu koje stepenice predstavljaju, Herceg Novi je pun života i dobre atmosfere. Opština organizuje veliki broj kulturnih događaja, ali otvara vrata i mnogim pevačima za njihove koncerte. Tokom vrelih julskih večeri, može da se čuje glas Vlade Georgieva sa Kanli kule, da se kupi poneki roman na Međunarodnom sajmu knjiga, i na kraju učestvuje u pesničkim okupljanjima na centralnom trgu.

Naravno, na keju tokom sitnih sati se okupljaju svi oni koji ipak traže dobar provod. Na mirnoj vodi se tada prelamaju raznobojna svetla, vazduh ispunjavaju so i slatkasto voće iz koktela, a grli vas fenomenalno raspoloženje prisustnih.

Foto: Teodora Tešanović

Čari ovog toliko ljupkog grada još su blistavija na svetlosti dana. Stari grad mami najveći broj pogleda, i to sa punim pravom. Kamene zidine nose tragove brojnih istorijskih epoha i nemo svedoče bogatstvu svoga grada. Kaldrma će vas sigurno dovesti do Sat kule, koja uliva najviše znatiželje u prolaznike. Njena lepota se ne krije samo u arhitekturi, već i u zanimljivom običaju da je još uvek čuvaju tradicionalno obučeni stražari. Njihova smena je vrlo simbolična ceremonija, događa se u večernjim časovima i svakako vredi osetiti taj trenutak na svojoj koži.

Herceg Novi je čuven i po nekoliko tvrđava. Forte Mare gotovo da dodiruje more i pruža neverovatan pogled na veliki deo obale. Nešto dalje, nalazi se Kanli Kula. Ova tvrđava je najposećenija među svim, zbog činjenice da je česta žiža okupljanja ljubitelja kulture i umetnosti. Kanli Kula idealna je lokacija za koncerte tokom vedrih letnjih noći, ali se ponekada tamo emituju i aktuelni filmovi. Poslednja tvrđava na spisku znamenitosti jeste Tvrđava Španjola, koju odlikuje orijentalna arhitektura.

Ipak, šetajući i tražeći ili novu avanturu ili idealan hlad na obali mora, svako prolazi čuvenim šetalištem neobičnog imena. Staza „Šetalište pet Danica“ dobilo je svoj naziv po istoimenim devojkama koje su se hrabro borile tokom Drugog svetskog rata. Odlikuje ga brojno rastinje, žamor koji dolazi sa okolnih plaža, pogled koji se gubi u nepreglednom plavetnilu, ali i brojne okolne stepenice i stazice koje vas vraćaju u centar grada.

Ostaje pitanje šta to sve čini gradić u srcu Boke Kotorske? Da li su to izlasci, manifestacije, monumentalni objekti, kaldrmisane ulice, nepregledne stepenice ili kristalno more? Ili je to samo pogled na neuhvatljivo sunce, atmosfera koja osvaja i beskonačan mir koji nekako leži među svim tim kamenim kućama? Možda je to ipak neobjašnjiv osećaj ljubavi koji ostaje utisnut u srce, čak i kada odete daleko od jednog, jedinog Herceg Novog...

44.Festival plivanja i trčanja u Kanjiži

Sat, 15 Aug 2026 18:01:04 GMT

U subotu 8. avgusta severnobanatski grad Kanjiža je po 44. put organizovao svoj tradicionalni Festival plivanja i trčanja, u okviru kojeg su se održale trke na 4 i na 10 kilometara, kao i plivački maraton od 3 kilometra. Takođe, brojni takmičari su učestvovali i u „XL“ kategoriji koja podrazumeva učešće na prepodnevnom plivačkom maratonu, i zatim na popodnevnoj trci od 10 kilometU subotu 8. avgusta severnobanatski grad Kanjiža je po 44. put organizovao svoj tradicionalni Festival plivanja i trčanja, u okviru kojeg su se održale trke na 4 i na 10 kilometara, kao i plivački maraton od 3 kilometra. Takođe, brojni takmičari su učestvovali i u „XL“ kategoriji koja podrazumeva učešće na prepodnevnom plivačkom maratonu, i zatim na popodnevnoj trci od 10 kilometara.

Foto : Aleksa Bošković

Sama manifestacija je u svojim počecima bila „ograničena“ na klasično sportsko takmičenje u trčanju i plivanju u organizaciji lokalnih klubova, da bi kasnije postala ono što joj i samo ime govori – Festival. Pored standardne ponude za posetioce, od besplatne hrane do igara za najmlađe, festivalski smisao ovog događaja su pokazali i takmičari koji su se odazvali u velikom broju, bez obzira na uzrast.

Foto : Aleksa Bošković

Najmlađa učesnica plivačkog maratona nije imala ni 9 godina, dok je najstariji učesnik imao preko 80. Naravno, svaka manifestacija sa 44 godine dugom tradicijiom ima i svoje redovne goste, tako da ni ove godine nisu izostali Ištvan Adam u plivačkom, kao ni Vukosav Trebješanin u trkačkom delu, koji se na kanjiškom maratonu takmiče od njegovog osnivanja.
Pravu lepotu ove manifestacije je pokazala raznolika struktura takmičara koji su, bez obzira na pol, fizičku konstituciju i razliku u godinama, mogli da se oprobaju u trkama kako na kopnu tako i u vodi, čime se najbolje videlo koliko je maraton, kao sportska disciplina, univerzalan i zahtevan za sve učesnike.
Dobrom organizacijom i velikim odzivom takmičara od Budimpešte do Kragujevca, Kanjiža je pokazala da i manja mesta u Srbiji imaju čime da se pohvale, kao i da će kanjiški maraton biti još dugo vremena rezervisan u kalendarima mnogih trkača i plivača sa različitih prostora.

Odbojkaška liga nacija 2026. godine

Thu, 13 Aug 2026 16:21:40 GMT

U finalu ovogodišnje Odbojkaške lige nacija (VNL - Volleyball Nations League), ženska odbojkaška reprezentacija Turske bila je bolja od ekipe Brazila sa 3:1 u setovima, dok je titulu najboljeg tima u muškoj konkurenciji ponela Poljska, koja je u uzbudljivom meču savladala Sjedinjene Američke Države u pet setova.

Takmičenje je održano od 3. juna do 2. avgusta, a ljubitelji odbojke mogli su da uživaju u prenosima tokom celog leta, s obzirom na to da su se smenjivale nedelje u kojima su nastupale ženska i muška konkurencija. U grupnim fazama za borbu među osam najboljih borilo se 18 ekipa. Muška i ženska reprezentacija Srbije učešće su završile u grupnoj fazi sa po pet pobeda i sedam poraza.

Ove godine, VNL za muškarce i žene održan je na više lokacija širom sveta. U muškoj konkurenciji, utakmice grupne faze igrane su u Otavi u Kanadi, Braziliji u Brazilu, Linjiju u Kini, Orleanu u Francuskoj, Gliwicama u Poljskoj, Ljubljani u Sloveniji, Beogradu u Srbiji, Hofman Estatesu u Sjedinjenim Američkim Državama i Osaki u Japanu, dok je završna runda održana u Ningbou u Kini.

Kod žena, domaćini grupne faze bili su Kvebek Siti u Kanadi, Brazilija u Brazilu, Nanjing u Kini, Ankara u Turskoj, Pasig na Filipinima, Bangkok na Tajlandu, Beograd u Srbiji, Hong Kong i Osaka u Japanu, dok je završni turnir održan u Makau.

Foto: Jovana Lakić

Beograd je drugu godinu za redom dobio priliku da bude domaćin takmičenja VNL. U periodu od 8. do 12. jula, grad je bio centar ženske odbojke, a od 15. do 19. jula - muške reprezentacije. Utakmice su odigrane u Beogradskoj areni, gde su ljubitelji sporta i odbojke imali priliku da uživaju u vrhunskim mečevima i podrže našu reprezentaciju.

Najzanimljiviju utakmicu ženska odbojkaška reprezentacija Srbije odigrala je protiv Francuske u okviru treće sedmice takmičenja, 9. jula. Bio je to vrlo dinamičan susret, pun borbe i jakog kvaliteta, koji se završio u korist Francuske, nakon velikog preokreta.

Atmosfera u Beogradskoj areni je bila na najvišem nivou. Najveći deo tribina je bio popunjen, bila su tu i deca sa raznim transparentima, glasno su navijali i bodrili naše svetske i evropske šampionke. Od samog zagrevanja, publika je pružila neverovatnu podršku odbojkašicama, te su ispunili sva očekivanja za jedno od najznačajnijih međunarodnih odbojkaških takmičenja. Organizacija je bila na vrhuncu, a Beograd je još jednom potvrdio da može da bude domaćin ovakvih sportskih događaja. Tokom dana odigrani su mečevi ostalih reprezentacija, dok je ova utakmica ostavljena za kraj.

U areni su podršku našim devojkama takođe pružale i brojne slavne odbojkaške zvezde, kao što su deo muške reprezentacije Srbije, mlađe selekcije ženske odbojkaške reprezentacije, a i naša reprezentativka, Katarina Dangubić, koja se, nažalost, povredila tokom klupske sezone i primorana je da odsustvuje sa terena, ali je došla kako bi pružila podršku svojim saigračicama.

Naše odbojkašice su započele meč snažno i silovito i pred punom Beogradskom arenom, imale su jedan cilj – pobedu. Zahvaljujući odličnoj igri naših devojaka, osvojile su prva dva seta, sigurne u sebe. Nakon drugog seta, većina prisutnih u areni je bila sigurna da će to biti još jedna pobeda naše selekcije. Međutim, reprezentacija Francuske je pokazala otpor u trećem setu, znatno su podigle nivo igre, smanjile broj grešaka i boljom igrom osvojile naredna dva seta i izjednačile rezultat, što je publiku ostavilo zatečenom, ali su dobili još veću želju da podrže naše devojke.

Foto: Jovana Lakić

U petom, odlučujućem setu, vodila se velika borba oba tima. Igralo se poen za poenom, reprezentaciju Francuske je gurala želja za pobedom Srbije pred njihovom publikom, dok je reprezentacija Srbije imala sjajnu podršku u areni i želeli su da se „oduže“ prisutnima i da im posvete pobedu. Nažalost, sreća nije bila na strani naše reprezentacije, pa su nakon nešto više od dva sata igre, izgubili utakmicu rezultatom 3:2.

Borile su se izabranice Zorana Terzića, ali nastavljen je neslavan niz poraza u pet setova koji traje još od finala Evropskog prvenstva protiv Turske 2023. godine. U VNL-u ove godine bolje od naših devojaka u pet setova bile su i Italija, Japan, Belgija i Poljska. Kao i do sada, Odbojkaška liga nacija bila je prilika da se ostavi prostor za podmlađeni sastav, da se pokaže šta se ume na terenu i da se pripremi za predstojeće reprezentativno takmičenje. Snažan utisak ostavila je primač Nina Čajić koja iz utakmice u utakmicu bila sve bolja, dok je Bojana Gočanin ponela priznanje najboljeg libera turnira.

Muška reprezentacija nije mogla protiv Turske i Slovenije u areni na Novom Beogradu, pa su ta dva meča brzo završena ubedljivim rezultatom za goste. Velika borba vodila se protiv Nemačke, međutim slavili su protivnici nakon preokreta sa 2:3 u setovima. Poslednje nedelje u srpskoj prestonici, reprezentacija Srbije bolje je bila od Ukrajine sa 3:1, ali to nije bilo dovoljno za prolaz u nokaut fazu.

Očekivalo se da će Italijanke kao aktuelne svetske i olimpijske šampionke uspeti da odbrane VNL zlato, međutim na put im je u polufinalu stala reprezentacija Brazila koja je fenomenalnom igrom otišla na megdan Turkinjama. Reprezentativke Italije okitile su se bronzanom medaljom u meču za treće mesto protiv Kine, dok su Brazilke još jednom poklekle u finalu, pa je tako ekipa Danijelea Santarelija osvojila drugu VNL titulu u istoriji.

Izabranici Nikole Grbića nastavili su da nižu uspehe i medalje, te su nakon preokreta u finalu bili bolji od momaka iz Sjedinjenih Američkih Država, sa 3:2 i tako odbranili titulu najboljeg. U borbi za treće mesto Slovenija je pobedila Japan nakon četiri seta.

Naredno odbojkaško takmičenje koje nas očekuje jeste Evropsko prvenstvo. U konkurenciji dama takmičenje je na programu od 21. avgusta do 6. septembra, a momci će se za titulu najboljeg na evropskoj smotri boriti od 9. do 26. septembra.

Ulepšavanje života jednim klikom

Fri, 07 Aug 2026 16:27:05 GMT

Prva stvar koju uradimo čim otvorimo oči i poslednja koju uradimo pre nego što ih sklopimo – ulazimo na Instagram da vidimo šta ima novo, a zapravo ulazimo u sve veću zamku za psihu koju nam Instagram krišom plasira. Dok skrolujemo kroz objave i storije prijatelja na Instagramu, scene se smenjuju kao na traci: ogromne dnevne sobe okupane jutarnjim suncem u kojima nema ni trunke nereda, sve je na svom mestu, a nameštaj je po poslednjoj modi, devojke besprekornog tena i savršeno isklesanih tela koje prikazuju nemoguće izvodljivu dnevnu rutinu, parovi koji se smeju na elitnim destinacijama i uspešni mladi ljudi koji već u dvadesetim vode sopstvene biznise i koji su kupili svoj prvi stan. Sve izgleda lepo, lako, dostupno i – savršeno.

Međutim, iza estetski privlačnih filtera i pažljivo odabranih kadrova krije se kompleksna psihološka zamka koja najsnažnije pogađa one najranjivije – mlade. Instagram je od platforme za deljenje trenutnih fotografija i beleženje uspomena, evoluirao u globalni izlog idealnih života i poligon za takmičenje ko će bolje da odglumi savršenstvo.

Foto:unsplash

Danas se od korisnika ne očekuje samo da zabeleže trenutak, već da ga obavezno i koriguju, osvetle, izobliče, provuku kroz filtere, iseku, tako da izbace svaku nesavršenost. Rezultat toga je paralelna stvarnost, u kojoj niko nema loš dan, celulit, finansijske probleme niti porodične nesuglasice. U toj nepostojećoj stvarnosti, lekarski rezultati su svima ispravni, mentalno zdravlje je perfektno, vaga je uvek na idealnoj kilaži, a ormani su puni brendirane garderobe. Za mlade ljude koji su u fazi formiranja identiteta, ovo konstantno „savršenstvo” postaje ogledalo u kojem se ogledaju, a problem nastaje kada shvate da njihova svakodnevica – sa malim džeparcem, ispitnim rokovima, nesigurnostima i običnim sobama – ne liči na ono što vide na ekranu.

Kako bismo dublje razumeli ovaj fenomen, važno je osvrnuti se na reč struke. Psihološkinja Dragana Ivanović, koja radi u srednjoj školi, objašnjava da ljudi imaju urođenu potrebu za poređenjem i uklapanjem kako bi potvrdili sopstveni uspeh i vrednost.

“Živimo u veoma brzom vremenu, a društvene mreže postale su prostor u kojem se ljudi predstavljaju drugima. Mladima je važno da ostave dobar utisak, budu prihvaćeni i prikazani kao zanimljivi i uspešni. Međutim, Instagram svakodnevno nameće nove standarde i očekivanja koja su za većinu tinejdžera teško dostižna, naročito imajući u vidu da najveći broj njih potiče iz porodica srednje klase. Kada nisu u mogućnosti da ispune te standarde, kod mladih se može razviti osećaj manje vrednosti, koji vremenom može prerasti i u ozbiljnije dijagnoze”, navodi Ivanović.

Psihološkinja ističe da se u svom radu često susreće sa mladima, naročito devojčicama, koje osećaju stid zbog svog porekla ili zanimanja svojih roditelja, najčešće zato što ne mogu da priušte odeću i modne dodatke koji su trenutno popularni na društvenim mrežama. U želji da njihova deca ne budu izložena odbacivanju, podsmehu ili osećaju manje vrednosti, roditelji se često upuštaju u dodatne troškove i finansijska odricanja:

“Trenutno je veoma popularno da se punoletstva organizuju gotovo kao svadbe. Međutim, motiv često nije porodično okupljanje ili želja za proslavom, već potreba da se događaj predstavi na društvenim mrežama. Mladima je važno da njihovi pratioci vide fenseraj, raskoš i glamur, jer se to često povezuje sa društvenim statusom i uspehom”, objašnjava Ivanović.

Ona dodaje da je samo tokom ove godine više osoba iz njenog okruženja podiglo kredit kako bi finansiralo proslavu punoletstva svog deteta.

Jedan klik i nekoliko sekundi doterivanja fotografije kreiraju iluziju koja kod mladih izaziva dubok osećaj nesigurnosti. Kada konstantno gledate savršena tela, skupe brendove i uspešne veze, podsvesno počinjete da verujete da svi ostali žive bolje od vas, što vodi ka anksioznosti, depresivnim raspoloženjima i hroničnom manjku samopouzdanja. Mladi često zaboravljaju da na Instagramu ne vide nečiji stvarni život, već pažljivo režiranu selekciju najboljih trenutaka.

Foto:pexels/helenalopes

U cilju proveravanja kako ova teorija funkcioniše u praksi, putem platforme Google upitnik, sprovedena je i mini-anketa među korisnicima društvenih mreža, uzrasta od 18 do 25 godina.

Rezultati pokazuju jasno poklapanje sa teorijom, jer iako su svesni da je reč o iluziji, mladi i dalje snažno podležu njenom uticaju. Čak 80% ispitanika priznalo je da svesno koristi filtere ili aplikacije za obradu fotografija – najčešće Lightroom ili FaceApp pre nego što objavi sliku, navodeći kao glavni razlog želju da sve izgleda privlačnije i da se uklopi u trenutni trending na Instagramu. Na pitanje da li se nakon gledanja tuđih profila osećaju lošije u vezi sa sopstvenim životom, 68% mladih je odgovorilo potvrdno, pri čemu su najveći okidači tuđi uspesi u ljubavnim odnosima, karijeri i savršen fizički izgled.

Pored toga, više od polovine ispitanika proverava broj lajkova u prvih deset minuta nakon objavljivanja sadržaja, što ukazuje na to da potvrda na mrežama direktno hrani ili urušava njihov ego i da je korisnicima mreža neophodna potvrda drugih da je nešto lepo.

Jedna od učesnica ankete, Tamara Božičević, studentkinja treće godine medicine, otvoreno govori o tome kako, iako je svesna da influenseri često provode sate uređujući i montirajući sadržaj i da iza „savršene slike“ stoji stvarnost koja je nevidljiva, ipak ponekad oseća tugu i preispituje sebe. Kako navodi, to se posebno dešava kada uči za ispite u svojoj maloj sobi u studentskom domu, dok na društvenim mrežama prati prikaze „idealnih“ dnevnih rutina svojih vršnjaka:

“Spremam ispit iz patologije već mesecima. Često spavam po nekoliko sati dnevno jer ne uspevam sve da stignem da naučim, a onda na Instagramu vidim kako nečiji dan izgleda savršeno: trčanje, masaža, pedikir, kafa sa drugaricama, večera u restoranu, pa uveče brzinski prelistavanje skripte i sutradan desetka. To su čiste laži i ulepšavanja koja te izbace iz ravnoteže”, objašnjava Božičević.

Život se sve manje živi zbog samog iskustva, a sve više zbog toga kako će to iskustvo izgledati u aplikaciji i koliko će lajkova imati. Ulepšavanje života jednim klikom neće nestati jer su tehnologija i algoritmi previše napredovali, pa ključ leži u razvijanju digitalne pismenosti i kritičke svesti. Mladi moraju aktivno da biraju sadržaj koji konzumiraju, a Instagram može biti prostor za inspiraciju, ali samo onda kada naučimo da povučemo oštru granicu između ekrana i stvarnosti, jer se na kraju dana pravi život ne meri lajkovima, a najlepši trenuci obično ostanu neuslikani, zabeleženi u pamćenju, a ne na telefonu.

UFC Beograd: Beograd polaže ispit

Wed, 05 Aug 2026 09:43:03 GMT

U subotu je u Beogradskoj areni održana prva UFC priredba u istoriji Srbije. U glavnoj borbi dana, srpski borac Uroš Medić pobedio je američkog borca Danijela Rodrigeza tehničkim nokautom u prvoj rundi.

Rođeni Novosađanin je odmah na startu borbe sjajnim uvodnim udarcima pokazao nadmoć nad američkim borcem i posle samo 30 sekundi ostvario novu pobedu u kategoriji do 77 kilograma. Mediću je ovo petnaesta pobeda i još jedna u nizu završena nokautom. Na pitanje koga želi za sledećeg protivnika, rekao je da želi engleskog borca Liona Edvardsa kome je poručio „da prestane da se krije“.

Pored Medića, UFC Beograd je imao priliku da ugosti mnoge borce iz Srbije i regiona. Već dobro poznati UFC borac Aleksandar Rakić je takođe ostvario pobedu na ovoj priredbi. On je pobedio Poljaka Marćina Tibura posle odluke sudija. Ovo je „Raketi“ prva pobeda posle pet godina i četiri vezana poraza u najjačoj borilačkoj organizaciji na svetu. Ovo mu je bio debi u teškoj kategoriji (prethodno se takmičio u polu teškoj do 93 kg).

Foto1: preuzeto sa sajta MMA Fighting

Pored Rakića, pobede na ovoj priredbi jeostvario i Borislav Nikolić. Šampion promocije BRAVE je pokazao zašto se dugo čekao njegov nastup u UFC-u. On je posle loše prve runde uspeo da se vrati i nadjača svog protivnika Marka Vologdina iz Rusije. Pobedio je jednoglasnom odlukom sudija. Nina Nikolija Milošević je nokautom u prvoj rundi savladala Amerikanku Hejli Kauan i tako ostvarila pobedu. Na sceni se prestavio i srpski teškaš Jovan Leka, koji je sjajnim midl-kikom oborio protivnika i sa još završnih udaraca ostvario pobedu nad nemačkim borcem Aleksanderom Popekom.

Kao na svakom takmičenju, bila je tu i druga strana medalje. Prvi crnogorski borac Miloš Janičić je izgubio svoj meč od francuskog borca Noe Gunjona, jer je na startu borbe posle lou-kikova od strane Francuza povredio skočni zglob. Nakon toga ga je rival primorao na predaju gušenjem. Na svom debiju je takođe izgubio slovački borac Vlasto Čepo. „El Čapo“ je publiku osvojio kada je prilikom ulaženja, ušao uz pesmu „Đurđevdan“. Njega je pobedio američki borac Gilbert Urbin. Marina Spasić će ući u istoriju kao prva srpkinja koja se borila na UFC-u, ali nažalost doživela je poraz od Brazilke Stefani Lusijano.

Ovaj događaj će ostati upamćen zbog velikog broja gledalaca, sjajne atmosfere, ali i zbog rekorda koji je oboren. Od 14 borbi, čak 12 je završeno nokautom ili submišunom. Poslednji put kada je UFC došao na ove prostore bilo je to 2016. godine, ali fanovi se nadaju da će se ubudućnosti UFC vratiti u prestonicu Srbije, pošto zasigurno možemo reći da je Beograd položio „ispit“.

01.11.2034: Fotografijom protiv zaborava

Mon, 03 Aug 2026 20:30:28 GMT

Diplomska izložba studenta odseka za Medijske studije, Marka Antića, održana je pre nešto više od nedelju dana u Čereviću, selu kraj Novog Sada. Antić je ujedno i foto-reporter Univerzitetskog Odjeka, a većina fotografija koje je na svojoj izložbi prikazao nastale su upravo tokom terenskog rada za našu redakciju.

Koncept izložbe pod nazivom “01.11.2034” čini deset fotografija koje su naizmenično osvetljene reflektorima tokom izlaganja i jedne fotografije koja je prikazana na projektoru.

Izložba 1.11.2034 predstavlja vodič kroz deset godina, od 1. novembra 2024. godine, do istog datuma 2034. godine, postavljajući pitanje šta ćemo pamtiti, a šta zaboraviti iz vremena studentskih protesta.

Pred vama je razgovor koji smo vodili sa našim kolegom, novinarom i umetnikom koji je tokom studentskih protesta stajao iza objektiva i čitaocima prenosio šta se tokom godinu dana dešavalo u Novom Sadu, Kuli i drugim mestima u Srbiji.

Šta misliš da ćeš ti vremenom zaboraviti iz ovog perioda i kako si odabrao baš ovih deset fotografija?

Verovatno sam dosta toga zaboravio, mnogo toga vremenom padne u drugi plan i teško je unapred znati koji će trenuci postati važni. Zato ova izložba nema fiksan skup od deset fotografija, već živi koncept koji će se menjati sve do 2034. godine. Najsvežiji rad nastao je sasvim neplanirano, pre samo tri meseca tokom izbora u Kuli, u trenutku kada je izložba već bila u pripremi.

Moj plan je da postavka funkcioniše po principu rotacije, sa svakom novom fotografijom koja uđe, jedna od postojećih izlazi. To što neke slike trenutno nisu deo postavke ne znači da su zaboravljene, već samo da trenutno diktat koncepta ili važnost trenutka prednost daje drugima.

Kako si se osećao dok su te fotografije nastajale i na koji način se u tom procesu menjao tvoj doživljaj umetnosti, fotoreporterstva i sopstvene uloge u medijima?

Dok se sve ovo dešavalo, bio sam pre svega student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, pa tek onda fotograf i novinar. Kada su protesti počeli, nisam planirao da se bavim novinarstvom, ali sam iza sebe imao osam godina fotografije i znao sam da je to moj način da zabeležim trenutak. Posebno jer sam 1. novembra, samo sat vremena pre pada nadstrešnice, bio na stanici sa devojkom. Sav taj strah, bes i zbunjenost morao sam da izrazim kroz objektiv.

Vremenom se moj pristup promenio: u početku sam bio više okrenut sebi i sopstvenom doživljaju, dok sam danas više okrenut publici i novinarskoj brzini. Zato je većina fotografija na izložbi i nastala u tih prvih šest meseci, u trenutku kada sam fotografijom uspevao da izrazim ono što svi kolektivno osećamo.

Foto: Nebojša Jerković

Jedna od tvojih fotografija prikazuje policajce, aktiviste i političare zajedno. Šta za tebe kao autora predstavlja ta fotografija?

Ta fotografija je više fotoreporterska nego umetnička jer ima izuzetnu informativnu vrednost, a u njoj se sadržajno nalazi sve što čini suštinu te scene. Na njoj su policajci, aktivisti i političari, a njihovi izrazi lica tačno govore o tome kako se ko odnosi prema celoj situaciji, ali i prema nama novinarima.

Dok su jedni postiđeni i to rade iz nekih svojih nužnosti, drugi se ponosno smeju, drže da smo nevažni, naivni i nezreli, pa nam na neki način čak i poziraju. Ipak, u svakom policajcu na toj fotografiji vidi se autentičan, lični pogled na sve što se dešava. Drago mi je što nisu pokriveni maskama i što nemaju uniformisane stavove, jer se i među njima jasno vide razlike. Ne bih voleo da generalizujem, niti izjednačavam bilo koju grupu, ali mislim da ova fotografija, iako primarno informativna, nosi i umetnički značaj upravo zato što na jednom mestu spaja sve te slojeve i reakcije.

Posebnu pažnju privlači portret policajca u kordonu kome se samo oči vide ispod šlema. Kakvu priču nosi taj pogled i šta nam on govori o pojedincu unutar struktura kordona?

Taj portret je preživeo brojna filtriranja arhive upravo zbog upečatljivog pogleda tog čoveka. Na prvi pogled privlače te njegove plave oči, ali kada pažljivije analizirate lice, na jednoj strani vidite uplašenost, a na drugoj spremnost na izvršenje zadatka.

Fotografija je nastala izdaleka, u trenutku dok se formirao kordon tokom građanske neposlušnosti i blokade kod Futoške pijace. To je onaj međuprostor, pauza pre same komande kada oni nisu samo deo lanca, već pojedinci u trenutku razmišljanja. Iz njih u tom času izbija i zabrinutost i strah; svesni su opreme koju nose i činjenice da jedan pogrešan udarac nekog može koštati života, ali istovremeno kalkulišu i kako da profesionalno sprovedu naređenje.

Na terenu sam često gledao tu dinamiku u kordonu, studente koji razgovaraju sa policajcima, razmenu osmeha, pa i simpatija ili brige. Zato je pogrešno pojednostavljivati stvari i sve stavljati u isti koš. Ne kažem da ne postoji jasna odgovornost, ali ovaj portret hvata baš onaj trenutak kada su ti ljudi nakratko sami sa sobom i svojom savešću.

Koliko je izazovno sažeti dvogodišnja dešavanja u deset radova, a da pritom u drugi plan ne padnu priče iz manjih sredina poput Zrenjanina ili Kule?

Nije mi bio cilj da bilo šta pojednostavim. Želeo sam da kroz svega deset fotografija obuhvatim što više detalja i slojeva svega što nam se dešavalo u poslednje dve godine, jer pojedine slike u sebi nose više paralelnih priča.

Iako sam izveštavao i iz Beograda i iz Kule i iz Novog Sada, svestan sam svoje pristrasnosti prema Novom Sadu kao student Filozofskog fakulteta. S druge strane, pošto sam iz Zrenjanina, dobro znam kako se male sredine i njihove specifične perspektive lako zaborave i padnu u drugi plan. Uvek postoji rizik da se neke situacije potisnu, ali ove fotografije služe upravo tome - da sačuvaju od zaborava i te, često nevidljive priče.

Šta za tebe kao mladog novinara na početku karijere znači to što se prva izložba održava u Čereviću, a u isto vreme već dobijaš pozive i za izlaganja u inostranstvu?

Izuzetno sam ponosan što sam medijsku karijeru započeo u studentskoj redakciji Univerzitetski odjek na svom fakultetu. Imao sam priliku da učim uz profesore i kolege koji su, pre svega bili hrabri i spremni da pošteno i profesionalno rade svoj posao, a nas stalno motivišu da idemo tim putem.

Nije slučajno što se prva izložba dogodila baš u Čereviću. Bilo je pokušaja da se ona ne desi, jer u Novom Sadu, uprkos prostorima poput Studentskog kulturnog centra, teme kojima se bavim nisu poželjne. To stvara ozbiljnu autocenzuru, poručuje se mladim ljudima da biraju “sigurnije” teme ako žele prostor. Meni je, međutim, potpuno prirodno da se kao student bavim onim što trenutno živimo i ne bih pristao na kompromise da bih dobio galeriju.

Beskrajno sam zahvalan mentoru, profesoru Vukašinu Živaljeviću, Klubu ljubitelja stripa i Draganu koji su mi otvorili vrata u Čereviću. Pokazalo se da uz volju uvek postoje dobri ljudi, a velika posećenost izložbe potvrdila je da publika želi ovo zajedničko iskustvo, baš kao i u novinarstvu. Posebna mi je čast što se u oktobru izložba seli u Austriju, na poziv jednog tamošnjeg univerziteta. To ne bi bilo moguće bez podrške mojih profesora i mentora, koji su me povezali sa uglednim ljudima u struci. Sve ovo je dokaz da, uprkos preprekama, imamo razloga da ostanemo motivisani i ne odustajemo.