Najnovije Vesti

Centar Novog Sada u ritmu džeza

Fri, 10 Jul 2026 17:59:40 GMT

Prvo veče Novosadskog džez festivala, održano u petak 3. jula, okupilo je veliki broj ljubitelja džeza na nekoliko lokacija u centru Novog Sada. Tokom večeri publika je imala priliku da prati program koji je obuhvatio slušaonicu posvećenu Majlsu Dejvisu, nastupe domaćih i međunarodnih izvođača, kao i glavni koncert večeri u Letnjem bioskopu Kulturnog centra Novog Sada.

Program je počeo u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada, gde je organizovana slušaonica „Miles Davis Listening Lounge“, posvećena jednom od najznačajnijih džez muzičara 20. veka. Posetioci su razgledali izložene vinilne ploče, razgovarali o stvaralaštvu Majlsa Dejvisa i pripremali se za nastavak večernjeg programa.

Nakon uvodnog programa festivalska atmosfera preselila se na otvorene gradske lokacije. U isto vreme održani su koncerti sastava Deep Steady na Katoličkoj porti, kvarteta Valerije Šurgaline u Njegoševoj ulici i seksteta Borisa Hložana u Ulici Laze Telečkog. Mnogi posetioci obilazili su više lokacija kako bi tokom jedne večeri poslušali nekoliko različitih izvođača. Na trgovima i ulicama okupljali su se prolaznici koji su zastajali da poslušaju muziku, dok su se među posetiocima mogle videti i porodice sa decom. Aplauzi između kompozicija i nakon upečatljivih solo deonica pratili su gotovo svaki nastup.

Među posetiocima bio je i Jovan Bajić, koji Novosadski džez festival posećuje već nekoliko godina. Kako kaže, upravo ga raznovrstan program iz godine u godinu vraća ovoj manifestaciji.

„Ovde dolazim već godinama. Sviđa mi se što svake sezone mogu da čujem nešto novo, ali i da uživam u nastupima vrhunskih muzičara. Posebno mi se dopada što se koncerti održavaju na više lokacija u gradu“, rekao je Bajić.

Foto: Tijana Raičević

Centralni događaj prve festivalske večeri bio je koncert Avišaja Koena u Letnjem bioskopu Kulturnog centra Novog Sada. Prostor ispred bine bio je ispunjen pre početka nastupa, a publika je koncert pratila pažljivo, nagrađujući izvođače dugotrajnim aplauzima nakon svake kompozicije.

Festival je privukao i veliki deo omladine. Studentkinja Katarina Svorcan kaže da je ove godine prvi put posetila Novosadski džez festival i da ju je najviše iznenadila atmosfera.

„Ne slušam džez svakodnevno, ali sam došla zbog preporuke prijatelja. Atmosfera je odlična i baš mi se sviđa sadržajnost programa i što možemo da prošetamo od jedne do druge bine i čujemo nekoliko različitih bendova za jedno veče“, rekla je Svorcan.

Po završetku glavnog koncerta deo publike vratio se na Katoličku portu, gde je program nastavljen nastupima sastava Jazzysad i trubačice Milene Kasado. I u kasnim večernjim satima ispred bine su se zadržavali brojni posetioci, dok su prolaznici zastajali privučeni muzikom koja je dopirala iz centra grada.

Sudeći po posećenosti i reakcijama publike, prvo festivalsko veče proteklo je u znaku dobre atmosfere i velikog interesovanja za program. Koncerti na više lokacija pretvorili su centar Novog Sada u otvorenu muzičku scenu, pa su, osim verne festivalske publike, u programu uživali i brojni slučajni prolaznici koji su se tokom večernje šetnje zadržavali ispred bina.

Orlovi ubedljivi na krilima Jokića

Wed, 08 Jul 2026 15:47:13 GMT

Кošarkaška reprezentacija Srbije uspešno je završila prvu fazu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2027. godine, pošto je u poslednja dva kola ostvarila pobedu protiv Švajcarske i Bosne i Hercegovine. „Orlovi“ su najpre slavili na gostovanju u Friburgu rezultatom 97:73, a zatim su pred domaćom publikom u Beogradu savladali Bosnu i Hercegovinu sa 94:81 i tako overili plasman u narednu fazu kvalifikacija.

Nakon dva poraza od Turske u prethodnim kvalifikacionim prozorima, naši momci su dobili veliko pojačanje u najboljem košarkašu današnjice, Nikoli Jokiću. On je kao kapiten predvodio ekipu sačinjenu od 12 košarkaša, koji su krenuli put Švajcarske.

Domaćini su u ovaj meč ušli motivisano, te su sa dobrim procentima šuta držali rezultatski egal sve do kraja treće četvrtine. Momirov i Tanasković su u tom trenutku našoj selekciji doneli prvo dvocifreno vođstvo na utakmici. U poslednjoj deonici, „Orlovi“ su potpuno preuzeli kontrolu, povećavali razliku iz minuta u minut i bez neizvesne završnice stigli do ubedljivog trijumfa – 97:73.

Najefikasniji u reprezentaciji Srbije bili su Nikola Jokić i Nikola Jović sa po 22 poena. Pored njih, dvocifreni su bili i Nikola Tanasković sa 16, Aleksa Avramović sa 13 i Stefan Momirov sa 11 poena.

Drugi test za izabranike Dušana Alimpijevića bila je reprezentacija Bosne i Hercegovine. Pred punim tribinama dvorane Aleksandar Nikolić, naši košarkaši su od samog starta utakmice nametnuli svoj ritam.

Foto: Boris Radić

Srbija je prvu četvrtinu dobila sa 27:15, a do odlaska na odmor prednost je povećana na 54:35. Iako je Bosna i Hercegovina u nastavku pokušala da se vrati u meč i dobila treću četvrtinu, domaća reprezentacija nije dozvolila neizvesnu završnicu i sigurnom igrom sačuvala dvocifrenu prednost do samog kraja susreta.

Najefikasniji igrač utakmice bio je Nikola Jović sa čak 32 postignuta poena, uz odličan šut za tri poena (7/9). Još jednu vrhunsku partiju pružio je Nikola Jokić, koji je ostvario tripl-dabl učinak od 20 poena, 10 skokova i 11 asistencija, potvrdivši ulogu lidera reprezentacije. Zapažen je bio i Nikola Đurišić sa 16 poena, dok je u selekciji Bosne i Hercegovine najbolji bio Luka Garza sa 16 poena.

Ovim pobedama Srbija je prvi krug kvalifikacija završila sa učinkom od četiri pobede i dva poraza, čime je obezbedila plasman u drugu fazu takmičenja. U toj fazi čekaju ih Italija, Litvanija i Island, reprezentacije koje su u grupi D zauzele prve tri pozicije.

Sledeći termin kvalifikacionih prozora predviđen je za kraj avgusta. U ovom terminu naši košarkaši prvo dočekuju Island, a zatim idu put Italije.

Folklor, tradicija i zajedništvo – Održana 29. Republička smotra folklornih ansambala sela Srbije u Kličevcu

Tue, 07 Jul 2026 08:43:12 GMT

Pesma, igra i narodna nošnja obeležili su i ove godine Republičku smotru folklornih ansambala sela Srbije (SFAS), koja je tokom dve večeri okupila brojne učesnike i posetioce u selu Kličevac, nadomak Požarevca. Ova manifestacija, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i Grada Požarevca, po 29. put je pokazala koliko su tradicija, zajedništvo i folklor važan deo kulturnog identiteta Srbije.

Program je počeo 27. juna, u 20 časova, svečanim defileom domaćina i učesnika koji su nastupali prvog dana SFAS-a. Oni su prošetali kroz selo i ukratko se publici predstavili isečcima iz svoje igre, kako bi ih zaintrigirali da ostanu do kraja programa. Ovogodišnja smotra imala je i humanitarni karakter, jer su se prodajom domaćih proizvoda i rukotvorina koje su pripremili udruženja žena iz Kličevca i okolnih sela prikupljala sredstva za malog Jakšu.

Ove godine SFAS je okupio preko 400 učesnika, a takmičili su se folklorni ansambli iz Stamnice, opština Petrovac na Mlavi, Omoljice, opština Pančevo, Vreoca, opština Lazarevac, Jovca, opština Ćuprija i Žarkovca, opština Ruma, nastupom prvog dana. Drugog dana smotre učestvovali su i Lugavčine, opština Smederevo, Bagrdana, opština Jagodina, Novih Kozaraca, opština Kikinda, Sikola, opština Negotin, Bačine, opština Varvarin i Gornje Batočine, opština Batočina. Stručni žiri činili su etnomuzikološkinja Mirjana Drobac, viši savetnik etnografskog muzeja u Beogradu Miroslav Mitrović i koreograf Srboljub Ninković.

Foto: Sofija Stefanović

Dok se druge večeri, 28. juna, nakon nastupa preostalih takmičara čekala odluka žirija, publiku je zabavljao trubački orkestar Dragačevske trube. Iako je većanje žirija potrajalo, to nije pokvarilo dobru atmosferu SFAS-a, gde su se različiti ansambli na samom kraju večeri, uz odlično zasvirano užičko kolo Dragačevskih truba, uhvatili u igru i zajedno sa publikom, uprkos visokim temperaturama i umoru, istrajali u kolu koje je trajalo preko deset minuta.

Pobedu je na kraju odnelo Kulturno-umetničko društvo Žika Lazić iz Lugavčine, druga nagrada pripala je Kulturno-umetničkom društvu Petar Kočić iz Novih Kozaraca, a treće mesto osvojilo je Kulturno-umetničko društvo Sveta Milanović Pote iz Bagrdana.

„Očuvanje folklorne tradicije sela Srbije kroz ovakve manifestacije, kao što je SFAS, predstavlja blago naše tradicije i kulture, ne samo zato što su retkost, već i po pravoj, istinskoj vrednosti. Današnjoj omladini baviti se folklorom često nije IN i u trendu, a lično smatram da je bavljenje folklorom pre svega deo kućnog vaspitanja, zato je glavni zadatak na roditeljima da upišu decu na folklor, kako bi imali najlepše uspomene, naučili šta znači zajedništvo, ali i sačuvali deo svakog od nas i u amanet ostavili narednim generacijama“ istakla je Jelena Dragomirović, jedna od članica Kulturno-umetničkog društva Milenko Stojković, koje je uz Centralni Savez amatera Srbije i Mesne zajednice Kličevac organizator SFAS-a od njegovog početka.

Program je zatvoren gromoglasnim aplauzom i vatrometom, uz napomenu voditelja da u kalendarima sačuvamo datum za sledeći, jubilarni, 30. SFAS.

Ko je bio Edin Avdić?

Fri, 03 Jul 2026 17:12:03 GMT

Malo je sportskih komentatora čiji su prenosi ostali upečatljivi podjednako kao i sami mečevi. Navijači i nakon nešto više od 13 godina dobro pamte taj glas, uzvike “Teletović sa parkinga”, ali i “Kecmaan, ide trojka”. Tokom proteklog meseca upravo ove komentare mogli smo čuti nebrojano puta, ali uz podsećanje na nenadoknadiv gubitak. Sportski novinar i komentator Edin Avdić iznenada je preminuo 3. juna 2026. godine u Beogradu. Sećanja na njegov rad ostaće duboko urezana među ljubiteljima sporta, pa se zato danas prisećamo ko je zapravo bio i zbog čega su mnogi zahvaljujući njegovim prenosima zavoleli košarku.

Edin Avdić rođen je u Sarajevu 19. juna 1979. godine i bio je sportski novinar, komentator i kolumnista. Prve košarkaške korake u detinjstvu napravio je u sarajevskom klubu Bosna, gde je igrao na poziciji beka, a zatim i kao plejmejker.

Foto:screenshot/X&O's chat/youtube

Ljubav prema košarci opstala je i van terena, pa je tako u Sarajevu završio novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Prvi posao dobio je na Federalnoj televiziji, nakon čega je prešao na OBN televiziju. Od 2009. godine je radio na televiziji Arena Sport. Zajedno sa Nenadom Kostićem stasao je kroz prenose mečeva NBA lige.

Jedan od najupečatljivijih trenutaka zajedničke karijere desio se 25. aprila 2009. godine u Zagrebu. Tada je Dušan Kecman postigao istorijsku trojku sa tri četvrtine terena za pobedu Partizana protiv Cibone u finalu ABA lige, a Edinov i Nenadov urlik oduševljenja ostao je ukorenjen među poznavaocima košarke.

Početkom 2026. godine dobio je otkaz na Areni Sport, a nagađa se da su glavni razlozi za to bili politički. Iako se Avdić nije direktno oglašavao po ovom pitanju, u jednom od svojih podkasta zahvalio se javnosti na podršci i naveo da nema sve informacije o situaciji, te da ne želi da iznosi spekulacije dok ne bude imao potpunu sliku.

Avdić je sa kolegom Milošem Jovanovićem bio domaćin košarkaškog podkasta „Udvajanje“, dok je imao i svoj autorski podkast „X&O’s chat“ na TV Una. Ovaj podkast bio je veoma popularan, a Edin je uspevao da dođe do najvećih košarkaških zvezda i trenera. Među njima su Nikola Jokić, Željko Obradović, Svetislav Pešić, Jan Veseli, Vasilis Spanulis...

Edin Avdić ostaće upamćen kao jedan od najpoznatijih sportskih novinara na ovim prostorima. Iako više nećemo imati priliku da čujemo nove mudrolije iz enciklopedije, ostaće zahvalnost na tome što smo imali priliku da slušamo njegova ljubavna pisma upućena košarci.

Frankenštajn – Genijalnost, ludilo i vizuelna raskoš Del Torovog sveta

Thu, 02 Jul 2026 13:44:26 GMT

Da li je ljudskost stvar prirode ili izbora i gde leži granica između ambicije i ludila, pitanja su na koja Frankenštajn (2025) ne daje jednostavan odgovor. Del Torova adaptacija istoimenog romana Meri Šeli donosi priču o naučniku opsednutom stvaranjem života, ali pre svega o posledicama njegove težnje da prevaziđe granice ljudskog.

Premijera ovog dva i po sata dugog naučnofantastičnog hororaodržana je 30. avgusta na Filmskom festivalu u Veneciji, dok je široj publici postao dostupan 7. novembra na Netflix-u. Film je brzo stekao veliku popularnost i dobio uglavnom pozitivne kritike, što potvrđuju i nominacije za pet Zlatnih globusa i devet Oskara.

Del Toro započinje priču na nepomičnom brodu, okruženim ledom, u blizini Severnog pola. Posada pronalazi Viktora Frankenštajna (OskarAjzak), iscrpljenog i iznemoglog, koji lovi svoje stvorenje (Džejkob Elordi) što predstavlja samo okidač za dalji narativ. Film je podeljen na dve celine, dve različite strane istog novčića, u kojima Viktor i čudovište prepričavaju svoju životnu priču kapetanu broda. Ova narativna podela omogućava gledaocu da sagleda i Viktorove unutrašnje dileme kao i emotivni sklop čudovišta.

Foto1: preuzeto sa Vikipedija stranice "Frankeštajn"

U prvoj polovini filma fokus je na Viktoru Frankenštajnu, koga Oskar Ajzak donosi s izuzetnom intenzivnošću. On je prikazan kao naučnik čija se genijalnost opasno približava ludilu, a ambicija prerasta u opsesiju da stvori život. Del Toro, međutim, ublažava njegov „kompleks Boga“ vraćajući se u Viktorovo detinjstvo, gde očeva hladnoća i nedostatak empatije oblikuju koren njegove potrebe za kontrolom nad životom i smrću. Gubitak dinamike, koji je povremeno primetan, brzo pada u zaborav kada se u centru pažnje nađe Džejkob Elordi kao čudovište, i film tada prerasta u pravi rolerkoster emocija. Od ranjivog i uplašenog deteta zarobljenog u telu čudovišta koje ne razume svet, suočenog sa surovošću ljudske prirode, odbačenošću i nasiljem, do bića koje samo postaje nosilac tog nasilja; njegov put, čini zločine koje počini još tragičnijim i, paradoksalno,nevinijim. Pored njih dvojice, Mija Got i Kristof Valc u ulogama Lejdi Elizabet i Harleandera zaslužuju posebnu pohvalu za upečatljive i precizno odmerene uloge.

Ne može se poreći da film vizuelno u potpunosti uvlači gledaoca u svoju priču, što je možda i njegov najveći kvalitet. Kostimografija je besprekorno izvedena, kostimi doprinose da likovi deluju gotovo opipljivo, dok je scenografija prepuna pažljivo oblikovanih detalja, stvarajući utisak da film raspolaže neograničenim budžetom. Ipak, naglašena estetika povremeno odvlači pažnju od same radnje. Važno je napomenuti i da, ukoliko očekujete film prepun jeze i “jumpscare” momenata, ovaj film nije za vas. Iako Frankenštajn nije klasičan horor, odsustvo horor elemenata je uočljivo.

Frankenštajn je više od pukog horora ili naučnofantastičnog spektakla, to je vizuelno raskošna, emocionalno teška i filozofski složena priča o ljudskosti, stvaranju i odgovornosti.. Reč je o delu koje ne plaši, već podseća da pravo čudovište ponekad ne mora biti stvoreno u laboratoriji. Iako ima svojih mana u vidu tempa, neuravnoteženosti između žanrova, svakako se može reći da je jedno od najistaknutijih umetničkih ostvarenja 2025. godine.

Treće izdanje filmskog festivala „RAZMENA“

Sun, 28 Jun 2026 18:59:18 GMT

Međunarodni studentski festival kratkometražnog filma „Razmena“ po treći put iznedrio je najbolje filmove iz različitih krajeva sveta. U Novom Sadu gledaoci su imali prilike da uživaju u selekciji animiranih, dokumentanih i igranih filmova. „Razmena“ je i ove godine tri dana prepunih emocija zatvorila dodelom nagrada za najistaknutija studentska dela.

Žiri je prilikom odabira naglasio da je primat dao priči, pa tek onda majstorstvu. S toga, nagrade na ovogodišnjem festivalu poneli su filmovi „Uspavanka“ (Ciucciarella), „175“ i „Razbijena magija“ (Rozczarowani).

foto: Sara Anđelić

Dodeli nagrada prisustvovala su tri člana žirija koji su uručili nagrade. Organizatori festivala navode da zbog „ignorisanja od strane države i nedostatka sredstava, nisu prisustvovali u punom sastavu“.

Nagrada za najbolji film dodeljena je filmu „Razbijena magija” (Rozczarowani) Platona Ogareva i Marcjane Lelek iz Poljske. Film prati Magdu i Ščepana – mladi par koji prolazi kroz tešku krizu u svojoj vezi. Te pomoću mađioničara, Ščepan pokušava da reši problem i vrati staru iskru, ali to polazi po zlu. „Vešto balansirajući komediju i dramu, kroz vrhunski ritam, kompoziciju i rad s glumcima, ovo ostvarenje nudi kohezivno i uverljivo filmsko iskustvo. Posebno ga izdvaja hrabro i suptilno istraživanje univerzalne teme kako nečiji pokušaj vraćanja magije u vezu otkriva ranjivost i potrebu za autentičnom povezanošću, ostavljajući publiku sa pitanjima koja odjekuju dugo nakon špice”, istakao je član žirija Adem Tutić.

Za najbolju kameru nagradu je odneo film „175” – Seper Nosrati iz Švedske i direktorka fotografije Sofia Berg. „Cela priča teče u jednom neprekidnom kadru, ni u jednom trenutku ne ispušta napetost. To je redak podvig, a ovde je izveden s potpunom kontrolom. Upotreba svetla i prostora nije tu da bi se divili majstorstvu nego da iz same slike izvuče ono što priča suštinski nosi – sukob skrivenog izloženog, strana i pogleda. Fotografija ovde ne prati radnju, ona diše, i sveže neprekidan gotovo nevidljiv dijalog”, pročitao je Tutić.

U selekciji animiranih filmova, članovi žirija istakli su da nije bilo lako izabrati najbolji animirani film. Ipak, kako navode „jedan je definitivno ostavio veliki utisak, tako da smo na kraju jednoglasno doneli odluku“.

Nagradu za najbolju animaciju ponela je “CIUCCIARELLA” (Uspavanka) koju su radili grupa autora: Muračioli Elea (Muraccioli Eléa), Prust Leja (Proust Léïa), Soro Astrid (Soreau Astrid), Mar Matirea (Mare Matairea), Luc Matje (Lutz Mathieu) i Vezine Pol (Vezinet Paul). Priča je o devojci i ovci Mina, njihovom odnosu, dubini emocija, i snazi koju nose u sebi. Ovca odlazi, dok je devojka ljuta i razočarana zato što je ostavlja.

Tokom sva tri dana okupljeni su pre svega u sali Radničkog doma u Novom Sadu imali priliku da pogledaju prvo animirane, a onda i igrane kratkometražne filmove. Nakon svakog filma, usledio bi aplauz, a gledaoci bi na neke filmove reagovali emotivno, uz neku suzu, ali i osmeh. Naizmenično su se menjala raspoloženja u skladu sa filmovima. A filmovi su se smenjivali prilično brzo, i taman kada pomislite da ste shvatili njegovu zagonetku – prelazite na sledeću. Ono oko čega su se gledaoci složili jeste da su filmovi kvalitetni, raznoliki i da se bave vrlo dubokim temama koje oslikavaju današnje vreme.

„Oseća se da se u celom svetu dešava jedna velika promena i jedna velika kriza. Prava umetnost to uvek i oslikava. I zaista svaki od ovih filmova na neki svoj zanimljiv način to pokazuje“, istakla je jedna od posetilaca.

Takođe, istakli su i to da su filmovi „iznenađujuće dobrog kvaliteta“ za studentski festival i da su uspeli „da sa malo postignu mnogo”.

Publika i studenti mogli su uživati i u dva masterklasa održana na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Masterklas, održan drugog dana festivala kratkometražnog filma, držao je nagrađivani reditelj i scenarista Želimir Žilnik koji je naglasio da je „među svim umetnostima, film najsavršenija vizuelna umetnost čovečanstva“. Gospodin Žilnik podelio je sa okupljenima svoje iskustvo u filmskoj industriji. Od svojih početaka – opisujući društveno-politički kontekst Jugoslavije 50-ih pa kasnije – Žilnik je bio povezan sa filmom. Na malom ekranu gledao je prve kaubojske filmove. „Nama klincima, ekran je bio prozor u svet“, istakao je reditelj.

foto: Tamara Bogunović

„Značilo mi je da čujem kako je on počeo, kako je ušao u sve bez previše planiranja. Nešto ga je povuklo jednostavno da se bavi time“, navodi Miljana, studentkinja Akademije umetnosti.

Kao mladić redovno je bio u kino klubu gde su se okupljali ljubitelji filma. Tada ni mogućnosti filma nisu bile kao danas. Prema njegovim rečima, postojale su dve Arifleks kamere koje su snimale filmske žurnale i Tita. Sama montaža je trajala neuporedivo duže u odnosu na danas, zapravo je kao fijaker i avion, kako kaže reditelj.

Odgledavši jedan kratak isečak iz njegovog kratkog filma „Lipanjska gibanja“, sa studentima je razgovarao i o procesu nastanka istog i objasnio detalje.

Studenti su imali i priliku da film „Nisam sam“ svojih kolega sa Akademije upravo reditelj Žilnik pogleda sa njima, a onda i da im kaže svoje mišljenje i udeli savet.

„On je za naš dokumentarni film bio inspiracija jer je i on snimao studentski protest i pokret u svoje vreme. On se u svojoj mladosti sam bavio cenzurom pa je i to između ostalog razlog zašto smo ga pozvali”, navela je Miljana.

Na projekciji smo videli filmove koji su doneli na platno životopise ljudi iz svakodnevnog života kroz prizmu njihovih iskustava, razvoja, uspona i padova – kulinarske šefice ili bake u Kini ili ratnih volontera u Arcahu. Prikazali su i kakav značaj ima društveni angažman kroz fondaciju Jamal i pozorište U. Publika je mogla da vidi nešto veću upotrebu 3D animacija nego prvog dana. Pomoću njih, animirani filmovi su prikazali posledice tehnologije ili neki distopijski svet. Sa druge strane, igrani filmovi su se bavili pitanjem očuvanja tradicije, jezika i običaja.

Trećeg dana „Razmene“ masterklas održao je filmski producent Goran Filipaš. „Od opreme je važnije da imas poriv da snimaš dokumentarac“, rekao je Filipaš studentima na svom masterklasu i dodao da je i ajfon luksuz danas, a da je važnija sama priča.

foto: Kristina Savić

„Imate telefone, možete svi da donesete po jedan metar posle svakog protesta. Uzmite telefone, ne morate da imate ništa raskadrirano, ni školski i snimajte film“, istakao je Filipaš.

„Taj materijal“, dodao je, „daće neku inspiraciju ili ništa. A na osnovu toga dalje će biti jasno šta nam zapravo treba za prvi kadar.“

Istog dana bile su i završne projekcije. Prvenstveno, dokumentarnih kratkih filmova. Imali smo priliku da odgledalo mnogo mračnih filmova nalik crnom talasu, sa snažnim emocijama i dubinom priče.

Projekcijama je prisustvovala i Nina Lazić, autorka filma „Za milion godina“, pa je nakon odgledanih filmova izdvojila „Оlimpijsko smeće“ (Olympic trash) kao svoj omiljeni. „Volim kada je nešto kratko i kada ima suštinu. Ne priča puno, a sve je rekao“, istakla je Nina.

„Razmena” je međunarodni studentski festival kratkometražnog filma koji je ove godine održan od 19. do 21. juna u Novom Sadu. Ovaj festival je od velikog je značaja za razvoj kulture i budućnosti kratkog filma u Srbiji. Studentima u Srbiji svakako donosi ogromne mogućnosti razmene iskustava, upoznavanje novih kolega sa različitih velikih umetničkih fakulteta i škola širom sveta. To otvara i vrata buduće saradnje, razvoju filma i kod nas i u drugim zemljama. Jer, kako kaže Goran Filipaš, film će preživeti, jer je umetnički format.

“Ako se budemo plašili zavladaće mrak” - održan skup podrške porodici Gruhonjić

Tue, 23 Jun 2026 12:52:42 GMT

U subotu uveče polupan je i oštećen auto Davida Gruhonjića, sina novinara, programskog direktora Nezavisnog društva novinara Vojvodine i univerzitetskog profesora, Dinka Gruhonjića. Ovaj čin vandalizma, jedna je u nizu dugogodišnjih pretnji upućenih Gruhonjiću i njegovoj porodici.

U subotu uveče, na novosadskom naselju Liman, trojica muškaraca razbila su auto marke Škoda, koji pripada Davidu Gruhonjiću. Tom prilikom teško je oštećena šoferšajbna, retrovizori, prednja sedišta auta i limarija, prenela je Beta.
Svedoci su, kako prenosi agencija Beta, rekli da misle da su počinioci mlađe osobe, kao i da su odavali utisak da su znali koji im je auto bio meta napada.
Više desetina ljudi juče je došlo na skup podrške porodici Gruhonjić, a okupljenima obratili su se Dinko Gruhonjić i istoričar Milivoj Bešlin.
Dinko Gruhonjić zahvalio se okupljenima na prisustvu, rekavši da porodici Gruhonjić i njemu puno znači što nisu sami: “Svi znamo da smo mi samo jedni od mnogih, da smo danas mi na redu, da će sutra neko drugi biti na redu. Ne smemo da se povlačimo, ne smemo da se plašimo jer ako se budemo plašili zavladaće mrak, a ako zavlada mrak oni će nas pojesti u mraku. Smrt fašizmu, sloboda narodu” poručio je Gruhonjić okupljenima.

Foto: Marko Antić

Istoričar Bešlin okupljenima je poručio da je završni čin ekstremizma ponovno targetiranje Dinka Gruhonjića i da, kasnije, neko drugi može biti targetiran.
“Važno je da slobodni građani i građanke poruče da se nisu uplašili. Onaj koji nas sve targetira i oni koji u njegovo ime targetiraju i crtaju mete neće uspeti da nas zastraše. Ima nas više, to ćemo uskoro i pokazati”, naglasio je Bešlin u svom obraćanju, osvrćući se da je, kako kaže, partija koja je početkom devedesetih zasnovala svoj politički rad na etničkom čišćenju, ratnim zločinima i targetiranju, preimenovana i jednako targetira medije i ljude drugih nacionalnosti danas.

David Gruhonjić i ranije je bio meta kampanja diskreditacije, kada su se o njemu u tabloidima širile optužbe da radi za Sigurnosno-obavještajnu agenciju Republike Hrvatske (SOA). Tada je Dinko Gruhonjić bio primoran da se pismom obrati predsedniku Hrvatske Zoranu Milanoviću, predsedniku vlade Hrvatske i ministru spoljnih i evropskih poslova traživši zaštitu za Davida zbog negativnih komentara tadašnje ambasadorke Srbije u Hrvatskoj, Jelene Milić, što je za posledicu imalo targetiranje njegovog sina u pro-vladinom tabloidu Informer.
David Gruhonjić za Betu je izjavio da misli da je njegov auto targetriran zbog zagrebačkih registarskih tablica ili kao nastavak već postojećih pretnji sa kojima se suočavala porodica Gruhonjić.

Incident razbijanja auta Davida Gruhonjića usledio je nekoliko dana nakon što je Dinko Gruhonjić prijavio Asocijaciji nezavisnih elektronskih medija (ANEM), da ga nepoznate osobe prate i fotografišu.

Brojne medijske organizacije osudile su čin targetiranja porodice Gruhonjić. Među njima je i Evropska federacija novinara (EFJ), Nezavisno društvo novinara Vojvodine, mreža WestBalkanNet, Odsek za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novon Sadu i akademska mreža Slobodni unuiverzitet, a Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji okarakterisao je napad kao politički motivisan akt zastrašivanja.

Podsećamo, Dinko Gruhonjić i njegova porodica bili su izloženi brojnim pokušajima targetiranja, kampanja blaćenja u tabloidima. Dinko je dobijao i pretnje smrću zbog svog novinarskog angažmana, a na ulazu zgrade u kojoj živi pojavljivali su se uvredljivi grafiti.

U tišini dubina ispisana istorija: Završeno Svetsko prvenstvo u ronjenju na dah

Mon, 22 Jun 2026 11:56:04 GMT

Novi Sad je prethodnog vikenda bio domaćin Svetskog prevenstva u ronjenju na dah. Tokom prvenstva koje je trajalo četiri dana, na bazenu u Futogu, takmičari iz više od 30 zemalja oborili su brojne rekorde.

Ovo takmičenje okupilo je 250 sportista iz 34 zemlje, sa svih pet kontinenata, koji su se na novootvorenim bazenima u Futogu nadmetali za titulu najbolje/g. Neki od najboljih takmičara u ovoj grani sporta su pokazali da iznova mogu da pomeraju granice ljudskih mogućnosti. Bilo to ronjenje na jedan uzdah, preko celog bazena, u dinamika disciplini ili u mestu, za njih nije predstavljalo problem. Gurala ih je strašna želja da ostanu što duže ispod vode, a potomi da sudijama pokažu da su uprkos ogromnim naporima, ostali svesni svega.

Ostvareni su brojni uspesi na ovom takmičenju, a oboreno je čak 11 svetskih rekorda. Novi svetski rekord za žene u disciplini DYN-BF (dinamika sa perajima) postavila je hrvatska roniteljka Mirela Kardašević preronivši neverovatnih 278,5 metara na jedan udah, nadmašivši prethodni rekord koja je postavila Magdalena Solih. Hajke Šverdtner (Heike Schwerdtner) iz Nemačke je postavila novi rekord u disciplini zadržavanje daha u mestu. Njeno pobedničko vreme je iznosilo neverovatnih 9 minuta i 39 sekundi, čime je nadmašila prethodni rekord od 9:30.

Foto1: foto by Boris Radić

Uspesi nisu zaobišli ni reprezentacije iz regiona. Hrvatska je opet potvrdila status svetske sile u ovom sportu, a pored Mirelinog istorijskog zlata, zabeleženi su odlični rezultati u muškoj i ženskoj konkurenciji. Slovenački ronilac Luka Pengov je ostvario fantastičan rezultat preronivši 229,5 metara u disciplini „Dinamika sa monoperajom“. Srpski ronilac Nenad Pavković zauzeo je peto mesto na ukupnoj rang listi takmičara na ovom prvenstvu. Najefikasniji su bili Mateuš Malina iz Poljske, Rolando Salgado sa Kube, Gijom Burdila iz Francuske ali i Tomin Mugita Kastiljo iz Španije. Ovo je za našeg ronioca veliki uspeh čime se našao u društvu najboljih.

Gradonačelnik Novog Sada Žarko Mićin zvanično je otvorio prvenstvo i istakao da je ronjenje na dah jedan od najfascinantnijih sportova današnjice jer na jedinstven način spaja fizičku spremnost i mentalnu snagu. On je dodao da su ovi sportisti primer pomeranja granica ljudskih mogućnost. Predsednica Saveza organizacija podvodnih aktivnosti Srbije (SOPAS) Božana Ostojić i predsednica Svetske federacije podvodnih aktivnosti (CMAS) Ana Arzahanova naglasile su da novoizgrađeni bazen u Sportskom centru Futog ispunjava najviše svetske standarde za organizaciju ovako masovnog planetarnog šampionata.

Pored Pavkovića i naše reprezentativke su ostvarile odlikovanja. Ženska reprezentacija Srbije u sastavu naših najboljih takmičarki uspela je da u izuzetno jakoj svetskoj konkurenciji izbori treće mesto i bronzanu medalju. Tokom trajanja šampionata, srpske reprezentativke su u bazenu u Futogu postavile i novi nacionalni rekord Srbije u ženskim bazenskim disciplinama, čime su dodatno podigle lestvicu za domaći podvodni sport. Muški i ženski deo našeg tima zabeležio je izuzetno visok procenat „belih kartona” (tehnički potpuno ispravnih zarona bez diskvalifikacije nakon izlaska na površinu), što potvrđuje vrhunsku mentalnu i fizičku pripremljenost celog sastava pod vođstvom stručnog štaba.

(Ko se krije) iza „Plave burke"

Sat, 20 Jun 2026 09:28:07 GMT

Avganistan, država gde mačka ženskog pola može osetiti sunčeve zrake na svom licu, ali žene tu „privilegiju“ nemaju, mesto gde životinja ima više prava od ljudskog bića.

Iz dana u dan, napadi Talibana na osnovna prava žena u Avganistanu sve su drastičniji i agresivniji. Pre samo pet godina, devojčice i devojke te islamske države mogle su slobodno da uče, rade i žive bez konstantnog straha. Međutim 30. avgusta 2021. godine, Talibani su vratili svoju kontrolu i od tada, svakim novim danom, zabrane koje se isključivo odnose na ženski deo populacije sve su veće.

U maju ove godine „Zakonik krivičnog suda“ stupio je na snagu u svim provincijama Avganistana, što je sa sobom donelo niz novih restrikcija za žene. One više ne smeju da izađu iz svog doma bez mahrama – muškog pratioca, medicinska pomoć im nije dozvoljena bez njegovog odobrenja, uvek moraju biti pokrivene burkom i njihov glas se ne sme čuti u javnosti. Takođe, nasilje u porodici je legalizovano, to jest, jedino je kažnjivo ukoliko su povrede vrlo ozbiljne i vidljive. S obzirom na to da je potrebna pratnja za izlazak žene iz kuće i saslušanje ispred sudije, praktično je potpuno dozvoljeno fizičko zlostavljanje žena.

Foto: NBC News

Avganistan je jedina zemlja u svetu u kojoj je ženama posle dvanaeste godine obrazovanje zabranjeno, osim veoma malom broju koji se školuje u posebnim „Religioznim školama“ čiji je kurikulum odobren od strane Talibana. Preko 3.8 miliona devojčica moralo je da prestane da pohađa časove zbog ovih restrikcija, što ih trenutno sprečava u procesu obrazovanja, a u budućnosti u procesu zaposlenja i njihovoj samostalnosti, ali i doprinosu ekonomiji zemlje. Prema podacima Ujedinjenih nacija, država gubi 84 miliona američkih dolara godišnje zbog zabrana obrazovanja devojčica i žena. Do 2030. godine procenjuje se da bi Avganistan mogao da izgubi oko 20 hiljada ženskih profesora i oko 5 hiljada medicinskih radnica. U pitanju je gubitak trenutnih, ali i sprečavanje budućih školovanih radnica da dođu na njihovo mesto.

Najskorija i najdrastičnija promena je legalizovanje dečijeg braka. Do sada je najniža starosna dob za stupanje u brak bila 16 godina, međutim granica je sada spuštena na 9 ili 10 godina, ukoliko devojčica tada uđe u period puberteta. Portparol Talibana Zabullaih Mujahid rekao je: „Prosidba je nešto zbog čega devojčica može biti stidljiva ili pomalo osramoćena, i možda neće moći otvoreno da kaže da pristaje da se uda. Stoga se njeno ćutanje smatra pristankom“. Takođe, bespogovorni razvod braka može tražiti jedino muškarac, dok ukoliko ga zatraži njegova supruga mora postojati pristanak sa druge strane da bi do razvoda moglo doći.

Ovaj problem veoma je aktuelan i informacije su stigle do svih delova sveta. Pokrenute su mnoge debate, rasprave i pozivi na borbu i pomoć, kako u svetu ljudi sa političkom moći, u različitim institucijama, tako i na društvenim mrežama. TikTok je jedna od aplikacija gde je ova tema veoma zastupljena i nedavno se pojavila pesma „Blue Burkha“ snimljena 2003. godine od strane ženskog benda „The Burkha Band“. Pesma je vrlo brzo postala viralna i najkorišćenija u videima koji obrađuju ovaj problem. Stihovi koji su otpevani prikazuju realnost situacije skrivanja iza tkanine plave boje.

Svi sada nosimo burke,
Ne zna se ko je ko,
Ako želiš da upoznaš svoju sestru,
To može biti i tvoj ujak.

Pesma je nastala u vreme kada je bilo vrlo opasno protestovati protiv obaveznog nošenja burke. Činjenica da je ona posle više od dve decenije ponovo aktuelna pokazuje da je situacija opet izmakla kontroli i da nije ništa drugačija nego tada. Možda je i gora. Pesma se izvodi u nametnim burkama, što Talibanima znatno otežava da otkriju ko se krije iza melodije. Kako da pronađu autorke i izvođače pesme i kazne ih, ukoliko se ne vidi nijedan deo njihovog tela? Identitet svih članica i dan danas je nepoznat, ali je njihova poruka prenesena širom sveta, sa vrlo jasnim značenjem.

Žene Avganistana ostale su bez identiteta, glasa, bez mogućnosti da iznesu kritičko mišljenje i bez osnovnih ljudskih sloboda, ali nisu ostale bez nade i snage da se bore. Svaka devojčica, devojka ili žena koja se suprotstavi biće uhapšena. Protesti koji se održavaju u avganistanskim gradovima neretko se završavaju otvorenom vatrom i izgubljenim životima. Život ovih žena mnogo je bliži smrti nego življenju kakvo je zagarantovano „Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima“, što je poraz za ljudsko društvo u njegovoj celosti.

Trenutno za sve avganistanske devojčice snovi ostaju samo snovi, bez ikakve mogućnosti da ih ostvare.

Queer Cinema for Palestine - " Mir protiv Palestinaca u novoj Srebrenici "

Thu, 18 Jun 2026 06:52:43 GMT

Javni prostor je preplavljen različitim vrstama intenzivnog besa do mere da racionalna debata postaje neizvodljiva. Sa hirovitom publikom se danas mediji ne mogu boriti koherentnošću i pouzdanošću dok vlada kensel kultura i logika rejdžbejtovanja. Ljudi na internetu danas, u osećaju opšte ugroženosti, više ne traže informacije, već emotivni podsticaj i konflikt.

U takvom društveno-političkom ambijentu, umetnički film svakom gledaocu pristupa individualno, budeći u njemu empatiju i kritičko mišljenje. U četvrtak 11. juna je uprostorijama „Omladinskog centra CK13“ održana projekcija kratkih filmova u okviru međunarodnog filmskog događaja Queer Cinema for Palestine. Prikazani su politički filmovi koji se bave životom u ratom pogođenoj Gazi, a mnogi od njih ispričani su iz perspektive kvir autora i autorki.

Foto1: preuzeto sa instagram profila @mladi_medijskapismenost

TLVFest je jedan od najvećih LGBTQ+ filmskih festivala na Bliskom istoku. Organizacija Queer Cinema for Palestine tvrdi da festival, uz podršku izraelskih institucija, služi kao primer „ pinkvošinga “ - isticanja LGBTQ+ prava radi poboljšanja međunarodnog imidža Izraela, dok se manje pažnje posvećuje položaju Palestinaca i izraelskoj vojnoj politici. Kada politički akteri instrumentalizuju gej i trans identitete kao politički alat za ostvarivanje drugih ciljeva, to pokazuje koliko opasni mogu biti kompromisi i oportunizam u politici. Zbog toga pozivaju umetnike da ne učestvuju na TLVFest-u dok traje izraelsko-palestinski sukob i dok se ne promene određene državne politike.

Filmski festival u Crnoj kući privukao je veliki broj gledalaca otvorenih za priče autora koji su kroz svoja ostvarenja podelili iskustva života u zemljama zahvaćenim ratom, kao i okolnosti koje su ih primorale da napuste svoje domove. Projekcija filmova o Gazi u novosadskom Omladinskom centru CK13 pokazala je kako globalni sukobi sve češće postaju tema lokalnih kulturnih događaja. Kroz priče autora i autorki koji su govorili o ratu, raseljavanju i iskustvu napuštanja svojih domova, publika je dobila priliku da sagleda ljudsku stranu sukoba koji se odvija hiljadama kilometara daleko.

Takvi događaji posebno privlače mlađe generacije. Mladi u Srbiji danas odrastaju u vremenu koje se često opisuje kao postideološko. Oblikovani pandemijom korona virusa, ratovima u Ukrajini i Gazi, klimatskim izazovima i ekonomskom neizvesnošću, oni retko nastupaju kroz tradicionalne ideološke okvire. Ipak, to ne znači da među njima ne postoji interesovanje za društvena i politička pitanja.

Naprotiv, upravo su mladi generacija koja će najduže živeti sa posledicama odluka koje se danas donose, zbog čega se sve češće uključuju u rasprave o globalnim sukobima i pitanjima ljudskih prava kroz kulturne događaje, tribine i aktivističke mreže.

U tom širem kontekstu, nalaze se i različite interpretacije i političke poruke koje prate slične programe, uključujući i deo LGBTQ+ aktivističke scene, koja u ovakvim događajima prepoznaje prostor za artikulaciju pitanja solidarnosti, prava manjina i kritike različitih oblika diskriminacije. Istovremeno, unutar LGBTQ+ zajednice ne postoji jedinstven stav o političkim sukobima ili metodama delovanja, pa se paralelno mogu čuti i drugačija mišljenja o granicama kulturnog aktivizma.

U tom smislu, projekcija u CK13 bila je više od filmskog programa – bila je povod za razgovor o tome kako globalni događaji, različite interpretacije ljudskih prava i savremeni aktivizam oblikuju lokalne zajednice i političku svest novih generacija.

Oskar Marko: “Nedelja više nije samo naša”

Wed, 17 Jun 2026 12:13:25 GMT

Novosadska indie rok grupa Monohrom objavila je singl Nedelja ’26, reizdanje popularnog hitaNedelja, kojim obeležava deset godina postojanja. O razlozima za povratak ovoj pesmi, promenama kroz koje je bend prošao u protekloj deceniji i planovima za naredni period govori frontmen benda Oskar Marko.

Pesma Nedelja prvi put je objavljena na debitantskom albumu benda i tokom godina je postala jedna od prepoznatljivijih numera Monohroma. Nakon nastupa na brojnim festivalima u regionu tokom prethodnih godina, među kojima se izdvajaju EXIT i zagrebačkiINmusic, grupa se vraća svojim počecima, udahnuvši novi život svojoj čuvenoj numeri.

Zašto ste baš „Nedelju“ izabrali da obeleži deset godina Monohroma?

“Nedelju” smo napisali u najranijoj fazi benda, dok još nismo znali ni kako ćemo se zvati. Tokom ovih 10 godina mislim da nismo propustili nijedan koncert da je odsviramo, a publika takođe ne propušta priliku da je otpeva sa nama. Sa druge strane i mi smo u međuvremenu promenili postavu i stil sviranja, a promenila su se i vremena. Originalna verzija traje gotovo pet minuta, što danas značajno ograničava njen domet, naročito na radiju i među publikom naviknutom na kraće formate. Stoga smo želeli da napravimo novu, moderniju verziju i time obeležimo deceniju postojanja benda.

Kada je reč o zvuku i produkciji, šta Vam je bilo najvažnije tokom rada na pesmi „Nedelja ’26“?

Mislim da smo od 2016. godine do danas pronašli i učvrstili neki svoj stil sviranja, a deluje mi da se to čuje i na snimku. Pesmu smo snimili za jedan dan, u Out There studiju kod Uroša Milkića. Hteli smo pucketav vokal, jaku bas gitaru i brdo harmonije na bekovima. U studio smo ušli znajući šta želimo da dobijemo, a Uroš je lik sa kojim se neverovatno dobro razumemo i koji je uspeo da tu energiju prenese na snimak.

Foto1: Foto by Filip Zečević

Kako je publika reagovala na povratak „Nedelje“?

Koncept stare stvari u novom ruhu je pomalo opasan jer su se ljudi navikli na verziju koju su slušali prethodnih deset godina. Da je nova verzija bila previše drugačija, zvučala bi kao obrada, a da je ostala previše slična originalu, ljudi bi se s pravom pitali zbog čega smo je uopšte snimali ponovo. Komentari su zaista sjajni, tako da mi deluje da smo uspeli da pogodimo pravi balans između modernog zvuka i nostalgije.

Koliko se Vaš odnos prema toj pesmi promenio za ovih deset godina?

Pesmu smo najpre izvodili veoma brzo, u dosta pankerskom stilu, zatim sporije, u nekom gotovo two-tone fazonu, pa smo vremenom, kako je i masa na koncertima krenula da peva stvar sa nama, ubacivali pauze i puštali publici da peva refrene. Kako smo se menjali mi, tako se menjalo i izvođenje, a samim tim i naš odnos prema pesmi. U svakom slučaju, “Nedelja” je definitivno jedan od najvećih hitova benda do danas i drago mi je što pesma nije više samo naša, već pripada i svima onima koji su je pevali sa nama tokom poslednjih 10 godina.

Foto2: Foto by Marina Uzelac

Koliko se domaća alternativna scena promenila od Vaših početaka i kako danas gledate na nju?

Kada smo kretali, alternativna scena je bila dosta manja i fragmentisana. Postojali su etablirani bendovi koji su svirali još ‘90-ih godina i mali underground bendovi koji nisu izlazili mnogo dalje od svog šireg društva. Sada mislim da je dosta bolja situacija. Bendova ima dosta, sarađuju međusobno širom postjugoslovenskog područja, pojavilo se mnoštvo manjih festivala, pogotovo u Hrvatskoj i to je veoma zdrava osnova za razvoj scene. Ipak, ono što i dalje fali jeste ozbiljna infrastruktura koja obuhvata slobodne i otvorene medije, promotere, bukere, menadžere… a za tako nešto je potrebno vreme i ulaganje na nekom mnogo višem nivou.

Sada kada Monohrom ima iza sebe deset godina rada, šta biste poručili Oskaru iz 2016. godine?

Poručio bih mu da ne sluša nikog, pa ni sebe iz budućnosti!

Da li publika uskoro može da očekuje novu muziku od Monohroma?

Novi album je u pripremi. Napravili smo studio na Fruškoj gori, tako da sada imamo i svoj kreativni prostor. Ovo leto ćemo iskoristiti da pripremimo nov materijal, koji ćemo snimiti na jesen. Ako sve prođe kako treba, u novu godinu ulazimo sa novim materijalom. Meni je momenat kada čujem novu stvar na snimku prvi put, nešto najbliže magiji što mogu da doživim. Ako novi album, pak, ne bude kako treba, potražite nas za deset godina uz novu verziju „Nedelje ’36.“!

Ragbi, sport koji ne traži pažnju ali je zaslužuje

Mon, 15 Jun 2026 09:49:19 GMT

Na terenu bez mnogo publike igra se sport koji od igrača traži izdržljivost, snagu i poverenje u saigrače. Iako u Srbiji postoji više od sedam decenija, ragbi je za mnoge velika nepoznanica. Ragbi savez Srbije osnovan je 1954. godine i na sportskoj sceni opstaje zahvaljujući zajednici koja u njemu vidi više od samog takmičenja.

,,Ragbi u Srbiji je amaterski sport, u pravom i potpunom smislu te reči. Ljudi se bave ragbijem zbog ljubavi prema sportu, drugarstva, osećaja pripadnosti i ličnog užitka. To je ujedno i najlepša i najizazovnija stvar. Igrači plaćaju članarine, opremu, teretanu, suplemente. Žongliraju između privatnog života, posla i bavljenja sportom sa jajastom loptom. Klubove vode entuzijasti, dugogodisnji članovi kluba, veterani, sve volonteri. U razgovoru sa njima od svakog možete čuti da to rade jer su zahvalni ragbiju na svemu što im je pružio u igračkim danima, da su tu stekli prijatelje, formirali se kao ličnosti i žele da i naredne generacije imaju šansu da se bave ragbijem“, rekao je trener regionalnog tima ragbi kluba ,,Rad“, Aleksandar Nedeljković, ,,Definitivno bi dodatno finansiranje svima drastično olakšalo funkcionisanje i poboljšalo uslove.“

Treninzi ragbija se cele godine obavljaju napolju, na temperaturi ispod nule, snegu, kiši ili velikim vrućinama. Ovakvi uslovi su fizički izuzetno naporni, ali uprkos njima mališani i stariji uspevaju da isprate taj tempo, rekao je Aleksandar: ,, Da bi ti se ragbi dopao kao detetu moraš da budeš hrabar, da ti se dopadne izuzetan izazov koji ragbi predstavlja u svakom smislu. Ragbi je sport na kom nekog oboriš i ustaneš, na kom te neko obori i ustaneš... Mladima je prvo motiv da igraju za seniorski tim svog kluba i juniorsku reprezentaciju, oni koji to postignu kreću se ka ultimativnom cilju, a to je igranje za senorski nacinalni tim i potencijalni odlazak u inostranstvo i profesionalne vode.“

Foto1: preuzeto sa instagram profila @rugby.serbia

Možda se u Srbiji na ovaj sport i igrače ne obraća puno pažnje, ali druge države zasigurno neguju njegovo postojanje. Naši igrači često zaigraju u reprezentaciji drugih zemalja, uglavnom jer idu putem koji im omogućava igranje uz školovanje. ,,Ono što je moj neki najveći uspeh je predstavljanje reprezentacije od 2011. godine, dve godine zaredom. Posle toga sam debitovao za seniorski tim od jeseni 2013. godine i evo dan danas sa nekim kraćim pauzama, zbog studiranja i posla, igram za reprezentaciju. Moj cilj je da budem neki mentor igračima koji polako dolaze iz tih nekih mlađih kategorija i dobijaju neku svoju šansu da predstavljaju Srbiju na internacionalnim takmičenjima.” rekao je Milan Marinković, ragbista poreklom iz Beograda, kome je sport otvorio vrata ka životu u Škotskoj, nastupajući za srpsku reprezentaciju.

,,Ono što pravi problem trenutno je to što ljudi misle da je ragbi američki fudbal. Najviše zbog toga što je u američkim filmovima i serijama, koji su bili prikazivani na televiziji, ko god da je tu radio prevod sa engleskog na srpski je pisao za američki fudbal da je to ragbi, iako to nije tako”, dodao je Milan.

Foto2: preuzeto sa instagram profila @rugby.serbia

Njegovi klubovi, treneri i igrači konstantno ređaju uspehe, ali nedovoljan medijski prostor, manjak finansijske podrške i publike ga ostavlja nevidljivim u Srbiji. ,, Teško ja naći medijski prostor i pre svega razbijati predrasude kod ljudi koji o tom sportu ne znaju gotovo ništa, naročito roditeljima koji treba da pošalju decu na ragbi i misle da će dete odmah da se povredi opasno, što nije baš tačno. Povreda svakako ima, ali ništa više nego u drugim sportovima. Drugo, teško je doći do sponzora i to ostaje manje više u domenu ličnih kontakata aktera ragbija“, izjavio je predsednik Ragbi saveza Uroš Babić.

Babić je dodao i da je jedan od problema što za ragbi ne postoji odgovarajuća infrastruktura, tereni ili oprema, koja može da unapredi ovaj sport: ,,Ovde je državna pomoć posebno bitna jer čak i u profesionalnim sportovima gde je mnogo više novca od sponzora i drugih izvora prihoda, sportski savezi i klubovi se uglavnom oslanjaju na pomoć države kada je u pitanju sportska infrastruktura, a kamoli u amaterskim sportovima gde su prihodi mnogo manji. Osim infrastrukture sledeća stvar u koju bi država mogla više ulagati je edukacija kadrova u saradnji sa sportskim obrazovnim ustanovama.“

,,Još par razloga koji utiču na to da ragbi bude nevidljiv je, kao i kod drugih sportova, što ne dobijaju velika ulaganja i velike količine novca, ne dobijaju nažalost toliku podršku od države. Isto tako bi osvojili neko takmičenje i kada bi jednostavno dobro bili rangirani na toj svetskoj lestvici. Verovatno bi ragbi postao mnogo popularniji, ali nažalost teško je ostvariti takve rezultate kada nam ova dva faktora nisu uzeta u obzir”, dodao je Marinković.

Iako se ragbi u Srbiji često meša sa američkim fudbalom, ovaj sport uprkos finansijskim i infrastrukturnim problemima ostvaruje značajne uspehe širom Evrope. Ako ragbi ima ogromnu budućnost i mogućnost u drugim državama, zašto ne može i u Srbiji? Zahvaljujući snazi timova, posvećenosti igrača i njihovoj ljubavi prema sportu, ragbi opstaje i nastavlja da raste.

Studenti u domovima predali peticiju za smanjenje cena smeštaja preko leta

Sat, 13 Jun 2026 15:15:21 GMT

Više od 1.500 studenata Univerziteta u Novom Sadu potpisalo je peticiju kojom zahtevaju da se omogući boravak u studentskim domovima tokom letnjih meseci po redovnoj, subvencionisanoj ceni, koja je inače veća za period jula i avgusta. Peticija je juče predata Studentskom centru Novi Sad, a očekuje se i sastanak sa upravom.

Foto: Micki/Wikimedia Commons

“Od studenata se očekuje da uspešno polažu ispite, dok istovremeno pakuju svoje stvari, organizuju prevoz i traže privremeni smeštaj. Za mnoge studente koji dolaze iz drugih gradova i mesta, studentski dom ne predstavlja pogodnost, već jedini način da studiraju”, navodi se u saopštenju iza kojeg stoje studenti potpisnici peticije. Oni napominju da trenutni rok za napuštanje soba - 15. jula uz potvrdu o obavezama na fakultetu - stavlja studente iz drugih mesta u nepovoljnu poziciju, uzeći u obzir da će tada mnogima i dalje trajati akademske obaveze koje zahtevaju prisustvo.

Studenti koji žele da koriste smeštaj tokom leta plaćaju tzv. “recepcijsku” cenu koja ove godine ukupno iznosi nešto više od 23.000 dinara za prvu kategoriju domova, i oko 21.000 za drugu kategoriju domova. Studenti podsećaju da prošle godine nije bila ovakva praksa zbog blokada fakulteta, i spekulišu da se ovo sprovodi samo u domovima u Novom Sadu, iako smeštaj na više univerziteta u Srbiji funkcioniše na sličan način, ali po različitim cenama nadoknade.

“Smatramo da javnost i studenti zaslužuju jasno obrazloženje zašto se praksa koja je mogla biti izmenjena prethodne godine sada ponovo sprovodi, uprkos činjenici da okolnosti koje su ranije navođene kao opravdanje više ne postoje, poput Egzit festivala koji je bio jedan od glavnih izgovora jer bi se studentske sobe izdavale posetiocima Egzita”, piše u saopštenju.

Steva Lazarević, pomoćnik direktora za smeštaj pri Studentskom centru Novi Sad, objašnjava da konkurse za recepciju propisuje Ministarstvo prosvete, a izmeštanja studenata u druge domove neće biti. Kako kaže, sobe u domovima su se prethodnih godina preko leta koristile za smeštaj raznih gostiju, među kojima su posetioci Exit festivala, učenici letnjih škola, članovi horova, učesnici u manifestacijama povodom Dana Nikole Tesle i drugih događanja vezanih za Univerzitet i grad.

“To znači da ti gosti tokom leta koriste naš smeštajni kapacitet, uz nadoknadu koju određuje upravni odbor Studentskog centra. Međutim, od perioda korone to je značajno opalo. Ove godine nemamo nekih posebnih najava, osim letnje škole srpskog jezika koju organizuje Filozofski fakultet i ne očekuje se gužva. Stoga je doneta odluka da studenti ne moraju da se sele iz svojih soba tokom leta. Onaj ko želi recepciju, plaća recepcionu cenu koju Ministarstvo svake godine propisuje, ali se neće seliti u drugi dom. Kada se vrati, biće u svojoj sobi”, izjavio je Lazarević za Odjek.

U vezi sa peticijom studenata, rekao je da uvek ima prostora za razgovor, ali da je ova tema mogla da se pokrene ranije u toku konkursa za recepciju i da je Ministarstvo prosvete možda adekvatnija adresa za ovakve primedbe. “Treba da pričamo. To je najbitnije. Ako pričamo, onda se i dogovorimo”, zaključio je Lazarević.

Student Tehnološkog fakulteta poznat redakciji kaže za Odjek da ove godine ima veće potrebe za prilagođavanjem cena nego inače, jer se dosta obaveza na fakultetima i dalje vanredno proteže na još jedan mesec. Takođe, ističe da postoje prepreke u dogovorima jer su Ministarstvo i Studentski centar ranije prebacivali odgovornost međusobno i izbegavali da sarađuju.

“Obrazovni sistem ne sme da dovodi studente u situaciju da biraju između polaganja ispita i krova nad glavom”, stoji u saopštenju studenata koji su potpisali peticiju.

Zverev konačno zasijao u gradu svetlosti

Mon, 08 Jun 2026 14:10:45 GMT

Nemački teniser Aleksandar Zverev osvojio je Roland Garos nakon pobede nad Flavijom Кobolijem 6:1, 4:6, 6:4, 6:7 (5-7), 6:1. Do svog prvog grend slem trofeja u karijeri, Nemac je došao nakon više od četiri sata borbe na stadionu Filip Šatrije.

Foto: Roland Garros

Pre početka samog turnira, drugi teniser sveta i branilac trofeja, Кarlos Alkaraz, obavestio je javnost da zbog povrede neće biti u mogućnosti da se bori za odbranu trofeja.

Već u ranim rundama počeli su da padaju favoriti. Teniski svet ostao je u šoku jer je prvi reket sveta, Janik Siner, eliminisan već u drugoj rundi.

Nedugo zatim, usledio je još jedan zemljotres. Novak Đokovic, čovek koji je dve decenije predstavljao sinonim za Grend slem uspehe, zaustavljen je već u trećem kolu. Žoao Fonseka uspeo je da se vrati iz deficita od 2-0 u setovima i tako izbaci trostrukog osvajača ovog takmičenja.

Od tog trenutka, Zverev je postao prvi favorit turnira. Bez Sinera koji ga je u poslednje vreme često zaustavljao i Đokovića koji ga je prošle godine eliminisao na ovom turniru, Zverev je dobio zlatnu priliku da dođe do prve grend slem titule.

On je do finala stigao relativno sigurno, bez većih padova u ranim rundama, gde je rutinski rešavao Bonzija i Mahača. Prvi izgubljen set usledio je u trećoj rundi od francuza Alisa, ali je i ovu prepreku prebrodio.

U nastavku turnira podizao je nivo igre, a u četvrtfinalu je dominantno savladao Hodara, koji je ranije bio jedno od iznenađenja turnira.

U polufinalu je protiv mladog Jakuba Menšika morao da odigra najzahtevniji meč do tada. Izgubio je set, ali je kontrolom i iskustvom slomio ritam rivala i obezbedio plasman u finale.

Sa druge strane žreba, Кoboli je do svog meča karijere došao sa neverovatnim kvalitetom igre.Turnir je otvorio sigurnim pobedama u ranim rundama, gde je bez većih problema eliminisao Pelegrinija, Vua i Tiena, ne gubeći ni set u tim mečevima.

Prvi problemi usledili su u osmini finala, gde je protiv Svajde morao da spašava set i igra taj-brejk završnicu, ali je pokazao pribranost u ključnim momentima.

Najveći trenutak njegove karijere do tada stigao je u četvrtfinalu, gde je eliminisao četvrtog nosioca Feliksa Ožer Aliasima posle velike borbe.

U finale je ušao bez borbe zbog povlačenja Matea Arnaldija, što mu je omogućilo da odmoran dočeka najveći meč u karijeri.

Prvi set protekao je potpuno u znaku Zvereva. Nemac je od starta nametnuo ritam, koristio nervozu debitanta u Grend slem finalu i veoma brzo stigao do ubedljivih 6:1. U tim trenucima delovalo je da bi finale moglo da bude jednosmerna ulica.

Međutim, Кoboli je pokazao zašto je najveće iznenađenje turnira. U drugom setu zaigrao je mnogo agresivnije i bolje, pa je napravio ključni brejk za 6:4, čime je potpuno vratio meč u egal.

Igralo se gem za gem u trećem setu sve do rezultata 5:4 za Zvereva, gde Кoboli, od činilo se sigurnog gema, i 30:0 na svom servisu, dopušta četiri poena rivalu i set se završava u korist Nemca 6:4.

U četvrtom setu imao je prednost. Zverev se vraćao, publika je bila potpuno uključena u meč, a odluka je pala u taj-brejku. Italijan je ostao mirniji u najvažnijim poenima i osvojio taj-brejk sa 7:5, izborivši odlučujući peti set.

Posle izgubljenog četvrtog seta Zverev nije psihološki pao. Naprotiv, u odlučujućem delu meča odmah je napravio brejk, zatim još jedan, poveo sa 4:0 i potpuno slomio otpor umornog Кobolija. Poslednji set završio je sa ubedljivih 6:1 i tako zakazao slavlje do duboko u noć.

Roland Garos 2026. obeležili su neizvesni mečevi, iznenađujući rezultati i uspon novih tenisera. Na kraju je Saša Zverev ipak pokazao da se trud, požrtvovanost i naporan rad na kraju uvek isplate.

Odjekivanje: Origin of Symmetry

Fri, 05 Jun 2026 11:44:22 GMT

Jedan od albuma koji je odigran kao tinejdžerski realizam, ali onako, sve sa bukom. Gde se gitare i bubnjevi bore do poslednjeg daha i za zeru prostora, ne bi li dosegle vrhunac. Ovako iz daljine ljudi bi rekli da je uspeo u velikom Londonu, ali ne - ova ploča se upravo izgradila na onima iz provincija. Na prokletim sudbinama adolescenata, kojima je posle pušenja i alkohola jedino utočište bila ovakva muzika. Odmah tu iza prikrajka gde se nalazi Radiohead, našao se i Muse sa svojim drugim albumom (i mora se reći da je dosta toga “pozajmljeno” od Toma Jorka).

Kao ekipica iz šaraga na ekskurziji sklopljeni su Met Belami, basista Kris Volsenholm i bubnjar Dom Hauard. Predstavivši se prvim projektom ultra agresivno i toliko okićeno, danas ni sami ne vole svoj prvi album. U drugom su isto tako zadržali te kičaste elemente i krenuli tematikom koja je za sve radio stanice delovala kao teorija zavere. Svemirske teme, polomljena srca i agresija koja puca na sve strane.

Foto: screenshot/Spotify

Prva pesma “New Born” je ta koja je rekla: “Okej, sada se spremite na vrištanje i buku”. Proste melodije i gitare su prenaglašavanjem pretvorili u jednu vrstu putanje za buduće fanove Korna i tehna. Zapravo, čitava karijera im je izgrađena na tim dodacima koji su samo išli dalje i dalje. Poput nekih ludih naučnika koji su svojom super produkcijom radili da unaprede obične pesmu u nešto što je “Plug in Baby”. Mnogo “magičnih” mitova iz ruralnih delova Engleske postoji u vezi sa njom, ali jedno je sigurno tačno da je virtuoznim rifovima Belami ovde uspeo da stvori distopijsku atmosferu pevajući o raspadanju svog srca. O radio uspehu ove pesme ne treba ni govoriti, toliko neveštih prerada ima nakon više od dve decenije od izlaska.

Ako je pesma “Plug in Baby” trebalo da ih proda i proslavi, onda je “Citizen Erased” trebalo da ih otvori. Koliko god su eksperimentisali i probavali da spakuju ludost , prelazak iz suptilnog klavira u "zidove buke” na ovoj pesmi je muzička reprezentacija nervnog sloma. Mnogi fanovi smatraju da je upravo ovo njihova najintimnija pesma. Što zvuči pomalo ludo imajući u vidu zvučni ringišpil koji se ovde odvija, ali on uvek odlazi tačno i precizno gde treba. Kovitlac emocija i svemira, koji kada bismo pratili tekstove, na neki način govori o jednoj ljubavi. Pričaju priču iz ugla jednog negativca, a ne žrtve.

„Da nije bilo Mjuza“, rekao je jednom Belami, „mislim da bih bio opaka, nasilna osoba.“ A to je muzika, to je zapravo pravi način da se loše emocije usmere. Na kraju krajeva, tako je i rok postao kulturna baština i u jednom trenutku najveći žanr. Origin of Symmetry je buđenje te skrivene adolescentske manije i ukletog razmišljanja, ali oni to nikada nisu propagirali, već su napravili utočište bez koga bi ove misli samo porasle. Ovakvi bendovi će uvek da na ovaj ili onaj način spašavaju živote, umirujući te tinejdžere, dok nastoje da naprave jedan “beton” album. Ne predajući se i ostajući do kraja antagonisti - Muse.

NOVI/STARI ŠAMPIONI EVROPE – Pregled svih evropskih klupskih takmičenja

Tue, 02 Jun 2026 20:54:25 GMT

U subotu je Pari Sen Žermen (PSG) odbranio titulu šampiona Evrope, gde su u velikom finalu u Budimpešti posle boljeg izvođenja jedanaesteraca savladali engleski Arsenal rezultatom 4:3. Međutim, Pariz nije jedini grad koji će imati zvanje Grad evropskog šampiona ovog leta.

Nakon prvih 90 minuta rezultat na „Puškaš areni“bio je 1:1. Arsenal je poveo golom Kaia Haverca u šestom minutu, a izjednačenje za Parižane je doneo osvajač Zlatne lopte Usman Dembele u 65. minutu. Rezultat posle 120 minuta je ostao nepromenjen, pa je utakmica prešla na penal seriju u kojoj je tragičar bio brazilski defanzivac Gabriel, poslavši Topdžije kući u suzama.

Parizu je ovo druga titula u klupskoj istoriji, ali i što je najvažnije, ovo im je druga titula u nizu, što ih čini jednim od veoma retkih klubova kojima je ovo pošlo za rukom. Treneru Pariza, Luisu Enrikeu, ovo je treća titula najprestižnijeg klupskog takmičenja i druga sa timom iz Grada svetlosti. Enrike je ovim uspehom ušao u „klub menadžera“ koji su uspeli da osvoje Ligu Šampiona dva puta zaredom.

Foto 1: preuzeto sa sajta Gettyimages.com

Za najboljeg igrača u finalu, UEFA je dodelila nagradu portugalskom fudbaleru Vitinji zbog sjajnih partija na sredini terena za ekipu PSG-a. Utakmicu je pratilo mnogo poznatih ličnosti poput Dejvida Bekama i Travisa Skota, ali je na stadionu bio i najbolji košarkaš na svetu, Nikola Jokić.

Liga šampiona ove sezone nam je donela brojne uspomene, iznenađenja, ali odlične utakmice. Najzapaženije iznenađenje je bio norveški klub Bodo/Glimt, koji je u ligaškoj fazi pobeđivao velikane poput Mančester Sitija i Intera, ali se i kvalifikovao skroz do osminefinala gde ga je zaustavio Sporting iz Lisabona. Sporting je prvi put igrao četvrtfinale ovog takmičenja još od sezone 1982/83. Arsenal je sam po sebi iznenađenje, jer niko nije mogao da predvidi da će klub iz Londona stići do finala. Najbolji strelac ove sezone je napadač Real Madrida Kilian Mbape sa 15 golova, a nagradu za najboljeg igrača dobio je gruzijski napadač Kviča Kvaračkelia, a najbolji mladi igrač je turski reprezentativac Arda Guler.

Iako Arsenal nije doneo titulu šampiona u Englesku, drugi klubovi jesu. U finalu Lige Evrope u kojem su se sastali engleska Aston Vila i nemački Frajburg, kao pobednik je izašao tim iz Birmingema. Vila je pobedila nemački klub rezultatom 3:0 i ostvarila prvi evropski trofej još odnjihove titule u Ligi špampiona sezone 1981/82. Njhov menadžer Unai Emeri je ovom pobedom postao trener sa najviše titula u ovom takmičlenju, sa čak 5 od 6 titula koje je mogao osvojiti. Aston Vila će naredne sezone igrati Ligu Šampiona posle osvajanja turnira, dok će Frajburg zbog solidnog plasmana u ligi igrati Ligu konferencija.

Uprkos Arsenalovom porazu, London će ipak imati klub sa nadimkom „Evropski šampion“, jer je Kristal Palas u finalu Lige konferencija pobedio španski Rajo Valjekano rezultatom 1:0. Utakmicu je odlučio francuski napadač Žan-Filip Mateta u 51. minutu. Ovo je timu iz Južnog Londona treći trofej u dve godine i najveći uspeh u klupskoj istoriji. Naredne sezone će praviti društvo timovima u Ligi Evrope, dok tim iz Španije neće igrati nijedno evropsko takmičenje.

Što se tiče klubova iz Srbije, Crvena Zvezda se takmičila u Ligi Evrope i završila ligaški deo na 15. mestu, ali su u prvoj fazi doigravanja izgubili od francuskog Lila i time završili učešće. Crvena Zvezda će se kroz kvalifikacije boriti za plasman u Ligu šampiona naredne sezone, dok će novosadska Vojvodina svoj prvi plasman u evropsko takmičenje tražiti kroz kvalifikacije za Ligu Evrope. Partizan i Železničar Pančevo će pokušati da se kvalifikuju u Ligu Konferencija, što bi Pančevcima bilo prvo evropsko takmičenje u modernoj istoriji.

Odjekivanje: Wolfgang Amadeus Phoenix

Fri, 29 May 2026 13:20:08 GMT

Grad Versaj nam je podario dva velika imena elektronske muzike - Air i Daft Punk. Iz samog Air-a je nekako iznedren Phoenix, koji su im služili kao prateći bend. Gitarista benda, Loran Brankovic, čak je davno pokrenuo kratkotrajni bend sa dvojicom iz Daft Punk-a. No, sve to uzevši u obzir, Feniks je uspeo da stvori priču za sebe i postane veoma uspešan. Njegovi članovi su Tomas Mars (glavni vokal, bubnjevi, perkusije), Dek d'Arsi (bas, klavijature, prateći vokali), Kristijan Macalaj (gitara, prateći vokali) i Loran Brankovic (gitara, klavijature, prateći vokali).

Foto: screenshot/spotify

Ovo je bio njihov četvrti studijski album, i želeli su da zvuči drsko, bez ikakvog viška. U samom naslovu dolazi do spoja klasične evropske muzike i pop kulture. Želeli su da spoje nešto istorijsko dodajući mu nešto novo, poput elektropopa. Sama pesma „Lisztomania” koristi izraz koji je skovao pisac Hajnrih Hajne kako bi opisao delirijum i histeriju publike koju je izazvao Franc List kad god bi nastupao (kasnije se ovo isto desilo sa Bitlmanijom). Tomas Mars ovde povlači paralelu između rane pop-histerije i sadašnjosti. Govori o kulturnoj opsesiji, površnoj slavi i traženju pažnje. Potrebi da budeš u centru događaja, i o tome kako to utiče na čoveka, kako ga menja i zašto bi to uopšte iko želeo.

Album je podeljen na dva dela. Prva polovina je ona preciznija, matematički doterana. Ovde dominiraju pesme „1901” i „Lisztomania”, gde su svi aranžmani utegnuti i gde nećete videti klasične akorde, već ponavljajuće deonice koje se prepliću kako bi bile deo jednog mehanizma. U drugoj polovini, gde se prelazi u „Love Like a Sunset”, dolazi do ambijentalnog zvuka sa instrumentima koji podsećaju na nemački krautrok (poput grupe Kraftwerk). Ideja je ta da slušalac sa brzih pop melodija pređe na sporije pesme i tako ploča dobije na tišini i dubini.

Želeli su da album nikako ne zvuči američki ili poput britpopa, već da naprave nešto više evropski, sa mnogo elektronike i bitova. Za takvu ideju je zaslužan pokojni Filip Zdar, koji je pre svega insistirao da bubnjevi i bas budu najagresivniji, a da ostatak instrumenata bude prozračan. Ta dinamika je i ostala, oni jesu sve svirali uživo u studiju, ali osećaj te modernosti elektro-bita je ostao. Za samo 36 minuta svog trajanja, ova ploča je uspela da spoji ove koncepte i napravi jedan plesni niz pesama.

Wolfgang Amadeus Phoenix je veoma poletan i živ, ali takođe ispod toga krije mnoge poruke. Od nesigurnosti, emocionalnih barijera i nemogućnosti komunikacije, do geografskih motiva Rima i američke kulture u pesmi „Lasso”. Njihova priča je oduvek bila takva. Od prvog albuma „United” su se prikazali kao zabavni pop-rok bend koji će nas možda naučiti lekciju ili dve, ali njihova muzika je uvek bila tu da zabavi. Zvuči nekako prosto, ali oni sebe ne shvataju preterano ozbiljno kao mnogi muzičari, već rade ono što umeju - da pišu pesme. Ovaj album im je i dalje najslušaniji, što i ne čudi imajući u vidu kvalitet zvuka i produkcije. Sa svojih skoro pola milijarde slušanja, „1901” je primer kako spojiti melanholiju (ili nostalgiju za vremenom u kom nismo ni živeli) sa jednim „keči” zvukom.

FIST 21 „Utočište“ - Da li smo ga pronašli?

Thu, 28 May 2026 16:16:10 GMT

Dvadeset prvo izdanje Festivala Internacionalnog Studentskog Teatra (FIST) održano je od 20. do 24. maja 2026. godine, kao i svake do sada, u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i pod sloganom „Utočište“. Ovaj vrlo jasno artikulisan umetnički koncept funkcioniše kao pokušaj da se kroz umetnost razume trenutak u kojem mladi umetnici iz celog sveta misle i stvaraju. Dakle, „Utočište“ nije samo simbolički okvir, već predstavlja odnos (i otpor) mladih prema sve surovijem i neizvesnijem svetu u kojem je sve veća potreba za prostorima u kojima je moguće misliti, osećati, delovati slobodnije i drugačije a mimo straha, pritisaka, i zadatih okvira.

U vremenu koje ne ostavlja mnogo prostora za kompromis, život u dvadesetim godinama postaje izazov sam po sebi. Kada se tome doda svet koji ne nudi jasnu sliku budućnosti, već svakodnevno proizvodi slike ratova, revolucija, nasilja, društvenog raslojavanja i sistemskog urušavanja demokratije, pitanje sigurnog prostora prestaje da bude apstraktno. Ono postaje pitanje opstanka, ali i pitanje zajednice: ko nas čuva, gde se povlačimo kada više nemamo snage, i da li umetnost može da bude mesto u kojem se, makar privremeno, ponovo uspostavlja smisao.

Upravo iz tog pitanja izrastao je glavni program ovogodišnjeg FIST-a. Tokom pet festivalskih dana, publika je imala priliku da vidi predstave koje su dolazile iz različitih kulturnih, političkih i umetničkih konteksta, ali ih je povezivala ista potreba: da se kroz pozorište progovori o borbama koje oblikuju savremeni trenutak. Teme ratova, migracija, ekologije, radikalizacije, protesta, identiteta, pripadanja, roditeljstva i odgovornosti ispitivale su šta danas uopšfite znači pronaći utočište.

Foto: Jelena Gavrilović

Glavni program otvorila je predstava „Non Place” iz Grčke, izvedena 20. maja na sceni „Mata Milošević” Fakulteta dramskih umetnosti. Već sam naslov predstave uvodi jednu od ključnih linija ovogodišnjeg festivala: pitanje prostora ne u fizičkom, postojanom smislu, već prostora kao metafizičkog osećaja. „Non Place” se bavi ratom kao nečim što savremeni čovek posmatra, konzumira, komentariše i filtrira, najčešće kroz medije. Rat se pojavljuje kao slika koja do nas dolazi iz daljine, ali koja nas, upravo zbog te udaljenosti, moralno dovodi u pitanje. Predstava je otvorila pitanje naše pozicije posmatrača: koliko smo zaista pogođeni tuđom patnjom, a koliko smo naučili da je gledamo sa bezbedne distance?

Drugog dana festivala, 21. maja, u Vežbaonici 8 FDU-a trebalo je da bude izvedena predstava „Krug” ansambla iz Irana. Nažalost, zbog političke i društvene situacije u zemlji, učesnici nisu mogli da pristustvuju festivalu, pa je publika imala mogućnost da pogleda snimak predstave. „Krug” polazi od odnosa čoveka prema svetu koji ga okružuje. Predstava istražuje ljubav, odgovornost i vezu između čoveka i Zemlje. U njoj se ekološko pitanje tretira kao emotivno i telesno iskustvo, kao odnos prema prostoru koji nas istovremeno hrani i trpi. U kontekstu slogana „Utočište”, „Krug” otvara pitanje da li planeta uopšte može da ostane sigurno mesto ako se prema njoj odnosimo kao prema nečemu što je beskrajno dostupno. Krug može značiti ciklus i obnovu, ali i zatvorenost, ponavljanje i nemogućnost izlaska iz sistema koji sam sebe uništava.

Istog dana, festival nam je doneo i već dobro poznatu izvedbu „Putujećeg pozorišta Šopalović“ Akademije umetnosti u Novom Sadu, ovog puta na sceni „Mata Milošević". U okviru festivala posvećenog umetnosti kao prostoru zaštite i otpora, ova predstava zauzela je posebno mesto. Simovićev tekst već u svojoj osnovi postavlja pitanje smisla pozorišta u vremenu nasilja, straha i društvene dekadencije, a glumci iz Novog Sada dodatno su otvorili temu kroz lična iskustva izvođača u periodu studentskih protesta u Srbiji 2025. godine. Time se granica između predstave i stvarnosti pomerila: ono što se govori na sceni nije delovalo samo kao interpretacija dramskog teksta, već i kao direktno pitanje o položaju umetnika danas. „Putujuće pozorište Šopalović” je vanvremenski tekst koji nas podseća da umetnost nikada ne postoji izvan vremena u kojem nastaje. Ona može biti skrajnuta, zabranjivana, ismevana ili proglašena nevažnom, ali upravo zato ostaje prostor u kojem se, do poslednjeg dana ili izgovorene reči, može očuvati ljudskost.

Treći festivalski dan doneo je nemačku predstavu „En Atten(t)ent”, izvedenu 22. maja u vežbaonici FDU-a. Polazeći od figure Šarlot Korde, poznate po atentatu na Žan-Pola Maraa tokom Francuske revolucije, predstava se okreće pitanju savremenog protesta. Umesto direktnog nasilja, ona traga za drugačijim oblicima otpora - zajedničkim, ritualnim, telesnim - protiv autokratskih sistema. Ova predstava je možda najdirektnije povezala pojam utočišta sa političkim delovanjem. U njoj utočište nije pasivno sklonište, već prostor okupljanja, odnosno mesto iz kojeg se govori i pruža otpor. Zajednički ritual, prisustvo u sopstvenom telu i insistiranje na pojmu kolektivnog otvorili su pitanje kako se sopstveni prostor može braniti bez pristajanja na nasilje.

Istog dana izvedena je i slovenačka predstava „Biti pravi dečak”, na sceni „Mata Milošević”. Već sam naslov uvodi pitanje identiteta, očekivanja i pritisaka da se bude „pravi” muškarac. Da li si dovoljno snažan, dovoljno uklopljen, dovoljno siguran u ulogu koju društvo propisuje? Veštim preplitanjem više različitih žanrova, predstava se bavi radikalizacijom mladih, kao i popularizacijom ekstremističkih ideja - naročito, ali ne i samo u internet prostorima, gde se nasilje često prikriva mimovima i ironijiskim otklonom.

Predstava postavlja pitanje da li smo spremni da prepoznamo trenutak u kojem igra prestaje da bude igra, a internet diskurs počinje da proizvodi stvarne posledice. U odnosu na temu festivala, predstava pokazuje da potreba za utočištem često nastaje upravo iz pritiska da se uklopimo u opasne modele identiteta.

Program planiran za 23. maj otkazan je zbog protesta. Iako je reč o okolnosti koja je poremetila festivalski raspored, ona se gotovo prirodno upisala u kontekst ovogodišnjeg slogana. Festival koji govori o borbama mladih, sigurnim prostorima, otporu i društvenoj odgovornosti nije mogao ostati potpuno izdvojen iz stvarnosti grada u kojem se održava. Taj prekid je zato delovao kao neplanirani podsetnik da pozorište i stvarnost ne postoje odvojeno.

Poslednjeg dana festivala, 24. maja, u kafiću FDU-a izvedena je predstava „Yakamoz” iz Švajcarske. Ona prati dve osobe turskog porekla iz Ciriha, koje se nalaze između dva doma, ili možda bez ijednog prostora koji mogu potpuno nazvati svojim. Kroz svakodnevne situacije, konflikte, humor i nelagodnost, predstava se bavi identitetom, pripadanjem, rasizmom i iskustvom života između različitih kulturnih kodova. Za razliku od predstava koje su se bavile ratom, revolucijom ili kolektivnim otporom, ona je pokazala kako se političko upisuje u svakodnevicu. Utočište se ovde pojavljuje kao nešto što likovi traže između jezika, porodice, grada i sopstvenog osećaja identiteta.

Festival je zatvorila predstava „Pluća” u režiji Maše Pavlović, u produkciji FIST-a i Fakulteta dramskih umetnosti u Malom pozorištu „Duško Radović”. Predstava ulazi u intimni svet mladog para koji pokušava da odluči da li žele da donesu dete u svet obeležen ekološkom, političkom i moralnom nesigurnošću. Kroz njihov odnos otvaraju se pitanja odgovornosti, straha, ljubavi, (ne)sebičnosti i potrebe da se bude „dobra osoba” u vremenu u kojem ni se ni jedan izbor ne čini moralno i etički čist.

Za razliku od prethodnih godina, ove godine je festival uneo i jednu novinu, a to je da odluka o najboljoj predstavi bude poverena samim učesnicima, što se direktno nadovezuje na ideju zajedništva na kojoj je festival insistirao. Učesnici su nagradu za najbolju predstavu dodelili grčkoj predstavi „Non Place”, dok je žiri koji su činili Yanis Didaskalou, Saša Sinđelić, Mirvam Falterer, Ula Talija Pollak i Onur Kurtulmuş dodelio šest specijalnih priznanja.

Priznanje za najbolju dramaturgiju dobila je predstava „Yakamoz” iz Švajcarske. Nagrada za najbolju scenografiju i kostim pripala je slovenačkoj predstavi „Biti pravi dečak”. Priznanje za najbolji ansambl osvojio je ansambl predstavom „Putujuće pozorište Šopalović”. Nagrada za scenski pokret dodeljena je predstavi „Krug” iz Irana, dok je priznanje za multimedijalno izvođenje dobila grčka predstava „Non Place”. Nagrada za najbolji umetnički koncept pripala je nemačkoj predstavi „En Atten(t)ent”.

Kada se sagleda u celini, ovogodišnji FIST je pokazao da siguran prostor nije nešto što se podrazumeva, već nešto što se neprestano gradi kroz zajednicu, umetnost, telo, jezik i otpor. U tom smislu, pitanje iz naslova - “da li smo pronašli utočište” - ostaje otvoreno. A ako smo pronašli utočište, pronašli smo ga u sebi samima i u spremnosti da makar na kratko jedni drugima budemo sigurno mesto.

Vilbal i svibor: Savremeni sportovi iz Srbije

Mon, 25 May 2026 14:47:38 GMT

Da li ste do sada čuli za sportove u Srbiji koji spajaju tradiciju i kreativnost? To su upravo vilbal i svibor. Iako nisu toliko popularni u javnosti, sve više pažnje privlače kroz takmičenja i manifestacije. Vilbal, iako na prvi pogled podseća na fudbal, ima svoja pravila koja ga čine nepredvidivijim. Sa druge strane, svibor je inspirisan viteškim borbama i srednjovekovnim nasleđem. Oba sporta doprinose njihovom razvoju i promociji na svetskom nivou.

Vilbal je srpski sport nastao 27. novembra 2013. godine. Njegovi osnivači su Predrag Jović Džo i Vladan Vučković Vlaja iz Vladičinog Hana. Predrag i Vladan došli su na ideju da osmisle novu igru zato što su bili razočarani sudijskim odlukama na lokalnoj fudbalskoj utakmici. Vilbal je upravo zbog toga najsličniji fudbalu, ali uz određene varijacije u pravilima.

Za početak, na teren koji je pravilnog kružnog oblika i podseća na arenu izlaze dve ekipe od po sedam igrača. Utakmica ukupno traje 60 minuta i podeljena je u tri segmenta od po 20 minuta. Svaka ekipa ima pravo na napad od 20 sekundi dok samo golman može imati loptu najviše 7 sekundi. Broj izmena u toku utakmice je neograničen što omogućava visok tempo igre.

Na kružnom terenu postoji tri načina za postizanje golova. Prvi način je ukoliko igrač pogodi jedan od dva centralna okvira gola odnosno kapije koju čuva golman i nalaze se jedna naspram druge. Tada ekipa koja je postigla pogodak dobija dva boda. Na vrhu luka kapije nalazi se i obruč odnosno vil čiji pogodak nosi najviše poena odnosno tri. Treći način jeste pogodak neke od četiri baze. Baze predstavljaju bočne golove i svaki pogodak donosi jedan bod, ali i eliminaciju jednog protivničkog igrača sa terena radi dinamike.

foto: https://wheelball.rs/

Kao i u fudbalu, tako i u ovom sportu utakmicu nadgledaju tri sudije po istom principu. Međutim, glavna razlika jeste što u vilbalu ne postoji ofsajd. Igrač može u svakoj trećini da napravi najviše tri faula, ali ako uđe u bonus, svaki faul se sankcioniše kaznenim udarcem. Ukoliko je faul napravljen u trouglu jedne od baza šutira se na prazan gol sa 30 metara, a ako je ispred kapija izvodi se deveterac i tom prilikom golman može da interveniše.

U vilbalu ne postoji nerešen rezultat, jer kako kažu Predrag i Vladan, smisao sporta jeste da postoji pobednik i pobeđeni.

Osmišljavanjem ove igre oformljen je i Srpski vilbal savez (SVS) koji predstavlja krovnu nacionalnu sportsku organizaciju za vilbal u Srbiji koja je član Sportskog saveza Srbije. Njegovo sedište nalazi se u Sremskim Karlovcima. Ovaj sport se nije zadržao samo u Srbiji, već je SVS otišao korak dalje i osnovao Svetsku vilbal asocijaciju (WIWA).

Savez u potpunosti rukovodi Prvom vilbal ligom u kojoj igraju profesionalci i Ligom vilbal diletanata u kojoj igraju amateri. Takođe, zadužen je za reprezentaciju Srbije u ovom sportu, ali i za udruženje sudija i razvoj omladinskih akademija. Prvi licencirani vilbal klub u Srbiji jeste Vojvodina.

Svibor, odnosno Srpsko viteško borenje je sport zasnovan na borilačkim veštinama u srpskoj tradiciji. Radivoj Radulović je zvanično oformio Svibor 1991. godine uz blagoslov Patrijarha Pavla.

foto: instagram/sviborvitezovi

U okviru Srpskog viteškog borenja postoji 12 disciplina nazvanih po junacima iz srpskih epskih pesama. Neke od tih disciplina su Miloševo kamenje (bacanje kamena sa ramena), Markovo topuzanje, Reljino letenje (skakanje uvis preko mačeva ili vrljika), Šipčićevo veranje, Novakovo penjanje, Oblačićevo trčanje, Radoičino plivanje, Strahinjino ščepanje… Penjanje, jahanje, goloruke borbe i borbe srednjovekovnim oružjem samo su neke od veština viteških sposobnosti na kojima moraju da rade učesnici. Vežbanje takvih borbi odvija se u klubovima, u prirodi, ali i na Vojnoj akademiji.

Svibor iz godine u godinu učestvuje u različitim tradicionalnim manifestacijama u Srbiji kao što su Vidovdanske viteške igre, Bogojavljensko plivanje za Časni krst, Đurđevdanski uranak, Hodočašće od Beograda do manastira Ostrog… Karakterističan upravo za ovaj sport jeste i viteški turnir na Duhove koji se svake godine organizuje na Kalemegdanskoj tvrđavi, i to 50 dana posle Uskrsa.

Odjekivanje: Veckatimest

Fri, 22 May 2026 12:28:26 GMT

Nakon uspešnog albuma Yellow House (2006) i zajedničke turneje sa bendom Radiohead (gde ih je Džoni Grinvud jasno nazvao svojim omiljenim bendom na svetu), Grizzly Bear je imao veliki pritisak na sebi. Čitava buka Njujorka se sručila na njih i ono što je usledilo je možda i najprepoznatljiviji, a za ovaj bend svakako i najvažniji album u indie muzici dvehiljaditih.

Foto: screenshot/spotify

Bend je počeo kao solo projekat, ali su do albuma Veckatimest stvorili zrelu strukturu benda sa četiri člana. Retko se vidi da sva četiri člana učestvuju ravnopravno u stvaranju jedne ploče. Iako je glavni čovek od koga je sve počelo Ed Droste, tu su i Danijel Rosen, Kristofer Ber i Kris Tejlor. Pored bas-gitare, pratećih vokala i elektronike, Tejlor je bio i glavni producent i inženjer samog zvuka, spojivši sve slojeve u jednu celinu koju možemo da čujemo.

Kao što to obično biva, kako bi pobegli od industrije i cele halabuke, pobegli su u ruralne delove Kejp Koda (Masačusets), u kuću bake Eda Drostea. Inprovizovanom studiju su proveli mesece snimajući kako bi uspeli da spoje prirodu sa sobom i stvore prirodan zvuk, za koji su smatrali da ga ima previše malo u muzici tog vremena.

Samu srž albuma i ideju koju su želeli da sprovedu ćete naći u njegovom imenu. Veckatimest je ime malog, nenaseljenog ostrva u Masačusetsu, koje je Ed često posećivao zbog svoje bake. Ime ostrva potiče iz jezika Indijanaca (pleme Vampanoag) i kada bismo ga morali prevesti na naš jezik, zvučalo bi nešto kao: “Mesto koje se menja”. Savršena metafora za jedan muzički album koji se stvarno menja, kako sa svakim slušanjem tako i iz pesme u pesmu. Podseća upravo na geografsko mesto koje je izolovano, mistično i toliko zabačeno da, što se više udaljavamo, sve više detalja naš um otkriva i pasivno nam šalje poruku.

Glavna “caka” u izradi bilo je korišćenje vokalnih harmonija do nivoa crkvenog hora sa indie produkcijom. No, jako je teško reći samo da je ovo indie-rok album, jer poseduje toliko elemenata popa, roka, psihodeličnog folka i čega sve ne. Nekako se vidi otvorenost ka stvaranju, a ne držanje korena i nečega što su već stvarali. Uticaji drugih bendova su toliko prisutni da ih ljudi najviše upoređuju sa Pet Sounds benda Beach Boys (koji evo slavi ove nedelje 60 godina, ali o tom albumu je teško napisati reči koje već nisu izgovorene).

Kris Tejlor je koristio napredne tehnike kako bi uhvatio akustične instrumente poput gudačkih i flauta, i oni su toliko masivni i psihodelični kroz nekoliko kompozicija. Najbolji primer nije ni jedan drugi već “Two Weeks”. Taj zarazni klavir na početku, ritam i slojevit vokal koji je stvorio globalni fenomen. Kris je uspeo da uvodni klavir pretvori u specifičan, perkusivni i svetlucavi zvuk tako što je prvo snimio klavir, a zatim preko njega nadosnimio omnikord i igračke klavijature. To je dalo taj drveni, pop sjaj koji se čuje. U refrenu dolazi do tog horskog elementa, koji čine zapravo samo njih četvorica. Snimili su se oko jednog jedinog mikrofona i na vokalnu liniju nadosnimali prateće vokale po nekoliko puta, menjajući poziciju u sobi kako bi stvorili što prirodniji eho. Za bubnjeve, prekrili su čitavu prostoriju ćebadima i tepisima da bi dobili prigušen zvuk i kako bi ritam bio što precizniji, dok su svi ostali instrumenti pušteni da odjekuju kroz celu kuću. Za neke od pesama su išli korak dalje, snimajući u crkvi St. Paul's u Hadsonu i u masonskom hramu u Bruklinu kako bi dobili taj ogroman zvuk koji crkve nude prilikom sviranja orgulja.

Još jedna pesma koja je nastala u dnevnoj sobi te kuće jeste i moja omiljena “Foreground”. Sa ovom pesmom se i završava album, onako lično i usamljeno. Umesto odjeka sobe, ovde su postavili mikrofon ekstremno blizu žica i čekića unutar klavira. Zbog toga se na snimku može čuti i prigušivanje pedala, udarac filca o žicu i škripanje. Osetljivost mikrofona je stavljena na najjače kako bi hvatali i najmanje zvukove: disanje, pomeranje tela, stolice i mir prostora u kome su. Kasnije je pesma zaokružena gudačkim slojevima, ali to jedro koje čini usamljeni klavir jeste ostalo kako bi toplo završilo jedan kompleksan i matematički album. Verzija koju preporučujem za ljubitelje ove pesme jeste “Foreground - Duyster session”, koja sa svim ovim elementima u sebi donosi tako krckav glas, koji je predivan i namenjen za jedno lično i akustično iskustvo.

Tako jedan proračunat album iz 2009. godine još uvek dobija pažnju. To je jako zanimljiva pojava, jer gotovo da i ne vidimo sličan trud u proizvodnji zvuka koji se objavljuje danas. Dobijamo slične priče i dosta umetnika voli da naglasi kako su se izolovali od sveta i proizveli ono što su oduvek hteli, ali to nije uvek potkrepljeno samim albumom. Tejm Impala je uvek voleo da naglasi kako je njegova muzika tako nastala. To je možda bila istina za njegove prve albume, no svakim novim albumom nam pokazuje sve više uticaja industrije i trendova. Što je i razumljivo s obzirom na to koliko je rada potrebno kako bi se stvorio jedan album nalik na Veckatimest. Jedan proizvod oko koga je potrebno raditi mesecima, celodnevno se brinuti za svaki detalj, a na kraju ipak iskazati svoje reči kroz melodiju. O jednoj ovako pažljivoj ploči ni ne treba govoriti, bitno je da se ona i dalje sluša.