Najnovije Vesti

Novo lice na klupi, isti rezultati – Totenhem tone ka Čempionšipu

Mon, 13 Apr 2026 14:14:16 GMT

Fudbalski klub Totenhem nalazi se u zoni ispadanja u Premijer ligi, i postoje realne šanse da ih sledeće sezone gledamo u Čempionšipu, takmičenju koje su poslednji put igrali u sezoni 1977/78. Klub koji je prošle sezone igrao finale Lige Evrope danas izgleda kao tim bez identiteta i plana.

Nekada su navijači ovog kluba verovali da je finale Lige šampiona početak njihove dominacije evropskim fudbalom, a danas se pitaju kako je klub za manje od decenije od evropskog vrha stigao do borbe za opstanak u domaćem takmičenju.

Totenhemovi neuspesi nisu posledica jedne loše odluke, već gomilanja pogrešnih izbora i promašaja. Od trenerskih rotacija, preko loše strukturiranog kadra, do lošeg igračkog kadra.

Od odlaska Maurisija Početina, Totenhem je ušao u ciklus stalnih promena na klupi bez jasne ideje šta zapravo želi da bude.

Prvo je došao Žoze Murinjo, sa očekivanjem da će „pobednički mentalitet“ pretvoriti dobre igrače u šampione, ali se priča završila pre finala Liga kupa i bez ijednog ligaškog iskoraka koji bi opravdao rizik.

Posle kratke epizode Nuna Espirita Santa, na klupu je seo Antonio Konte, koji je bio predviđen kao dugoročno rešenje za vrelu klupu londonskog kluba.

Umesto dugoročne saradnje, sve se završilo u eksploziji frustracije. Konte je javno prozivao igrače da ne žele da igraju pod pritiskom, da traže izgovore i da je „priča Totenhema uvek ista“.

Angelos Postekoglu je doneo drugačiju energiju, i pre svega napadački fudbal koji je ipak ostavljao velike posledice po odbranu njegove ekipe, koja je rezultovala jako lošim rezultatima u ligi u kojoj je jedva uspeo da “preživi“.

Ironično, baš u sezoni u kojoj se raspao u ligi, osvojio je Ligu Evrope i doneo prvi veliki trofej Totenhemu posle 17 godina.

Nakon njega stigao je Tomas Frank, zamišljen kao trener koji će uneti disciplinu i stabilnost.

Umesto stabilnosti, bivši trener Brentforda nastavio je da tone sa Totenhemom i nakon 8 meseci na klupi vreme je bilo da se pronađe, još jednom, novi trener. Njegov naslednik je bio Igor Tudor, koji nije uspeo ni dva meseca da izdrži na klupi.

Kratka epizoda Igora Tudora dodatno je naglasila koliko je svlačionica „slomljena“. Već posle jedne utakmice, Hrvat je otvoreno govorio da igrači moraju da se pogledaju u ogledalo, promene navike i „postanu ozbiljan tim“.

Sada je vreme za Roberta De Zerbija da vadi kestenje iz vatre, ali je i on, u svojoj prvoj utakmici na klupi, zabeležio poraz.

Kristijan Romero je jedan od retkih koji karakterom pokušava da prodrma ekipu. Argentinac je emotivan, agresivan i spreman da ide glavom gde drugi neće nogom.

Ali kada i on, kao kapiten, krene da puca pod pritiskom, skuplja kartone, pa na kraju zaplače izlazeći sa terena u Sanderlendu, jasno je da teret prevazilazi snagu pojedinca.

Foto: Getty Images

Neuspeh Totenhema se ne meri samo porazima, već i načinom na koji se oni predstavljaju.

Većina bivših trenera i igrača govori istu stvar, a to je da se tim ruši na prvi ozbiljniji pritisak i da ekipa deluje kao da joj je najlakši izlaz da pronađe izgovor umesto rešenja.

Antonio Konte je otvoreno govorio da igrači „ne žele da igraju pod pritiskom“ i da je priča Totenhema uvek ista.

Igo Loris, legendarni čuvar mreže koji je 12 godina branio boje ovog tima, izjavio je da njegovi saigrači tokom najvećih momenata delovali kao da su zadovoljni time što su „samo tu“, umesto da veruju da tu pripadaju i da mogu da pobede.

Кombinacija nedostatka liderstva, stalnih rotacija i prevelikog broja „solidnih“ umesto vrhunskih igrača stvara svlačionicu u kojoj niko nije dovoljno jak da preokrene atmosferu.

Totenhem je ove sezone pogođen dugotrajnim izostancima ključnih kreativaca: Džejms Medison je praktično van stroja zbog teške povrede kolena, a pridružio mu se i Dejan Kuluševski koji deli istu muku.

Uz njih, duže periode odsustvovali su, ili odsustvuju: Ben Dejvis, Destini Udogi, Radu Dragušin, Dominik Solanke, Mohamed Kudus, Rodrigo Bentankur i još nekoliko standardnih prvotimaca, pa treneri retko imaju stabilnu „prvu postavu“ na raspolaganju.

Kada se sve spoji, razlozi za neuspeh mogu se svesti na tri ključne stavke: prečeste promene trenera bez jasnog plana, igrački kadar bez pravih vođa, te povrede koje su razbile i ono malo kontinuiteta što je postojalo. Ipak, nije sve tako crno za navijače “Pevaca” (pogotovo ukoliko Arsenal ponovo “prospe” titulu) jer je do kraja ostalo šest kola, a prvi iznad im beži “samo” dva boda.

Roki, ali ne Balboa: „Project Hail Mary"

Thu, 09 Apr 2026 11:40:44 GMT

Dugo vremena nismo imali onaj dobar svemirski blokbaster koji je potkrepljen humorom, intrigama, preokretima i zanimljivim svemirskim prostranstvima koje treba istražiti. U toj branši se nalaze Interstellar, The Martian i možda još poneki u poslednjoj deceniji-dve. Jako je teško izbalansirati dobru priču, zanimljivo pisanje i lepotu svemira koju želiš da dočaraš, sve zajedno sa efektima od po par miliona dolara. No, Project Hail Mary uspeo je da napravi savršen balans između toga. Naravno, film je adaptacija knjige i time je zadatak mnogo lakši, ali opet treba napraviti film koji bi bio verodostojan pisanoj reči i treba da se prilagodi velikim IMAX platnima.

Foto: wsj.com

Režiseri ovog filma, Fil Lord i Kris Miler, imali su pre ovoga Spider-Man: Into the Spider-Verse, i čini se da im je upravo takav jedan animirani film pomogao da shvate da svi uzrasti gledaju filmove u bioskopu i van njega. Spider-Man: Into the Spider-Verse bio je veliki hit i način animacije koji su koristili je ostvario ono što je bio cilj, ali sa filmom Project Hail Mary je bilo drugačije od početka, sa ogromnim budžetom i potrebom za glumcem koji će biti prisutan u 90% kadrova. Tako je na kraju ispalo da će taj glumac biti Rajan Gosling, i on je tu ulogu zapravo izneo na način na koji je knjiga i zamislila da se desi. Bojao sam se jedino da će biti kao u filmu Blade Runner, gde je Rajan bio pomalo zanemariv po pitanju emocija i facijalnih ekspresija, ali ovde je zadobio neku notu Meta Dejmona iz filma The Martian - kombinacija drame, samoće, humora i avanturizma.

Za vreme pisanja ovog teksta, Project Hail Mary ima ocenu 8.4 na IMDb-u i jedno vreme se nalazio na Letterboxd listi top 100 filmova. Što je malo napumpano, jer se, na primer, Kjubrikov Space Odyssey nalazi na 227. mestu. Ipak, ovaj film se provlači tankom niti kroz one Spilbergove filmove kao što su E.T. ili Jurassic Park, koji su u potpunosti namenjeni svim uzrastima. Da zamislimo da odete u bioskop sa bakom i dekom, tatom i vašom decom, svako bi našao ponešto što bi ga zabavilo. Gotovo da ne postoji granica godina i time su samo proširili spektar gledalaca, a i sebi zakucali uspeh. Na kraju krajeva, od samog izlaska ovo je daleko najuspešniji Amazonov film svih vremena (ali da bude pošteno, ni ne postoje toliko dugo). Postoji još jedan faktor uspeha ovog filma, a to je nova svemirska misija "Artemis II", koja je najavljena i trebalo bi da se desi uporedo sa izlaskom ovog filma.

Da zamotamo krug i odgovorimo na ono najbitnije: da li treba da odem i pogledam ga u bioskopima? Odgovor je bez komplikacija - da! Film je vredan gledanja na platnu (naravno, ako ste već pogledali Lord of the Rings, koji su zbog 25 godina postojanja ponovo na platnu), jer dugo nismo imali film koji uspeva da izvuče toliko elemenata, a da se pritom ne pretvori u neku bezukusnu smesu ili kič. Dune i Dune 2 su nam otvorili zanimljiv svet, ali ni sam ne bih želeo njima da se vraćam. Avatar nam je prvo dao nešto veoma inovativno, da bi na kraju svakim svojim nastavkom prešao u „lep“ film i običan holivudski kič. Tako to obično biva, ali jedno je sigurno - imaćemo zanimljivu godinu bioskopa (osim novog Avatara)! Amaze! Amaze! Amaze!

Dane Žikić: „Rukomet u Srbiji ima kvalitetnu tradiciju, ali medijska zastupljenost nije proporcionalna značaju sporta“

Sat, 28 Mar 2026 11:47:22 GMT

Rukometni klub Metaloplastika Elixir ima dugu istoriju i tradiciju. Osnovan je 1958. godine pod nazivom Partizan, prvo kao rukometna sekcija, a zatim i kao klub. Pod ovim nazivom, šabački rukometaši su se takmičili 6 godina, kada je klub promenio ime u Mačva. Klub je zvanično promenio naziv u Metaloplastika 1970. godine. On se nalazi na prepoznatljivim plavo-belim dresovima i danas. U tim bojama, rukometaši ovog kluba bili su državni prvaci Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije čak 7 puta, i evropski šampioni 2 puta, 1985. i 1986. godine.

Klub je iznedrio mnoge uspešne rukometaše, koji su sa reprezentacijom Jugoslavije ostvarili velike rezultate. Osvojili su srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 1982. godine, zlato na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu i prvo mesto na Svetskom prvenstvu 1986. godine. Klub je osvojio Superkup Srbije 2022. godine pobedom protiv tadašnjeg aktuelnog šampiona, RK Vojvodine. Trenutno igra u Arkus ligi 2025/2026.

O prirodi posla, sporta i samog kluba razgovarali smo u intervjuu sa PR menadžerom Metaloplastike Elixir, Danom Žikićem. Njegov profesionalni angažman u klubu se odnosi na oblast medijskog menadžmenta u sportu - to obuhvata rad sa sportskim klubom i organizacijama u domenu medija, komunikacije, digitalnih platformi i odnosa sa javnošću.

Foto: Arhiva sagovornika

Da li je po Vašem mišljenju osvajanje Superkupa Srbije 2022. godine uticalo na popularnost kluba u javnosti i kako ste Vi doživeli taj uspeh?

Osvajanje Superkupa Srbije 2022. godine za Metaloplastiku je bio značajan trenutak, kako za klub, tako i za širu javnost. Klub sa bogatom istorijom i velikim međunarodnim uspehom uvek izaziva pažnju, ali svaki savremeni trofej dodatno osvežava interesovanje medija, navijača i šire sportske zajednice. Moj lični doživljaj ovog uspeha bio je posebno emotivan. Videti tim, koji neguje tradiciju i kvalitet, kako potvrđuje svoj status aktuelnim trofejom, dodatno je motivisalo sve nas u medijskom timu da tu priču prenosimo što profesionalnije i atraktivnije.

Opišite kako izgleda jedan Vaš radni dan. Šta je po Vašem mišljenju najbitniji deo Vašeg posla?

Moj radni dan je vrlo dinamičan i obuhvata više oblasti: od planiranja sadržaja za društvene mreže i sajt kluba, preko koordinacije sa medijima, do pripreme press materijala za utakmice i događaje. Najbitniji deo mog posla je pravovremena i kvalitetna komunikacija – kako interno sa timom, trenerima i igračima, tako i eksterno sa medijima i javnošću. Upravo kroz tu komunikaciju se gradi reputacija kluba i održava veza sa navijačima.

Koliko je važno održavati bliske odnose sa predstavnicima medija i navijačima? Šta je najvažniji cilj u komunikaciji između javnosti i kluba?

Održavanje bliskih odnosa sa medijima i navijačima je od suštinskog značaja. Mediji prenose priču o klubu široj publici, dok navijači svojim angažovanjem kreiraju atmosferu i identitet Metaloplastike. Najvažniji cilj u komunikaciji je verodostojnost i transparentnost, da javnost dobije tačne informacije, ali i da oseti vrednosti i kulturu kluba. To dodatno jača lojalnost i podršku.

Koliko je poštovanje etičkih principa bitno u sportu i Vašem radu kao PR-a?

Etički principi su temelj mog rada. U sportu, i posebno u rukometu sa tradicijom kakvu ima Metaloplastika, poštovanje pravila i fer-pleja mora biti vidljivo i u komunikaciji. Kao PR, moja odgovornost je da sve informacije budu tačne, da ne manipulišem javnošću i da uvek štitim integritet kluba i igrača.

Koje su Vaše obaveze i odgovornosti kada se dogodi krizna situacija u klubu? Kako reagujete u tim trenucima?

U kriznim situacijama, kao media menadžer, moj zadatak je pravovremeno informisanje, kontrola toka informacija i smanjenje potencijalne štete po ugled kluba. Reagujem brzo. Koordiniram sa rukovodstvom i trenerima, pripremam saopštenja i odgovore za medije, i trudim se da komunikacija ostane smirena i profesionalna. Cilj je da krizna situacija ne naruši poverenje javnosti u klub.

Foto: Arhiva sagovornika

Koliko je Vaša uloga bitna u promociji sporta kod mladih u Šapcu? Da li mislite da biste svojim angažovanjem mogli da zainteresujete mlade za rukomet?

Uloga media menadžera direktno utiče na promociju rukometa među mladima. Kroz društvene mreže, video sadržaje, intervjue i događaje uspevamo da približimo klub i sport mladima. Smatram da svojim angažovanjem, posebno kroz kvalitetne i atraktivne medijske priče, mogu motivisati mlade da se uključe u rukomet i da prepoznaju Metaloplastiku kao klub koji neguje tradiciju i pruža priliku za razvoj talenata.

Kako sa Vaše pozicije vidite budućnost rukometa u Srbiji?

Budućnost rukometa u Srbiji zavisi od ulaganja u omladinski rad, profesionalizaciju liga i kvalitet medijske prezentacije sporta. Sa svoje strane, kroz Metaloplastiku nastojimo da pokažemo da kvalitetna promocija, digitalni sadržaj i transparentna komunikacija mogu povećati interesovanje javnosti, privući sponzore i stvoriti stabilnu bazu za razvoj rukometa u zemlji.

Koliku ulogu društvene mreže imaju u širenju popularnosti kluba i sporta? Da li i one imaju uticaj na izgradnju imidža kluba?

Društvene mreže imaju ključnu ulogu u modernom sportu. One omogućavaju direktnu komunikaciju sa navijačima, brzo širenje informacija o rezultatima, događajima i aktivnostima kluba. Takođe, one oblikuju imidž Metaloplastike prikazujući klub kao profesionalan, transparentan i uključen u zajednicu. To jača reputaciju i popularnost među mlađom publikom i sponzorima.

Da li je sport, a posebno rukomet, dovoljno zastupljen u medijima i kako se to može poboljšati?

Rukomet u Srbiji ima kvalitetnu tradiciju, ali medijska zastupljenost nije proporcionalna značaju sporta. Poboljšanja se mogu postići kroz aktivniju digitalnu komunikaciju klubova, profesionalizaciju PR sektora i saradnju sa medijima, ali i kreiranje atraktivnih sadržaja koji približavaju igru široj publici. Metaloplastika u tom smislu služi kao primer kako kvalitetna medijska strategija može povećati vidljivost sporta.

Koju poruku i savet biste poslali budućim kolegama koje bi želele da izgrade karijeru u sferi sportskog PR-a?

Moja poruka bi bila da budu strastveni, proaktivni i posvećeni istini. Rad u sportskom PR-u zahteva kombinaciju znanja iz komunikacija, medija i sporta, ali i sposobnost da se stvori priča koja inspiriše i povezuje ljude. Najvažnije je uvek štititi integritet kluba i sporta, učiti iz iskustava i koristiti modernu tehnologiju i medije za izgradnju pozitivnog imidža i dugoročne reputacije.

Odjekivanje: Vampire Weekend

Fri, 27 Mar 2026 13:23:15 GMT

U prethodnim tekstovima pisali smo o raznim albumima - od novih, starih, diskografija koje su razočarale ili oduševile, ali nikada se nismo osvrnuli na jedan noviji bend kog ne zanima da stvara hitove, već živi od pravljenja albuma. Vampire Weekend je upravo takav bend, onaj koji nikada nije proizveo nijednu pesmu koja je upala na "Top Hot 100" listu, a sa druge strane, koji je pravio muziku da traje - u albumima.

Foto: Axs.tv

U svetu muzike postoje dve velike liste, jedna je „Top Hot 100“, koja pokazuje koliko je neka pesma slušana, dodavana na plej-liste, i postoji "Billboard 200" lista koja pokazuje istu statistiku, ali za ceo album (ukratko rečeno). Vampire Weekend je čak pet puta upao na Billboard 200 (i 3 puta bio prvi), ali nijedne nedelje nije ni prišao listi top 100 pesama. Što je veoma zanimljivo kao fenomen, gledajući trenutno stanje u muzici. Umetnici koji su poznati po dobrim albumima, kao, na primer, Radiohead, uspeli su makar jednom da se probiju na toj listi ili da proizvedu singl koji ostaje. Zapravo, jedini bend koji je ovo isto uradio kao „Vampiri“ jeste Slipknot. U biznisu koji se danas vodi, teško je održati karijeru i teško je finansijski održivo nemati hitove. Njihovi savremenici Imagine Dragons su 20 puta imali pesmu koja je probila top 100, sa "Radioactive" koja je ostala na toj listi celih 87 nedelja. Imamo neke od umetnika koji su pokorili „Top Hot 100“ listu, kao što je Coldplay, a opet imajući 5 albuma koji su makar na nedelju dana bili prvi. Zašto ovakav pristup i koju priču žele da ispričaju ovim?

"Neki ljudi vole da slušaju uživo nastupe, neki slušaju jednu pesmu iznova i iznova. Dok sam ja oduvek voleo albume i diskografije... Od početka sam imao ideju kuda će projekat Vampire Weekend da ide i ne bih voleo to da razočaram", izjavio je frontmen benda, Ezra Kuning. Upravo ovo je moto benda, od početka. Svojim prvencem iz 2008.godine su pokupili pozitivne kritike i pažnju javnosti, ali i pesma „A-Punk“, unatoč pojavljivanju u raznim filmovima i serijama, došla je tek do 102. mesta "Top Hot 100". Pojavili su se kao slatkasti sint-pop bend koji je eksperimentisao sa poznatim elementima u indie muzici i koji je zabavljao i imao „catchy“ zvuk. Sledeća dva albuma su brzo usledila i priča je bila gotovo ista, sa određenim promenama, kako u zvuku, tako i u samoj naraciji albuma. Najkompletniji do tada i najzreliji bio je "Modern Vampires of the City" iz 2013.godine, koji je i zvučao mnogo mračnije i kontrolisanije od ostatka. Potom je usledila tišina, ono što su sami nazvali pauza od pritiska i vreme da se sakupi dovoljno energije i kreativnosti ka novoj eri.

Ta tišina je potrajala 6 godina, što je za današnje muzičare, kakva je, na primer, Taylor Swift) nezamislivo i neodrživo, sve do ploče "Father of the Bride". Ovo je dupli album sa 18 pesama, od kojih ima mnogo psihodelije, folka, novih glasova i po prvi put neko im je gostovao u kompozicijama, što je za bend bilo iscrpljujuće. Odmah su dali do znanja da sledeći album neće imati više od 10 pesama, i tako je i bilo sa "Only God Above Us", koji je izašao 2024. godine. Njihov orkestralno najgušći i najkompleksniji album do sada, sa temama kao što su pokvareni sistem, gubitak smisla i pronalaženje lepote ponovo. Kritički najbolje ocenjena ploča od prve, ali ne leži vraže - i najmanje slušana. Kao da su namerno odbijali da budu u centru pažnje i želeli samo da napreduju kao muzičari.

Od početka, grupa Vampire Weekend se razvijala u erama, ne singlovima. Nikada nisu vijali slavu, viralni hit ili se prilagođavali momentu. Izgradili su diskografiju, onako kako su želeli i kako im se sviđala. U industriji koja nagrađuje brzinu, lako pamtljive melodije i gomilu kontenta, oni su odabrali da budu strpljivi. Nikada ne ostajući u prošlosti, u jednom hitu koji će ionako biti zaboravljen. Polako gradeći nešto što će da traje.

Šetnja kroz istoriju: Muzej štampe i štamparstva

Thu, 02 Apr 2026 17:59:16 GMT

Novi Sad bogatiji je za jednu jedinstvenu postavku. Na adresi Vojvode Mišića 1, u bivšoj zgradi štamparije „Forum“, vrata je otvorio Muzej štampe i štamparstva.

Novi kulturni prostor smešten je u suterenu zgrade i obuhvata nekoliko tematski uređenih prostorija. U podnožju stepenika koji vode u izložbeni kutak, posetioci mogu da primete puteljak sačinjen od citata i simpatičnih misli zaposlenih u listu „Magyar Szó“. Ovaj niz reči uvodi u hodnik ispunjen trofejima, pohvalnicama i svim priznanjima koje je ovaj list dobio od svog osnivanja. Vitrina je impresivno popunjena, a u njenoj blizini je i ploča sa detaljima ovih postignuća.

Sledeća prostorija je jedna od većih u muzeju. Desni zid u celoj svojoj dužini prikazuje vremensku liniju razvoja dnevnog lista poznatog i kao „Mađarska reč“. Ključni trenuci u razvoju jasno su istaknuti fotografijama i preciznim datumima. Na ovoj strani prostorije se nalaze i razni brojevi lista od osnivanja sve do danas. Posetiocima mogu biti naročito interesantni originalni rukopisi i lični predmeti osnivača. Sa druge strane nalazi se mala foto kabina idealna za fotografisanje i stvaranje uspomena tokom posete muzeja. Prema rečima kustosa izložbe, kutak posvećen razvoju fotožurnalizma lično je uredila fotoreporterka lista „Magyar Szó“. Pored objektiva i raznih fotoaparata, ovaj deo muzeja kreativno imitira izgled mračne komore.

U nastavku se mogu videti razne pisaće mašine, kao i proces uređivanja naslovne strane dnevnog lista. Nešto više o procesu sakupljanja vesti, radu redakcije i ovom nesvakidašnjem muzeju, posetioci mogu saznati gledajući kratke informativne filmove. Oni se puštaju u malenom bioskopu u dnu suterena i vizuelno prate i objašnjavaju rad lista „Mađarska reč“.

Foto: Boris Radić

Muzej štampe i štamparstva sadrži još neke zanimljive delove. Izložena su i specijalna i vrlo neobična izdanja, koje je sastavljao ovaj dnevni list kroz godine. Tu se nalazi interaktivna tabla sa ciljem da pruži više informacija o redakciji, ali i zabavi kvizovima o svemu što se sazna tokom posete. Posebno zanimljivo iskustvo je prostorija prekrivena ogledalima i raznim primercima ovih novina od osnivanja pa sve do danas. Poslednja prostorija Muzeja je posvećena radu štamparije „Forum“, u čijoj nekadašnjoj zgradi se i nalazi sama postavka. Posetioci imaju mogućnost da proniknu u to kako je nekada izgledao proces štampanja novina. Postavljene su razne mašine za umnožavanje, sečenje, savijanje papira, kao i sto sa slovima za štampu. U ovom delu muzeja je i kutak za decu.

Posebno je istaknuta ustakljena vremenska kapsula koja sadrži pismo namenjeno budućim generacijama i broj dnevnog lista „Magyar Szó“ koji je izašao na dan otvaranja muzeja. Na samom kraju moguće je videti stakleni zid na kojem su postavljene razne poštanske markice koje „Forum“ izrađuje.

U toku je promotivni period tako da, prema rečima zaposlenih, ulaz je besplatan, ali je poželjno najaviti svoj dolazak. Muzej je otvoren svim radnim danima, a kustosi se nalaze na raspolaganju posetiocima do 15 časova.

Cilj izložbe je uputiti javnost u rad jednog od najstarijih dnevnih listova u Vojvodini, ali i pokazati kako se štampa razvijala tokom vremena. Svojom neobičnom sadržinom i netipičnom postavkom, ovaj muzej pruža sasvim drugačije iskustvo svima onima koji su u potrazi za nečim originalnim i zanimljivim.

Igor Vujičin: direktor za medije KK Crvena Zvezda

Wed, 01 Apr 2026 16:54:52 GMT

Igor Vujičin dugo se bavio sportskim komentatorstvom na B92. Međutim, nakon petnaest godina odlučuje da svoju profesiju začini novim izazovom, prihvatanjem pozicije direktora medija (PR menadžera) KK Crvena Zvezda. Danas verno prati Zvezdu na svakoj utakmici, redovno izdaje saopštenja i vodi računa o uspostavljanju kontakta sa publikom i upravo ga to čini profesionalcem u svom poslu.

Photo: Igor Vujičin/Portfolio klub

1. Radili ste dugi niz godina kao sportski novinar na B92, pre nego što ste došli na poziciju PR-a Zvezde. Šta Vas je navelo da, nakon 15 godina rada u medijima, prihvatite izazov rada PR kluba?

- Pre svega želja za promenom i novim izazovima. Da ne zvučim pretenciozno, ali B92 je zaista bio jedinstven mediji. Redakcija kakva je tada bila, sa urednicima koji su nas ohrabrivali da radimo sve ono što smo smatrali da može da unapredi program i sadržaj, tamo ste radili bez straha od greške. Bilo je to okruženje sa mnogo mladih ljudi i onih koji su se duhom tako osećali.

Zajedno smo stvorili sportski sajt, dobar informativni program, mnogo live prenosa košarke, tenisa, fudbala. Nismo se plašili ni nepoznatih izazova poput prenosa“skoka iz svemira“ danas nažalost pokojnog Feliksa Baumgartnera. Ipak , ono što je bilo najvažnije stvorili smo imidž medija kome se verovalo.
Međutim, čvrsto verujem da je nakon određenog vremenskog perioda potrebna promena. Naravno, ne promena koja iskače iz okvira onoga što ste radili i iz polja u kome ste stekli bogato iskustvo. Pratio sam Crvenu zvezdu godinama na B92, radio sam i na Eurosportu Srbija, bio deo tima koji je razvio i Arenu Sport…Ipak, kada je stigla ponuda iz Zvezde, osetio sam da je pravo vreme da se oprobam u nečem novom.

2. Kada ste prešli na poziciju PR-a Zvezde, kako ste se prilagodili novim izazovima? Šta je po Vama najteži, a šta najlakši deo Vašeg posla?

- Najteži deo posla je sve!
Biti Direktor za medije, kako se zvanično zove ta pozicija u Evroligi, zaista je vrlo naporan i stresan posao. Mnogi smatraju da je naš jedini posao da se slikamo i vodimo konferencije posle utakmice, ali istina je da morate da budete na raspolaganju 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, jer je klub pod konstantom lupom javnosti, medija i navijača.

Ukratko zadužen sam da napravim tim ljudi koji će medijski pripremiti utakmicu, od izjava, organizacije konferencija pred i nakon utakmice. Takođe, morate da obezbedite internet, mesta za novinare u press ložama i da svakodnevno komunicirate sa medijima. Tu je i svakodnevna komunikacija sa Evroligom, ABA ligom, organizacija intervju kada idete u inostranstvo, priprema brošura i medijskog materijala za utakmice, ne samo za prvi tim, već i za mlađe selekcije, kao i organizacija medijskih nastupa za sve članove KK Crvena Zvezda - od predsednika, koji je po priordi svoje pozicije medijski eksponiran, do generalnog menadžera, direktora, trenera i medijski najeksponiranijih igrača.

Ima tu još mnogo toga, ali iz ovog najkraćeg opisa jasno vam je da posla nikada ne manjka. Naravno, tu su i neplanirane situacije – krizni PR, koji rešavamo od slučaja do slučaja, u zavisnosti od “problema” koji imamo. Poseban problem je tabloidizacija pojedinih medija i njihova želja za informacijama koje često nemaju mnogo veze sa sportom. Ipak, morate imati razumevanja i za takve medije, jer su naši košarkaši, bar neki od njih, izuzetno popularni i javnost želi da sazna sve o njima. Lek protiv tog je prevencija, stalna komunikacija sa igračima, gde im jasno stavimo do znanja šta je dozvoljeno, a šta nije.

Na kraju, osnovno pravilo ovog posla glasi: nema kontakta medija sa ljudima iz kluba bez znanja PR službe.

3. Prethodna sezona je bila izazovna u ABA ligi i Evroligi. Zvezda je više puta zvanično reagovala na sudijske odluke, konkretno, istakla bih meč sa Budućnost Voli. Kako se donosi odluka da se takav, direktan stav javno iznese? Gde se povlači granica između zaštite interesa kluba i rizika od sukoba sa ligom. Takođe, koje PR strategije su se pokazale najefikasnijim u komunikaciji sa medijima i navijačima?

- Odluke takve vrste se donose na sastancima uprave kluba. KK Crvena zvezda je udruženje gradjana sa jasno postavljenom strukturom. Situacija u prethodne dve godine je malo drugačija jer klub ima novog predsednika i strukturu kluba. Na prvom mestu je Upravni odbor, koji je zadužen za nabavljanje sredstava. Period koji ste pomenuli bio je u vreme “predsednikovanja” Nebojše Čovića, čoveka koji je voleo medije, i znao kako da se postavi u javnim nastupima.

Konkretno, kada se izlazi sa zvaničnim saopštenjem, to je odluka najviših tela kluba, ali je konačnu odluku, u konsultaciji sa najbližim saradnicima, donosio predsednik kluba.

Nikada nismo vodili računa o eventualnom riziku sukoba sa ligom. Na prvom mestu je zaista i jedino, interes kluba. Kad god je bilo procene da su interesi KK Crvena zvezda narušeni, reagovali smo. Nekada je možda bilo i preterano oštro, ali u tim trenucima neki su očigledno zaboravili ko je generator prihoda, medijske pažnje i uspeha ABA lige.

To ne znači da nam je nešto zagrarantovano bez igre na terenu, ali smo došli u situaciju da su mnogi želeli da pitanje pobednika rešavaju van terena. Tada reagujete, bez obzira na posledice, jer ne smete da zaboravite koga predstavljate. Klub koji je veliki po svim parametrima, i koji prate milioni.

4. Kako se svaki klub nađe u kriznoj situaciji, Zvezda je takođe prošle godine izdala saopštenje nakon kazne Evrolige zbog ponašanja navijača, a to nije prvi put. Kako PR tim reaguje u tim situacijama? Da li se služite iskustvom iz prethodnih sličnih situacija ili imate neki unapred pripremljen scenarij?

- Specifičnost ovog posla je da za njega ne postoje napisane knjige, simulacije, niti fakultet. Ovo je jedinstveno iskustvo, i često kažem da smo mi svojevrsni “hibridi”, jer ovo što radimo nema u knjigama. Nema pravila, nema napisanog rešenja, sve se rešava od situacije do situacije.

Nemate unapred pripremljeno rešenje za napad igrača u noćnom klubu. Nemate rešenje za linč igrača u Podgorici, koji je bio čista politika, ili transparent za koji Evroliga smatra da je provokativan. Hoću da kažem da nikada ne možete da predvidite šta vas očekuje, niti možete imati spremno rešenje. Ali, imate iskustvo. I to je vaš najveći adut.

5. Kada smo već kod kriznih situacija, Zvezdu je zadesila i smena trenera u prošlogodišnjoj sezoni. Osetljiv trenutak za svaki klub. Kako se PR tim priprema za komunikaciju takve odluke prema medijima i vernim navijačima?

- Vrlo jednostavno. Postoje odluke koje nisu lake, i kada se donesu, morate kao klub čvrsto da stojite iza njih. Nekada su smene trenera samo logična posledica neuspeha na terenu. Nažalost, košarka je područje koje je impulsivno, takve stvari su normalne i nekada samo nema strpljenja.

Međutim, kada je neminovno da do toga dođe, trudite se da javnost na najjednostavniji način prezentujete šta je dovelo do takve odluke. Konkretno, za poslednju smenu trenera moja ideja je bila da se javnosti i Zvezdašima obrati naš predsednik i objasni razloge razlaza sa trenerom koji je zaista, na svim nivoima, pomogao Crvenoj zvezdi da raste kao klub.

Verujem da se u takvim situacijama sve može sažeti u jednu rečenicu koju je tom prilikom predsednik kluba izgovorio: “Nisam na mestu predsednika da bi donosio populističke odluke, već one koje su u interesu kluba, a one nekada nisu lake”.

6. Navijači su stub svakog kluba, a Zvezdinih je itekako mnogo. Zanima me kako uspevate da pored toga što informišete, uspevate da gradite i održavate osećaj zajedništva? Posebno bih istakla društvene mreže i njihovu ulogu. Da li je komunikacija na Instagramu i Iksu znatno drugačija po tonu i sadržaju od one sa tradicionalnim medijima?

- U pravu ste. Biću koncizan jer tu nema magije ni neke mudrosti, jednostavno moramo da pratimo savremene trendove. Čak smo u obavezi da se okrećemo mrežama, a u fokusu su nam nalozi na X-u i instagramu.

Tradicionalni mediji, u našem slučaju zvanični sajt kluba, praktično služi kao oglasna tabla kluba. Ali fokus nam je na društvenim mrežama, tu imamo milionske preglede i svakodnevnu komunikaciju sa našim navijačima. Takva vrsta komunikacije suštinski je drugačija, dinamičnija je i primerenija vremenu u kome danas živimo. Forma je kraća, a dominiraju slike i jednostavni opisi.

To je jednostavno 21.vek u kome smo svi zatrpani informacijama. Takođe tu je i sugestija Evrolige da mnogo više koristimo takve platforme. Vreme novina je, nažalost, prošlo.

7. Zvezdu čeka nova sezona, pa tako i PR tim novi izazovi i taktike. Da li ste spremni za te izazove i koji su klučni ciljevi PR-a ove sezone?

- Postoje osnovni, strateški ciljevi, ali i oni sekundarni, a to su pre svega napredak i modernizacija. Cilj Crvene zvezde je uvek isti, da bude dostupna svima, da svakodnevno komunicira sa velikom armijom navijača, što nije nimalo lako, i da kroz tu komunikaciju usvaja ono što je dobro.

Strateški ciljevi usmereni su ka tome, da igrači i svi medijski interesantni ljudi KK Crvena zvezda budu dostupni javnosti, jer nam je jasno koliki je interes javnosti za naš klub. Ali ono na čemu posebno insistriram dok sam na poziciji direktora za medije jesu aktivnosti koje grade društvenu odgovornost: dobrotvorne akcije, akcije posete bolesnoj deci, promovisanje pravih vrednosti. Čak i prilozi poput one sa mačkom Ljubicom imaju smisla, jer Crvena zvezda nije moja, niti ljudi koji su trenutno u klubu. Crvena zvezda je narodni klub, o kome će voditi računa i neki drugi ljudi, generacije posle nas.

Ono što me čini ponosnim jeste da je u vreme kada sam na ovoj pozicji, Zvezda je porasla kao klub, postala je prijemčivija običnom čoveku (koliko je to moguće). Radimo stvari koje bi ovakav klub trebalo da radi: bez arogancije, bez osećaja nedodirljivosti, osionosti i bahatosti. Jer Crvena zvezda je narodni klub, i u to duboko verujem.

Za kraj, cilj koji se prirodno nameće pred nama jeste da Crvena zvezda postane još više prepoznatljiva u Evropi i svetu. Na tome već radimo, već sada u timu imamo igrače iz svih krajeva sveta. Asocijacija smo na klub koji ima strastvene navijače, koji voli košarku i na ovaj sport gleda potpuno drugačije od mnogih kojima je to samo posao.

Karmadonna - estetika prljavog realizma

Wed, 25 Mar 2026 11:41:07 GMT

Umetnost je oduvek reflektovala stvarnost, dok kreativnost reaguje na promene u društvenom, kulturnom i političkom životu. Film se često opisuje kao „najlepša prevara na svetu“ — deluje kao ogledalo naših života, a istovremeno nudi beg u veštački konstruisane svetove. Kao moćan medij empatije, film podstiče gledaoce da sagledaju svet iz različitih uglova, brišući granicu između duboke umetnosti i utešnog eskapizma. Kamera, montaža i atmosfera doprinose osećaju da prisustvujemo stvarnim događajima, a ne fikciji.

Film se naslanja na estetiku evropskog underground i nezavisnog filma, gradeći teskobnu atmosferu u kojoj sve deluje nestabilno, osim osećaja straha za goli život. Domaća kinematografija retko je razvijala čist horor žanr, sve dok se nije pojavio film „Karmadona“, koji uvodi estetiku prljavog realizma.

Radnja filma prati grupu marginalizovanih likova uhvaćenih u začarani krug nasilja, kriminala i egzistencijalne nesigurnosti, gde granica između žrtve i počinioca postaje sve nejasnija. Kroz fragmentarne epizode njihovih života, film razotkriva brutalnu svakodnevicu u kojoj opstanak često podrazumeva moralne kompromise, a nasilje postaje gotovo prirodno stanje. Upravo u toj sirovoj, gotovo dokumentarističkoj neposrednosti, „Karmadona“ pronalazi svoj najjači izraz.

Foto: IMDb/Karmadonna

Aleksandar Radivojević, režiser i scenarista, poznat i po kontroverznom „Srpskom filmu“ snimljenom pre gotovo šesnaest godina, pokazuje da ume da pomera granice i u savremenoj kinematografiji. Granice se pomeraju ne kroz obnavljanje horora kao žanra, već kroz demonstraciju da se jezivost može graditi iz realnosti, a ne iz fantastike.

Ovaj realističan prikaz subkulture nije prošao nezapaženo na festivalima, gde je izazvao ovacije publike. Film prikazuje probleme savremenog društva, uključujući korupciju, kriminal, narkomaniju i nasilje. Likovi govore autentičnim, svakodnevnim jezikom, što pojačava utisak stvarnosti. Otvoreni prikaz tabu tema izazvao je pažnju i polemike, a film je visoko rangiran zbog svoje brutalne iskrenosti, surovog nadrealizma i hrabrosti, koju dodatno naglašava omaž prevazilazeći samu tehničku izvanrednost produkcije.

Sve u svemu, „Karmadona“ je intrigantan i dosledno realizovan projekat, koji postavlja brojna pitanja o životu i svetu, uronjenom u tranziciono sivilo postmodernog društva.

Neša Bridžis : "Stendap je veština"

Tue, 24 Mar 2026 16:38:22 GMT

Stendap (Stand-up) komedija je svojevrsna forma scenske umetnosti gde je sam izvođač glumac, reditelj, scenarista i interpretator istovremeno. Ovaj žanr ima za cilj da gledaocima na duhovit i satirčan način predstavi lične stavove izvođača o svim problemima ljudske svakodnevnice.

Dok stendap komedija na Zapadu ima mnogo dužu tradiciju i veću popularnost u društvu, na našim prostorima, ovaj žanr je i dalje u ekspanziji, koja, može se reći, u poslednje vreme postaje sve veća.

Jedan od prvih stendap komičara u našem regionu je Nenad Danilović, poznatiji kao Neša Bridžis. Široj javnosti je postao poznat nakon čuvenog spota pod nazivom „Aj Riki Martine” kada je i dobio svoj prepoznatljivi nadimak. Nakon svog prvog nastupa, kako i sam kaže, nije ni znao da se taj žanr uopšte naziva stendap komedija, da bi samo godinu dana posle počeo njom da se bavi profesionalno i počeo da gradi karijeru, danas 16 godina dugu.

Foto : arhiva sagovornika

Poznati ste kao jedan od utemeljivača srpske stand-up scene. Kako biste našim čitaocima opisali početak svoje karijere, šta vas je inspirisalo da krenete putem stendap komedije, i kako je Nenad Danilović postao Neša Bridžis?

Prve korake sam napravio 2010. godine. Tačno 16 godina od mog prvog stupanja na scenu, u vili “Maska” na Vračaru održan je nastup na kom sam „debitovao“, da se tako izrazim. Zanimljivo je da tada ni sam nisam znao da se to zove stendap komedija, niti sam pratio inostrane komičare, i tek posle više od godinu dana, na večeri otvorenog mikrofona u Skadarliji u klubu “40c” sam uplovio u stendap vode i profesionalno počeo da se bavim ovim poslom ispred organizacije Standup.rs. Iste godine smo i počeli da gradimo stendap scenu u prvom takvom klubu “Ben Akiba”, u Savamali. Inspiraciju za nastupe sam pronalazio u svakodnevnici, u ljudima, i u životu generalno, a Neša Bridžis je nastao kroz čuveni, rekao bih, sada već kultni spot “Aj Riki Martine, brate shvati me”, i tako sam i do dan danas kršten.

S obzirom na Vaše višegodišnje iskustvo, kako vidite razvoj srpske stendap scene od početka karijere do danas?

Nas je na početku bilo svega petoro, danas nas ima preko 100 širom regiona, a pritom se i dalje budi svest o takvom žanru predstave. Sve u svemu, širi se solidno, rekao bih, sve više ljudi mu pristupa, tako da je to za mene i više nego odlična stvar.

Koje je vaše mišljenje o trenutnoj stendap sceni u Srbiji i da li mislite da ona ima potencijala da bude još bolja nego što jeste?

Naravno da ima potencijala. Mi smo izuzetno duhovit narod, i kao nacija, odolevali smo mnogim nedaćama upravo kroz humor i, iskren da budem, mislim da nam nema ravnih po tom pitanju. Stendap je veština, spoj satire, aforizama, sarkazma, cinizma, i kao takav postoji kodeks koji glasi: “Sam si napisao, sam odgovaraš za to što ćeš reći, sam si kreator svoje priče, sam režiraš“. Stavio bih akcenat na ovu rečenicu, jer ona treba da bude ozbiljna poruka svim budućim kolegama koji žele pošteno da se bave ovim poslom. Danas ljudi nude stendap koji su drugi napisali ili prevode tekst poznatih komičara i potpisuju se kao da je njihov. S obzirom na to da se kod nas stendap i dalje razvija, publika misli da je to stendap, a nije, što me malo nervira, da budem iskren. Stendap na ovim prostorima može dostići svoj pun potencijal samo ako se razvija u pravom smeru.

Koje je vaše iskustvo sa nastupima u regionu, vidite li razliku između srpskog i regionalnog stendapa, i da li baš ovaj žanr ima univerzalnu poruku za svakog?

Humor je, pre svega, subjektivna stvar. Publika jeste različita, nekada je otvorenija, nekada im malo više treba da se opuste, ali generalno, i kod nas i u regionu imate fantastične komičare i publika se i te kako pronalazi u tome. Kao najbolji primer bih posebno izdvojio festival “Skup”, koji osvaja simpatije širom regiona, i koji je upravo iz tog razloga i osmišljen - da se publici predstavi raznovrsnost, bez predrasuda na nacionalnoj, verskoj i bilo kojoj drugoj osnovi, i da uživa u različitim slengovima.

Kako biste približili stendap komediju mladima i podstakli sve zainteresovane da krenu time da se bave?

Približio bih je na jedan jedini mogući način. Budite iskreni, budite originalni i budite svoji. To je poruka za sve koji bi eventualno krenuli ovim stazama. Mogao bih mnogo da pričam, ali jedno je sigurno - kada jednom probate i osetite tu energiju, stendap postaje ljubav i postaje sve.

Sunovrat bivšeg šampiona - Lester na ivici ispadanja u treću ligu

Mon, 23 Mar 2026 18:01:51 GMT

Fudbalski klub Lester nalazi se u zoni ispadanja u drugom rangu engleskog takmičenja. Bivši šampion Premijer lige nalazi se u velikoj rezultatskoj, ali i finansijskoj krizi zbog koje su mu oduzimani bodovi, pa ispadanje u Ligu jedan nije košmar, već realna opcija.

Jedna od najlepših fudbalskih bajki dobila je svoj epilog pre 10 godina, kada su fudbaleri Lestera, na čelu sa Klaudijem Ranijerem podigli trofej namenjen šampionu Premijer lige za sezonu 2015/16. Fudbalski svet je bio bogatiji za majstore kao što su Vardi, Kante, Marez, i na još nekolicini igrača, od kojih su neki otišli za velike količine novca, koji je Lesteru dao arsenal da kupuje igrače boljeg renomea.

Imali su nakon Ranijerija navijači Lestera motiva za slavlje i pod trenerskom palicom Brendana Rodžersa, koji je sa ovim timom osvojio FA kup, takođe doguravši i do polufinala Lige konferencije.

Nakon ispadanja u drugu ligu prošle sezone, predviđanja su bila da će se “Lisice“ brzo vratiti u najjači rang Engleskog takmičenja. Ipak, sitaucija iza kulisa nije tako jednostavna, jer se Lester nalazi u velikoj finansiskoj krizi.

Foto: BBC

Nakon sjajne sezone u Čempionšipu i ulaska u Premijer ligu, Enco Mareska odlazi sa klupe Lestera u junu 2024. godine. Njegov, kao i odlazak Kirnana Duzberi-Hola u Čelsi, ostavili su velike rupe koje su se teško mogle adekvatno popuniti.

Njegov naslednik bio je engleski strateg Stiv Kuper. Od samog starta stvari nisu bile najbolje, a Kuper je uspeo da „izdrži“ do novembra, ostavivši klub na šesnaestom mestu na tabeli.

Rud Van Nistelroj je dobio zadatak da, kako zna i ume, Lisice ostavi u najvišem rangu engleskog takmičenja. Dobro je Holanđanin počeo svoj mandat na klupi, pobedivši u svojoj prvoj utakmici, ali je povratak u realnost brzo usledila, a realnost je bila poprilično tamna. Oboreni su negativni rekordi Premijer lige, a navijači su svoje nezadovoljstvo fokusirali na upravu.

Promene u upravi su se desile, ali su se loši rezultati nastavili, ove sezone u Čempionšipu. Loš odabir igrača, imenovanje trenera samo 3 nedelje pred početak sezone, podeljenost navijača oko bitnih pitanja u klubu, stvorile su lošu energiju koja se i trenutno pokazuje na terenu.

U februaru je Lester kažnjen oduzimanjem šest bodova zbog kršenja pravila o profitu i održivosti u trogodišnjem periodu do sezone 2023/24. Кaznu je izrekla nezavisna komisija u sklopu Engleske fudbalske lige, nakon što je utvrđeno da je klub premašio dozvoljeni prag gubitaka za više od 20 miliona funti.

Кlub aktivno traži novog glavnog trenera, tehničkog direktora, komercijalnog direktora i CEO-a kako bi stabilizovao situaciju nakon finansijskih problema i ispadanja.

Ostalo je još 7 utakmica do kraja šampionata a prvi iznad „crte“ je Portsmut sa bodom više. Moraju pod hitno pronaći formu i zajednički jezik na terenu, kako bi izbegli istorijsko ispadanje u Ligu jedan, diviziju koju su poslednji put igrali u sezoni 2008/09.

INDEKS

Sun, 22 Mar 2026 14:52:59 GMT

Šesti dan Nedelje Promene obeležilo je prikazivanje filma ,,Indeks’’ reditelja Miloša Živanovića.

Studentski dokumentarno-igrani film je omaž studentskim protestima i neprestanoj borbi za pravdu i odgovornost, a nastao je kao rezultat autorske potrebe da se umetničkim jezikom predstavi jedan od ključnih društvenih momenata. Glumačku ekipu čine mladi glumci Tamara Nikolić i Petar Lazarević, ali i dobro poznata imena poput Tihomira Stanića, Seke Sablić, Elizabete Đorevske i Bojana Dimitrijevića.

Radnja je fokusirana na period studentske borbe i na njene uspone, ali i nemile trenutke koji su, nažalost, njen neizostavni deo, poput nasilnog ponašanja policije prema studentima i građanima i provokacija pristalica vladajuće stranke. Međutim, kako film nije samo dokumentarnog karaktera, već i igranog, radnja prati i mladog studenta Luku, istaknutog i aktivnog borca za istinu i pravdu i njegov život kao sina policajca koji nema razumevanja za dešavanja u državi. Upravo kroz ovaj dinamični odnos oca i sina film uspostavlja dublju simboličku napetost između autoriteta i pobune, ličnog i političkog.

Foto: www.imdb.com

S obzirom na nepovoljnu situaciju sa budžetom, reditelj se odlučio za većinski dokumentarni pristup, zahvaljujući kome je film dobio na neposrednosti. Takođe, prema rečima reditelja, scenografija je već bila na ulicama, jer je značajan deo filma snimljen upravo na protestima u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i Beogradu, te je pod uticajem realnosti dobio autentičniju formu.

Na, može se reći, minimalo iznenađenje, film je zbog svoje tematike i poruke koju šalje kritikovan i zabranjen još pre premijere, što svedoči o njegovoj neposrednoj političkoj osetljivosti. Uprkos preprekama, prikazan je u Nišu, Beogradu, Novom Sadu, Kruševcu i Aranđelovcu, gde je naišao na veliko interesovanje publike i izazvao brojne reakcije.

Film „Indeks” ostavio je snažan utisak na publiku, vrativši sećanja na pojedine trenutke studentske borbe, čime predstavlja relevantan podsetnik na nju ali je ujedno i pokazatelj toga koliko čovek, preplavljen nizom emocija, u celokupnom tom procesu može izgubiti samog sebe. Time se „Indeks” nameće ne samo kao svedočanstvo vremena, već i kao univerzalna priča o ceni koju pojedinac plaća kada se nađe na raskršću ličnih uverenja i društvenih okolnosti.

Odjekivanje: Klaatu

Sat, 21 Mar 2026 13:48:41 GMT

Ovih dana u centru pažnje, unatoč svim ratovima, jeste „novo“ lice Benksija. Od kako je Rojters objavio kako se on zove i sve dokaze koji ukazuju da smo napokon dobili lice jednog od najvećih gerila umetnika, sve oči su uprte u njega i kao da se izgubio taj sjaj misterije. Ali to nije prvi put da vidimo umetnika sakrivenog ispod gomile neodgovorenih pitanja. Od Selindžera, Daft Punka i jednog benda za koga verovatno niste čuli - Klaatu. Grupa za koju je čitav svet mislio da je veliki povratak Beatles-a, i koja je za kratko vreme čak ušla na Bilbord 200 hitova.

Foto: Screenshot/Spotify

Pre tačno pola veka (1976. godine) prošlo je šest godina od kako se Velika četvorka raspala i ljudi su i dalje bili u šoku. No, negde sa strane, onako tiho, izašao je album bez imena, samo sa imenom benda na kaveru i sve reference su ostale neimenovane. Zasluge za produkciju i tekst bile su samo pod imenom Klaatu. Prošlo je par dobrih kritika, ali gotovo da ih niko nije kupovao. I tako bi i ostalo, da ih novinar za „The Providence Daily Journal“, Stiv Smit, nije odslušao samo zbog zanimljivog omota. Na prvom slušanju kao da je čuo bubanj Ringa Stara i nije mogao a da ne pozove njihovu izdavačku kuću „Capital Records“, koja je imala istoriju rada sa Beatlesima u Severnoj Americi. Capital Records je samo rekao kako bend ne želi nikakav publicitet i kako su samo „misteriozna grupa“ koja želi da bude poznata samo po svojoj muzici. Ovo je Stiva zagolicalo i odmah je objavio naslov novina „Da li je Klaatu zapravo Beatles?“ U trenutku kada su Smitove novine puštene u prodaju, svi su krenuli sa spekulacijama i pokušajem pronalaska definitivnog znaka da se Fantastična četvorka vratila. Radio je bio preplavljen pesmama sa albuma i sve više članaka je objavljivano o novim tragovima.

Najveći od tih tragova došao je upravo u imenu benda Klaatu. To je referenca na sci-fi klasik iz pedesetih „The Day the Earth Stood Still“, a dve godine ranije Ringo je sa svojim solo albumom napravio sličnu referencu sa svojim album-kaverom. Drugo je bilo Sunce na samom omotu, za koje su svi mislili da dolazi kao omaž pesmi „Here Comes the Sun“. Capital Records je samo nastavio da ne odgovara na pitanja i tračevi su se nastavili. Neki su bili logičniji, a neki potpuno izvađeni iz konteksta.

Klaatu je nastavio da snima pesme i objavio svoj drugi album sa orkestrom, što je dalo još više gasa zagrejanim novinarima spremnim za priču. Ali nisu svi imali isto mišljenje - „New Music Express“ je jasno izjavio kako je gluvi novinar samo pustio laži u javnost i tako započeo najluđu teoriju zavere koja nije ni imala smisla. Radio stanica WWDC završila je ovu priču tako što je njihov programski direktor Dvajt Daglas otišao do copyright centra za SAD kako bi video koja imena se zapravo nalaze iza albuma. Naravno, imena koja je našao nisu bila Lenon i ekipa, već Teri Drejper, Di Long i Džon Vološčak. Trio muzičara iz Kanade koji nisu ni lagali, samo su zaista želeli da rade na svojoj muzici bez ikakvog publiciteta. Sve što je kasnije usledilo bila je samo medijska lavina novinara koji su se upecali na Stiv Smitovo nagađanje.

Ovakva vrsta popularnosti bila je mač sa dve oštrice za bend. Oni jesu dobili veliku slušanost i popularnost, ali nakon otkrivanja istine retko ko je ostao. Posle su objavili još albuma, ali nikada nisu bili toliko popularni niti ostvareni. Ljudska mašta i želja da se Beatlesi vrate jedino je što je držalo ovu teoriju. Možda baš onda kada želimo da nađemo neki znak ili dokaz, mi ćemo ga naći i dati mu beskonačno mnogo značenja. Što je i normalno kada preduboko i predugo gledamo u neki simbol - dajemo mu pregršt ideja koje su izvađene iz konteksta ili su jednostavno puka slučajnost.

Zato, ako do sada niste videli lice i identitet Benksija, molim vas da to ne radite. Ostavite onu magiju da još kruži svetom njegove umetnosti i da Benksi ostane tamo gde je oduvek hteo - iza maske.

„Pokreni karijeru“ - AIESEC predstavlja prilike za prakse i volontiranje u inostranstvu

Fri, 20 Mar 2026 22:24:48 GMT

U sredu, 18. marta, u amfiteatru Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, održana je konferencija organizacije AIESEC pod nazivom "Pokreni karijeru", na kojoj su predstavljene prilike za volontiranje i stručne prakse širom sveta. Učesnici su pored osnovnih informacija o programu i samom procesu prijave, mogli da čuju i lična iskustva volontera i praktikanata koji su bili na praksi.

foto: Tamara Opranović

Govornica Jana je sa publikom podelila svoju priču sa prakse iz Italije, gde je u gradu Torino 6 nedelja radila u vrtiću sa decom predškolskog uzrasta. Umesto da bude smeštena sa ostalim praktikantima, Jana je izabrala da živi sa jednom italijanskom porodicom koja ju je dočekala širom otvorenih ruku i doprinela da njeno iskustvo bude još bogatije i ispunjenije. Ona je i danas u kontaktu sa tom porodicom i često zajedno planiraju buduća putovanja. Zabave i novih iskustava nije manjkalo, objašnjavala je Jana pokazujući mnoge slike i uspomene iz Torina. Naglasila je da ništa od toga ne bi bilo moguće da se nije ohrabrila da se prijavi za ovu praksu i konačno izađe iz svoje zone komfora.

AIESEC je najveća svetska omladinska organizacija vođena od strane studenata, osnovana 1948, danas prisutna u 100+ zemalja, dok je u Srbiji počela da deluje 1953. godine. Cilj same organizacije je razvoj liderstva mladih kroz praktična iskustva, volontiranje, stažiranje i još mnoge druge prilike.

333 dana - Dnevnik jedne generacije

Fri, 20 Mar 2026 18:44:24 GMT

Peti dan Nedelje Promene na Akademiji umetnosti u Novom Sadu obeležen je premijernom izvedbom predstave ,,333 dana.”

Predstava je nastala u sklopu programa za kolokvijum studenata glume i režije u klasi profesora Nikite Milivojevića i stručnih saradnika Jelene Đulvezan Milković i Momčila Miljkovića.

Mladi glumci Lena Trifunović, Danica Marinković, Marta Cvetković, Ivan Martić, Marko Jagodić, Milica Radović, Nikola Milanović, Milana Vujović, Pavle Gajić i Dušica Jakovljević uspeli su da, uprkos ograničenom vremenskom okviru, na publiku prenesu raznolik spektar emocija.

Predstava započinje naizgled nejasnom scenom - glumci se uz muziku i ples dobacuju flašicom vode. Međutim, publici ubrzo otkrivaju da se na taj način ,,zagrevaju” za probe.

Foto: Milica Ajdžanović

Zašto baš 333 dana?

Ovaj broj nije izabran nasumično, već sadrži duboku simboliku, poznatu svima koji poslednjih godinu i po dana žive u Srbiji ili barem prate dešavanja u državi. Blokada Akademije umetnosti u Novom Sadu trajala je 333 dana, nakon čega, postojanje ljudi (studenata) koji su u njenim prostorijama živeli i borili se, izbrisano je za jednu noć.

Dragi dnevniče je sintagma kojom je predstava otvorena i zatvorena, a između tog početka i kraja ispričana je dirljiva priča o buntu, ljubavi i nadi za bolje sutra koje, nažalost, i dalje nije počelo.

Verodostojno su prikazani osećaji nemoći, besa, nesigurnosti i izgubljenosti u borbi koje su, kako su u razgovoru istakli glumci, oni zaista osećali, te im je u tom aspektu bilo jednostavnije da emocije prenesu na publiku.

Glavni motiv koji se prepliće tokom čitave predstave jeste prijateljstvo i zajedništvo bez kojih bi čitava borba imala neuporedivo drugačiji oblik.

Nasuprot tome što je komad spreman za prvi kolokvijum, glumačka ekipa na sceni delovala je uigrano i povezano, a svaka scena je temeljno obrađena i upotpunjena namernim odabirom pesama poput “Freed From Desire” i “Pump It Up” koje su obeležile studentski i građanski pokret započet 1. novembra 2024. godine.

Međutim, glumci nisu bili fokusirani samo na kolektivni doživljaj blokade, već su publici pružili priliku da ih upoznaju i da zavire u njihovu, ponekad burnu, a ponekad skladnu svakodnevicu tokom 333 dana života unutar Akademije.

Upečatljiv je prikaz turbulentnog protesta 15. marta 2024. godine u Beogradu, kada je značaj pridat i roditeljskoj brizi. Poruke i pozivi koje su svi mladi željni promene dobijali od svojih zabrinutih roditelja nisu samo njihova rutina već pokazatelj toga da borba nije naivna i da postoji niz situacija koje se mogu dogoditi, čiji smo svi svedoci bili tog dana.

Foto: Milica Ajdžanović

Tokom celog izvođenja publika nije bila ravnodušna. Sala je bila ispunjena smehom, suzama, ali i zabrinutim licima. Sam kraj prestave je bio okidač za duboko razmišljanje i podsetnik na trenutak koji je zauvek promenio brojne živote. Tokom, naizgled, uobičajene probe jednog od glumaca nazvala je majka da mu saopšti da je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu pala i da ima mnogo žrtava.

Studenti Akademije umetnosti bili su u blokadi 333 dana i prikazali su deo onoga što su proživeli, dok je drugi deo ostao u njima. Deo koji i svi mi nosimo.

Blokadi fakulteta možda jeste došao kraj, ali borbi nije. Kao i strah, ona je tu od samog početka, i još uvek traje. Ova predstava je upravo podsećanje na to da ne smemo zaboraviti, dok se sve ovo ne završi.

Zvanično oduzete prostorije Akademije umetnosti: studenti, profesori i građani protestovali ispred Skupštine Grada Novog Sada

Wed, 18 Mar 2026 18:19:06 GMT

Na sednici Skupštine Grada Novog Sada danas je Akademiji umetnosti u Novom Sadu oduzeta Galerija na Bulevaru Mihajla Pupina i dva ateljea na Bulearu despota Stefana. Uprkos protivljenju profesora, uprave Akademije i protestima studenata, većinom glasova usvojena je ova odluka.

Za ovu odluku je glasalo 44 odbornika vladajuće koalicije, čime je većinski izglasano da Akademija umetnosti izgubi navedene prostorije. Kao razlog se navodi nezadovoljstvo gradskih vlasti sadržajem poruka koje su studenti isticali u izlogu Galerije, kao i to da prostorije nisu korišćene na odgovarajući način.

Studentkinja Akademije umetnosti, Lara, smatra da ovakve odluke direktno ukazuju na revanšizam.

„Najkraći odgovor - revanšizam. Umetnici su uvek bili trn u oku vlastima a to što smo imali izložbe koje je organizovao Blokhaus prošle godine je verovatno dodatno uticalo, i ovom odlukom samo opet žele da nas ućutkaju", rekla je studentkinja.

Ona dodaje da su im ove prostorije neophodne kako bi mogli da imaju kvalitetnu nastavu.

"Otkad imamo galeriju ona služi za izložbe, pored toga studenti vajarstva trenutno ima predavanja u prostorijama galerije, nakon što su prošle godine ostali bez prostora za rad. S obzirom da su nam odeuzeli te prostorije ti studenti mogu da rade na ulici s obzirom da Akademija neće imati gde da ih premesti", rekla je ona.

foto: Marko Antić

Gradonačelnik Žarko Mićin izjavio je na konferenciji za medije uoči sednice da je prostor koji će biti oduzet Akademiji prilikom kontrole zatečen kao neaktivan. On je istakao da Grad već obezbeđuje oko 4.000 kvadratnih metara za potrebe Akademije na drugim lokacijama, kao i da će sporni prostor biti dodeljen drugoj ustanovi kulture, među kojima se pominju Zmajeve dečje igre i Kulturni centar Novog Sada.

Prema njegovim rečima, kontrola prostora obavljena je još u septembru, a tada je, kako tvrdi, utvrđeno da se prostor ne koristi za umetničke aktivnosti. „Na licu mesta nisu zatečeni studenti koji rade, već zatvoren prostor sa istaknutim porukama, a prema našim saznanjima, tu su održavani i politički sastanci“, naveo je Mićin.

Studenti u blokadi su povodom održavanja današnje sednice grada organizovali protest koji je započeo u 9 časova ispred zgrade Akademije u Ulici Đure Jakšića. Odatle su u koloni krenuli ka Skupštini grada gde su pravili buku lupanjem u šerpe, pištaljkama i vuvuzelama.

Nedelja Promene: Veče kada je Lisabon došao u Novi Sad

Tue, 17 Mar 2026 18:58:48 GMT

Akademija umetnosti u Novom Sadu je po jedanaesti put otvorila vrata Nedelji Promene.

Druge večeri festivala, publika je imala priliku da pogleda predstavu ,,Odakle sam bila, više nisam”, rađenu po romanu Dejana Tiaga Stankovića, u režiji Aleksandra Đinđića, u izvođenju studenata glume Fakulteta umetnosti u Prištini.

Photo: Sanja Banićević

Uprkos tome što Tiago Stanković u svom romanu piše ,,o svom” Lisabonu, on zapravo slika portret grada koji je postao dom mnogima. Lisabon je grad svih onih koji su, poput Tiaga, napustili svoje domove u potrazi za sopstvenim identitetom.

Originalno delo čini trideset poglavlja, ali konkretno u ovoj adaptaciji obrađeno je pet priča. Svaka od njih je na svoj način posebna, ali ipak postoji nit koja ih spaja. Ta nit u svih pet priča je nevidljiva nit nostalgije, porodičnih odnosa, prilagođavanja na novo, koja govori o odlascima i povratku, ili bolje rečeno rastanku, o ljubavi i brizi i onog večitog čovekovog lutanja ka pronalasku sebe i svog mesta.

Kroz predstavu nas vode glumci koji nisu samo interpretatori svojih uloga, nego i naratori, koji nas uvode u dubinu svake scene. Autori su i u razgovoru sa publikom istakli kako nije lako pričati priču, potrebno je detaljno izučiti delo, uživeti se i postati ne deo nje, već celina.

Photo: Sanja Banićević

Poseban pečat ostavila je poslednja priča. Scena porodičnih odnosa, otac i majka koji verno iščekuju povratak svog sina iz ,,belog sveta”. Glumci su na vešt način prikazali tipičnu porodicu, služeći se onim što nam je svima opšte poznato, od dočeka sina na aerodromu, porodičnih ručkova, do obavljanja jutarnjih rituala uz jutarnju kafu i čitanja novina gde ,,svako vodi svoju politiku”. Na taj način prepoznavajući sopstvenu realnost publika je odreagovala smehom.

Ipak, najemotivniji trenutak predstave je ponovni rastanak. U sceni pred sinovljev dug let u ,,beli svet”, otac mu daje Čehovljevu knjigu kratkih priča. Na prvi pogled, to je običan gest, publika to doživljava kao predmet koji se prenosi s ruke na ruku. Međutim, ta knjiga nije samo predmet, ona simbolizuje svu težinu reči koju roditelji nekada ne umeju ili ne mogu da izgovore. U tom trenutku sin, zajedno sa publikom shvata da je knjiga više od dela napisanog rečima, da je ona most tamo gde reči staju.

Atmosferu Lisabona dodatno su upotpunili zvuci akustične gitare i melanholični fado, koji je pratio izvedbu od početka do kraja.

Glumačku ekipu čine: Pavle Nikolić, Katarina Kljutić, Ivana Poček, Đorđe Đorđević, Milica Pavlović, Vojin Jusić, Petar Puzović i Mina Bukva.

Na kraju, usledio je dugotrajan aplauz, koji se ponovio tri puta i time je potvrđeno da su ovi mladi umetnici uspeli da priču sa papira, pretoče u izgovorene reči, u stvarnost koju svi mi ponekad izbegavamo.

Nedelja Promene je u toku, na dobro poznatoj adresi Đure Jakšića 7. Očekuje vas zanimljiv repertoar, s toga izdvojite jedan dan za pozorište i umetnost i uživajte u njihovoj lepoti.

Odjekivanje: Intervju Kip Berman

Fri, 13 Mar 2026 09:42:59 GMT

Jedan od prošlih tekstova u rubrici Odjekivanje se bavio bendom Pains of Being Pure at The Heart i prvim istoimenim albumom koji se na jako zanimljiv način igra sa maštom i tinejdžerskim periodom. Kako je album ove godine napunio 17 godina, i nakon što je ovaj bend imao turneju (nažalost) samo po Americi, pričali smo sa frontmenom i pevačem benda Kip Bermanom, kako bi saznali odakle je proizišla ideja i zašto je baš ovo tema albuma.

Foto: flickr.com

1. U februaru je vaš prvi album napunio 17 godina, a njegova tinejdžerska tema je veoma zanimljiva. Kako je izgledao proces njegovog stvaranja i pisanja tekstova, i kako ste došli do svog zvuka?

Kip: Sve što kažem treba uzeti sa dozom skepticizma, jer način na koji se čovek seća stvari ponekad nije potpuno istinit. Pokušaću da što iskrenije prenesem to vreme, ali 17 godina je dug period.

Napisao sam originalne pesme za bend kada smo se okupili u februaru 2007. da bismo svirali na Peginoj rođendanskoj žurci u martu. Tada smo bili samo Pegi Wang (klavijatura), Aleks Naidus (bas) i ja (gitara, vokal), a za bubnjeve smo koristili Sony Discman CD plejer. Mislim da smo svirali oko šest pesama: “This Love is Fucking Right”, “Doing All the Things That Wouldn’t Make Your Parents Proud”, “The Orchard of My Eye”, “My Only” i pesmu koju nikada nismo snimili pod nazivom “I’m Alright With You, Are You Alright with Me?”. Mislim da sam imao još neke pesme, poput “Contender” i jedne koja je kasnije objavljena kao B-strana pod nazivom “Steel Daughter”, ali njih tada još nismo svirali.

Kasnije, kada smo napisali pesme poput “Come Saturday”, “Everything With You” i “A Teenager in Love”, shvatili smo da naši loši bubnjevi (tada smo već prešli na programiranje bubnjeva na iPod mini uređaju) zapravo ne funkcionišu kako treba, pa me je Pegi ohrabrila da pozovem svog cimera Kurta Feldmana da se pridruži bendu i svira bubnjeve. Stvar je u tome, da je Kurt zaista neverovatno dobar muzičar, pa sam bio pomalo zastrašen idejom da bi možda želeo da svira sa nama - ali jeste. Došao je na probu i odjednom je sve počelo da zvuči stvarno i kul, zahvaljujući njegovom bubnjanju.

Prvo smo objavili 3-inčni CD-R na Cloudberry Records-u (“This Love is Fucking Right!”, “Orchard of My Eye” i “Doing All the Things That Wouldn’t Make Your Parents Proud”), a zatim smo sami objavili pravi EP sa pesmama “Hey Paul” i “The Pains of Being Pure at Heart”. Dok su te pesme snimljene sa drum mašinom, pesme za naš prvi album snimljene su sa Kurtom.

Album smo snimili sa našim prijateljem Derekom Mabraom u njegovom studiju u podrumu - mislim da nas je sve zajedno koštalo oko 2.000 dolara. Derek je tada bio veliki stoner i obožavao je shoegaze muziku. Puštao nam je bendove Ride i Slowdive, koji su u to vreme bili prilično zaboravljeni, barem na bruklinskoj sceni kojoj smo pripadali. Ali iskreno, većina onoga što smo voleli bila je više indi pop, bendovi poput The Pastels, Aislers Set, Rocketship, Black Tambourine, Vaselines i Heavenly. Činilo se da su skoro svi bendovi kojima smo se divili bili ili deo Slumberland Records-a ili su dolazili iz Glazgova, ali postoje dva benda koja su prilično zaboravljena, a bila su nam veoma važna, oba iz Njujorka.

Pegi i ja smo bili veliki fanovi benda My Favorite. Njihov frontmen bio je (pomalo) Morisijem opsednut marksista, Michael Grace Jr. Pomalo je ličio na italijanskog mangupa sa Long Ajlenda (mislim, bio je sve to osim mangupa), ali njegova muzika je bila tako dirljiva, čudna i ispunjena nekom melanholičnom tugom. Postojali su krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, u vreme kada je bilo prilično čudno svirati new wave pop o klasnoj borbi. Bili su i ispred i iza svog vremena, i neverovatno kul, ali mislim da smo to samo Pegi i ja tako videli.

Drugi bend koji nas je zaista inspirisao bio je My Teenage Stride. Oni su sredinom dvehiljaditih bili neka vrsta “velikog indi pop benda” u Bruklinu, ali su bili pomalo komično samodestruktivni. Pevač Džedaja Smit mogao je da napiše sjajnu pop pesmu u snu, i uvek je bio kreativan i duhovit. Ali imao je problema da zadrži stalnu postavu benda. Svirali su savršene pop pesme, “To Live and Die at the Airport Lounge”, “Ruin” i “Theme From Teenage Suicide” su među mojim omiljenima. Išao sam da ih gledam gotovo svaki put kada bi svirali, i iako se bend na kraju raspao, njihova muzika mi je bila veoma važna.

2. Sve pesme imaju zasluge za tekst svakom članu benda. Da li je ceo bend zaista zajedno pisao i komponovao pesme na celom albumu? I kako je bilo okupiti ovu grupu ljudi, s obzirom na to da su svi imali različite poslove pre toga i da si se tek bio preselio u Njujork?

Kip: Pa, svima dajem jednako priznanje jer je teško tačno odrediti šta čini bend bendom. Ja pišem pesme, ali su one dobre zahvaljujući svima koji su uključeni. Da sam samo ja izašao na binu i svirao ih sam, mnogo manje ljudi bi ih volelo. Mislim da ako posvetiš svoje vreme nečemu i da radiš na tome, treba da deliš uspeh ako ta stvar uspe. Ja sam “kontrol frik” samo kada su u pitanju reči i, u nešto manjoj meri, akordi i struktura. Ali reči su deo do kojeg mi je najviše stalo.

3. Najslušanija pesma (prema platformi Spotifaj) i dalje je Young Adult Friction, koja se bavi mladalačkom zaljubljenošću i napisana je na veoma humorističan način, što se može videti i u ostatku diskografije. Da li je to centralna tačka albuma i da li potiče iz ličnog iskustva ili iz neke posebne kreativne ideje?

Kip: Ima dosta šala koje ubacujem u pesme - uglavnom detinjastih seksualnih šala kakve bi pravio šesnaestogodišnji dečak. Ne znam, jednostavno volim takve stvari.

Išao sam u prilično konzervativnu katoličku srednju školu samo za dečake (nisam čak ni katolik niti je moja porodica bila konzervativna, ali bila je dobra škola i moja mama je nekako pogrešno protumačila brošuru ili nešto slično, pa sam dobio stipendiju). Imao sam jednog profesora staroengleskog koji nam je ukazivao na sve prljave šale kod Šekspira i Džona Dona i nikada se nije ustručavao da nam kaže koji su autori spavali sa drugim muškarcima ili ženama - i koliko se sećam, nije to osuđivao, što je bilo prilično retko u tom okruženju i vremenu.

Problem je što je on takođe bio neki čudan konzervativni tip sa dubokog američkog juga i imao je poprilično uvrnute poglede na svet, ali time što je isticao sve perverzne stvari iz 1600-ih, činilo je da nešto može istovremeno biti i uzvišeno i lascivno.

4. Pesma This Love Is Fucking Right! opet je neka vrsta humora, ali istovremeno prikazuje intimnu vezu koja pokreće moralna pitanja i osećanja u naratoru, dublja od uobičajenih tinejdžerskih reči. Da li se zapravo radi o spoznaji posledica naših postupaka dok smo još adolescenti?

Kip: Mislim da je reč o nekoj vrsti zabranjene ljubavi ili zabranjene želje i o prihvatanju toga, kao i o posledicama koje iz toga proizlaze. Ali nije o incestu, kako me neki ljudi pitaju - ozbiljno, šta vam je? Radi se o tome da voliš nekoga za koga drugi kažu da ne bi trebalo da ga voliš. O prihvatanju čudnosti sopstvenog srca i čudnosti druge osobe.

5. Moja omiljena pesma na vinilu je The Tenure Itch, koja izgleda kao da se obraća drugoj osobi i govori o trećoj figuri koja kontroliše tu osobu - detalju koji se pojavljuje na više mesta kroz pesme. Ko je ta osoba i šta on nosi sa sobom?

Kip: Ta pesma je o mojoj prijateljici koja je započela vezu sa profesorom filozofije na mom fakultetu - a zatim se preselila na drugi kraj zemlje da bi sa njim nastavila neku čudnu i prilično uvrnutu dinamiku na njegovom novom poslu. Bila mi je poput starije sestre, iako mislim da smo zapravo bili istih godina. Igrali smo bilijar, slušali Suede, pušili cigarete i pili u studentskom centru do kasno u noć… Ali ona je kao mlađa tinejdžerka “živela teži život” i bila je malo… ne znam… “svetskija” nego ja u to vreme. Pa sam zamišljao njihovu dinamiku, kako oboje na neki način uživaju u toj neravnoteži moći, ali i njeno kasnije gađenje.

6. Još jedna često slušana kompozicija, A Teenager in Love, puna je intenziteta i mladalačke energije, ali sadrži kontrast u slici devojke koja je „zaljubljena u Hrista i heroin“. Šta te dve reči simbolizuju i šta ta ljubav čini njoj? Da li je reč o devojci koja je izgubljena zbog svojih lažnih proroka?

Kip: Mislim da govori o opasnostima idealizma kada ode predaleko - o apsolutnoj posvećenosti ekstremima.

Davno sam bio u vezi sa devojkom koja je umirala od otkazivanja bubrega. Ali ona je samo želela stalno da se provodi, a ja sam, možda naivno, pokušavao da je nagovorim da se bolje brine o sebi. Ali mislim da je ona znala da je to besmisleno.

7. Da zaokružimo, album je, prema svom naslovu, upravo to - himna bolova i problema koje ima jedno neiskvareno srce. Koliko si bio zadovoljan svojim prvim albumom i načinom na koji ste se na njemu izrazili?

Kip: Za mene izraz “at heart” znači da postoji neka čistota koja je okružena i narušena korupcijom. Ideja da si u isto vreme pomalo sjeban, da radiš sjebane stvari i živiš na margini, ali da možda u svojoj srži imaš neku vrstu nevinosti ili osnovne pristojnosti. Bol je u raskoraku između te dve stvari, ali to je i život. Svi smo mi pomalo takvi ljudi, ali mislim da to ne želimo da budemo… osim kada želimo.

8. U februaru ste ponovo nastupali u Americi, ovoga puta sa kompletnom postavom. Kakav je osećaj vratiti se sa celim timom posle nekog vremena i da li ćemo videti Pains u Srbiji ili negde u blizini?

Kip: Bilo je neverovatno svirati te koncerte na zapadnoj obali Amerike i videti toliko ljudi koji su i dalje zainteresovani za naš bend… Posle toliko vremena razdvojenosti, osećaj je bio zaista dobar.

Iz nekog razloga veoma je teško doći u Srbiju ili bilo gde u tom regionu. Najbliže smo bili Sloveniji, jednom prilikom. Zaista se nadam da ćemo doći. Moj najbolji prijatelj je tamo svirao sa Kristom Bel i rekao je da je bilo neverovatno. Ona je, naravno, potpuno drugačiji tip umetnika, pa možda bend poput našeg nema takvu priliku. Ali nadam se da će jednog dana biti moguće.

„Od emancipacije do medijskog mraka“: Šta se dešava sa srpskim tenisom?

Thu, 12 Mar 2026 17:44:09 GMT

Za srpski sport ove godine izdvajaju se novčana sredstva u iznosu od 2.368.027.200 dinara, odlučilo je Ministarstvo sporta. Teniski savez Srbije ostao je bez 50 miliona. Ovogodišnji budžet za Savez, koji je predstavnik jednog od naših najuspešnijih sportova, pao je na cifru od 30 miliona dinara.

Poražavajuće je uopšte porediti ovu cifru sa, na primer, iznosom koji se izdvaja za džep Fudbalskog saveza, koji duže vreme nema ni približnog uspeha kao tenis. Postavlja se pitanje – da li je politika do te mere umešala prste u sport, da smo u stanju da potkopavamo tolike uspehe i sportistu kao što je Novak Đoković?

Zbog podrške studentima, Novak je potražio dom u drugoj zemlji. I ne samo to, već je u zemlji, kojoj je toliko sreće doneo proglašen „propalim“. Pumpanjem na Vimbldonu, najbolji svih vremena je servirao as, dok režim napadom na njega uporno pogađa aut, kako ocenjuju stručnjaci.

Smiljan Banjac, komentator Eurosporta, uz čiji glas pratimo prenose mečeva najvećih teniskih turnira, nema nikakvu sumnju da je ovakva odluka o izostanku novčanih sredstava, direktno prouzrokovana Novakovom podrškom studentima, ali i prethodno podržanim protestima protiv kompanije Rio Tinto.

„Aktuelna situacija u Teniskom savezu Srbije usko je povezana sa odnosom države, odnosno, predsednika i njegovih saradnika, prema najboljem teniseru na planeti svih vremena. Gle čuda, on kao građanin ne sme da ima, svoje mišljenje. Vlast ogledana i personifikovana u liku i (ne)delu Aleksandra Vučića, odriče se javno preko svojih poltrona, sportiste, kojeg bi svako u svetu prigrlio, istog momenta. To je lični pokušaj vrha vlasti da poruči građanima „ovo vam je Novak uradio, on je kriv“.

„U to, naravno, niko iole normalan neće poverovati“, kaže Banjac.

Foto: EPA

On smatra da je nova teniska sezona već interesantna i dodaje da je to tako jer je pripremni period sve kraći.

„Pripremni period je sada sve kraći – podsetimo da je prethodna sezona završena u novembru prošle godine. Za mene je Australian Open istinski „Happy Slam“. Nadmeću se najbolji teniseri i teniserke na planeti. Neki posle dvonedeljnih pripremnih turnira, a neki bez, igrajući samo egzibicije“.

Kako izgledaju njegove pripreme za prenos jednog meča i da li je to težak posao, sagovornik kaže da je to sada već postala rutina.

„Posle dvadesetak godina to je sada neka prirodna rutina. Kolege koje produkcijski pripremaju mečeve i statistički ih obrađuju su, kolegama i meni ogromna pomoć. Do nas je koliko ćemo čega reći u prenosu. Uvek se treba pridržavati onog „svetog“ pravila: ne pričaj preko poena. Ostalo je, uglavnom, u redu.

„Posao za koji mnogi tvrde da bi ga radili od šale i često nas, komentatore, psuju za neki promašaj svog favorita. Ali sve to ide u rok službe i normalno je. Nema ljutiš“, navodi komentator.

Miodrag Dimitrijević, sportski novinar koji govori ispred teniskog tima i podkasta „Reketiranje“, istog je stava i navodi da će ovakva odluka imati katastrofalne posledice na razvoj srpskog tenisa. Kao glavni problem ističe činjenicu da se Teniski savez ni jednog trenutka nije oglasio o aktuelnoj situaciji i da je najbolje pitati njih, ali da, nažalost, oni ponosno ćute.

„Savez je zarobljen u rukama SNS-a ili ljudi kojima tenis nije nikakav interes dok god su džepovi puni. Srpski tenis se dugo nalazi u ogromnom problemu, jer nema sistemskog rešavanja, zbog toga što ne može da se uradi bilo šta kako treba. Uostalom, najbolje je pitati direktno TSS, ali nažalost oni ponosno ćute. Srpski tenis sigurno srlja u ispodprosečnost, da ne kažemo propast“, objašnjava Dimitrijević.

Na upit da neko iz Saveza prokomentariše aktuelna dešavanja, u odgovoru su naveli da im je drago što se interesujemo za temu, jer to, kako su napisali, daje nadu da će sportsko novinarstvo još dugo pratiti uspehe naših sportista, ali konkretan odgovor nemaju.

„Zvanično, Teniski savez Srbije se neće oglašavati povodom umanjenja budžeta od strane Ministarstva sporta Republike Srbije“, stoji u odgovoru Saveza.

Prvo teniski tereni, zatim turnir koji se igrao u Beogradu, a onda je i sam Novak novi dom potražio u Atini. Na pitanje da li je smanjenje budžeta TSS upravo posledica političkih pritisaka posle Đokovićeve podrške studentima, Dimitrijević kaže da jeste, ali u nekoj meri, jer je to obračunavanje i iznošenje novca, kako bi se dalo Zvezdi, Partizanu, boksu ili nekom trećem.

„SNS se sveti svakome ko ne upada u njihov „omerta način razmišljanja“, pa makar on bio i najbolji sportista Srbije ikada, potencijalno i sveta. Đoković je napadan manje ili više stalno. Od protesta za zdrav vazduh do danas, a Savez nikada nije bio primer kičme. Uostalom , niko od njih ne bi preživeo 30 godina u toj fotelji da je ikada imao kičmu. Ali, dolaze bolji dani sa studentima i svima koji im daju podršku“, kaže on i otkriva:

„Vrlo, vrlo uskoro očekujemo da bude objavljena i jedna neverovatna podrška iz inostranstva“.

Mihajlo Piper, popularni tiktoker, upućen u rad Saveza zbog mnogobrojnih volontiranja na turnirima, tokom ovogodišnjeg prvog grend slema u Australiji istakao se svojim detaljnim teniskim analizama na društvenim mrežama.

Kaže da je prekrajanje budžeta za srpski tenis katastrofalna odluka, da je tenis godinama unazad u Srbiji bio u velikom problemu i da sada ne može ni da zamisli, kakva bi tek situacija mogla da bude.

„Srpski tenis se i onako ne razvija, tako da će situacija biti još gora. Zbog toga ćemo sve češće imati prilike da vidimo tenisere i teniserke na -IĆ, kako se probijaju na turnirima, ali pod drugim zastavama. Kao što smo na AO imali prilike da vidimo Ivu Jović u četvrtfinalu turnira. Ogromna šteta za državu iz koje je potekao najbolji teniser u istoriji“, navodi on.

Smatra i da je jedini razlog za ovakvo ophođenje prema belom sportu Novak, odnosno da je sve ovo politički potez. Podseća da je predsednik Saveza Goran Đoković, Novakov stric i, da ne vidi nijedan drugi razlog za ovoliko umanjenje novčanih sredstava.

„Ovakva situacija je pogrešna na više nivoa, ali nažalost, odražava realnost u kojoj trenutno živimo. Upravo zato mi nije bio jasan pritisak naroda na Novaka i očekivanja da se glasnije, češće i direktnije, oglašava po pitanju studenata, uz obrazloženje da on „nema šta da izgubi“. Iako možda lično nema, njegova porodica, kao i sport kome je posvetio čitavu karijeru u sopstvenoj državi, i te kako imaju“, kaže Mihajlo.

Pored umanjenja finansija za tenis u Srbiji, čini se da je „cenzura“ ovog sporta počela još ranije. Početkom aprila prošle godine, sve prenose mečeva otkupio je Telekom Srbija, čime je Sport Klub kao televizija, prestao da postoji. Da li je prebacivanje na TV Arena Sport još jedan vid gušenja jednog od naših najuspešnijih sportova? Dok smo teniske turnire, pa čak i one najmanje, mogli redovno da pratimo na kanalima Sport Kluba, sa Arenom to nije slučaj. Da bismo pristupili mečevima, moramo imati poseban TV paket, koji sadrži kanal Arena Tenis.

Miodrag Dimitrijević kaže da je sve ovo posledica odnosa stranke na vlasti i Novaka Đokovića:

„To je direktna posledica savremenog medijskog mraka i unižavanje sporta koji je doneo toliko radosti. Arena ekspresno uništava mogućnost da se gleda tenis, a teniska kultura se aktivno urušava na ovaj način“.

Dodaje da se ideja teniske kulture može videti na njihovom sajtu Reketiranja (Reketiranje.net), koja to radi besplatno i kako navodi, po ugledu na to kako se to radi u Australiji, koja prednjači.

„Arena će više prostora dati karlingu nego tenisu, a dečaci i devojčice više ne mogu da gledaju svoje idole. To je direktna suprotnost Sport klubu koji je imao najviše sati prenošenog tenisa na svetu…Od teniske emancipacije do teniskog mraka“, zaključuje on.

S obzirom na težinu trenutne situacije u Savezu, postavlja se pitanje da li uopšte postoje nove nade tenisa, koje mogu doneti uspeh i da li je u stvari, podrška TSS, ključna. Posle Novaka Đokovića, Jelene Janković, Ane Ivanović i ostalih, imamo li nove nade srpskog tenisa?

Miodrag Dimitrijević, kaže da naslednike tenisa u Srbiji niko ne može da prognozira, kao i da Savez pomaže sa stipendijama, ali nedovoljno.

„Nakon što je budžet skresan, pitanje je kako će to izgledati uopšte. Naslednici srpskog tenisa su, trenutno, Ognjen Milić, Branko Đurić i Luka Ćeramilac, najbolji u kategoriji do 16 godina u Evropi. Ostaje da se vidi kako će preći u profesionalni svet. Kod devojčica je situacija malo bolja sa Teodorom Kostović, Enom Ilić, Lunom Vujović…Naravno, pitanje je kako će do kraja izgledati prelazak u profesionalne vode, a mnogo se očekuje i od Lole Radivojević, koja bi mogla da dođe i do prvih 100“, kaže novinar.

Da bismo mogli da kažemo da vidimo mlade nade u srpskom tenisu, treba da postoje i turniri, kojih je pre bilo znatno više, nego što je slučaj danas.

Miodrag Dimitrijević kaže da bi srpski tenis bio u nokdaunu, da nema fjučersa u Kuršumlijskoj Banji.

„Turniri za mlade su dovoljno brojni, ali nemamo turnire da mlađi igrači pređu u profesionalne vode. Nemamo nijedan čelendžer, što je ponovo krivica TSS“.

Piper kao budućnost izdvaja dosta mlađih tenisera, ali posebno jednu teniserku, koja ga, kako kaže, podseća na Anu Ivanović.

„Izdvojio bih Lunu Vujović. Imao sam prilike da gledam njen trening sa Marijanom Vajdom tokom turnira u Beogradu prošle godine, dosta me je podsetila na Anu. Udarci su tu, još da istraje sa treningom i da okupi pravi tim oko sebe. Vidim je kako uskoro vlada ženskim tenisom“, navodi Piper i dodaje da u muškoj konkurenciji postoji više njih, koji mogu da dostignu veći uspeh, kao i da konkretno Savez nije ključan u njihovom uspehu.

„Gledao sam Marka Maksimovića, Branka Đurića i Ognjena Milića. Videćemo kako će izgledati njihov prelazak na profesionalni nivo. Što se tiče podrške Saveza, ni Novak je nije imao, pa je tu gde jeste danas. On je sa 12 godina otišao kod Nikole Pilića na akademiju. Stoga, ne smatram da je podrška TSS ključna, ali bi im olakšalo da je imaju, svakako“, kaže Piper.

Kada govorimo o dubl tenisu, on globalno nije fenomen, kao što je slučaj sa mečevima u singlu. Međutim, imamo veliku istoriju i u dublu. Aleksandra Krunić je od ove nedelje u TOP10 najboljih ženskih dublova na svetu, posle osvojenog turnira u Dohi. Jedan od članova Reketiranje tima kaže da je ženski dubl jedini trofej, koji Srbiji nedostaje.

„Dubl tenis je potpuno nezavisna disciplina. Poseban raritet tenisa, a to se treba negovati. U Srbiji ne postoji dovoljno poštovanja za ovu disciplinu, a Krunić je dovoljno elokventna da podigne svest. Njen kvalitet i teniski IQ je neosporan i ne sumnjamo da ćemo je uskoro videti sa grend slem peharom“, kaže sagovornik.

Iz Mihajlove perspektive, dubl tenis je sve manje važan.

„Ne znam da li je to zbog ekspanzije padela, ali jednostavno ljude ne zanima. Ja sam lično prestao da pratim od kako Zimonjić i Nestor ne igraju, ali imam utisak da je generalno opalo interesovanje. Aleksandra Krunić je bila u finalu AO, to uopšte nije ispraćeno sa tolikom pažnjom kod nas“, smatra on.

Kaže i da je US Open prošle godine uradio dobru stvar sa all-singles-star-mix dubl turnirom.

„Igralo se u dva dana, a Artur Eš je bio pun oba dana. Pretpostavljam da je to bio pokušaj da malo podignu svest o dublu“, navodi tiktoker.

U Davis Cup-u srpska reprezentacija nema većeg uspeha od 2010. godine, kada je reprezentacija predvođena selektorom Bogdanom Obradovićem osvojila salataru. Početkom februara, srpska teniska reprezentacija doživela je sva tri poraza od Čilea. Dimitrijević ističe da je dobra vest što je debitovao Ognjen Milić, koji je, kako kaže, trenutno najveća nada muškog tenisa u Srbiji.

Piper Davis Cup posmatra kao takmičenje, koje je, kako kaže potpuno izgubilo smisao i čar prebacivanjem na final 8 format, ali reprezentaciju uvek podržava.

„Mislim da se uopšte ne prati kao pre, isto kao i dubl. Samim tim je i odziv igrača manji. Top igrači se tamo pojavljuju samo kako bi ispunili kvotu za Olimpijske igre. Ja našima svakako, kao i uvek, pružam podršku“, ističe sagovornik.

Na ovogodišnjem Australian Open-u nam je Novak pokazao da ne planira uskoro da stane.

Štaviše, treći je na svetu, pored Karlosa Alkaraza i Janika Sinera, koji su trenutno najveće teniske zvezde. Novaku je malo falilo da dosegne tu 25. Grend slem titulu.

Svi sagovornici se slažu u jednom. Novak Đoković je i dalje tu i spreman da se takmiči na najvišem nivou.

Mihajlo Piper kaže da je Novak bio na samo dva seta od toliko željenog trofeja, sa svojih skoro 39 godina.

„Pokazao je da je i više nego spreman da pobeđuje i Sinera i Alkaraza. Da li će na narednim grend slem turnirima imati istu količinu želje i okolnosti koje bi mu išle u prilog - nisam siguran. Svakako, ja nikada ne odustajem od 25. Grend slem titule i želim da verujem da bi ona mogla da se dogodi na Vimbldonu, ili eventualno na US Open-u, ukoliko dođe do zamora kod njegovih glavnih rivala do kraja sezone“, završava Mihajlo.

Miodrag Dimitrijević na pitanje da li ove sezone taj jubilarni trofej možemo da očekujemo kaže da Novak to definitivno može, ukoliko se neke stvari poklope i da bi najrealnije bilo da osvoji Vimbldon.

„Ovo je pravo ohrabrenje, pokazao je da i dalje može da pravi čuda. Samo je pitanje da li može da ih ređa iz dana u dan. Razbio je Sinera i spasio čak 16 brejk lopti, to su stvari koje pokazuju kakva je veličina“, smatra Dimitrijević, ali ipak podseća da ne treba zaboraviti onaj slabi dan kada je Novak srećom prošao, a Lorenco Muzeti osvojio dva seta i povukao se zbog povrede.

Foto: Clive Brunskill/Getty Images

„Novak može da uradi svašta, samo je pitanje da li to može da uradi u dva meča zaredom i sruši Alkaraza i Sinera“, zaključuje novinar i jedan od dva osnivača „Reketiranja“.

„Šampion je svež, odmoran i motivisan da se ravnopravno ove godine nadmeće sa najvećim rivalima, znatno mlađim od sebe. Biće drugačije, bolje nego prošle sezone. Svestan sam da su Karlos i Janik izuzetni, gotovo perfektni, ali dozvolimo Novaku da im otkine još koji slem. Za njih ima toliko vremena“, kaže za kraj Smiljan Banjac.

Posle tri poraza srpske reprezentacije u prvom kolu kvalifikacija u Čileu, čini se da se tenisu ne smeši lepa budućnost. Uostalom, to da smo u grupi za opstanak, dovoljno govori o trenutnom stanju u Teniskom savezu Srbije.

Ipak, može se reći da je srpski tenis postao i ostao popularan zbog pojedinaca, a ne sistema. Ili pojedinca. Da li će srpski tenis moći da nastavi istim putem, kada veliki šampion ode? U Srbiji, Novak nije samo sportista, već simbol upornosti i borbe.

I zato možda mogu da se ulože napori da se tenis diskredituje i na neki način uruši, ali znajući da imamo igrača kao što je Novak Đoković, u tome se nikada neće uspeti. Tenis u Srbiji se ne može ispričati bez Novaka, jer je najbolji svih vremena njegov simbol.

„Smola“: Društvena drama koju javni servis nije prepoznao

Tue, 10 Mar 2026 00:18:49 GMT

Mini-serija Smola nastala je kao društveno angažovan projekat čiji cilj nije senzacionalizam, već osvešćivanje javnosti o jednom od najozbiljnijih oblika savremenog digitalnog nasilja – o takozvanoj „osvetničkoj pornografiji“. U četiri epizode, serija tematizuje situaciju u kojoj se intimni snimak mlade žene pojavljuje na internetu i počinje da kruži kroz Telegram grupe, portale i društvene mreže, čime njen privatni život postaje javna trauma.

Ovakva premisa nije izabrana radi šoka ili skandala, već kao pokušaj da se kroz fiktivni narativ ukaže na realne društvene posledice digitalnog nasilja. Istraživanja i iskustva organizacija koje se bave zaštitom žena pokazuju da su u ogromnoj većini slučajeva upravo žene žrtve ovakvih oblika zloupotrebe intime. Autori serije zato su pristupili temi kao socijalnoj drami koja treba da otvori javni razgovor, a ne kao senzacionalističkom trileru.

Foto: Voyo

U tom smislu, Smola pripada retkoj vrsti televizijskih projekata u regionu koji pokušavaju da kroz popularnu formu dramatizuju aktuelne društvene probleme. Ton serije je suzdržan, atmosferičan i psihološki fokusiran. Umesto brzih obrta i spektakla, narativ je usmeren na društvene reakcije – na način na koji institucije, mediji i okolina tretiraju žrtvu, ali i na jezik kojim se nasilje relativizuje ili normalizuje. Upravo kroz takvu atmosferu serija pokušava da prikaže kako digitalno nasilje ne prestaje objavljivanjem snimka; ono se nastavlja kroz komentare, podsmeh, institucionalnu sporost i društvenu ravnodušnost.

Zbog svoje tematike, Smola je prvobitno bila planirana za emitovanje na javnom servisu, odnosno na Radio-televiziji Srbije (RTS). Ideja autora bila je da se serija prikaže tokom međunarodne kampanje „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“, kada se širom sveta organizuju javne akcije i medijski programi posvećeni upravo tim temama. Međutim, do emitovanja na javnom servisu nikada nije došlo.

Prema objašnjenju koje je producentkinji serije preneto iz RTS-a, kolegijum televizije odlučio je da zbog smanjenog budžeta „odabere programe nekih žanrova koji su im potrebniji“.

Takvo obrazloženje izazvalo je javnu polemiku, naročito zato što je serija kratka (četiri epizode) i tematski direktno povezana sa društvenim problemom o kojem se upravo u tom trenutku vodila javna rasprava. Producentkinja i glumica Bojana Maljević javno je reagovala na ovu odluku, ističući da je teško razumeti koji bi to televizijski sadržaj mogao biti „potrebniji“ od teme digitalnog nasilja nad ženama u trenutku kada se društvo bavi promenama zakona i zaštitom žrtava.

Foto: Autonomija

U svojoj javnoj objavi Maljević je posebno naglasila paradoks situacije: dok se nevladine organizacije, aktivistkinje i institucije bave pitanjem kriminalizacije osvetničke pornografije, serija koja upravo tu temu obrađuje ostaje bez prostora na nacionalnom javnom servisu.

Ovaj raskorak između društvene važnosti teme i institucionalne reakcije otvorio je šire pitanje uloge javnog servisa. Televizija koja se finansira iz javnih sredstava ima formalnu obavezu da proizvodi i emituje programe od javnog interesa – naročito kada je reč o društveno relevantnim temama. Upravo zato je odluka da se serija poput Smole ne prikaže u planiranom terminu u delu javnosti protumačena kao simptom šireg problema: nedostatka senzibiliteta javnih medija za teme koje prevazilaze zabavu i komercijalni program.

Na izvestan način, okolnosti oko emitovanja serije paradoksalno potvrđuju njen osnovni motiv. Smola govori o društvenom mehanizmu u kojem se ozbiljni problemi relativizuju, preusmeravaju ili potiskuju iz javnog prostora. Kada projekat koji pokušava da otvori razgovor o digitalnom nasilju ostane bez prostora na nacionalnoj televiziji upravo u trenutku kada se o toj temi vodi javna rasprava, granica između fikcije i društvene realnosti postaje neobično tanka.

U tom smislu, značaj serije ne proizlazi samo iz njenog narativa, već i iz konteksta u kojem se pojavila. Smola pokazuje kako televizijska fikcija može biti instrument društvene refleksije, ali i koliko je za takve projekte važna podrška institucija koje bi, po svojoj prirodi, trebalo da služe javnom interesu.

Ako se serija posmatra iz te perspektive, njen doprinos nije samo umetnički ili narativni. Ona postavlja pitanje koje prevazilazi televiziju: da li društvo zaista želi da vidi i čuje priče koje ga suočavaju sa sopstvenim problemima — i da li su institucije koje nazivamo javnim servisom spremne da takve priče prenesu javnosti.

Tamna strana Svetskih prvenstava

Mon, 09 Mar 2026 19:06:33 GMT

Svake četiri godineimamo privilegiju da gledamo planetarnu igru na najvišem nivou. Uzbudljive utakmice, idilična atmosfera, pa i putovanja i uspomene stvorene tamo, predstavljaju lepu stranu ove globalne manifestacije. Ovo je samo ono što turisti, navijači i mediji opisuju. Iza kulisa, krije se i tamna strana ove tradicije.

Od 2014. godine, takmičenje poznato kao Svetsko prvenstvo u fudbalu praćeno je ne samo velikim brojem protesta već i ogromnim skanadalima. Fudbal koji bi trebalo da nosi naziv „The Beautiful game“ubrzo je dobio i novo – „The Ugly game“.

Sve je počelo u leto 2013. Svetsko prvenstvo je za samo godinu dana, i to ne bilo gde,već u kolevci fudbala, Brazilu. Legendarni stadioni poput Marakane bili su spremni da ugoste 32 zemlje i hiljade i hiljade navijača. Međutim, nije sve prošlo tako veselo.

U navedenom periodu. brazilska vlada je na izgradnju stadiona i navijačkih prostora za ovo takmičenje potrošila znatnu veću količinu sredstava nego što je prethodno najavljeno,što će dovesti do znatnog povećanja stope nezaposlenosti i gubitaka plata na radnim mestima. Narod Brazila organizovao je niz protesta protiv ovog režima. Protesti su praćeni nasiljem i korišćenjem suzavaca,a povređen je velik broj ljudi, kao i novinari. Predsednik Brazila u to doba istakao je da ove investicije nisu važne samo za prvenstvo, već i za budućnost zemlje.

Foto 1: Preuzeto sa sajta newsoveraudio.com

Ovde se priča ne završava. Već 2018. godine, prvenstvo se seli u Rusiju.Već od samog objavljivanja da će najveća zemlja na svetu po površini biti domaćin,pojavilo se veliko nezadovoljstvo zbog korupcije i načina na koji su Rusi uopšte dobili domaćinstvo. Zvanična istraga je pokrenuta, ali se ništa nije dokazalo.

Korupcija nije bila jedini problem, FIFA-i je već bilo poznato da su ruski navijači skloni korišćenju rasističkih uvreda prilikom navijanja. Mnogi igrači koji dolaze iz Afrike, kao i Južne Amerike, bili su predmet omalovažavanja. Najpoznatiji primer je slučaj bivšeg igrača Obale Slonovače i Mančester Sitija, Jaja Turea, koji je posle gostovanja ruskom CSKA apelovao na bojkot prvenstva zbog rasističkih povika.

Povrh svega, ništa ne može da prevaziđe ono što se dešavalo na Bliskom istoku, konkretno u maloj državi na obali persijskog zaliva, Kataru. Kao i Rusija, i oni su osumnjičeni za upotrebu korupcije kako bi došli do pozicije domaćina, samo što je za njihsituacija bila nešto drugačija.

Dok je Rusija imala svoju davno ustaljenu i jaku ligu, kao i istorijski uspeh na reprezentativnom nivou, popularni „Maruni“ nisu imali ništa od toga. Njihova liga je bila jako loša, bez ijednog poznatog fudbalera u njoj, loša infrastruktura, dok je njihov nacionalni tim bio jedan od najgorih na svetu. Ali Katar je bio voljan da ulaže. Što je dobro. Ono loše je sledeće što je usledilo.

Katar je kao radnu snagu angažovao migrante iz Nepala, Bangladeša i Indije, kako bi na vreme mogli da izgrade sportske objekte. Mnogi radnici su se žalili na loše uslove smeštaja u kojima su stanovali, sa naglaskom na loš odnos između poslodavaca i radnika. Mnogi radnici nisu dobijali plate na vreme, uzimani su im pasoši pri dolasku u zemlju, što im je kasnije onemogućilo da odu u posetu svojim porodicama. Mnogi mediji su ovo nazivali modernim robovlasništvom, zbog eksploatisanja ljudi radi višeg cilja.

Kako prenosi Gardijan, u periodu između 2011. i 2020. godineu Kataru je preminulo ukupno 6500 južnoazijskih radnika. Kao glavne uzroke smrti navode se toplotni udari, srčani udari i otkazivanje bubrega.Vlada ove zemlje nije porekla da su ljudi umrli, ali je izveštaje o njima okarakterisala kao apsurdne, tvrdeći da među preminule svrstavaju ne samo one koji su radili na infrastrukturi, već i druge. Sve u svemu, Svetsko prvenstvo u Kataru bilo je jedno od najpraćenijih u poslednjih nekoliko godina, ali po cenu života poštenih i siromašnih ljudi koji su želeli da svojim porodicama obezbede bolje sutra.

Sledeće takmičenje se održava na tlu Severne Amerke. Ostalo je još manje od 100 dana do otvaranja, a FIFA se već susreće sa ogromnim problemima. Meksiko ima problema sa bezbednošću, zbog situacije sa kartelima i njihovim okršajima u Gvadalahari, kao i činjenice da su nadogradnje na stadionima daleko od gotovih.

Ne možemo da ne spomenemo Sjedinjene Američke Države i predsednika Donalda Trampa. Zbog novonastalog konflikta između SAD-a i Irana, reprezentacija iz Centralnog dela Azije ozbiljno razmišlja o tome da se povuče sa takmičenja, ali ona nije jedina.Zbog sankcija koje je Tramp uveo za određene države, neki navijači, bez obzira na istorijski uspeh njihovih zemalja, neće moći da podrže svoju zemlju uživo. Najpoznatiji primer je Haiti i upravo Iran, koji neće uopšte moći da računa na podršku njihovih navijača.

Mundijal će se održati u periodu od 11. Juna do 19. Jula u SAD-u, Meksiku i Kanadi. Vreme će pokazati kako će ove zemlje uspeti da osiguraju bezbednost, ne samo za igrače, već i za navijače, ali bez obzira na okolnosti o kojima se priča, ovo Svetskoprvenstvo ima potencijal da prođei lošije od prethodnih.

Rima Grujić: „Jovina gimnazija više ne funkcioniše kao škola, već kao raseljena administrativna konstrukcija"

Fri, 06 Mar 2026 17:43:54 GMT

Odlukom direktora gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“, od 1. septembra nastava je raseljena u tri različite srednje škole u Novom Sadu. Kako je tada bilo saopšteno, đaci i profesori napuštaju zgradu, dok traje provera statičke bezbednosti zgrade. Jovina je najstarija novosadska gimnazija i ovo je prvi put da se nastava ne odvija u prostorijama gimnazije. Kako nastava funkcioniše već sedam meseci i da li postoji mogućnost da se đaci uskoro vrate u matičnu školu, objasnila je u intervjuu profesorka Jovine gimnazije, Rima Grujić. Ona trenutnu situaciju vidi kao potpuni institucionalni haos i ističe da od samog početka nije bilo nikakvih jasnih i zvaničnih informacija o procesu raseljavanja.

Foto: Arhiva sagovornice

Kako biste opisali trenutnu situaciju u Jovinoj gimnaziji?

Jovina gimnazija više ne funkcioniše kao škola, već kao raseljena administrativna konstrukcija. Ta „privremenost“ objektivno i subjektivno razara kvalitet nastave, urušava pristup učenju, kontinuitet rada i standarde koji su decenijama bili sinonim za Jovinu gimnaziju. Pored toga, škola je faktički ostala i bez značajnog broja stručnih saradnika sa fakulteta, čime je dodatno narušen akademski kvalitet nastave. U takvim uslovima ne govorimo više o privremenom rešenju, već o sistemskom raspadu jedne obrazovne institucije.

Da li se vidi neki pomak u postupanju uprave?

Ne. Postoje samo saopštenja, ali nema planova, rokova, odgovornosti ni konkretnih koraka. To nije rešavanje problema, to je simulacija upravljanja krizom. Kada nema datuma i jasnih odluka, to znači da nema ni stvarne namere da se problem reši.

Sa kojim izazovima se trenutno suočavaju učenici i profesori i kako se snalaze?

Izazovi su brojni i svakodnevno se menjaju. To više nisu samo organizacioni problemi. Raspored časova je potpuno neprimeren i nefunkcionalan. Radi se, uglavnom, u jednoj, poslepodnevnoj smeni, časovi se ponekad završavaju u 21 čas. Učenici su lišeni vannastavnih aktivnosti, privatnog života, sportskih, kulturnih i razvojnih sadržaja koji su sastavni deo zdravog obrazovnog procesa. Problemi su dodatno produbljeni činjenicom da rukovodstvo škole više ne pokušava da krizu rešava dobronamernim, kreativnim i pedagoškim pristupom, već ulazimo u fazu pritisaka i sankcionisanja. Pojavljuju se, a i najavljuju se novi disciplinski postupci prema učenicima i profesorima, što direktno urušava koncept škole kao slobodne, otvorene i bezbedne sredine. U takvim okolnostima snalaženje nije sistemsko, ono je isključivo individualno, zasnovano na entuzijazmu, profesionalnoj savesti i ličnom otporu ljudi koji pokušavaju da očuvaju minimum normalnosti u nenormalnim uslovima.

Kako gledate na postupanja direktora škole, njegov odnos prema zaposlenima i komunikaciju putem sajta škole?

Način na koji direktor funkcioniše apsolutno je nedopustiv. To nije vođenje škole, to je zloupotreba institucije i njenih kanala komunikacije. Sajt škole je pretvoren u sredstvo jednosmernog obraćanja, što savršeno oslikava model komunikacije koji dominira unutar same škole - bez dijaloga, bez konsultacija i bez uvažavanja različitih aktera. Kriza u gimnaziji nije nastala iznenada, ona je sistematski produbljivana upravo zbog odsustva primerene komunikacije sa učenicima, učeničkim parlamentom, roditeljima, Savetom roditelja i na kraju sa Nastavničkim većem. Umesto partnerskog odnosa, uspostavljen je model jednostrane, rigidne, neprincipijelne i nedemokratske uprave. Takav pristup nije krizu rešio, on je produbio, i u tom okviru je, po svemu sudeći, nikada neće ni rešiti.

Da li bi smena direktora rešila trenutne probleme?

Sigurna sam da bi smena direktora i čitavog upravljačkog aparata koji trenutno rukovodi školom u velikoj meri rešila probleme unutar svakodnevnog funkcionisanja Jovine gimnazije. To bi bio neophodan i lekovit korak za zaustavljanje najurgentnijih pojava - mobinga, progona, pritisaka i potpunog odsustva stvarne motivacije za odgovorno i pedagoško upravljanje institucijom. Međutim, problemi u prosveti su mnogo dublji i sistemski. Oni zahtevaju promene na svim nivoima, od načina na koji se razume uloga škole u društvu, preko koncepta obrazovanja, smisla, vizije i budućnosti obrazovnog sistema, do modela upravljanja institucijama. Ipak, u konkretnom slučaju, smena rukovodstva bi značajno otvorila prostor da se Jovina gimnazija vrati na nivo profesionalizma, integriteta i kvaliteta na kome je nekada bila.

Da li primećujete promene u interesovanju učenika za nastavu u poslednje vreme?

Da, i te promene su duboke i zabrinjavajuće. Kada su dovedeni u pitanje programi, prostor u kome borave, opremljenost kabineta, uslovi rada i dogovoreni standardi, profesori sve teže pronalaze svrhu sopstvenog angažovanja, a kamoli argumente da motivišu učenike.
Posebno su u tom smislu ugroženi učenici drugih, trećih i četvrtih razreda, jer su oni već upoznali standarde koje je ova škola imala i koje je zahtevala. Prvi razredi, s druge strane, taj standard i ne poznaju, za njih je ovo „normalnost“, što je možda i najopasnije.
U uslovima u kojima su prava učenika suštinski ugrožena, profesori više nemaju dobre argumente da ih podstiču, jer škola više ne šalje poruku da su znanje, trud i obrazovanje vrednosti koje sistem zaista štiti.

Da li su neki učenici napustili gimnaziju?

Da, već sada postoje pojedinačni odlasci, ali prave i najteže posledice ovakve politike videće se tek u junu. Već postoje ozbiljne indikacije i zabrinutost da neće biti dovoljno zainteresovanih za upis u gimnaziju pod ovakvim uslovima, sa ovakvom organizacijom, trendom urušavanja standarda i konceptom nastave koji je sve dalje od onoga što gimnazija treba da bude. To znači da problem više nije samo tekuća generacija, već budućnost škole. Kada gimnazija prestane da bude privlačna kao obrazovna institucija, to nije prolazna kriza, to je strateška šteta po čitav sistem obrazovanja.

Koliko su roditelji danas uključeni u obrazovanje dece, u odnosu na ranije?

Roditelji su danas izrazito uključeni i to, pre svega, govori o visokom stepenu svesti da se u samom konceptu obrazovanja dešavaju duboke promene na koje se mora reagovati interesu dobrobiti dece. Nekada je to moglo da deluje kao pozitivan, savremeni trend. Međutim, u ovom trenutku ta uključenost ima drugačiju konotaciju. Ona više nije izraz partnerstva i zajedničkog razvoja, već nužne reakcije na sistemsku krizu. Roditelji ne učestvuju zato što sistem funkcioniše, već zato što ne funkcioniše, oni osećaju da je ugrožena bezbednost, stabilnost i obrazovna perspektiva njihove dece.

Kako komentarišete reakciju ministra prosvete i njegovu izjavu, da je nastava u Jovinoj gimnaziji „spašena“ prebacivanjem učenika u druge škole?

Reakcija ministra prosvete pokazuje akutno nepoznavanje konkretne situacije u Jovinoj gimnaziji i suštine problema sa kojima se škola suočava. Ovako drastični potezi nisu rešenje, oni predstavljaju upad u rutinu učenika, napad na pedagoški kontinuitet i rušenje stabilnosti koja je deci bila neophodna, pa ako hoćete, i obećana.
Sadašnja situacija, kako u našoj školi, tako i u drugim gimnazijama koje su imale sličan tretman, pokazuje da problem nije rešen, već naprotiv - dodatno je zakomplikovan.
Očigledno je da su ovi modeli pre svega politički. Oni nemaju stvarnu vezu sa osnovnim postulatom prosvete, a to je najbolji interes deteta. Kada se taj princip izgubi, gubi se i smisao celokupnog sistema obrazovanja.

Da li očekujete neki konkretan pomak nakon sastanka roditelja sa predstavnicima Evropske unije?

Očekujemo, u najosnovnijem ljudskom smislu, da se nada može graditi na prepoznavanju istine i pravde iz jedne objektivne distance, od autoriteta kakav Evropska unija jeste. Sa druge strane, jasno nam je da evropski obrazovni postulati već odavno ne postoje kao stvarnost u našem sistemu. Ono što za sada vidimo jeste prilično distanciran i načelan stav, što je, realno, i jedini okvir u kome Evropska unija može da deluje u odnosu na probleme u sistemu koji nije njen deo. Zato ne očekujemo brze i direktne intervencije, ali očekujemo da istina bude vidljiva, da problem bude prepoznat i da ostane zabeležen kao deo šireg konteksta u kojem se danas nalazi obrazovanje u Srbiji.

Da li se uskoro može očekivati povratak nastave u zgradu Jovine gimnazije?

Nažalost, ne. Poslednje reakcije uprave škole pokazuju da su čak i minimalne potrebe da se definiše makar okvirni rok za povratak u zgradu postale nepoželjne. Umesto jasnih informacija i odgovornosti, svedočimo prebacivanju odgovornosti sa jedne institucije na drugu. Uprava škole se krije iza institucija, prosvetne institucije prebacuju odgovornost na građevinsku inspekciju, a građevinska inspekcija daje uopštene i nedovoljno precizne formulacije koje ostavljaju prostor za manipulaciju, naročito u vezi sa procenom bezbednosti kupole, koja se potom projektuje na čitav objekat. U takvom sistemu odsustva jasnih kriterijuma, rokova i odgovornih aktera, ne postoje realni okviri u kojima bismo mogli ozbiljno da se nadamo povratku nastave u zgradu Jovine gimnazije.

Kako vidite budućnost obrazovanja u Srbiji?

U ovom trenutku perspektive za budućnost srpskog obrazovanja, nažalost, ne postoje. Na svim nivoima sistem je duboko urušen, a osnovni postulati obrazovanja iznevereni. Jasno je da bi korenite promene morale da budu sistemske i da obuhvataju sve nivoe, ali u dosadašnjim reformama, čak i u daleko manje kriznim situacijama, nisam videla ni dovoljnu volju, ni doslednost koja bi omogućila da se dobra sistemska rešenja zaista implementiraju u svakodnevnu praksu. Moram da priznam da sam veoma pesimistična i zabrinuta. Svi ovi navodi, od najavljivanih promena na univerzitetskom nivou i uvođenja stranih visokoškolskih institucija, do bizarnih predloga da se časovi u osnovnim i srednjim školama skrate na 30 minuta, ukazuju na sistemsku destrukciju koja urušava svaki optimizam, čak i najdobronamernijeg posmatrača budućnosti srpskog školstva. Jasno je da bez ozbiljnih i doslednih promena na svim nivoima, obrazovanje ne može da ispuni svoju suštinsku ulogu u društvu.