Najnovije Vesti

Odjekivanje: Wolfgang Amadeus Phoenix

Fri, 29 May 2026 13:20:08 GMT

Grad Versaj nam je podario dva velika imena elektronske muzike - Air i Daft Punk. Iz samog Air-a je nekako iznedren Phoenix, koji su im služili kao prateći bend. Gitarista benda, Loran Brankovic, čak je davno pokrenuo kratkotrajni bend sa dvojicom iz Daft Punk-a. No, sve to uzevši u obzir, Feniks je uspeo da stvori priču za sebe i postane veoma uspešan. Njegovi članovi su Tomas Mars (glavni vokal, bubnjevi, perkusije), Dek d'Arsi (bas, klavijature, prateći vokali), Kristijan Macalaj (gitara, prateći vokali) i Loran Brankovic (gitara, klavijature, prateći vokali).

Foto: screenshot/spotify

Ovo je bio njihov četvrti studijski album, i želeli su da zvuči drsko, bez ikakvog viška. U samom naslovu dolazi do spoja klasične evropske muzike i pop kulture. Želeli su da spoje nešto istorijsko dodajući mu nešto novo, poput elektropopa. Sama pesma „Lisztomania” koristi izraz koji je skovao pisac Hajnrih Hajne kako bi opisao delirijum i histeriju publike koju je izazvao Franc List kad god bi nastupao (kasnije se ovo isto desilo sa Bitlmanijom). Tomas Mars ovde povlači paralelu između rane pop-histerije i sadašnjosti. Govori o kulturnoj opsesiji, površnoj slavi i traženju pažnje. Potrebi da budeš u centru događaja, i o tome kako to utiče na čoveka, kako ga menja i zašto bi to uopšte iko želeo.

Album je podeljen na dva dela. Prva polovina je ona preciznija, matematički doterana. Ovde dominiraju pesme „1901” i „Lisztomania”, gde su svi aranžmani utegnuti i gde nećete videti klasične akorde, već ponavljajuće deonice koje se prepliću kako bi bile deo jednog mehanizma. U drugoj polovini, gde se prelazi u „Love Like a Sunset”, dolazi do ambijentalnog zvuka sa instrumentima koji podsećaju na nemački krautrok (poput grupe Kraftwerk). Ideja je ta da slušalac sa brzih pop melodija pređe na sporije pesme i tako ploča dobije na tišini i dubini.

Želeli su da album nikako ne zvuči američki ili poput britpopa, već da naprave nešto više evropski, sa mnogo elektronike i bitova. Za takvu ideju je zaslužan pokojni Filip Zdar, koji je pre svega insistirao da bubnjevi i bas budu najagresivniji, a da ostatak instrumenata bude prozračan. Ta dinamika je i ostala, oni jesu sve svirali uživo u studiju, ali osećaj te modernosti elektro-bita je ostao. Za samo 36 minuta svog trajanja, ova ploča je uspela da spoji ove koncepte i napravi jedan plesni niz pesama.

Wolfgang Amadeus Phoenix je veoma poletan i živ, ali takođe ispod toga krije mnoge poruke. Od nesigurnosti, emocionalnih barijera i nemogućnosti komunikacije, do geografskih motiva Rima i američke kulture u pesmi „Lasso”. Njihova priča je oduvek bila takva. Od prvog albuma „United” su se prikazali kao zabavni pop-rok bend koji će nas možda naučiti lekciju ili dve, ali njihova muzika je uvek bila tu da zabavi. Zvuči nekako prosto, ali oni sebe ne shvataju preterano ozbiljno kao mnogi muzičari, već rade ono što umeju - da pišu pesme. Ovaj album im je i dalje najslušaniji, što i ne čudi imajući u vidu kvalitet zvuka i produkcije. Sa svojih skoro pola milijarde slušanja, „1901” je primer kako spojiti melanholiju (ili nostalgiju za vremenom u kom nismo ni živeli) sa jednim „keči” zvukom.

FIST 21 „Utočište“ - Da li smo ga pronašli?

Thu, 28 May 2026 16:16:10 GMT

Dvadeset prvo izdanje Festivala Internacionalnog Studentskog Teatra (FIST) održano je od 20. do 24. maja 2026. godine, kao i svake do sada, u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i pod sloganom „Utočište“. Ovaj vrlo jasno artikulisan umetnički koncept funkcioniše kao pokušaj da se kroz umetnost razume trenutak u kojem mladi umetnici iz celog sveta misle i stvaraju. Dakle, „Utočište“ nije samo simbolički okvir, već predstavlja odnos (i otpor) mladih prema sve surovijem i neizvesnijem svetu u kojem je sve veća potreba za prostorima u kojima je moguće misliti, osećati, delovati slobodnije i drugačije a mimo straha, pritisaka, i zadatih okvira.

U vremenu koje ne ostavlja mnogo prostora za kompromis, život u dvadesetim godinama postaje izazov sam po sebi. Kada se tome doda svet koji ne nudi jasnu sliku budućnosti, već svakodnevno proizvodi slike ratova, revolucija, nasilja, društvenog raslojavanja i sistemskog urušavanja demokratije, pitanje sigurnog prostora prestaje da bude apstraktno. Ono postaje pitanje opstanka, ali i pitanje zajednice: ko nas čuva, gde se povlačimo kada više nemamo snage, i da li umetnost može da bude mesto u kojem se, makar privremeno, ponovo uspostavlja smisao.

Upravo iz tog pitanja izrastao je glavni program ovogodišnjeg FIST-a. Tokom pet festivalskih dana, publika je imala priliku da vidi predstave koje su dolazile iz različitih kulturnih, političkih i umetničkih konteksta, ali ih je povezivala ista potreba: da se kroz pozorište progovori o borbama koje oblikuju savremeni trenutak. Teme ratova, migracija, ekologije, radikalizacije, protesta, identiteta, pripadanja, roditeljstva i odgovornosti ispitivale su šta danas uopšfite znači pronaći utočište.

Foto: Jelena Gavrilović

Glavni program otvorila je predstava „Non Place” iz Grčke, izvedena 20. maja na sceni „Mata Milošević” Fakulteta dramskih umetnosti. Već sam naslov predstave uvodi jednu od ključnih linija ovogodišnjeg festivala: pitanje prostora ne u fizičkom, postojanom smislu, već prostora kao metafizičkog osećaja. „Non Place” se bavi ratom kao nečim što savremeni čovek posmatra, konzumira, komentariše i filtrira, najčešće kroz medije. Rat se pojavljuje kao slika koja do nas dolazi iz daljine, ali koja nas, upravo zbog te udaljenosti, moralno dovodi u pitanje. Predstava je otvorila pitanje naše pozicije posmatrača: koliko smo zaista pogođeni tuđom patnjom, a koliko smo naučili da je gledamo sa bezbedne distance?

Drugog dana festivala, 21. maja, u Vežbaonici 8 FDU-a trebalo je da bude izvedena predstava „Krug” ansambla iz Irana. Nažalost, zbog političke i društvene situacije u zemlji, učesnici nisu mogli da pristustvuju festivalu, pa je publika imala mogućnost da pogleda snimak predstave. „Krug” polazi od odnosa čoveka prema svetu koji ga okružuje. Predstava istražuje ljubav, odgovornost i vezu između čoveka i Zemlje. U njoj se ekološko pitanje tretira kao emotivno i telesno iskustvo, kao odnos prema prostoru koji nas istovremeno hrani i trpi. U kontekstu slogana „Utočište”, „Krug” otvara pitanje da li planeta uopšte može da ostane sigurno mesto ako se prema njoj odnosimo kao prema nečemu što je beskrajno dostupno. Krug može značiti ciklus i obnovu, ali i zatvorenost, ponavljanje i nemogućnost izlaska iz sistema koji sam sebe uništava.

Istog dana, festival nam je doneo i već dobro poznatu izvedbu „Putujećeg pozorišta Šopalović“ Akademije umetnosti u Novom Sadu, ovog puta na sceni „Mata Milošević". U okviru festivala posvećenog umetnosti kao prostoru zaštite i otpora, ova predstava zauzela je posebno mesto. Simovićev tekst već u svojoj osnovi postavlja pitanje smisla pozorišta u vremenu nasilja, straha i društvene dekadencije, a glumci iz Novog Sada dodatno su otvorili temu kroz lična iskustva izvođača u periodu studentskih protesta u Srbiji 2025. godine. Time se granica između predstave i stvarnosti pomerila: ono što se govori na sceni nije delovalo samo kao interpretacija dramskog teksta, već i kao direktno pitanje o položaju umetnika danas. „Putujuće pozorište Šopalović” je vanvremenski tekst koji nas podseća da umetnost nikada ne postoji izvan vremena u kojem nastaje. Ona može biti skrajnuta, zabranjivana, ismevana ili proglašena nevažnom, ali upravo zato ostaje prostor u kojem se, do poslednjeg dana ili izgovorene reči, može očuvati ljudskost.

Treći festivalski dan doneo je nemačku predstavu „En Atten(t)ent”, izvedenu 22. maja u vežbaonici FDU-a. Polazeći od figure Šarlot Korde, poznate po atentatu na Žan-Pola Maraa tokom Francuske revolucije, predstava se okreće pitanju savremenog protesta. Umesto direktnog nasilja, ona traga za drugačijim oblicima otpora - zajedničkim, ritualnim, telesnim - protiv autokratskih sistema. Ova predstava je možda najdirektnije povezala pojam utočišta sa političkim delovanjem. U njoj utočište nije pasivno sklonište, već prostor okupljanja, odnosno mesto iz kojeg se govori i pruža otpor. Zajednički ritual, prisustvo u sopstvenom telu i insistiranje na pojmu kolektivnog otvorili su pitanje kako se sopstveni prostor može braniti bez pristajanja na nasilje.

Istog dana izvedena je i slovenačka predstava „Biti pravi dečak”, na sceni „Mata Milošević”. Već sam naslov uvodi pitanje identiteta, očekivanja i pritisaka da se bude „pravi” muškarac. Da li si dovoljno snažan, dovoljno uklopljen, dovoljno siguran u ulogu koju društvo propisuje? Veštim preplitanjem više različitih žanrova, predstava se bavi radikalizacijom mladih, kao i popularizacijom ekstremističkih ideja - naročito, ali ne i samo u internet prostorima, gde se nasilje često prikriva mimovima i ironijiskim otklonom.

Predstava postavlja pitanje da li smo spremni da prepoznamo trenutak u kojem igra prestaje da bude igra, a internet diskurs počinje da proizvodi stvarne posledice. U odnosu na temu festivala, predstava pokazuje da potreba za utočištem često nastaje upravo iz pritiska da se uklopimo u opasne modele identiteta.

Program planiran za 23. maj otkazan je zbog protesta. Iako je reč o okolnosti koja je poremetila festivalski raspored, ona se gotovo prirodno upisala u kontekst ovogodišnjeg slogana. Festival koji govori o borbama mladih, sigurnim prostorima, otporu i društvenoj odgovornosti nije mogao ostati potpuno izdvojen iz stvarnosti grada u kojem se održava. Taj prekid je zato delovao kao neplanirani podsetnik da pozorište i stvarnost ne postoje odvojeno.

Poslednjeg dana festivala, 24. maja, u kafiću FDU-a izvedena je predstava „Yakamoz” iz Švajcarske. Ona prati dve osobe turskog porekla iz Ciriha, koje se nalaze između dva doma, ili možda bez ijednog prostora koji mogu potpuno nazvati svojim. Kroz svakodnevne situacije, konflikte, humor i nelagodnost, predstava se bavi identitetom, pripadanjem, rasizmom i iskustvom života između različitih kulturnih kodova. Za razliku od predstava koje su se bavile ratom, revolucijom ili kolektivnim otporom, ona je pokazala kako se političko upisuje u svakodnevicu. Utočište se ovde pojavljuje kao nešto što likovi traže između jezika, porodice, grada i sopstvenog osećaja identiteta.

Festival je zatvorila predstava „Pluća” u režiji Maše Pavlović, u produkciji FIST-a i Fakulteta dramskih umetnosti u Malom pozorištu „Duško Radović”. Predstava ulazi u intimni svet mladog para koji pokušava da odluči da li žele da donesu dete u svet obeležen ekološkom, političkom i moralnom nesigurnošću. Kroz njihov odnos otvaraju se pitanja odgovornosti, straha, ljubavi, (ne)sebičnosti i potrebe da se bude „dobra osoba” u vremenu u kojem ni se ni jedan izbor ne čini moralno i etički čist.

Za razliku od prethodnih godina, ove godine je festival uneo i jednu novinu, a to je da odluka o najboljoj predstavi bude poverena samim učesnicima, što se direktno nadovezuje na ideju zajedništva na kojoj je festival insistirao. Učesnici su nagradu za najbolju predstavu dodelili grčkoj predstavi „Non Place”, dok je žiri koji su činili Yanis Didaskalou, Saša Sinđelić, Mirvam Falterer, Ula Talija Pollak i Onur Kurtulmuş dodelio šest specijalnih priznanja.

Priznanje za najbolju dramaturgiju dobila je predstava „Yakamoz” iz Švajcarske. Nagrada za najbolju scenografiju i kostim pripala je slovenačkoj predstavi „Biti pravi dečak”. Priznanje za najbolji ansambl osvojio je ansambl predstavom „Putujuće pozorište Šopalović”. Nagrada za scenski pokret dodeljena je predstavi „Krug” iz Irana, dok je priznanje za multimedijalno izvođenje dobila grčka predstava „Non Place”. Nagrada za najbolji umetnički koncept pripala je nemačkoj predstavi „En Atten(t)ent”.

Kada se sagleda u celini, ovogodišnji FIST je pokazao da siguran prostor nije nešto što se podrazumeva, već nešto što se neprestano gradi kroz zajednicu, umetnost, telo, jezik i otpor. U tom smislu, pitanje iz naslova - “da li smo pronašli utočište” - ostaje otvoreno. A ako smo pronašli utočište, pronašli smo ga u sebi samima i u spremnosti da makar na kratko jedni drugima budemo sigurno mesto.

Vilbal i svibor: Savremeni sportovi iz Srbije

Mon, 25 May 2026 14:47:38 GMT

Da li ste do sada čuli za sportove u Srbiji koji spajaju tradiciju i kreativnost? To su upravo vilbal i svibor. Iako nisu toliko popularni u javnosti, sve više pažnje privlače kroz takmičenja i manifestacije. Vilbal, iako na prvi pogled podseća na fudbal, ima svoja pravila koja ga čine nepredvidivijim. Sa druge strane, svibor je inspirisan viteškim borbama i srednjovekovnim nasleđem. Oba sporta doprinose njihovom razvoju i promociji na svetskom nivou.

Vilbal je srpski sport nastao 27. novembra 2013. godine. Njegovi osnivači su Predrag Jović Džo i Vladan Vučković Vlaja iz Vladičinog Hana. Predrag i Vladan došli su na ideju da osmisle novu igru zato što su bili razočarani sudijskim odlukama na lokalnoj fudbalskoj utakmici. Vilbal je upravo zbog toga najsličniji fudbalu, ali uz određene varijacije u pravilima.

Za početak, na teren koji je pravilnog kružnog oblika i podseća na arenu izlaze dve ekipe od po sedam igrača. Utakmica ukupno traje 60 minuta i podeljena je u tri segmenta od po 20 minuta. Svaka ekipa ima pravo na napad od 20 sekundi dok samo golman može imati loptu najviše 7 sekundi. Broj izmena u toku utakmice je neograničen što omogućava visok tempo igre.

Na kružnom terenu postoji tri načina za postizanje golova. Prvi način je ukoliko igrač pogodi jedan od dva centralna okvira gola odnosno kapije koju čuva golman i nalaze se jedna naspram druge. Tada ekipa koja je postigla pogodak dobija dva boda. Na vrhu luka kapije nalazi se i obruč odnosno vil čiji pogodak nosi najviše poena odnosno tri. Treći način jeste pogodak neke od četiri baze. Baze predstavljaju bočne golove i svaki pogodak donosi jedan bod, ali i eliminaciju jednog protivničkog igrača sa terena radi dinamike.

foto: https://wheelball.rs/

Kao i u fudbalu, tako i u ovom sportu utakmicu nadgledaju tri sudije po istom principu. Međutim, glavna razlika jeste što u vilbalu ne postoji ofsajd. Igrač može u svakoj trećini da napravi najviše tri faula, ali ako uđe u bonus, svaki faul se sankcioniše kaznenim udarcem. Ukoliko je faul napravljen u trouglu jedne od baza šutira se na prazan gol sa 30 metara, a ako je ispred kapija izvodi se deveterac i tom prilikom golman može da interveniše.

U vilbalu ne postoji nerešen rezultat, jer kako kažu Predrag i Vladan, smisao sporta jeste da postoji pobednik i pobeđeni.

Osmišljavanjem ove igre oformljen je i Srpski vilbal savez (SVS) koji predstavlja krovnu nacionalnu sportsku organizaciju za vilbal u Srbiji koja je član Sportskog saveza Srbije. Njegovo sedište nalazi se u Sremskim Karlovcima. Ovaj sport se nije zadržao samo u Srbiji, već je SVS otišao korak dalje i osnovao Svetsku vilbal asocijaciju (WIWA).

Savez u potpunosti rukovodi Prvom vilbal ligom u kojoj igraju profesionalci i Ligom vilbal diletanata u kojoj igraju amateri. Takođe, zadužen je za reprezentaciju Srbije u ovom sportu, ali i za udruženje sudija i razvoj omladinskih akademija. Prvi licencirani vilbal klub u Srbiji jeste Vojvodina.

Svibor, odnosno Srpsko viteško borenje je sport zasnovan na borilačkim veštinama u srpskoj tradiciji. Radivoj Radulović je zvanično oformio Svibor 1991. godine uz blagoslov Patrijarha Pavla.

foto: instagram/sviborvitezovi

U okviru Srpskog viteškog borenja postoji 12 disciplina nazvanih po junacima iz srpskih epskih pesama. Neke od tih disciplina su Miloševo kamenje (bacanje kamena sa ramena), Markovo topuzanje, Reljino letenje (skakanje uvis preko mačeva ili vrljika), Šipčićevo veranje, Novakovo penjanje, Oblačićevo trčanje, Radoičino plivanje, Strahinjino ščepanje… Penjanje, jahanje, goloruke borbe i borbe srednjovekovnim oružjem samo su neke od veština viteških sposobnosti na kojima moraju da rade učesnici. Vežbanje takvih borbi odvija se u klubovima, u prirodi, ali i na Vojnoj akademiji.

Svibor iz godine u godinu učestvuje u različitim tradicionalnim manifestacijama u Srbiji kao što su Vidovdanske viteške igre, Bogojavljensko plivanje za Časni krst, Đurđevdanski uranak, Hodočašće od Beograda do manastira Ostrog… Karakterističan upravo za ovaj sport jeste i viteški turnir na Duhove koji se svake godine organizuje na Kalemegdanskoj tvrđavi, i to 50 dana posle Uskrsa.

Odjekivanje: Veckatimest

Fri, 22 May 2026 12:28:26 GMT

Nakon uspešnog albuma Yellow House (2006) i zajedničke turneje sa bendom Radiohead (gde ih je Džoni Grinvud jasno nazvao svojim omiljenim bendom na svetu), Grizzly Bear je imao veliki pritisak na sebi. Čitava buka Njujorka se sručila na njih i ono što je usledilo je možda i najprepoznatljiviji, a za ovaj bend svakako i najvažniji album u indie muzici dvehiljaditih.

Foto: screenshot/spotify

Bend je počeo kao solo projekat, ali su do albuma Veckatimest stvorili zrelu strukturu benda sa četiri člana. Retko se vidi da sva četiri člana učestvuju ravnopravno u stvaranju jedne ploče. Iako je glavni čovek od koga je sve počelo Ed Droste, tu su i Danijel Rosen, Kristofer Ber i Kris Tejlor. Pored bas-gitare, pratećih vokala i elektronike, Tejlor je bio i glavni producent i inženjer samog zvuka, spojivši sve slojeve u jednu celinu koju možemo da čujemo.

Kao što to obično biva, kako bi pobegli od industrije i cele halabuke, pobegli su u ruralne delove Kejp Koda (Masačusets), u kuću bake Eda Drostea. Inprovizovanom studiju su proveli mesece snimajući kako bi uspeli da spoje prirodu sa sobom i stvore prirodan zvuk, za koji su smatrali da ga ima previše malo u muzici tog vremena.

Samu srž albuma i ideju koju su želeli da sprovedu ćete naći u njegovom imenu. Veckatimest je ime malog, nenaseljenog ostrva u Masačusetsu, koje je Ed često posećivao zbog svoje bake. Ime ostrva potiče iz jezika Indijanaca (pleme Vampanoag) i kada bismo ga morali prevesti na naš jezik, zvučalo bi nešto kao: “Mesto koje se menja”. Savršena metafora za jedan muzički album koji se stvarno menja, kako sa svakim slušanjem tako i iz pesme u pesmu. Podseća upravo na geografsko mesto koje je izolovano, mistično i toliko zabačeno da, što se više udaljavamo, sve više detalja naš um otkriva i pasivno nam šalje poruku.

Glavna “caka” u izradi bilo je korišćenje vokalnih harmonija do nivoa crkvenog hora sa indie produkcijom. No, jako je teško reći samo da je ovo indie-rok album, jer poseduje toliko elemenata popa, roka, psihodeličnog folka i čega sve ne. Nekako se vidi otvorenost ka stvaranju, a ne držanje korena i nečega što su već stvarali. Uticaji drugih bendova su toliko prisutni da ih ljudi najviše upoređuju sa Pet Sounds benda Beach Boys (koji evo slavi ove nedelje 60 godina, ali o tom albumu je teško napisati reči koje već nisu izgovorene).

Kris Tejlor je koristio napredne tehnike kako bi uhvatio akustične instrumente poput gudačkih i flauta, i oni su toliko masivni i psihodelični kroz nekoliko kompozicija. Najbolji primer nije ni jedan drugi već “Two Weeks”. Taj zarazni klavir na početku, ritam i slojevit vokal koji je stvorio globalni fenomen. Kris je uspeo da uvodni klavir pretvori u specifičan, perkusivni i svetlucavi zvuk tako što je prvo snimio klavir, a zatim preko njega nadosnimio omnikord i igračke klavijature. To je dalo taj drveni, pop sjaj koji se čuje. U refrenu dolazi do tog horskog elementa, koji čine zapravo samo njih četvorica. Snimili su se oko jednog jedinog mikrofona i na vokalnu liniju nadosnimali prateće vokale po nekoliko puta, menjajući poziciju u sobi kako bi stvorili što prirodniji eho. Za bubnjeve, prekrili su čitavu prostoriju ćebadima i tepisima da bi dobili prigušen zvuk i kako bi ritam bio što precizniji, dok su svi ostali instrumenti pušteni da odjekuju kroz celu kuću. Za neke od pesama su išli korak dalje, snimajući u crkvi St. Paul's u Hadsonu i u masonskom hramu u Bruklinu kako bi dobili taj ogroman zvuk koji crkve nude prilikom sviranja orgulja.

Još jedna pesma koja je nastala u dnevnoj sobi te kuće jeste i moja omiljena “Foreground”. Sa ovom pesmom se i završava album, onako lično i usamljeno. Umesto odjeka sobe, ovde su postavili mikrofon ekstremno blizu žica i čekića unutar klavira. Zbog toga se na snimku može čuti i prigušivanje pedala, udarac filca o žicu i škripanje. Osetljivost mikrofona je stavljena na najjače kako bi hvatali i najmanje zvukove: disanje, pomeranje tela, stolice i mir prostora u kome su. Kasnije je pesma zaokružena gudačkim slojevima, ali to jedro koje čini usamljeni klavir jeste ostalo kako bi toplo završilo jedan kompleksan i matematički album. Verzija koju preporučujem za ljubitelje ove pesme jeste “Foreground - Duyster session”, koja sa svim ovim elementima u sebi donosi tako krckav glas, koji je predivan i namenjen za jedno lično i akustično iskustvo.

Tako jedan proračunat album iz 2009. godine još uvek dobija pažnju. To je jako zanimljiva pojava, jer gotovo da i ne vidimo sličan trud u proizvodnji zvuka koji se objavljuje danas. Dobijamo slične priče i dosta umetnika voli da naglasi kako su se izolovali od sveta i proizveli ono što su oduvek hteli, ali to nije uvek potkrepljeno samim albumom. Tejm Impala je uvek voleo da naglasi kako je njegova muzika tako nastala. To je možda bila istina za njegove prve albume, no svakim novim albumom nam pokazuje sve više uticaja industrije i trendova. Što je i razumljivo s obzirom na to koliko je rada potrebno kako bi se stvorio jedan album nalik na Veckatimest. Jedan proizvod oko koga je potrebno raditi mesecima, celodnevno se brinuti za svaki detalj, a na kraju ipak iskazati svoje reči kroz melodiju. O jednoj ovako pažljivoj ploči ni ne treba govoriti, bitno je da se ona i dalje sluša.

TikTok - Digitalna čaršija emocija

Thu, 21 May 2026 18:07:26 GMT

Šta su trendovi u kontekstu današnjeg digitalnog sveta i kako su oni evoluirali tokom vremena? Kako njihova promena utiče na naša mišljenja i pažnju?

Razvoj industrije brze mode (fast fashion) postavio je temelje današnjim kratkotrajnim trendovima još krajem 20. i početkom 21. veka. Naime, u to vreme su modne kompanije ubrzale proizvodnju do te mere da se nove kolekcije danas smenjuju gotovo iz nedelje u nedelju. Na sličan način funkcioniše i ritam aktuelnosti na internetu.

Prema podacima organizacije United Nations Environment Programme, modna industrija proizvodi oko 100 milijardi komada odeće godišnje, dok se veliki deo te garderobe nosi svega nekoliko puta pre nego što završi kao otpad. Brza moda zato nije samo pitanje stila, već simbol kulture u kojoj brzina i količina često imaju veću vrednost od kvaliteta, trajnosti i zanatskog rada.

Ta logika se preselila i na društvene mreže, gde algoritmi svakodnevno oblikuju ono što gledamo, želimo i kupujemo. Što duže zadržimo pažnju na nekom sadržaju, veća je verovatnoća da će nam platforma ponuditi još sličnih objava. Na taj način korisnik stalno dobija utisak da postoji novi trend koji mora da isprati, novi proizvod koji treba da kupi ili nova verzija sebe kojoj treba da teži.

Algoritmi funkcionišu tako što prate obrasce ponašanja — koliko dugo gledamo video, šta lajkujemo, delimo ili komentarišemo. Oni ne razumeju emocije, značenje ili ljudsko iskustvo, već samo podatke o pažnji. Zbog toga čovek u digitalnom prostoru često postaje sveden na niz reakcija i navika. Ako se na nekom videu zadržimo tri sekunde duže, algoritam to registruje kao signal interesa i odmah nudi još sličnog sadržaja. Čovek se tako posmatra kroz broj klikova i reakcija, a ne kroz složenost njegovih stvarnih potreba i osećanja.

80.lv Gloria Levine

U toj borbi za pažnju posebno se izdvajaju zajednice poput TikTok fenomena BookTok, ColorTok ili PerfumeTok. Na prvi pogled, one deluju kao spontana okupljanja ljudi sa sličnim interesovanjima. Međutim, iza njih stoji ista logika vidljivosti — sadržaj koji izaziva više reakcija dobija veću popularnost i nameće nove trendove.

BookTok je dobar primer ovog fenomena. Zahvaljujući viralnim preporukama na TikToku, pojedini romani prodavali su se u milionima primeraka i godinama nakon objavljivanja. Knjige poput The Song of Achilles ili It Ends with Us postale su globalni fenomen upravo zahvaljujući kratkim emotivnim video-snimcima korisnika.

Ipak, problem nastaje kada knjiga počne da se svodi na ukras identiteta umesto da se govori o iskustvu čitanja. Umesto da bude nešto što se polako doživljava i promišlja, knjiga sve češće postaje predmet koji se fotografiše, pokazuje na polici ili uklapa u određenu estetiku profila. Važno postaje kako knjiga izgleda u kadru, a ne šta ostavlja čitaocu.

Na sličan način funkcionišu i druge „tok“ zajednice. Hobiji koji su nekada bili privatni i opuštajući danas postaju deo javnog prikazivanja. Čak su i bojanke, koje su mnogima služile za odmor od svakodnevnog stresa, pretvorene u sadržaj za poređenje — od toga koje markere neko koristi do toga kako estetski izgleda završena stranica. Umesto odmora, i slobodno vreme počinje da nosi pritisak vidljivosti.

TikTok zato ne proizvodi samo trendove, već i kratkotrajne identitete. Jedne nedelje popularan je „clean girl“ stil, sledeće „coquette“ estetika, a zatim potpuno novi obrazac ponašanja i izgleda, što korisnicima stvara pritisak da neprestano prilagođavaju novim pravilima vidljivosti kako ne bi ostali „van trenda“.

Na površini sve deluje raznovrsno — moda, knjige, hobiji, rutina, estetike — ali iza toga često stoji isti princip: pažnja mora stalno da se održava i obnavlja. Zato trendovi traju kratko, a interesovanja se brzo smenjuju. Zbog toga ljudi kupuju knjige koje možda nikada neće pročitati, garderobu koju će obući svega nekoliko puta i započinju hobije koje napuštaju čim algoritam ponudi nešto novo.

U tom procesu, moda, knjige i slobodno vreme gube deo svoje unutrašnje vrednosti i postaju deo iste ekonomije pažnje. Digitalni kapitalizam danas ne prodaje samo proizvode — prodaje način života, osećaj pripadanja i sliku o tome ko bismo mogli da budemo.

Zbog toga postaje sve teže razlikovati sopstvene želje od onih koje su oblikovali algoritmi. Granica između iskrenog interesovanja i digitalno usmerenog izbora danas je mnogo nejasnija nego što se na prvi pogled čini.

Koliko košta život u Srbiji?

Wed, 20 May 2026 19:02:12 GMT

Svakodnevni život u Srbiji postaje sve skuplji, od cena namirnica u prodavnicama do računa za struju i vodu - troškovi su sve veći, dok primanja prosečnog građanina to jedva uspevaju da pokriju. U međuvremenu, aktuelna vlast se diči rekordnim BDP-om, nikad višim prosečnim platama i najvećom stopom rasta u Evropi.

Prema podacima Ministarstva finansija, od 1. januara 2026. godine, mesečna minimalna zarada iznosi 64.554 dinara neto, što je, bar na papiru, dovoljno da pokrije minimalnu potrošačku korpu koja iznosi 58.000 dinara, sa malim viškom. Minimalna potrošačka korpa predstavlja najneophodnije troškove života, samo ono što je dovoljno „da preživimo“. Dakle, bez hobija, putovanja i kvalitetne garderobe. Međutim, ako želimo „da živimo“, a ne samo „da preživimo“, potrebno nam je mnogo više.

Prosečna potrošačka korpa u Srbiji je približna cifri od 112 hiljada dinara, što je skoro duplo više od minimalne plate. Takođe, ni prosečna srpska plata, koja se približava cifri od 109 hiljada dinara, nekad nije dovoljna za cifru prosečne korpe.

Ako uzmemo u obzir i činjenice da su svi troškovi u velikim gradovima bar od 5 do 10% viši od proseka, kako piše Naš portal (na primer, prosečna korpa u Beogradu iznosi otprilike 120 hiljada dinara) i da dobar deo građana Srbije prima dosta manju platu od prosečne, to velikoj većini domaćinstava predstavlja ozbiljan izazov.

Bivši guverner Narodne banke Srbije i profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu profesor doktor Dejan Šoškić izjavio je za Odjek da su enormno visoka primanja u pojedinim sektorima državnog aparata i rukovodećim mestima javnih preduzeća znatno podigla prosečnu srpsku platu u odnosu na medijalnu, to jest onu koju prima većina građana.

Foto: CorD Magazin

„Nažalost, prosečna plata koja se isplaćuje u Srbiji nije i najčešća koja se isplaćuje u našoj zemlji, jer su pojedini sektori državnog aparata kao što su policija, državne agencije i javna preduzuća, posebno za rukovodeća mesta, sa znatno višim platama od najčešćih plata u Srbiji. Tako je zvanična prosečna plata zapravo viša od one koju prima najveći broj građana, takozvane medijalne plate. I prosečna i medijalna plata su najčešće niže od prosečne potrošačke korpe. Ovde ima nekada i nepreciznosti jer se podatak o platama objavljuje mesečno, a podatak o prosečnoj potrošačkoj korpi ume da kasni i po nekoliko meseci“, objašnjava Šoškić.

Prosek plate, koji je dobar samo na papiru, vladajući režim koristi kako bi tehnikom perfidne propagande sakrio realno stanje života u Srbiji i obmanuo sopstvene građane, tvrdi profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, profesor doktor Ognjen Radonjić.

„Jasno je da su u Srbiji u poslednjih desetak godina značajno porasle nejednakosti u raspodeli dohotka i bogatstva, pa je samim tim siromaštvo i dalje veliki problem što vlast pokušava da sakrije kroz svoje, već standardne, tehnike propagande i opsenarstva. Ako pogledamo širu kategoriju, zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da je stopa rizika od siromaštva poslednjih godina oko 19–20%, odnosno oko 1,3 miliona ljudi. Kada se ovoj grupi doda i socijalna isključenost dolazimo do ukupnog udela od oko 25% stanovništva“, navodi Radonjić.

On dodaje da podaci iz najveće svetske baze za praćenje nejednakosti u raspodeli bogatstva (World Inequality Database) pokazuju da je 2024. godine jedan odsto najbogatijih građana posedovao čak 24% ukupnog bogatstva u Srbiji, dok je polovina najsiromašnijih raspolagala sa skoro pet puta manje, tačnije 4,8% tog bogatstva. Profesor se posebno osvrnuo na političku pozadinu finansijske nejednakosti, naglasivši da su „erupcija nejednakosti i siromaštva u najvećoj meri posledica bujanja organizovanog kriminala i korupcije sakrivenog iza slogana Srbija pobeđuje“.

Profesor Šoškić kao svoj savet za opstanak mladima u aktuelnom sistemu navodi ulaganje u znanje i zdravlje, ali naglašava i značaj sistemske promene koja bi to osigurala.

„Potrebne su ozbiljne promene privrednog i društvenog sistema u našoj zemlji, koje bi u centar pažnje stavile razvojni put naših građana od njihove mladosti, preko karijernog razvoja, stanovanja i porodične zrelosti, do penzijske i zdravstvene zaštite“, navodi sagovornik.

On je posebno istakao i činjenicu da bi naša država po tom pitanju mogla da se ugleda na na dobra rešenja koja već postoje na svetu i dodao da ulaganje u sopstveno znanje i zdravlje smatra dugoročno najisplativijim.

„Ulaganje ovde ne treba shvatati kao finansijsko ulaganje, već sistematsko ulaganje truda i vremena za sopstveni kvalitetni razvoj. Pojedinac sa puno znanja, stalno rastućeg znanja, i očuvanim zdravljem ima ključne preduslove i za dobru karijeru i kvalitetan život“, objašnjava on.

Na pitanje kako bi mogao da se reši problem sve skupljeg života u Srbiji, profesor Ognjen Radonjić je istakao činjenicu da su našem društvu ozbiljne promene institucija preko potrebne.

„Preduslov bilo kakvog zaokreta su institucije koje štite običnog čoveka, a ne moćnike. To znači institucije koje obezbeđuju ličnu bezbednost, štite od nasilja, garantuju osnovna ljudska prava i štite slabije, ne tako što ih pretvaraju u socijalne slučajeve, već tako što im omogućavaju ravnopravno učešće u društvu. Tek kada se uspostavi takav institucionalni okvir, u kome se poštuju pravila, i u kome javni sistem funkcioniše predvidljivo, oslobađaju se društvene sile koje podižu životni standard. Zato su ključni stubovi tog institucionalnog okvira pristup kvalitetnom javnom zdravstvu, obrazovanju koje ne reprodukuje poslušnost već kritičko mišljenje,tačnim i proverljivim medijima, kao i drugim uslugama koje određuju kvalitet svakodnevice. Tamo gde su ove usluge potrošene, ili privatizovane u korist uske elite, društvo počinje da se raspada iznutra. Dostojanstven život podrazumeva ne samo pun stomak, već osećaj da postoji pravda, da zakoni važe podjednako, da je moguće ostvariti svoje pravo bez straha i poniženja“, zaključuje profesor Radonjić.

Šta se dešava sa srpskim vaterpolom?

Mon, 18 May 2026 14:03:40 GMT

Srpski vaterpolo trenutno prolazi kroz najveću krizu u poslednjih nekoliko godina. Nakon ostavke selektora reprezentacije Uroša Stevanovića, reprezentaciju je napustilo i 11 igrača. Oni su saopštili da neće nastupati za nacionalni tim dok je Slobodan Soro na poziciji predsednika Vaterpolo saveza Srbije.

Kriza je počela neposredno nakon izbora za predsednika Saveza krajem aprila, kada je na to mesto postavljen bivši golman reprezentacije, Slobodan Soro. Nedugo nakon toga, selektor „delfina” Uroš Stevanović podneo je neopozivu ostavku, navodeći da se njegova vizija budućnosti tima razlikuje od planova koje ima novo rukovodstvo.

Situacija je dodatno eskalirala kada su igrači reprezentacije Dušan Mandić, Strahinja Rašović, Sava Ranđelović, Đorđe Lazić, Nemanja Vico, Nikola Dedović, Viktor Rašović, Petar Jakšić, Radoslav Filipović, Radomir Drašović i kapiten Nikola Jakšić objavili zajedničko sopštenje u kojem navode da neće nastupati za selekciju Srbije dokle god je Soro na čelu Saveza. Kao razlog naveli su da je Soro svojim izjavama omalovažavao uspehe reprezentacije, uključujući Olimpijske i Evropske titule koje su vaterpolisti osvojili prethodnih godina.

"Nakon mnogo razmišljanja i međusobnih razgovora, doneli smo jednoglasnu odluku da se povučemo iz igranja za vaterpolo reprezentaciju Srbije, dokle god je na njenom čelu Slobodan Soro i njegov tim ljudi. Ova odluka je bila veoma teška, jer je igranje za reprezentaciju za nas uvek predstavljalo najveću čast i privilegiju i san svakog mladog sportiste. Ipak, smatramo da je neophodno da mi lično podignemo glas protiv svih onih koji žele da diskredituju i unište teško stečene uspehe vaterpolo reprezentacije zarad svojih ličnih interesa", poručili su oni.

Slika 1: Preuzeto sa sajta pexels.com

Soro je u svojim izjavama opisivao uspeh vaterpolista kao „plod trenutne inspiracije“, što su reprezentativci ocenili kao uvredu za godine rada i odricanja. Igrači su u saopštenju naveli da se ovakve stvari ne dešavaju po prvi put, te da su i ranije Soro i njegov tim pokušali da naškode reprezentaciji kroz poteze u VK Novi Beograd. Miloš Ćuk, Milan Glušac, Nikola Lukić i Vasilije Martinović, koji čine deo ekipe sa Novog Beograda, nisu doneli odluku o povlačenju. Soro je predsednik tima sa Novog Beograda, što govori o tome kakav uticaj njegov tim ima na igrače koji nisu potpisali saopštenje.

U saopštenju koje je objavio Savez nema reči razumevanja za odluku niti se pominju planovi za budućnost tima. Štaviše, ono je pokazalo koliko malo poštovanja Savez ima prema sportistima, nazivajući ih „bivšima“ i dolivajući ulje na već postojeću vatru.

„Da li nisu bili pozvani zbog svojih godina, loše forme, smene generacija ili nekog drugog razloga, mi u to ne želimo da ulazimo, ali želimo da konstatujemo da je to činjenično stanje i da se oni nisu našli na spisku tadašnjeg selektora Uroša Stevanovića. Stoga smo smatrali da je javnost dužna da bude obaveštena i da, ako se već insistira na tome da su igrači reprezentativci, što svakako oni svi jesu bili u različitim periodima svoje karijere, da se onda precizno kaže ko su aktuelni, a ko bivši reprezentativci, jer je upravo Uroš Stevanović taj koji je o tome odlučivao kada je pravio spisak igrača za poslednje takmičenje na kojem je vodio reprezentaciju Srbije“, navode iz Saveza u saopštenju.

Slučaju Slobodana Sora dodatnu pažnju privlači i činjenica da je trener VK Novi Beograd aktuelni gradonačelnik Beograda i bivši reprezentativac Srbije, Aleksandar Šapić. Pojedini sportski analitičari ocenjuju da prisustvo političkih istaknutih ličnosti u vrhu klubova i saveza dodaje utisku da politika ima značajnu ulogu u trenutnim dešavanjima u srpskom vaterpolu.

U javnosti su se pojavile spekulacije o novim regionalnim ligama, kao i o uticaju vlasti u Savezu. Deo sportske javnosti upozorava da bi aktuelna siituacija mogla ozbiljno da ugrozi budućnost najtrofejnijeg srpskog sporta.

Dok traje sukob između igrača i rukovodstva Saveza, ostaje neizvesno kako će izgledati budućnost reprezentacije Srbije i da li će doći do pomeranja pred sledeća međunarodna takmičenja.

Šta znači baviti se novinarstvom u Srbiji?

Sat, 16 May 2026 14:28:31 GMT

Novinarsko izveštavanje u Srbiji poslednjih godina prevazilazi okvire uobičajenih profesionalnih izazova. Pored pritiska koji posao nosi sam po sebi, novinari i novinarke neretko rade u atmosferi u kojoj su napadi, targetiranje i osećaj nesigurnosti postali deo svakodnevice. U zemlji u kojoj broj napada na medijske radnike raste, a ubistvo novinara ni posle više od dve decenije nije rasvetljeno, pitanje bezbednosti postalo je neodvojivi deo profesije.

Iskustva novinarki i novinara sa terena, kao i stavovi predstavnika medijske zajednice, ukazuju na to da problem bezbednosti više nije sporadičan, već sistemski, višeslojan i duboko povezan sa političkim i društvenim okolnostima u zemlji.

Prema bazi Nezavisnog udruženja novinara Srbije samo tokom 2025. zabeleženo je preko 280 incidenata usmerenih protiv novinarki i novinara.

Na lokalnim izborima u Negotinu, novinaru portala Blokada Info, Uglješi Surdučkom, pristalice vladajuće stranke su razbile telefon dok je pokušavao da dokumentuje saopštavanje izbornih rezultata. Novinarki Storitelera, Brankici Matić, tokom obeležavanja dvesta godina Matice srpske, muškarci okupljeni ispred Srpskog narodnog pozorišta su pokušali da otmu telefon. Na dan lokalnih izbora u Boru, novinaru portala Revolt i aktivisti, Lazaru Diniću, nepoznati napadači naneli su povrede, pretukli ga, polomili mu opremu i zadali prelom jagodične kosti dok je beležio događaje sa lokalnih izbora.

Brojni slučajevi vređanja, zastrašivanja, otimanja i uništavanja novinarske opreme su postali učestala pojava koja svedoči o sve težem položaju novinara i medijskih radnika na terenu.

Prema bazi Slavko Ćuruvija fondacije samo u martu 2026. je bilo 186 verbalnih napada političara prema novinarima i određenim medijima.

Novinarka Storitelera, Brankica Matić, ukazuje na konkretne situacije koje ilustruju koliko su novinarke i novinari danas nezaštićeni, čak i u okolnostima kada preduzimaju mere opreza. Ona navodi da je tokom davanja izjave u policiji, povodom napada na novinarke i novinare na protestu ispred Srpskog narodnog pozorišta, povodom obeležavanja dva veka Matice srpske, dobila pitanje da li su novinari bili jasno označeni na terenu.

Takvo pitanje ocenjuje kao gotovo apsurdno, imajući u vidu realnost na terenu: „U proteklih godinu i po dana nijedan prsluk, šlem ili bilo koja druga oznaka nisu mogli da zaštite novinarke i novinare od napadača, među kojima su bili i pripadnici policije”, istakla je ona.

Ovakva svedočenja ukazuju na ozbiljan jaz između institucionalne percepcije bezbednosti i stvarnih uslova rada novinarki i novinara.

Prema njenim rečima, svaki izlazak na teren, posebno na proteste, podrazumeva prethodnu procenu rizika i svest o mogućim sukobima.

Međutim, uprkos oprezu, novinarke i novinari su zbog svoje vidljivosti i uloge često prve mete verbalnih i fizičkih napada. U društvu koje je, kako ocenjuje, duboko polarizovano, gde se „ne biraju sredstva da bi se pobedila druga strana“, kako smatra Matić, novinarke i novinari postaju kolateralna šteta političkih i društvenih sukoba.

Ovakvu sliku takođe potvrđuje novinar i univerzitetski profesor, Dinko Gruhonjić, koji bezbednosnu situaciju opisuje kao kontinuirano pogoršanu i sistemski problematičnu. On ukazuje da su novinari izloženi čitavom spektru pritisaka, od organizovanih kampanja blaćenja i delegitimizacije, preko pravnih pritisaka u vidu SLAPP tužbi, do otvorenog fizičkog nasilja.

Ključni problem, kako ističe, jeste činjenica da napadi uglavnom ostaju nekažnjeni, čime se stvara atmosfera u kojoj se nasilje, ne samo toleriše već i podstiče.
„Jasno je da je to i namera režima: da pošalju poruku da je nasilje nad novinarima ne samo opravdano, već i poželjno“, navodi Gruhonjić. Kao posebno ilustrativan primer navodi način na koji novinari danas izveštavaju sa protesta, u zaštitnoj opremi poput šlemova, gas maski i pancirnih prsluka, što, kako kaže, više liči na ratno, nego na civilno izveštavanje.

Dodatno zabrinjava, prema njegovim rečima, prisustvo lica koja se predstavljaju kao policija, ali bez jasnih identifikacionih oznaka, što dodatno urušava poverenje u institucije.

Foto: Getty Images

Kada je reč o mogućim rešenjima, profesor Gruhonjić ističe da bi prvi korak morala biti dosledna primena postojećih zakona i efikasnije procesuiranje napada na novinare.
„Bez toga, sve ostaje na deklarativnom nivou“, upozorava on. Istovremeno naglašava da je neophodno jasno političko distanciranje od retorike koja targetira novinare, jer „dok god takva retorika dolazi ‘odozgo’, biće teško uspostaviti bezbedno okruženje za rad“. Kao važan segment izdvaja i potrebu jačanja profesionalnih standarda i institucija, kao i mehanizama podrške novinarkama i novinarima, uključujući pravnu i psihološku pomoć.

Ipak, Gruhonjić izražava skeptičnost prema mogućnosti da se takve promene sprovedu u postojećem sistemu. „Ali, ne budimo naivni: to je nemoguće sa ovim režimom“, ocenjuje on, dodajući da je za suštinski napredak neophodna politička promena i uspostavljanje odgovornosti.

Kako ističe, tek u takvim okolnostima moguće je očekivati da se jasno povuče granica između profesionalnog novinarstva i propagande, kao i da oni koji krše standarde snose posledice.

Na sistemske propuste takođe ukazuje predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), Veran Matić, koji problem sagleda kroz funkcionisanje institucija i širi politički kontekst. On podseća na drastičan pad Srbije na listi slobode medija organizacije Reporteri bez granica, sa 54. mesta 2014. godine na 94. mesto u poslednjem izveštaju , uz procenu da će rezultati za naredni period biti još lošiji, s obzirom na rekordni broj napada i pretnji tokom 2025. godine. Prema njegovim rečima, problem nije samo u broju incidenata, već u načinu na koji institucije na njih reaguju - ili, češće, ne reaguju.

Policija, kako tvrdi Matić, često ne sprovodi istrage, pa čak i ne odgovara na zahteve tužilaštva za prikupljanje informacija. Tužilaštva, s druge strane, odbacuju krivične prijave ili izbegavaju podizanje optužnica, dok sudovi retko donose presude koje bi imale odvraćajući efekat. Statistički podaci koje je zabeležio ANEM dodatno oslikavaju problem: od oko 200 otvorenih slučajeva napada i pretnji, svega nekoliko je dobilo sudski epilog, i to sa blagim kaznama. Takva praksa, kako ističe Matić, šalje jasnu poruku da su napadi na novinarke i novinare faktički dozvoljeni i da će u velikoj meri ostati nekažnjeni.

Poseban problem predstavljaju pretnje putem društvenih mreža, koje gotovo u potpunosti ostaju bez sudskog epiloga, čime se dodatno podstiče njihovo širenje.
U takvom ambijentu, posledice po novinarke i novinare nisu samo fizičke, već i psihološke. Dugotrajna izloženost stresu, pretnjama i neizvesnosti ostavlja trag na mentalno zdravlje, što dodatno otežava rad i život.

Ipak, uprkos pritiscima, iz ovakvih okolnosti proistekla je i izraženija solidarnost među novinarima.

Novinarka Brankica Matić ističe da su koleginice i kolege danas spremnije da se međusobno štite na terenu i pružaju podršku, dok profesor Gruhonjić naglašava važnost povezivanja sa profesionalnim udruženjima i dokumentovanja svih oblika pritisaka. „Najvažnije je da novinari ne ostanu sami“, poručuje on, dodajući da će takva evidencija biti važna za buduću odgovornost.

Međutim, kada je reč o mogućim rešenjima, sagovornici ne pokazuju preveliki optimizam u okviru postojećeg sistema.

Prema oceni Verana Matića, bez jačanja nezavisnosti policije i pravosuđa, kao i doslednog procesuiranja napada, ne može doći do stvarnog poboljšanja bezbednosti novinarki i novinara. Posebno ukazuje na odgovornost političkog vrha i javnih aktera, ali i na potrebu jasnog razdvajanja profesionalnog novinarstva od propagandnog delovanja koje dodatno produbljuje rizike u kojima mediji rade.

U tom smislu, Matić ocenjuje da su međunarodni pritisci i podrška nezavisnim medijima i civilnom društvu važni, ali nedovoljni bez suštinske promene političkog i institucionalnog okvira u zemlji.

Upravo u toj kombinaciji institucionalne neefikasnosti, političke retorike i nekažnjivosti, sagovornici vide srž problema koji već godinama oblikuje bezbednosnu sliku novinarske profesije u Srbiji.

U takvom okruženju, kako pokazuju i podaci i iskustva sa terena, novinarstvo u Srbiji je postalo profesija koja se obavlja pod pritiskom, u neizvesnosti i uz stalno preispitivanje sopstvene bezbednosti. Biti novinarka ili novinar u Srbiji znači biti spreman na sve.

Šta se dešava u Madridu?

Wed, 13 May 2026 13:37:17 GMT

Fudbaleri Real Madrida završiće još jednu godinu bez osvojenog trofeja, a navijači Los Blankosa krivicu svaljuju na jednog od najboljih fudbalera današnjice, Кilijana Embapea. Pored situacije koja se trenutno dešava sa njim, u Madridu su se kroz sezonu desile stvari koje ne priliče klubu ovakvog renomea.

Sezonu su u Madridu počeli sa novim licem na klupi, Šabijem Alonsom, koji je nakon uspešne epizode u Nemačkoj, došao u španskog giganta sa ciljem da svoju fudbalsku viziju prenese i na stadion Santiago Bernabeu.

Alonso nije uspeo da uspostavi autoritet u svlačionici, a narušeni odnosi sa ključnim igračima i loša atmosfera u ekipi direktno su se odrazili na razočaravajuće rezultate. On je sa klupe otišao nakon poraza u finalu Superkupa Španije od Barselone.

Na njegovo mesto došao je Alvaro Arbeloa, takođe bivši igrač ovog kluba, koji je u prvoj utakmici na klupi izbačen iz Кupa Španije od niželigaša. Tako su Galaktikosi završili učešće u dva od četiri takmičenja.

U domaćem prvenstvu Real Madrid je potpuno podbacio u odnosu na očekivanja sa početka sezone. Ekipa koja je važila za glavnog favorita za osvajanje La Lige često je gubila bodove protiv znatno slabijih protivnika, dok je u derbijima delovala nemoćno i bez ideje.

Sve karte bačene su bile na Ligu Šampiona, a prvi protivnik bio je Mančester Siti. Prva prepreka u nokaut fazi je iznenađujuće lako preskočena, prvenstveno zbog sjajnog Federika Valverdea koji je u prvom meču najprestižnijeg evropskog takmičenja postigao het-trik već u prvom poluvremenu.

Nada da će Los Blankosi po šesnaesti put postati šampioni ovog takmičenja ugašena je već na sledećoj stanici, gde ih je čekao Bajern iz Minhena.

Nakon eliminacije postalo je jasno da problem nije samo u jednom lošem rezultatu, već u čitavom sistemu koji se raspao tokom sezone. Loši rezultati na svim frontovima prouzrokovali su bes kod navijača koji nisu navikli da gube, a taj gnev se prelio i na same igrače ovog kluba.

Nezadovoljstvo navijača Real Madrida prema Кilijanu Embapeu dostiglo je vrhunac nakon što je pokrenuta online peticija pod nazivom Mbappe Out. Na naslovnoj fotografiji nalazi se Embapeova slika u dresu Real Madrida uz veliki crveni natpis “FUERA”, što na španskom znači “napolje”.

Glavni razlog nezadovoljstva među pristalicama jeste činjenica da klub od dolaska francuskog napadača nije uspeo da osvoji nijedan veliki trofej, iako on beleži odlične individualne brojke.

Cilj peticije je bio da skupi dvesto hiljada potpisa, a na dan objavljivanja teksta broji više desetina miliona, uz dozu rezerve i sumnje da je mnoštvo ovih klikova ipak botovano.

Španski mediji su u prethodnim danima govorili da je u svlačionici baš loše, a da je „trula“ atmosfera svoju kulminaciju dobila fizičkim obračunom prvotimaca Oreljena Čuamenija i Federika Valverdea.

Foto: Getty Images

Ozbiljnost situacije dovela je do hitnog sastanka kompletne ekipe odmah nakon sukoba. Nijedan fudbaler nije napustio trening centar dok je uprava pokušavala da pronađe način da zaustavi dalju eskalaciju problema koji sve više utiču na rezultate i atmosferu u timu.

Situacija je završena novčanim kažnjavanjem od strane kluba, a oba pojedinca su se za svoje nedolično ponašanje izvinili putem društvenih mreža

U ovakvoj situaciji, u kojoj su rezultati pali, svlačionica podeljena, a autoritet trenera je izgubljen, sve se glasnije pominje ime koje u Madridu uvek izaziva posebnu pažnju - Žoze Murinjo. Ako se kriza nastavi, povratak “Posebnog” mogao bi postati opcija za klub koji traži izgubljeni identitet i put nazad ka vrhu evropskog fudbala.

„Obrazovanju i mogućnostima nema kraja“: Panel diskusija na temu spoja neformalnog i formalnog obrazovanja

Sun, 10 May 2026 14:20:25 GMT

U petak, 8. maja, u Galeriji Matice srpske održana je panel diskusija pod nazivom Neformalno obrazovanje u formalnom sistemu – Izazovi i mogućnosti u sklopu stručnog skupa koji je organizovao Centar Žil Vern, udruženje građana, škola francuskog jezika i bilingvalni vrtić u Novom Sadu.

Govornice su bile Jelena Glamočanin, direktorka ustanove, Milica Francuz, nastavnica francuskog jezika u Karlovačkoj gimnaziji i profesorka Bojana Kovačević Petrović sa Odseka za italijanske i iberoameričke studije Filozofskog fakulteta, a moderatorka Jovana Ružić, koordinatorka međunarodnih projekata i nastavnica francuskog jezika u Centru Žil Vern.

Foto: Majda Radonjić

Na panelu se govorilo o mogućnostima implementacije neformalnih metoda učenja u cilju podstreka motivacije kod učenika različitih uzrasta. Dok najviše prostora za prilagođavanje programa ima u vrtiću i radu sa najmlađima, čini se da u srednjim školama i na fakultetu ipak postoji rezerva i mišljenje da se ponajviše treba držati ustaljenog programa, kako su navele panelistkinje.

„Kada se formalno i neformalno učenje sretnu, postiže se inkluzija na visokom nivou, učenici su motivisani i angažovani, čak i oni koji sebe smatraju nedovoljno uspešnima, jer nema formalnog ocenjivanja“, smatra Milica Francuz i dodaje da je važno da se ovakve saradnje ipak formalizuju, kako bi nastavnici imali slobodu da prilagode program.

Profesorka Bojana Kovačević Petrović naglasila je značaj uloge profesora na fakultetu, insistirajući na tome da se ona ne završava održavanjem časa, već da motivisanje studenata predstavlja obavezu i odgovornost svakog od njih. Ona je na panelu navela primere aktivnosti koje oni na Odseku sprovode, poput Servantesove nedelje, ugošćavanja ambasadora latinoameričkih zemalja i upoznavanja sa njihovom kulturom, organizacija različitih kulturnih događaja.

„Svako iskustvo je dragoceno, a nadogradnja prethodnih iskustava, sve što radimo je konstrukcija naše ličnosti. Obrazovanju i mogućnostima nema kraja“, rekla je ona.

Panel diskusiji prisustvovali su nastavnici, vaspitači, studenti i volonteri.

„Zahvalna sam što sam dobila priliku za učešće jer sam želela da pored gradiva na fakultetu proširim svoje znanje i na praktične primere“, rekla je učesnica skupa Romana Roganović, studentkinja četvrte godine francuskog jezika i književnosti.

Foto: Majda Radonjić

Pored panela, učesnici su prvog dana imali priliku da saznaju više o drugim aktuelnim Erazmus+ projektima, kao i o European Solidarity Corps (ESC) programu koji su predstavili francuski volonteri. Drugi dan skupa održan je u subotu u prostorijama organizatorske ustanove, a tema je bila pripovedanje kao alat za neformalno učenje koji je koristan za razvijanje jezičke sposobnosti kod najmlađih, ali je i pogodan za rad sa svim uzrastima, kako je navela Jelena Glamočanin.

„Jedna pripovedačica koja me je umnogome inspirisala rekla je jednom prilikom – sve su bajke za odrasle, a samo neke za decu. Verujem da bajka i pripovedanje mogu služiti i kao alat za prevazilaženje unutrašnjih konflikata, a uz to su interesantne za rad na svim nivoima školovanja. Sve one nose važne pouke“, ocenjuje sagovornica.

Panel Neformalno obrazovanje u formalnom sistemu je deo stručnog skupa koji predstavlja završni deo dvogodišnjeg projekta u kojem je Centar Žil Vern učestvovao u saradnji sa drugim organizacijama, sa krajnjim ciljem stvaranja zajedničkog pedagoškog priručnika.

Otvoreno pozorište Teatar Trag: novi kulturni sadržaji u Subotici

Sat, 09 May 2026 16:34:58 GMT

Nedavno je u Subotici otvoreno pozorište „Teatar Trag“, a direktorka i jedna od osnivačica je Jelena Štetić. Zajedno sa suosnivačem Stefanom Orovecom došla je na ideju da otvore sopstveni teatar koji će publici doneti nove predstave i drugačiji kulturni sadržaj.

Šta Vas je motivisalo da se upustite u otvaranje sopstvenog pozorišta i koliko je taj proces bio izazovan?

Oduvek sam maštala o tome, volim glumu i igrom slučaja otvorila mi se ta mogućnost. Nakon toga krenula sam da radim na tome da ostvarim taj san. Od malena sam bila zaljubljena u glumu, i smatram da građani Srbije zaslužuju što više kulturnih ustanova jer ih je zaista malo. Što se tiče samog procesa otvaranja pozorišta, to nije bilo teško, ali mislim da nam predstoje ozbiljni izazovi. Nemamo sopstveni prostor još uvek, ali se snalazimo uz podršku fondacija.

Koliko rad sa lokalnim glumcima i glumicama doprinosi identitetu i autetičnosti Vašeg pozorišta?

Postoji mnogo talentovanih glumaca i umetnika koji nemaju prostora da pokažu svoj potencijal i rad. Takođe, mislim da će publika na taj način razviti poseban osećaj povezanosti i bliskosti sa zajednicom i samim pozorištem.

Kakvu publiku želite da privučete?

Želimo da privučemo tinejdžere i adolescente. Predstave se bave temama sa kojima mogu da se poistovete. še. U cilju nam je da približimo mladima teme o kojima se retko priča i piše. Hoćemo da im naše pozorište bude sigurno utočište i da ih zainteresujemo za samu obrazovnu kulturu.

Koliko po Vašem mišljenju kultura u manjim gradovima i sredinama dobija pažnje i podrške?

Smatram da kultura ne dobija pažnju i podršku kakvu zaslužuje. Kultura je važna za svaku sredinu a naročito za manje. Mislim da odlazak u pozorište treba da bude što učestaliji kod svih generacija, jer kultura doprinosi razvoju zajedništva. U manjim gradovima poput Subotice kultura često ostaje u drugom planu.

Nedavno je održana premijera predstave „Dugme“. Kako je ona prošla?

Premijera je prošla i više nego odlično. Reakcije publike bile su izuzetno pozitivne, što nam je posebno značilo jer je to potvrda da naš rad dopire do ljudi. Posetioci su nakon predstave otišli zadovoljni, sa željom da ponovo pogledaju isto izvođenje, ali i da vide neke nove projekte koje pripremamo. Zaista sam ponosna na sve što naš teatar radi i stvara.

Foto: RTV/Kristijan Takač

Najavili ste i narednu predstavu „Priručnik za (ne) razumevanje majke i ćerke“, kakav odaziv očekujete?

Tema predstave bavi se odnosom majke i ćerke, koja je uvek aktuelna i veoma kompleksna. Baš iz tih razloga očekujem da će odaziv biti veliki. Na njoj radim kao i scenaristkinja.

Kakvi su Vam planovi za budućnost?

Najveća želja nam je da imamo sopstveni prostor, a što se samih predstava tiče u planu nam je još minimum četiri do kraja godine. Pored prethodno pomenute predstave na kojoj trenutno radim, iskoristila bih ovu priliku da najavim još jednu veliku prestavu koja će se igrati na više lokacija u gradu i mislim da će izazvati veliko interesovanje.

Odjekivanje: Yankee Hotel Foxtrot

Fri, 24 Apr 2026 14:07:47 GMT

Wilco je pre ovoga imao tri albuma i do tada se moglo reći da su bili jedni od osnivača alt-kantrija. Za njih je Yankee Hotel Foxtrot bio promena, nešto novo. Niko nije očekivao tako zrelu ploču koja je u sebi sadržala potpuno drugačiji zvuk sa još introspektivnijim tekstovima Džefa Tvidija. Za njihovu čudnu psihodeliju i uklopljene neobične zvuke najzaslužniji je Džim O’Rurki. Čovek koga je bend nazivao „dobroćudnim čarobnjakom” sve je izmiksao i dodao specifičnost eksperimentisanjem. Ostali članovi benda su, pored frontmena Tvidija - Džej Benet, Džon Stirat, Glen Koči i Liroj Bač.

Foto: screenshot Spotify/Wilco

Na početku, ovaj album gotovo da nije imao nikakve šanse na tržištu i bio je odbijen od strane izdavačke kuće Reprise Records (grana kompanije AOL Time Warner). Zapravo, bolje je reći da nisu imali sreće, jer nisu samo bili odbijeni od strane izdavača, nego su pale i Kule bliznakinje, 11. septembra - što je bio prvobitni plan za objavljivanje. Tako da su čekali tri meseca i ploču objavili potpuno besplatno na svojoj internet stranici. Godinu dana je trebalo da prođe da bi se Nonesuch Records “smilovao” i objavio njihov album (što je ironično jer je i Nonesuch isto tako deo AOL Time Warner-a).

No, ne leži vraže - to nije bilo jedino što se dešavalo u ovom periodu. Tvidi i višegodišnji prijatelj i član benda Benet su se posvađali i nedugo nakon izlaska albuma su se razišli, što je definitivno uticalo na pesme i aranžmane koje su stvorili. Naravno, Tvidi je ovde pokazao koliko može biti ozbiljan pesnik i koliko njegovi tekstovi znaju biti lični i mračni. On je dodao neku svoju notu, ali uvek je završavao sa onim što on zapravo jeste - optimista i jedan običan pesnik.

U pesmi „Radio Cure” on govori: „My mind is filled with radio cures/Electronic surgical words/Picking apples for kings and queens of things I have never seen/Oh, distance has no way of making love understandable”. Pokazuje koliko je zapravo udaljen, kao radio - koji označava slanje signala na daljinu. Ta daljina utiče na njegovu ljubav koju on želi da podeli, ali jedva da može sebe da drži pri svesti. Zato i ponavlja više puta da nešto nije u redu sa njim. Na kraju završava sa jednim od lepših krajeva: „Cheer up/ Honey, I hope you can”. Ostaje optimista i nastavlja da veruje u ljubav. Gitara je na svim mestima albuma naročito “drvenasta”, kao da pucketa. Što je u početku bilo kritikovano, zajedno sa zujanjem i „bazovima” (buzz), ali im je to dalo poseban imidž.

Neposredni dolazak bubnjara Glena pred snimanje albuma doneo je upravo taj, presudan, složeniji zvuk, sa njegovim preciznim i avangardnim ritmovima i minimalizmom poput Stiva Rajha. Ovakav pristup je pogotovo vidljiv na art-rok pesmama „Kamera” i „War on War”, ali i na malo psihodeličnijoj pesmi „I’m the Man Who Loves You”.

Danas, kada bismo pogledali na Spotifaju, i dalje je najslušanija pesma „Jesus, Etc.”. Jedna od onih pesama koje imaju ukus cigareta i jedne noći koja je urezana u memoriju baš zbog svoje „nespecifičnosti”. Prosta melodija i dodate violine su svakako dozvolile da ova pesma dobije svoju publiku, ali tu je i nada koju Tvidi lagano provlači kroz svaku nit ovih pesama. Kao da je želeo da napiše nešto što će i njemu pomoći da se smiri.

Izdvojio bih još pesmu „Ashes of American Flags”. Portret postmoderne Amerike (mada moglo bi se reći i sveta) koja je prepuna konzumerizma, bankomata i blagajnica koje čine čoveka praznim i strancem u sopstvenoj zemlji. Stih: „I wonder why we listen to poets when nobody gives a fuck” je posebno važan, pogotovo jer je Tvidi sam tekstopisac. Postavlja se pitanje da li je umetnost uopšte bitna ako je niko ne upotrebljava, da li je samo postala estetski lepa, bez uloge?

Prefinjeno prelazi na svoje reči i svoje stanje: „All my lies are always wishes”. Njegove reči možda jesu ponekad laži, ali su i želje. Svi mi projektujemo u glavi ono što bismo voleli da je istina, nema tu zle namere, samo bismo želeli da je sve dobro. Odmah nakon toga prelazi na njegove iskrene želje: „I know I would die if I could come back new”. Kada bi imao priliku da se reinkarnira, on zna da bi sada završio život - da krene ispočetka, neiskvaren i neukaljan prošlošću. To je ultimativna nada za iskupljenjem.

Poslednji red izražava duboku anksioznost - ako ne možemo da artikulišemo sadašnjost, kako uopšte da verujemo da će budućnost („sutra”) stići? Iako je pesma napisana pre pada Kula bliznakinja, stihovi o „pepelu američke zastave” zvuče jezivo proročki sada. Savršeno hvata osećaj tihe katastrofe unutar čoveka, dok je napolju pepeo.

Na kraju, sudbina Yankee Hotel Foxtrot nije određena u kancelarijama direktora koji su tražili hit, već u životu izvan albuma, u digitalnom šumu koji se čuje već 24 godine. Čisti trijumf umetničke tvrdoglavosti nad prostom logikom profita. Napravljen je onako kako treba - da stari dostojanstveno, i za sobom je ostavio jednu retku karakteristiku: integritet.

DVD Petrovaradin - Oaza altruizma na lokalu

Thu, 07 May 2026 12:00:04 GMT

Šta nam se javlja u glavi kada pomislimo na hobi? Nešto zabavno, smirujuće, kreativno; ona jedna stvar posle dugog dana na poslu koju radimo samo za sebe, izmoreni od razmišljanja o drugima. Sport, filmovi, knjige i pletenje, međutim, nisu ni nalik hobiju koji neguju dobrovoljni vatrogasci, jer njihovo slobodno vreme nije isto što i vreme za rasterećenje. Potpuno besplatno, oni daju sve od sebe za sugrađane u nevolji i ne očekuju ništa zauzvrat.

Foto: Jovan Pajić

Oko Vatrogasnog saveza u Novom Sadu je okupljeno 14 dobrovoljnih vatrogasnih društava koji pripomažu u akcijama profesionalne vatrogasne službe kad god je moguće. Među njima je i DVD Petrovaradin - ovde se nalazi oko trideset obučenih vatrogasaca koji održavaju kulturu humanitarnosti i neformalne pomoći, a njihov posao ne obuhvata samo gašenje požara. Da bismo bolje razumeli njihovo funkcionisanje, Igor Sić, predsednik DVD Petrovaradin objašnjava motive i metode rada ove grupe. Osnovna delatnost društva je, naravno, zaštita od požara, ali naš sagovornik navodi i važnost preventivnog delovanja - edukacije stanovništva u školama, vrtićima, fakultetima, firmama i razgovori sa svim zainteresovanim stranama.

„Kad razgovaramo sa građanstvom to je kroz savete - kako i šta mogu da urade da prvenstveno svoje domaćinstvo učine što bezbednijim. Prvo kako učiniti svoju sredinu bezbednijom, onda ako se ipak nešto desi - kako postupati. Razne obuke korišćenja aparata, hidranata, evakuacija i kako se ponašati u uslovima požara. To nam je neki cilj” - navodi.

Volonteri u DVD Petrovaradin su pomagali sugrađanima i oko nešto običnijih problema kao što su seča stabala, čišćenje ili sređivanje krovova, dvorišta, pokretanja humanitarnih akcija i skupljanja novca, priključivali su se sportskim manifestacijama i iznajmljivali svoju salu Doma za razne događaje. Planiraju da nastave da doprinose zajednici u bilo kojoj formi. „Ako ćemo samo da odemo da se družimo sa nekim - pa nekome i to puno znači.” - kaže predsednik Društva. Ranije je organizovana i akcija „Deda Mraz vatrogasac”, kada su članovi društva među sobom skupljali novac za poklon-paketiće koje su zatim delili najmlađim Petrovaradincima.

Interesantna je činjenica da ovaj vatrogasni dom postoji još od 1875. godine i održava ga relativno mala grupa ljudi - komšije, porodica, građani dobre volje. Tako je Igor Sić, na primer, treća generacija dobrovoljaca ovde. Uprkos dugovečnosti i važnosti Društva, 150. godišnjica nije propraćena mnoštvom sadržaja, najviše zbog finansijskih nedostataka. Naime, dobrovoljna vatrogasna društva se pretežno održavaju od donacija članova, građana i ostalih udruženja u vidu novca, praktičnih usluga ili opreme, uz određenu godišnju sumu koja se dobija iz budžeta grada Novog Sada. Ove brojke su retko dovoljne za pokrivanje svih potreba Društva, pa tako raste već ogroman problem stanja objekata. Krovovi na zgradama su u opasnosti od rušenja, a pojedini strukturni delovi nisu menjani još od 19. veka.

Iako ljudi iz DVD Petrovaradin ne zahtevaju novac u zamenu za svoje usluge, jasno je da je ponekad potrebna pomoć zajednice u svrhu temeljnog obavljanja ovakve društvene uloge. Iz tog razloga su članovi nedavno otvorili račun preko kog građani mogu da doniraju novac za obnovu objekata i rad Dobrovoljnog vatrogasnog društva Petrovaradin. Nastavlja Igor Sić - „Dobrovoljno vatrogastvo je prvenstveno svima nama hobi - nešto što nas ispunjava kao bilo koji drugi vid aktivnosti. Ako ćemo ovo da nazovemo sportom, onda je to vrlo zahtevan, vrlo opasan i vrlo skup sport. Svi kažu da je tenis možda i najskuplji sport za trenirati, a ovo je mnogo skuplje od toga.”

AI kao saveznik – novi vid ratovanja

Tue, 05 May 2026 15:43:48 GMT

Vojska Sjedinjenih Američkih Država je u zajedničkom napadu na Iran sa Izraelom 28. Februara ove godine navodno koristila Klod (Claude), veštačku inteligenciju kompanije Antropik (Anthropic) za prikupljanje informacija u napadu na Iran, uprkos odluci predsednika Donalda Trampa da se prekine korišćenje alata.

Kako prenosi Vol Strit Žurnal, američka vojska je koristila Klod u obaveštajne svrhe, kao i za pomoć pri odabiru ciljeva i sprovođenju simulacija na bojnom polju. Nedugo pre napada na Iran, Tramp je naložio da svi njegovi saveznici odmah prekinu da koriste Klod. Jedan od ključnih razloga je to što je od kompanije Antropik zahtevao da se ograniči upotreba njihovih modela u autonomnom naoružanju.

Kompanija Antropik sa sedištem u San Francisku 2024. godine stavila je na raspolaganje svoj model veštačke inteligencije u okviru američkog Ministarstva odbrane i drugih agencija za nacionalnu bezbednost kako bi ubrzala ratno planiranje. Antropik je imao ugovor sa Ministarstvom odbrane Sjedinjenih Država u kojem je navedeno da sistem ne sme da se koristi za masovni nadzor nad američkim građanima, niti da služi kao autonomno oružje koje donosi odluke o razornim napadima bez direktnog i finalnog ljudskog koraka.

Veštačka inteligencija koristi svoje resurse i mogućnosti tako što koristi veliku i akumuliranu količinu podataka kako bi proračunala i predložila sledeći potez vojske. Takođe, bavi se i kontrolom mašina poput dronova, koji imaju za ulogu praćenje i obaveštavanje poput samih vojnika, ali na efikasniji i brži način iz vazduha.

Pored uloge u ratovanju i pomaganju vojsci da obavi svoje zadatke efektivnije, AI je u ovom sukobu imao još jedno polje delovanja. Na društvenoj mreži Iks pojavio se niz viralnih veštački generisanih video snimaka i fotografija koji su zajedno prikupili stotine miliona pregleda. Najzapaženiji snimci su snimci raketnog napad na Tel Aviv, ali i snimci solitera Burdž Kalifa koji se nalazi u plamenu.

Iako su svi ovi materijali u potpunosti sintetički, softver koji je ugrađen u društvenu mrežu, konkretno Iks, u većini slučajeva pogrešno potvrđivao korisnicima da su snimci autentični. Platforma Iks je najavila privremenu suspenziju komercijalizacije za kreatore koji objavljuju neobeležene AI snimke sukoba.

Procenjuje se da viralni AI sadržaji postaju mašine za zaradu jer platforma plaća solidnu svotu novca po milionskom pregledu za verifikovane korisnike. Eksperti ističu da ovakvi snimci pogubno utiču na poverenje javnosti i onemogućavaju dokumentovanje stvarnih dokaza sa terena.

Neadekvatna reakcija društvenih mreža omogućava da sporni i obmanjujući sadržaji dosegnu milione pregleda pre negošto uopšte budu označeni kao netačni, a do tada šteta već uveliko bude učinjena. Ovakva praksa otkiva zabrinjavajući i opasnu dimenziju savremenog ratovanja, u kojoj masovna upotreba novih tehnologija, naročito veštačke inteligencije, služi kao moćno sredstvo za širenje propagande.

„Razmena“: Pobuna protiv toga da mladi autori ostanu neviđeni

Sun, 03 May 2026 21:35:28 GMT

Treće izdanje Međunarodnog festivala kratkog filma „Razmena“ biće održano od 19. do 21. juna u Radničkom domu. Studenti Akademije umetnosti još jednom angažovali su se kako bi u Novom Sadu organizovali susret mladih umetnika i pružili im priliku da svoje radove prikažu pred većom publikom.

„Mesto gde novi glasovi dobijaju svoje platno. Gde se ideje razmenjuju. I gde nastaju novi filmovi“, navodi se na zvaničnoj Instagram stranici festivala o ovogodišnjem izdanju.

Foto: razmenafestival/Instagram

Pored najave, organizatori su na svojoj stranici objavili da su će festivalski program biti fokusiran na tri ključne selekcije – na igranu, animiranu i dokumentarnu selekciju, a podelili su i imena dvoje selektora. Ulogu selektorke animiranog filma imaće Mina Cvetinović Pavkov, master dramska i audiovizuelna umetnica i saradnica na Fakultetu dramskih umetnosti, dok će filmski režiser i redovni profesor na istom fakultetu, Srđan Golubović, biti selektor igranog filma.

U ovogodišnjem promotivnom videu, studenti su objasnili da su „preuzeli inicijativu kako bi osigurali da festival ostane potpuno nezavisan i slobodan u svom stvaralaštvu“ i pozvali građane na podršku ideji kreativne razmene među mladima na ovaj način.

Zainteresovani sugrađani sve informacije o festivalu „Razmena“ mogu pronaći na @razmenafestival stranici na Instagramu.

Rade Šupić: "Imati jasan stav znači biti stvaralac"

Tue, 28 Apr 2026 12:21:13 GMT

Mladi pesnik Rade Šupić već svojom prvom zbirkom pokazuje zavidnu zrelost i jasno profilisan poetski izraz. Povodom njegove knjige „Po instrukcijama umrlih“, imao sam priliku da sa autorom razgovaram i kroz intervju dodatno sagledam tematske i estetske okvire njegovog stvaralaštva.

Ova zbirka otvara prostor za promišljanje o identitetu, prolaznosti i odnosu prema nasleđu, pri čemu se izdvaja autentičan i introspektivan pristup. Upravo spoj ličnog i univerzalnog čini njegov pesnički glas relevantnim i vrednim pažnje.

Šta stoji iza naslova „Po instrukcijama umrlih“?

Oduvek sam imao neku potrebu da naglasim život uprkos neminovnoj smrti, da naglasim pobedu života nad ništavilom, u svakom atomu i tvari. Stoga, i sam naslov želi da dočara to ubeđenje. Ako se nečija vokacija želi predstaviti kao onakva u kojoj sadejstvuju glasovi umrlih, odmah se stiče utisak da oni i nisu baš tako mrtvi kao što izgleda. Jer jelte, čim mogu da govore, kako mogu to biti. To je samo mali naglasak, sitno opipavanje terena, a s obzirom kada je pisano – 2020 i 2021. godine, i ne čudi. Takođe, naslov želi naglasiti spoj tradicionalnog i modernog. Da moderno ne može bez tradicionalnog, pogotovo u savremenosti, kada je inventivnost uvek dobro došla – ali samo onda ako se ne ruga prošlosti, ako se ne ruga temeljima književnog, i najzad – ako se ne ruga samoj sebi.

U kojoj meri je Vaša poezija autobiografska?

U velikoj meri. Uvek naglašavam empirizam kao ključnu i nezaobilaznu stavku za nastanak dobre pesme. Koliko si dobro uspeo nešto da osetiš, koliko si spreman nešto da osetiš, u svojoj uzvišenosti ili svome padu – toliko je tvoje pesničko iskustvo veće, a samim tim, i pesma. U mom slučaju, da se nisu desile brojne uzročno-posledične veze, velika većina moje vokacije ne bi ni postojala. U stvari, postojala bi, kao već pomenuto iskustvo, ali ne i u svojoj ovaploćenoj manifestaciji.

Kako razvijate poetiku, a čuvate autentičnost?

Nikada ne razmišljam o tome. Razvoj je nailazio spontano, naravno, nije padao sa neba. On je uvek posledica nečega – čitanja, iskustva, početne poetske matrice, ako je ima, susreta sa drugim ljudima, itd. Imamo pesnike koji imaju doslovno sve predispozicije (iz laičkog ugla) za stvaranje nečega dobrog: recimo, znanje, generalno akademsku potporu, zatim nagon za pisanjem, i slično. Međutim, nešto tu nedostaje, nečega tu nema, a to što fali ne može se nadoknaditi suvim znanjem. Stoga, svedoci smo kako pesnički legitimitet može zavisiti, ipak samo prividno, od akademizama, i da se u tom maniru mnogi mogu samopotvrđivati. Jer naravno, ako imam određeno zvanje i znanje, verovatno sam dobar u stvaranju onoga što sam
proučavam. Nije uvek baš tako. Zato čudi nesvesnost pojedinaca o sopstvenom netalentu. Još više čudi glad, nikad zasićena, a uvek puna sebe. O autentičnosti ne bih umeo da Vam kažem mnogo. Ako je ima, to se uvek potvrdi na ovaj ili onaj način. Kada se pesnik dokopa znanja o sopstvenoj posebnosti, to ga natera ili da još jače i bolje peva, ili ga sa druge strane stropošta. Procentualno, mislim da je ovo drugo češće. Jer lakše je biti gordi pevač, nego smireni beležničar, zapisničar čuda.

Postoji li granica između vere i umetničke sloboda?

Ne verujem u spolja zadatu granicu između vere i umetničke slobode, ali verujem u unutrašnju meru. Umetnost ima pravo da preispituje i ono što je sveto, ali ne nužno da ga banalizuje. A svedoci smo da se to danas često poredi sa inventivnim izrazom, naročito u savremenoj – ponekad tako bezbožničkoj umetnosti.

Kako vidite položaj mladog pesnika danas?

Često se položaj pesnika, a osobito mladog, stavlja u lošiji položaj u odnosu na društvene pretenzije. Međutim, postavlja se pitanje – da li poezija uopšte može dostići svoju široku popularizaciju, odnosno svoj apsolut u društvu kakvo poznajemo, i da li se to ikad desilo? Mislim da ne može, a ono što je još važnije reći – i ne treba. Poezija obogaćuje život pojedinca, a pojedinac obogaćuje život poezije. Prožimaju se, naprosto, jer su međuzavisni. Uzimajući u obzir stepen mediokriteta, dakle ne konkretno u našoj zemlji, nego uopšteno, položaj pesnika ne može biti na nekom visokom stupnju. A reklo bi se da upravo taj lošiji položaj stvara jedan „inventivan“ položaj avangardnosti, jer što je veći stepen neprihvatanja, veći je naglasak na posebnosti jedne društveno-umetničke kategorije, unutar same kategorije, razume se. S tim u vezi, ja se nikada nisam žalio, a poezija mi je donela mnogo radosti, mnogo susreta. Ne znam kako bih organizovao svoj život da nije bilo nje. Položaj kao položaj, sklon je smrti. Zemaljska slava je mrtvo slovo. Stoga, preporučujem stvaraocima da koriste poeziju na pravi način, kako bi živeli lepše, i ispunjenije.

Da li umetnost treba da bude angažovana?
Može, ali i ne mora. Nisu svačiji kapaciteti isti. Ali ako neko, na primer, nema kapaciteta da svoja stremljenja izrazi kroz angažovani izraz, onda je tu građanska angažovanost, kao osnovna matrica po kojoj treba hoditi, nevezano stvara li se u korist društva, ili ne. Umetnost svakako treba da bude korisna, i uvek je korisna. Materijalistički i transakcionistički opredeljeni duhom, ako se to duhom može nazvati, skloni su „kritici umetnosti“, gde se ona posmatra kao nekorisna. A zašto je nekorisna, prema njima? Jer ne doprinosi ekonomskom poretku, ili individualnom blagostanju. Paradoksalno, iako je ovde naglasak na materijalizmu (kao da se sve može prožeti tom bogomdanom transakcijom – a logično – ne može), takvo gledište odiše strogim siromaštvom, a to je najveća nemaština koja postoji: siromaštvo duha. U ontološkom smislu, umetnost je uvek angažovana, jer objavljuje rekapitulaciju bića i duha, ali samo u onoj meri u kojoj je pojedinac spreman da se žrtvuje za svet. I sebe.

Pesnik Rade Šupić

Koliki je danas rizik javnog umetničkog stava?

Reklo bi se da rizika – nema. Kako je to dobro napisao pesnik Branko Miljković: “Svet se deli na one koji su zapevali / I na one koji su ostali robovi”. Poenta ovakvog referenciranja leži u tome da je danas javni umetnički stav nešto najprimarnije i najprirodnije što može postojati. Svet nikada nije bio loš u svojoj zamisli, svet je zamišljen kao raj, ali su ga ljudi načinili paklom. Isto su učinili i sa svojim dušama. Stoga, ističem neophodnost stava, jer rizika zaista nema. Eventualno možete biti ispljuvani, isprebijani (od strane dovedenih poslušnika ili “registrovanih” organa reda), pregaženi, ali ne i – ubijeni. Gospod kaže: “I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti.” Trebalo bi malo više da poverujemo u te reči, a zloba svakako govori sama protiv sebe. Naše je da imamo jasan stav, po cenu umetnosti, ali i života. Imati jasan stav znači biti stvaralac. Mastiljari mastiljare, stvaraoci nose stavove. Nikada neće biti drugačije.

Može li poezija dopreti do publike u digitalnom dobu?

Naravno. Da ne postoje digitalne platforme, mislim da bi manifestacija poetike izostajala u većoj meri. Ne bi bilo tog blistavog kohezivnog aparata, koji i zlo i dobro donosi – u zavisnosti kako se primenjuje, odnosno da li se pravilno primenjuje. Popularizacija poezije kroz digitalne medijume donela je mnogo blagodati. Naravno, tu mislim na uži krug čitalaca, koji je opet sjajan. Jedna od tih blagodati je svakako međugeneracijsko povezivanje, stvaranje umetničkih društava, književnih udruženja, pa i običnih grupnih ćaskanja, ili pak fejsbuk grupa, gde je cilj isti – a to je umetnost. Kod nas postoje regionalni elektronski časopisi gde pesnici mogu da pokažu “šta umeju”. Elem, tekstovi pesničkih konkursa koji su se nekada davno prenosili isključivo preko štampe ili radija, sada su dostupni gotovo svima na internet platformama. Svako može da piše, ali svako može i da bude kritičar. Ali neću mnogo o manama, jer najpre treba istaknuti dobre stvari. Sve u svemu, ja sam lično zadovoljan kako je moja poezija primljena. Ona neće, i ne želi, mada ni ne može, dostići neke megalomanske razmere u popularnosti, ali ima, i imaće – svoj život, nevezano da li sam ja živ ili ne. Non omnis moriar – kaže Horacije.

Šta Vas danas najviše inspiriše?

Inspiriše me dosta stvari, ali nemam potrebu da o tome pevam. Pre sam dosta pisao o smrti, sa povremenim optimizmom. Međutim, pravim neke beleške koje su potencijalne pesme. Mislim da sada dublje i bolje osećam stvari, ali manje isto to prenosim u poetskoj formi. Ali pošto je smrt pobeđena, ne ostaje ništa drugo osim slavljenja. To je nešto o čemu razmišljam, to je moj budući fokus, uostalom – moj budući život.

Koji savet biste dali mladim pesnicima?

Da drže kontinuitet i da istraju. Da ne dozvole da crvljivost sveta, a osobito pesničkog, probudi u njima skrivenu gordost. Da se ne uznose kada pobeđuju, a kada su poraženi da ne očajavaju. Da se međusobno podržavaju. Da im poetika bude zasnovana na ljubavi. Tek malo svetlosti tražim.

Koju poruku želite da vaša poezija prenese?

Ne mislim nikada o tome. Čitaoci pronalaze značenja i (re)interpretiraju ih, jer književnost je uvek višeznačna, fluidna, značenja variraju. Ali, iako variraju, jedino autor zna više od svojih čitalaca. Štaviše, može i da zna, ali da ne zna da objasni – što je legitimno. Izgleda kao da je prisustvo tajne neizbežno, i da je tajna stvaranja jedini pravi pristup u umetnosti. Ne može se sve ni objasniti, a i da može, to bi bilo jako strašno. Zaista ne mislim o tome šta moja poezija prenosi publici, ali dokle god živi jedan čovek kome je ona radost, biću zadovoljan tim ishodom. Naravno, ne zbog čitanosti, već zbog ontološkog trepeta u ljudima. To je uostalom i svrha stvaralaštva. Nikada druge svrhe nije ni bilo.

Koju emociju želite da probudite kod čitalaca?

Radost.

Završnice sezona: Šta nas očekuje u fudbalu i košarci pred letnju pauzu?

Mon, 27 Apr 2026 18:40:02 GMT

Sportska sezona 2025/26 bliži se kraju. Ušli smo u samu završnicu najelitnijih takmičenja u dva najpraćenija sporta na svetu, fudbalu i košarci. Ljubitelji sporta moći će da uživaju u kvalitetnom sportu i nakon plej-of faza s obzirom da predstojeća letnja pauza donosi nove i uzbudljive mečeve na reprezentativnom nivou.

U ligama petica čini se da su pobednici već odlučeni. Italijanska Serija A će najverovatnije dobiti novog-starog šampiona Inter koji trenutno ima 9 bodova više od drugoplasiranog prošlogodišnjeg šampiona Napolija. Ekipu Kristijana Kivua očekuje i meč finala Kupa Italije protiv Lacija koji će na programu biti 13. maja. Veliko iznenađenje ove godine priredio je Fudbalski klub Komo koji se bori za plasman među četiri najbolje ekipe i mesto u Ligi šampiona. Ovaj lombardijski klub se pre samo devet sezona nalazio u četvrtom rangu italijanskog fudbala sa veliki finansijskih problemima, dok danas teži da napravi najveći uspeh u istoriji kluba. FK Komo nizao je uspehe i u Kupu gde ga je nakon odličnih partija u polufinalu zaustavio upravo Inter.

Svoju dominaciju u Nemačkoj nastavlja Bajern Minhen koji je ove sezone već uzeo 35. titulu Bundeslige. U francuskoj Ligi 1 tri kola pre kraja na prvoj poziciji nalazi se Pari Sen Žermen (PSŽ) sa šest bodova više od Lensa. PSŽ i Bajern su prvi polufinalni par ovogodišnje Lige šampiona, dok će se za drugo preostalo mesto u finalu boriti Atletiko Madrid i Arsenal. Prve utakmice odigraće se već 28. aprila, dok će se veliko finale održati 30. maja u Puškaš areni u Budimpešti.

Atletiko Madrid trenutno se nalazi na četvrtoj poziciji La lige, a pre desetak dana poražen je u finalu Kupa kralja (Copa del Rey) od Real Sosijedada nakon penala. Prvu poziciju čvrsto drži Barselona sa 11 bodova više od Real Madrida i iščekuje drugu titulu za redom. Ubedljivo najzanimljiviju završnicu ove sezone imaće Premijer liga. Mančester Siti i Arsenal nalaze se na svega 3 boda razlike, dok Mančester Siti, Liverpul i Aston Vila dele naredne tri pozicije sa istim brojem bodova (58). Siti će na Vembli stadionu u finalu FA kupa (Football Association Cup) igrati protiv Čelsija.

U Mozzart Bet Super ligi Srbije uveliko je u toku plejof. Od osam najbolje plasiranih u toku regularnog dela sezone oformljena je nova grupa u kojoj se timovi bore za prve tri pozicije i plasman u kvalfikacije za Ligu šampiona i Ligu konferencija. Devetu uzastopnu sezonu Crvena Zvezda ponela je titulu najuspešnije ekipe u Srbiji.

Foto:pixabay

U ženskoj Ligi šampiona iz godine u godinu je bez prevelikih iznenađenja. Kao i prošle sezone Barselona, Lion i Arsenal su među polufinalistima, dok je na mesto Čelsija ove godine uskočio Bajern. Finale se očekuje 23. maja na Uleval stadionu, nacionalnom stadionu norveške reprezentacije u Oslu.

Odmah nakon završetka klupskih obaveza kreće period okupljanja reprezentacija s obzirom da nas od 11. juna pa sve do 19. jula očekuje Svetsko prvenstvo u Kanadi, Meksiku i Sjedinjenim Američkim Državama. Naredno Svetsko prenstvo za dame održaće se sledeće godine u Brazilu od 24. juna do 25. jula.

Evroliga i NBA (National Basketball Association) ušli su u plej-of fazu prošlog vikenda. Ekipa Crvene Zvezde nakon što je završila na desetoj poziciji poražena je od Barselone i na taj način izgubila šansu da se nađe među osam najboljih. Ista situacija desila se i prethodne sezone kada je u produžecima bolja bila ekipa Bajerna. Košarkaški klub Partizan sezonu 2025/26 završio je na 15. poziciji. Za mesto na fajnal-foru boriće se parovi: Olimpijakos-Monako, Valensija-Panatinaikos, Real Madrid-Hapoel Tel Aviv i Fenerbahče-Žalgiris. Završnica Evrolige održaće se u Atini od 22. do 24. maja. Saša Vezenkov, igrač Olimpijakosa i bugarski reprezentativac proglašen je za najkorisnijeg igrača Evrolige za ovu sezonu. MVP nagradu već jednom je osvojio 2023. godine.

Finale ženske Evrolige organizovano je u Saragosi u Španiji. Ekipa Fenerbahčea bila je bolja od Galatasaraja rezultatom 68:55. Domaći tim uspeo je da osvoji treće mesto pobedom nad Uni Đironom jednim košem razlike.

Parovi osmine finala NBA lige su: Oklahoma Siti Tander – Finiks Sans, Los Anđeles Lejkers – Hjuston Rokets, San Antonio Spurs – Portland Trejl Blejzers, Denver Nagets – Minesota Timbervulvs, Detroit Pistons - Orlando Medžik, Klivlend Kavalirs – Toronto Raptors, Boston Seltiks – Filadelfija Seventisiksers i Njujork Niks – Atlanta Hoks. Prvi finalni meč planiran je za 3. jun, dok bi potencijalna peta utakmica bila odigrana 15 dana kasnije.

Ženska nacionalna košarkaška asocijacija (WNBA - Women’s National Basketball Association) za razliku od NBA startuje od 9. maja i traje tokom celog leta, sve do kraja septembra kada počinje plej-of. S obzirom da su mečevi preko leta, igračice najčešće između jeseni i proleća igraju u Evropi nakon čega odlaze u Ameriku. Svetsko prvenstvo u košarci za žene biće odigrano od 4. do 13. septembra pri čemu će devojke morati da dobiju dozvole svojih klubova kako bi u toku sezone mogle da odu i nastupe za reprezentacije. Među njima biće i Angela Dugalić, srpska košarkašica koja je ove sezone kao deveti pik na draftu izabrana od strane Vašington Mistiksa.

Muška košarkaška reprezentacija Srbije ovog leta će odmarati s obzirom da u planu nije nijedno veliko takmičenje. Naredne godine, ukoliko naša ekipa prođe kvalifikacije, očekuje nas Svetsko prvenstvo u Kataru koje će trajati od 27. avgusta do 12. septembra.

Pored fudbala i košarke, očekuje nas uzbudljivo leto kada su u pitanju i odbojka i tenis. Ženska i muška odbojkaška reprezentacija Srbije počele su sa pripremama za Ligu nacija. Ovo takmičenje naizmenično traje od 3. juna pa sve do 2. avgusta nakon čega sledi Evropsko prvenstvo. Odbojkašice Srbije, trostruke šampionke Evrope i srebrne na prethodna dva prvenstva, boriće se za zlato od 21. avgusta do 6. septembra. Odmah nakon žena i odbojkaši će pokušati da ponove rezultat iz 2019. godine.

Drugi grend slem u sezoni, Rolan Garos održaće se na šljaci u Parizu od 24. maja do 7. juna. Ono što je poznato do sada jeste da drugi teniser sveta, Španac Karlos Alkaraz neće nastupiti i braniti titulu usled povrede ručnog zgloba. Janik Siner imaće otvoren put kao novoj tituli i učvršćivanju prvog mesta na svetskoj rang-listi. Pored ovoga, neizostavni za pogledati biće definitivno Vimbldon i Ju-es open.

Slučaj N1: Kadrovske promene ili jačanje medijske (ne)slobode

Sun, 26 Apr 2026 13:30:16 GMT

Televiziju N1, koja je godinama važila za primer nezavisnog novinarstva u Srbiji, potresaju do sada neviđene kadrovske promene koje bi mogle zauvek promeniti medijsku scenu u Srbiji. Novo rukovodstvo kompanije Adria News Network-a (ANN) sa Brentom Sadlerom na čelu ističe da nema nameru da menja uređivačku politiku N1, čak i da bi se tome otvoreno usprotivilo. Međutim, zaposleni strahuju upravo od toga. Šta je tome prethodilo?

U avgustu prošle godine, nakon brojnih spekulacija o tome da aktuelna vlast u Srbiji želi da se obračuna sa nezavisnim medijima, istraživačke mreže OCCRP i KRIK došle su do audio snimka razgovora između Stena Milera, generalnog direktora preduzeća Junajted grupe (UG) i Vladimira Lučića, direktora Telekoma Srbije. Lučić u razgovoru govori Mileru da se zahteva smena Aleksandre Subotić, jedne od ključnih zaposlenih Junajted grupe pod čijom upravom radi većina srpskih nezavisnih medija, i to po nalogu predsednika Srbije.

„Razumem da Vas je predsednik zvao i da je veoma uznemiren, i mogu to da razumem, ali moram da nađem način da to uradim brzo i efikasno“, rekao je u Miler direktoru srpskog Telekoma. Pet meseci kasnije, Aleksandra Subotić je i zvanično otpuštena.

Sledeći na udaru bio je Igor Božić, bivši programski direktor N1. Njegovo ime je sklonjeno sa mesta zakonskog zastupnika televizije, i od 7. aprila i zvanično izbrisano iz Agencije za privredne registre (APR). Na njegovo mesto su došli Brent Sadler, izvršni direktor za informativni program ANN, i Valter Hovelingen, viši korporativni predstavnik ANN-a. Božićev trenutni status u redakciji televizije N1 je  „zaposlen ali neraspoređen“, o čemu je posle 5 godina na mestu programskog direktora obavešten putem imejla.

Mladen Savatović, reporter televizije N1 i bivši urednik Univerzitetskog Odjeka, izjavio je da je svaki zaposleni na N1 u Božiću video pre svega mentora i prijatelja, i da je on predstavljao garant nezavisnosti i profesionalizma u redakciji koju je vodio.

„Dok je bio zaposlen, Božić je svima pre svega bio mentor, kolega i prijatelj. Bio je oslonac i zaštitnik mnogima, naročito kada smo doživljavali targetiranje od državnih zvaničnika i propagandne mašinerije režima. Bio je tu i kada su neki od nas fizički napadani. Sa njim u redakciji smo znali da ćemo moći da radimo profesionalno, nezavisno i u skladu sa najvišim standardima struke. Toga sada nema, njegovo odsustvo “može se seći nožem”. Redakcija je, recimo to tako, “obezglavljena”. Takođe, Božić je, kao i prethodni menadžment, znao da mediji nisu samo profit, novac, već da su odgovorni javnosti i javnom interesu. Videćemo da li je to jasno i rukovodstvu ANN-a“, objašnjava on.

Savatović je posebno istakao zabrinutost zaposlenih povodom određenih poteza novog rukovodstva ANN-a, dodavši da svoje postupke nisu najavljivali, a da su zaposleni za njih saznali iz drugih medija, te da sindikat zaposlenih čeka zvanični Sastanak sa Sandlerom.

“Zaposleni još nisu dobili pisane garancije da se po pitanju uređivačke politike i profesionalnog pristupa poslu ništa neće menjati. A sve što se izdešavalo, usledilo je nekoliko meseci nakon što je isplivao snimak razgovora direktora Junajted grupe Stena Milera koji direktoru državnog Telekoma, Vladimiru Lučiću, obećava praktično uništavanje medija Junajted grupe, to jest današnjeg ANN-a, a sve na zahtev predsednika Aleksandra Vučića. A da ne spominjemo to što je Vučić još prošle godine najavljivao smene i otkaze u medijima UG. Dakle, situacija nije ni najmanje naivna“, rekao je Savatović za Odjek.

foto: n1info.rs

Na pitanje kako izgleda budućnost nezavisnih medija u Srbiji s obzirom na promene na toj televiziji i sve češće napade i pretnje novinarima, reporter N1 odgovorio je u pesimističnom tonu, posebno naglasivši činjenicu da je obračun sa nezavisnim medijima jedan od važnijih ciljeva aktuelne vlasti.

„Vlast očigledno ima svoju agendu koju gura bez obzira na posledice, kao što je bio slučaj i sa Mrdićevim zakonima. Znaju da će da usledi reakcija, da može da im se “obije o glavu“, ali prioritet im je da urade zacrtano, verovatno kako bi kupili određeno vreme“, navodi Savatović, i dodaje, „ako padne N1, pitanje je vremena kada će pasti i ono malo preostalih nezavisnih medija, poput Insajdera i medija na lokalu, koji već sada jedva preživljavaju. A kada se dogodi potpuni mrak, pitanje je kada ćemo i da li ćemo uopšte ikada ponovo moći da upalimo svetlo.“

Novinari nezavisnih medija (N1, Danas i Insajder) sprečeni su da izveštavaju sa otvaranja Počasnog konzulata Rusije u Novom Sadu 23. aprila. Akreditacija im je odbijena zbog „pojačanih mera bezbednosti“, kako im je rečeno iz ruske Ambasade. Portal Razglas news je došao do snimka na kome žena iz protokola govori policajcu da ne pusti novinare N1 na događaj pod izgovorom da „nemaju akreditaciju“ iako su neke televizijske ekipe takođe bez akreditacije nesmetano prisustvovale otvaranju.

Prema najnovijim informacijama, novi programski direktor N1 je Branislav Šovljanski koji je na tu poziciju došao 24. aprila, nakon prethodne smene Igora Božića. Šovljanski je zaposlen na televiziji N1 od početka njenog poslovanja, gde se istakao izveštavanjem sa brojnih kriznih i ratnih područja, kao i autorskom emisijom „360 stepeni“.

„Prihvatio sam, u trenutku koji je posebno delikatan za društvo u celini, i naročito za slobodne medije, da preuzmem vodeću ulogu u redakciji N1, mediju koju sam gradio zajedno sa svojim kolegama od samog početka. Uveren sam da će i naša publika i naši kritičari vrlo brzo videti da je N1 ostaje posvećen profesionalnom novinarstvu, možda čak i više nego ranije, jer se pred nama nalazi ozbiljan i zahtevan period. Uvek smo najbolje radili pod pritiskom“, izjavio je Šovljanski povodom dolaska na čelo redakcije N1.

U saopšenju kompanije Adria News Network navodi se da je Branislav Šovljanski imenovan na rukovodeću funkciju u N1 koja je po saopštenju ANN-a privremena, što je takođe izavalo brojne sumnje kod njihove publike.

Temišvar - „Mali Beč“ u srcu Banata

Tue, 21 Apr 2026 20:58:40 GMT

Najveći grad Banata i kulturni centar Rumunije, jedan, jedini – Temišvar. Ovo mesto krije mnogo toga, a otkriva još više: nizove zgrada u stilu secesije, parkove istkane bujnim lalama i neponovljivi šarm. Uoči Uskrsa, ovaj simpatični gradić, sav okićen i ukrašen, dobio je neki poseban sjaj.

Iako je Temišvar dobio ime po reci Tamiš, on zapravo leži na Begeju. Naravno, nije došlo ni do kakve zabune, u pitanju je samo promena nastala vremenom. Naime, Tamiš je zaista prolazio kraj najvećeg grada Banata, ali je njegov tok veštački preusmeren u sasvim drugom pravcu.

Govoreći o Begeju, njegova obala je izuzetno mirna i posećena. Neka mesta postaju čarobna kako se proleće probudi. Takav je i Temišvar. Sa prvim zracima svetla, mnogo se ljudi šeta i odmara kraj ove osvežavajuće i nežne obale. Nedaleko od ovog keja, pruža se raskošan park protkan najrazličitijim bojama prelepih lala.

Penjući se ka izlazu ovog malog prirodnog raja, nazire se pogled na Rumunsku sabornu crkvu Sveta Tri Jerarha. U pitanju je jedna od najviših katedrala u Rumuniji i izrađena je krajnje neobičnim, ali izuzetnom originalnim stilom. Šareni kamen i impozantna visina dovoljni su da je obeleže kao jedan od simbola Temišvara.

Trg Slobode, koji se prostire na platou ispred crkve, vrveo je od gužve na dan katoličkog Uskrsa. Šarenilo lala mešalo se sa veselom gužvom. Već primećenu lepotu upotpunjavao je radosni žamor i niz originalnih ukrasa u duhu aktuelnih praznika. Tu se nazirao i veliki zec od trave i cveća, koji je privlačio pažnju najmlađih. Oni nešto stariji stajali su u redu za slikanje kraj nekih postolja od ruža i satenskih mašni.

Foto: Teodora Tešanović

Nešto niže niz Trg, kraj velike zgrade Opere, bila je postavljena neverovatna umetnička postavka oslikanih jaja. Stilovi umetnika bili su raznoliki, a mamili su pogled svih koji makar i u žurbi prođu Trgom Slobode.

U uzanom pasažu koji vodi do Trga Pobede, nalazi se nekoliko simpatičnih poslastičarnica i suvenirnica. Tu je gužva najveća, ali bez ikakvog pritiska i žurbe, samo radosna lica ljudi koji su ili uživali u Uskrsu ili u novom gradu koji vide po prvi put.

U tom prazničnom duhu, bile su postavljene i drvene kućice, ispunjene svakojakim suvenirima, ručnim radovima i slatkišima. Bio je to mali praznični market oivičen igrama za decu, čarobnim mestima za fotografisanje i simpatičnim ovcama od belih i ružičastih cvetova. Možda su upravo one najviše krale pažnju mališana, koji su veselo pružali svoje ručice ka njima i molili roditelje da ih baš tu uslikaju.

Na Trg Pobede, poslednju veću turističku atrakciju, nadovezuje se Trg Ujedinjena. Upravo na tom mestu je nekada davno mnogo toga počelo – niz pobuna i političkih dešavanja. U datom trenutku počeo je šareni defile, koji je vrlo brzo ispunio ogroman plato između dve crkve – pravoslavne i katoličke. Na središtu dve toliko različite strane, nalazio se čitav skup onih koji slave veliki praznik i onih koji su se jednostavno tu našli i uživali u pogledu. Festival je bio zaista poseban – vazduh je ispunjavao miris ukrasnih buketa i zvuk gajdi.

Foto: Boris Radić

Na tek kasnije raščišćenom kamenom Trgu, jasnije su se izdvojili neki biseri Temišvara. U samom središtu, bela i nedirnuta, izdiže se statua Bogorodice i Svetog Jovana Nepomuka – simbol pregurane kuge i boljeg početka. Spram nje, stoji u baroknoj palati, ogromni Nacionalni muzej umetnosti. No, veću pažnju turista ipak privlači niz kuća najrazličitijih boja, urađenih u stilu secesije. Ovaj pravac u arhitekturi u samom srcu grada stajao je kao podsetnik nekadašnjeg uticaja Austrugarske, ali veoma bogate istorije Rumunije.

Glavni grad Banata ima mnogo toga da ponudi. On odiše nekim uglađenim sjajem, isprepleten je lepom arhitekturom, ukusnom hranom, bogatom prirodom i omeđen nežnim Begejem. To su samo neke njegove otkrivene tajne. Postoje još neke koje je tek trebalo otkriti.

„Temišvar je, u moje vreme, bio varoš raskošna, moderna, sa širokim avenijama, velikim parkovima, veslačkim klubovima, na vodama, ali i industrijskim predgrađima. Imao je nadimak Mali Beč“, govorio je veliki Miloš Crnjanski opisujući Temišvar, grad u kojem je odrastao i školovao se. Neka ove reči još malo dočaraju ono što inače samo oko može.

Heklač Viktor i najveći ćilim na svetu

Tue, 21 Apr 2026 14:36:17 GMT

Prethodnih nekoliko dana na društvenim mrežama je stekao veliku popularnost, dečak Viktor, koji je odlučio da ishekla najveći ćilim na svetu tako što će isplesti jednu petljicu za svakog pratioca.

Foto: Preuzeta sa društvenih mreža

Njegov profil na Instagramu Heklač Viktorrrr trenutno broji 353 hiljade pratilaca, a njegov ćilim u ovom momentu ima 40.500 hiljada petljica.

Prema Ginisovoj knjizi rekorda najveći ručno rađeni ćilim na svetu se nalazi u džamiji Sheikh Zayed u Abu Dabiju, dugačak 133 metara, a širok 48 metara. Na ovom ćilimu radilo je više od hiljadu umetnika.

Ono što sve zaista čudi je munjevita brzina kojom je ovaj dečak stekao ogromnu popularnost i veliki broj pratilaca. Shodno tome, mnogi su se odlučili da komentarišu poduhvat na koji se ovaj dečak odlučio.

Od anonimnih profila na Reddit-u koji su ga nazivali potencijalnim "udbinim" projektom, do sveštenih lica koja smatraju da dečak koji hekla nije podoban za srpsko društvu, jer muškarci, kako smatra otac Stefan Rajčić ne treba da heklaju.

Naime on je objavio fotografiju ovog dečaka i naveo kako to što on radi ne predstavlja srpsku tradiciju: "Stop stvaranju lažnih idola i uzora! Uzor nam mogu biti ona deca koja od najmanjih nogu cepaju drva, čuvaju krave i ovce, voze traktore poset i pričešćuju se", napisao je u objavi otac Stefan Rajčić.

Potegla se opšta rasprava na internetu, što među crkvenom zajednicom, što među pratiocima, a jedan od glavnih argumenata je bio kako monasi u manastiru upravo uče pletenje i heklanje. Nakon ovog argumenata, otac Stefan Rajčić je obrisao objavu gde kritikuje heklača Viktora.

Iz dana u dan broj pratilaca raste, a po svemu sudeći, Viktor je pokupio velike simpatije među ljudima i reklo bi se da svi sa velikim uzbuđenjem očekuju da ovaj dečak uđe u Ginisovu knjigu rekorda.