TopVesti_1

Odjekivanje: Aftermath

Fri, 17 Apr 2026 13:08:19 GMT

Krenuvši da pišem o ovom legendarnom bendu i njihovom albumu, koji i danas sadrži njihovu najslušaniju pesmu, malo je reći da sam osetio tremu. Iako nemam potrebu da pišem čitavu biografiju ili da objašnjavam zašto je bitno slušati ovaj album i nakon 60 godina, teško je uopšte se ukratko osvrnuti na njihovu karijeru.

Foto: wsj.com

U ovoj godini, nažalost, nećemo dobiti nove koncerte Stonsa jer Kit Ričards pati od artritisa (zvuči čudno kad se kaže, imajući u vidu šta je ovaj čovek preživeo i i dalje svirao!), ali pre samo 3 godine smo videli novi album. Što samo pokazuje koliko je svako od nas zamenjiv, s obzirom na to da je 2021. godine preminuo bubnjar Čarli Vots. No, ovi ljudi, gazeći lagano svoje godine, i dalje su tu, prisutni i daju neku nadu da će se opet pojaviti uživo. Stvarajući tako možda i najdužu karijeru u istoriji rok muzike.

Sve je počelo od tinejdžera Džegera i Ričardsa koji su želeli da zajedničku ljubav prema bluzu pretvore u bend, i Brajana Džonsa koji je, videvši da nemaju ime benda, jednostavno ugledao traku Madija Votersa na polici i pomislio da je kul ime “Rolling Stone”. Kasnije su počeli da snimaju prvi album i umešala su se dva “ne tako poznata imena”, Pol Mekartni i Džon Lenon, koji će im i napisati pesmu I Wanna Be Your Man. Upravo će ih ta imena i pratiti, jer tokom šezdesetih uvek su nekako bili drugi. Nikada nisu mogli da prestignu “fab four” (iz tog razloga neću u ovom tekstu spominjati ime tog benda) i uvek su bili viđeni kao stepenica koja za malo da dostigne plafon. Zato su na neki način dobili volju da rade šta žele i da budu najbolje drugo mesto. Uvek su u svom genu ponosno nosili taj ukus drugosti i postali onaj pravi rokenrol.

Dok su ona pomenuta četvorica iz Liverpula izgledali kao da se druže sa roditeljima, Stonsi su vukli imidž ka tome da ih vam roditelji zabrane. Postali su izvor rokenrola i sloboda koja se videla u Mikovom plesu i mimičnom glasu, Kitovoj bluz gitari i stilu oblačenja o kojima ćalci pričaju i danas. Živeli su za pozornicu i velika osvetljenja, imali su neke od najvećih koncerata svih vremena (Rio de Žaneiro sa preko milion posetilaca) i glumili oca Džeka Speroa. Ipak su i živeli sa isto toliko energije i rokenrol začina, pa su upadali u mnoge skandale sa supstancama, popularnoj Mars čokoladici na čudnom mestu, konekcijama sa Švajcarskom i velikim prijateljstvom sa Dejvidom Bouvijem. Nažalost, i jedan od prvih članova benda, Brajan Džons, 1969. godine se pridružio klubu 27.

Veoma je dirljivo pitati Gugl šta ima novo u muzici i dobiti odgovor da je “Aftermath” napunio 6 decenija, pored svih tih novih muzičara i svega što su preživeli. Oni jednostavno ne odustaju, pa osamdeset im je godina, a Džeger samo čeka novu priliku da još jednom otpleše uz Satisfaction - uprkos tome što je sedamdesetih rekao da bi radije umro nego pevao ovu pesmu sa 45 godina. Sada su svi oni poduplali te godine i rade ono što najbolje umeju - rokenrol. A ako kojim slučajem ne bude više nove turneje, nećemo im zameriti. Na kraju krajeva: “You Can’T Always Get What You Want”.

Roki, ali ne Balboa: „Project Hail Mary"

Thu, 09 Apr 2026 11:40:44 GMT

Dugo vremena nismo imali onaj dobar svemirski blokbaster koji je potkrepljen humorom, intrigama, preokretima i zanimljivim svemirskim prostranstvima koje treba istražiti. U toj branši se nalaze Interstellar, The Martian i možda još poneki u poslednjoj deceniji-dve. Jako je teško izbalansirati dobru priču, zanimljivo pisanje i lepotu svemira koju želiš da dočaraš, sve zajedno sa efektima od po par miliona dolara. No, Project Hail Mary uspeo je da napravi savršen balans između toga. Naravno, film je adaptacija knjige i time je zadatak mnogo lakši, ali opet treba napraviti film koji bi bio verodostojan pisanoj reči i treba da se prilagodi velikim IMAX platnima.

Foto: wsj.com

Režiseri ovog filma, Fil Lord i Kris Miler, imali su pre ovoga Spider-Man: Into the Spider-Verse, i čini se da im je upravo takav jedan animirani film pomogao da shvate da svi uzrasti gledaju filmove u bioskopu i van njega. Spider-Man: Into the Spider-Verse bio je veliki hit i način animacije koji su koristili je ostvario ono što je bio cilj, ali sa filmom Project Hail Mary je bilo drugačije od početka, sa ogromnim budžetom i potrebom za glumcem koji će biti prisutan u 90% kadrova. Tako je na kraju ispalo da će taj glumac biti Rajan Gosling, i on je tu ulogu zapravo izneo na način na koji je knjiga i zamislila da se desi. Bojao sam se jedino da će biti kao u filmu Blade Runner, gde je Rajan bio pomalo zanemariv po pitanju emocija i facijalnih ekspresija, ali ovde je zadobio neku notu Meta Dejmona iz filma The Martian - kombinacija drame, samoće, humora i avanturizma.

Za vreme pisanja ovog teksta, Project Hail Mary ima ocenu 8.4 na IMDb-u i jedno vreme se nalazio na Letterboxd listi top 100 filmova. Što je malo napumpano, jer se, na primer, Kjubrikov Space Odyssey nalazi na 227. mestu. Ipak, ovaj film se provlači tankom niti kroz one Spilbergove filmove kao što su E.T. ili Jurassic Park, koji su u potpunosti namenjeni svim uzrastima. Da zamislimo da odete u bioskop sa bakom i dekom, tatom i vašom decom, svako bi našao ponešto što bi ga zabavilo. Gotovo da ne postoji granica godina i time su samo proširili spektar gledalaca, a i sebi zakucali uspeh. Na kraju krajeva, od samog izlaska ovo je daleko najuspešniji Amazonov film svih vremena (ali da bude pošteno, ni ne postoje toliko dugo). Postoji još jedan faktor uspeha ovog filma, a to je nova svemirska misija "Artemis II", koja je najavljena i trebalo bi da se desi uporedo sa izlaskom ovog filma.

Da zamotamo krug i odgovorimo na ono najbitnije: da li treba da odem i pogledam ga u bioskopima? Odgovor je bez komplikacija - da! Film je vredan gledanja na platnu (naravno, ako ste već pogledali Lord of the Rings, koji su zbog 25 godina postojanja ponovo na platnu), jer dugo nismo imali film koji uspeva da izvuče toliko elemenata, a da se pritom ne pretvori u neku bezukusnu smesu ili kič. Dune i Dune 2 su nam otvorili zanimljiv svet, ali ni sam ne bih želeo njima da se vraćam. Avatar nam je prvo dao nešto veoma inovativno, da bi na kraju svakim svojim nastavkom prešao u „lep“ film i običan holivudski kič. Tako to obično biva, ali jedno je sigurno - imaćemo zanimljivu godinu bioskopa (osim novog Avatara)! Amaze! Amaze! Amaze!

Šetnja kroz istoriju: Muzej štampe i štamparstva

Thu, 02 Apr 2026 17:59:16 GMT

Novi Sad bogatiji je za jednu jedinstvenu postavku. Na adresi Vojvode Mišića 1, u bivšoj zgradi štamparije „Forum“, vrata je otvorio Muzej štampe i štamparstva.

Novi kulturni prostor smešten je u suterenu zgrade i obuhvata nekoliko tematski uređenih prostorija. U podnožju stepenika koji vode u izložbeni kutak, posetioci mogu da primete puteljak sačinjen od citata i simpatičnih misli zaposlenih u listu „Magyar Szó“. Ovaj niz reči uvodi u hodnik ispunjen trofejima, pohvalnicama i svim priznanjima koje je ovaj list dobio od svog osnivanja. Vitrina je impresivno popunjena, a u njenoj blizini je i ploča sa detaljima ovih postignuća.

Sledeća prostorija je jedna od većih u muzeju. Desni zid u celoj svojoj dužini prikazuje vremensku liniju razvoja dnevnog lista poznatog i kao „Mađarska reč“. Ključni trenuci u razvoju jasno su istaknuti fotografijama i preciznim datumima. Na ovoj strani prostorije se nalaze i razni brojevi lista od osnivanja sve do danas. Posetiocima mogu biti naročito interesantni originalni rukopisi i lični predmeti osnivača. Sa druge strane nalazi se mala foto kabina idealna za fotografisanje i stvaranje uspomena tokom posete muzeja. Prema rečima kustosa izložbe, kutak posvećen razvoju fotožurnalizma lično je uredila fotoreporterka lista „Magyar Szó“. Pored objektiva i raznih fotoaparata, ovaj deo muzeja kreativno imitira izgled mračne komore.

U nastavku se mogu videti razne pisaće mašine, kao i proces uređivanja naslovne strane dnevnog lista. Nešto više o procesu sakupljanja vesti, radu redakcije i ovom nesvakidašnjem muzeju, posetioci mogu saznati gledajući kratke informativne filmove. Oni se puštaju u malenom bioskopu u dnu suterena i vizuelno prate i objašnjavaju rad lista „Mađarska reč“.

Foto: Boris Radić

Muzej štampe i štamparstva sadrži još neke zanimljive delove. Izložena su i specijalna i vrlo neobična izdanja, koje je sastavljao ovaj dnevni list kroz godine. Tu se nalazi interaktivna tabla sa ciljem da pruži više informacija o redakciji, ali i zabavi kvizovima o svemu što se sazna tokom posete. Posebno zanimljivo iskustvo je prostorija prekrivena ogledalima i raznim primercima ovih novina od osnivanja pa sve do danas. Poslednja prostorija Muzeja je posvećena radu štamparije „Forum“, u čijoj nekadašnjoj zgradi se i nalazi sama postavka. Posetioci imaju mogućnost da proniknu u to kako je nekada izgledao proces štampanja novina. Postavljene su razne mašine za umnožavanje, sečenje, savijanje papira, kao i sto sa slovima za štampu. U ovom delu muzeja je i kutak za decu.

Posebno je istaknuta ustakljena vremenska kapsula koja sadrži pismo namenjeno budućim generacijama i broj dnevnog lista „Magyar Szó“ koji je izašao na dan otvaranja muzeja. Na samom kraju moguće je videti stakleni zid na kojem su postavljene razne poštanske markice koje „Forum“ izrađuje.

U toku je promotivni period tako da, prema rečima zaposlenih, ulaz je besplatan, ali je poželjno najaviti svoj dolazak. Muzej je otvoren svim radnim danima, a kustosi se nalaze na raspolaganju posetiocima do 15 časova.

Cilj izložbe je uputiti javnost u rad jednog od najstarijih dnevnih listova u Vojvodini, ali i pokazati kako se štampa razvijala tokom vremena. Svojom neobičnom sadržinom i netipičnom postavkom, ovaj muzej pruža sasvim drugačije iskustvo svima onima koji su u potrazi za nečim originalnim i zanimljivim.

Odjekivanje: Vampire Weekend

Fri, 27 Mar 2026 13:23:15 GMT

U prethodnim tekstovima pisali smo o raznim albumima - od novih, starih, diskografija koje su razočarale ili oduševile, ali nikada se nismo osvrnuli na jedan noviji bend kog ne zanima da stvara hitove, već živi od pravljenja albuma. Vampire Weekend je upravo takav bend, onaj koji nikada nije proizveo nijednu pesmu koja je upala na "Top Hot 100" listu, a sa druge strane, koji je pravio muziku da traje - u albumima.

Foto: Axs.tv

U svetu muzike postoje dve velike liste, jedna je „Top Hot 100“, koja pokazuje koliko je neka pesma slušana, dodavana na plej-liste, i postoji "Billboard 200" lista koja pokazuje istu statistiku, ali za ceo album (ukratko rečeno). Vampire Weekend je čak pet puta upao na Billboard 200 (i 3 puta bio prvi), ali nijedne nedelje nije ni prišao listi top 100 pesama. Što je veoma zanimljivo kao fenomen, gledajući trenutno stanje u muzici. Umetnici koji su poznati po dobrim albumima, kao, na primer, Radiohead, uspeli su makar jednom da se probiju na toj listi ili da proizvedu singl koji ostaje. Zapravo, jedini bend koji je ovo isto uradio kao „Vampiri“ jeste Slipknot. U biznisu koji se danas vodi, teško je održati karijeru i teško je finansijski održivo nemati hitove. Njihovi savremenici Imagine Dragons su 20 puta imali pesmu koja je probila top 100, sa "Radioactive" koja je ostala na toj listi celih 87 nedelja. Imamo neke od umetnika koji su pokorili „Top Hot 100“ listu, kao što je Coldplay, a opet imajući 5 albuma koji su makar na nedelju dana bili prvi. Zašto ovakav pristup i koju priču žele da ispričaju ovim?

"Neki ljudi vole da slušaju uživo nastupe, neki slušaju jednu pesmu iznova i iznova. Dok sam ja oduvek voleo albume i diskografije... Od početka sam imao ideju kuda će projekat Vampire Weekend da ide i ne bih voleo to da razočaram", izjavio je frontmen benda, Ezra Kuning. Upravo ovo je moto benda, od početka. Svojim prvencem iz 2008.godine su pokupili pozitivne kritike i pažnju javnosti, ali i pesma „A-Punk“, unatoč pojavljivanju u raznim filmovima i serijama, došla je tek do 102. mesta "Top Hot 100". Pojavili su se kao slatkasti sint-pop bend koji je eksperimentisao sa poznatim elementima u indie muzici i koji je zabavljao i imao „catchy“ zvuk. Sledeća dva albuma su brzo usledila i priča je bila gotovo ista, sa određenim promenama, kako u zvuku, tako i u samoj naraciji albuma. Najkompletniji do tada i najzreliji bio je "Modern Vampires of the City" iz 2013.godine, koji je i zvučao mnogo mračnije i kontrolisanije od ostatka. Potom je usledila tišina, ono što su sami nazvali pauza od pritiska i vreme da se sakupi dovoljno energije i kreativnosti ka novoj eri.

Ta tišina je potrajala 6 godina, što je za današnje muzičare, kakva je, na primer, Taylor Swift) nezamislivo i neodrživo, sve do ploče "Father of the Bride". Ovo je dupli album sa 18 pesama, od kojih ima mnogo psihodelije, folka, novih glasova i po prvi put neko im je gostovao u kompozicijama, što je za bend bilo iscrpljujuće. Odmah su dali do znanja da sledeći album neće imati više od 10 pesama, i tako je i bilo sa "Only God Above Us", koji je izašao 2024. godine. Njihov orkestralno najgušći i najkompleksniji album do sada, sa temama kao što su pokvareni sistem, gubitak smisla i pronalaženje lepote ponovo. Kritički najbolje ocenjena ploča od prve, ali ne leži vraže - i najmanje slušana. Kao da su namerno odbijali da budu u centru pažnje i želeli samo da napreduju kao muzičari.

Od početka, grupa Vampire Weekend se razvijala u erama, ne singlovima. Nikada nisu vijali slavu, viralni hit ili se prilagođavali momentu. Izgradili su diskografiju, onako kako su želeli i kako im se sviđala. U industriji koja nagrađuje brzinu, lako pamtljive melodije i gomilu kontenta, oni su odabrali da budu strpljivi. Nikada ne ostajući u prošlosti, u jednom hitu koji će ionako biti zaboravljen. Polako gradeći nešto što će da traje.

Karmadonna - estetika prljavog realizma

Wed, 25 Mar 2026 11:41:07 GMT

Umetnost je oduvek reflektovala stvarnost, dok kreativnost reaguje na promene u društvenom, kulturnom i političkom životu. Film se često opisuje kao „najlepša prevara na svetu“ — deluje kao ogledalo naših života, a istovremeno nudi beg u veštački konstruisane svetove. Kao moćan medij empatije, film podstiče gledaoce da sagledaju svet iz različitih uglova, brišući granicu između duboke umetnosti i utešnog eskapizma. Kamera, montaža i atmosfera doprinose osećaju da prisustvujemo stvarnim događajima, a ne fikciji.

Film se naslanja na estetiku evropskog underground i nezavisnog filma, gradeći teskobnu atmosferu u kojoj sve deluje nestabilno, osim osećaja straha za goli život. Domaća kinematografija retko je razvijala čist horor žanr, sve dok se nije pojavio film „Karmadona“, koji uvodi estetiku prljavog realizma.

Radnja filma prati grupu marginalizovanih likova uhvaćenih u začarani krug nasilja, kriminala i egzistencijalne nesigurnosti, gde granica između žrtve i počinioca postaje sve nejasnija. Kroz fragmentarne epizode njihovih života, film razotkriva brutalnu svakodnevicu u kojoj opstanak često podrazumeva moralne kompromise, a nasilje postaje gotovo prirodno stanje. Upravo u toj sirovoj, gotovo dokumentarističkoj neposrednosti, „Karmadona“ pronalazi svoj najjači izraz.

Foto: IMDb/Karmadonna

Aleksandar Radivojević, režiser i scenarista, poznat i po kontroverznom „Srpskom filmu“ snimljenom pre gotovo šesnaest godina, pokazuje da ume da pomera granice i u savremenoj kinematografiji. Granice se pomeraju ne kroz obnavljanje horora kao žanra, već kroz demonstraciju da se jezivost može graditi iz realnosti, a ne iz fantastike.

Ovaj realističan prikaz subkulture nije prošao nezapaženo na festivalima, gde je izazvao ovacije publike. Film prikazuje probleme savremenog društva, uključujući korupciju, kriminal, narkomaniju i nasilje. Likovi govore autentičnim, svakodnevnim jezikom, što pojačava utisak stvarnosti. Otvoreni prikaz tabu tema izazvao je pažnju i polemike, a film je visoko rangiran zbog svoje brutalne iskrenosti, surovog nadrealizma i hrabrosti, koju dodatno naglašava omaž prevazilazeći samu tehničku izvanrednost produkcije.

Sve u svemu, „Karmadona“ je intrigantan i dosledno realizovan projekat, koji postavlja brojna pitanja o životu i svetu, uronjenom u tranziciono sivilo postmodernog društva.

INDEKS

Sun, 22 Mar 2026 14:52:59 GMT

Šesti dan Nedelje Promene obeležilo je prikazivanje filma ,,Indeks’’ reditelja Miloša Živanovića.

Studentski dokumentarno-igrani film je omaž studentskim protestima i neprestanoj borbi za pravdu i odgovornost, a nastao je kao rezultat autorske potrebe da se umetničkim jezikom predstavi jedan od ključnih društvenih momenata. Glumačku ekipu čine mladi glumci Tamara Nikolić i Petar Lazarević, ali i dobro poznata imena poput Tihomira Stanića, Seke Sablić, Elizabete Đorevske i Bojana Dimitrijevića.

Radnja je fokusirana na period studentske borbe i na njene uspone, ali i nemile trenutke koji su, nažalost, njen neizostavni deo, poput nasilnog ponašanja policije prema studentima i građanima i provokacija pristalica vladajuće stranke. Međutim, kako film nije samo dokumentarnog karaktera, već i igranog, radnja prati i mladog studenta Luku, istaknutog i aktivnog borca za istinu i pravdu i njegov život kao sina policajca koji nema razumevanja za dešavanja u državi. Upravo kroz ovaj dinamični odnos oca i sina film uspostavlja dublju simboličku napetost između autoriteta i pobune, ličnog i političkog.

Foto: www.imdb.com

S obzirom na nepovoljnu situaciju sa budžetom, reditelj se odlučio za većinski dokumentarni pristup, zahvaljujući kome je film dobio na neposrednosti. Takođe, prema rečima reditelja, scenografija je već bila na ulicama, jer je značajan deo filma snimljen upravo na protestima u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i Beogradu, te je pod uticajem realnosti dobio autentičniju formu.

Na, može se reći, minimalo iznenađenje, film je zbog svoje tematike i poruke koju šalje kritikovan i zabranjen još pre premijere, što svedoči o njegovoj neposrednoj političkoj osetljivosti. Uprkos preprekama, prikazan je u Nišu, Beogradu, Novom Sadu, Kruševcu i Aranđelovcu, gde je naišao na veliko interesovanje publike i izazvao brojne reakcije.

Film „Indeks” ostavio je snažan utisak na publiku, vrativši sećanja na pojedine trenutke studentske borbe, čime predstavlja relevantan podsetnik na nju ali je ujedno i pokazatelj toga koliko čovek, preplavljen nizom emocija, u celokupnom tom procesu može izgubiti samog sebe. Time se „Indeks” nameće ne samo kao svedočanstvo vremena, već i kao univerzalna priča o ceni koju pojedinac plaća kada se nađe na raskršću ličnih uverenja i društvenih okolnosti.

Odjekivanje: Klaatu

Sat, 21 Mar 2026 13:48:41 GMT

Ovih dana u centru pažnje, unatoč svim ratovima, jeste „novo“ lice Benksija. Od kako je Rojters objavio kako se on zove i sve dokaze koji ukazuju da smo napokon dobili lice jednog od najvećih gerila umetnika, sve oči su uprte u njega i kao da se izgubio taj sjaj misterije. Ali to nije prvi put da vidimo umetnika sakrivenog ispod gomile neodgovorenih pitanja. Od Selindžera, Daft Punka i jednog benda za koga verovatno niste čuli - Klaatu. Grupa za koju je čitav svet mislio da je veliki povratak Beatles-a, i koja je za kratko vreme čak ušla na Bilbord 200 hitova.

Foto: Screenshot/Spotify

Pre tačno pola veka (1976. godine) prošlo je šest godina od kako se Velika četvorka raspala i ljudi su i dalje bili u šoku. No, negde sa strane, onako tiho, izašao je album bez imena, samo sa imenom benda na kaveru i sve reference su ostale neimenovane. Zasluge za produkciju i tekst bile su samo pod imenom Klaatu. Prošlo je par dobrih kritika, ali gotovo da ih niko nije kupovao. I tako bi i ostalo, da ih novinar za „The Providence Daily Journal“, Stiv Smit, nije odslušao samo zbog zanimljivog omota. Na prvom slušanju kao da je čuo bubanj Ringa Stara i nije mogao a da ne pozove njihovu izdavačku kuću „Capital Records“, koja je imala istoriju rada sa Beatlesima u Severnoj Americi. Capital Records je samo rekao kako bend ne želi nikakav publicitet i kako su samo „misteriozna grupa“ koja želi da bude poznata samo po svojoj muzici. Ovo je Stiva zagolicalo i odmah je objavio naslov novina „Da li je Klaatu zapravo Beatles?“ U trenutku kada su Smitove novine puštene u prodaju, svi su krenuli sa spekulacijama i pokušajem pronalaska definitivnog znaka da se Fantastična četvorka vratila. Radio je bio preplavljen pesmama sa albuma i sve više članaka je objavljivano o novim tragovima.

Najveći od tih tragova došao je upravo u imenu benda Klaatu. To je referenca na sci-fi klasik iz pedesetih „The Day the Earth Stood Still“, a dve godine ranije Ringo je sa svojim solo albumom napravio sličnu referencu sa svojim album-kaverom. Drugo je bilo Sunce na samom omotu, za koje su svi mislili da dolazi kao omaž pesmi „Here Comes the Sun“. Capital Records je samo nastavio da ne odgovara na pitanja i tračevi su se nastavili. Neki su bili logičniji, a neki potpuno izvađeni iz konteksta.

Klaatu je nastavio da snima pesme i objavio svoj drugi album sa orkestrom, što je dalo još više gasa zagrejanim novinarima spremnim za priču. Ali nisu svi imali isto mišljenje - „New Music Express“ je jasno izjavio kako je gluvi novinar samo pustio laži u javnost i tako započeo najluđu teoriju zavere koja nije ni imala smisla. Radio stanica WWDC završila je ovu priču tako što je njihov programski direktor Dvajt Daglas otišao do copyright centra za SAD kako bi video koja imena se zapravo nalaze iza albuma. Naravno, imena koja je našao nisu bila Lenon i ekipa, već Teri Drejper, Di Long i Džon Vološčak. Trio muzičara iz Kanade koji nisu ni lagali, samo su zaista želeli da rade na svojoj muzici bez ikakvog publiciteta. Sve što je kasnije usledilo bila je samo medijska lavina novinara koji su se upecali na Stiv Smitovo nagađanje.

Ovakva vrsta popularnosti bila je mač sa dve oštrice za bend. Oni jesu dobili veliku slušanost i popularnost, ali nakon otkrivanja istine retko ko je ostao. Posle su objavili još albuma, ali nikada nisu bili toliko popularni niti ostvareni. Ljudska mašta i želja da se Beatlesi vrate jedino je što je držalo ovu teoriju. Možda baš onda kada želimo da nađemo neki znak ili dokaz, mi ćemo ga naći i dati mu beskonačno mnogo značenja. Što je i normalno kada preduboko i predugo gledamo u neki simbol - dajemo mu pregršt ideja koje su izvađene iz konteksta ili su jednostavno puka slučajnost.

Zato, ako do sada niste videli lice i identitet Benksija, molim vas da to ne radite. Ostavite onu magiju da još kruži svetom njegove umetnosti i da Benksi ostane tamo gde je oduvek hteo - iza maske.

333 dana - Dnevnik jedne generacije

Fri, 20 Mar 2026 18:44:24 GMT

Peti dan Nedelje Promene na Akademiji umetnosti u Novom Sadu obeležen je premijernom izvedbom predstave ,,333 dana.”

Predstava je nastala u sklopu programa za kolokvijum studenata glume i režije u klasi profesora Nikite Milivojevića i stručnih saradnika Jelene Đulvezan Milković i Momčila Miljkovića.

Mladi glumci Lena Trifunović, Danica Marinković, Marta Cvetković, Ivan Martić, Marko Jagodić, Milica Radović, Nikola Milanović, Milana Vujović, Pavle Gajić i Dušica Jakovljević uspeli su da, uprkos ograničenom vremenskom okviru, na publiku prenesu raznolik spektar emocija.

Predstava započinje naizgled nejasnom scenom - glumci se uz muziku i ples dobacuju flašicom vode. Međutim, publici ubrzo otkrivaju da se na taj način ,,zagrevaju” za probe.

Foto: Milica Ajdžanović

Zašto baš 333 dana?

Ovaj broj nije izabran nasumično, već sadrži duboku simboliku, poznatu svima koji poslednjih godinu i po dana žive u Srbiji ili barem prate dešavanja u državi. Blokada Akademije umetnosti u Novom Sadu trajala je 333 dana, nakon čega, postojanje ljudi (studenata) koji su u njenim prostorijama živeli i borili se, izbrisano je za jednu noć.

Dragi dnevniče je sintagma kojom je predstava otvorena i zatvorena, a između tog početka i kraja ispričana je dirljiva priča o buntu, ljubavi i nadi za bolje sutra koje, nažalost, i dalje nije počelo.

Verodostojno su prikazani osećaji nemoći, besa, nesigurnosti i izgubljenosti u borbi koje su, kako su u razgovoru istakli glumci, oni zaista osećali, te im je u tom aspektu bilo jednostavnije da emocije prenesu na publiku.

Glavni motiv koji se prepliće tokom čitave predstave jeste prijateljstvo i zajedništvo bez kojih bi čitava borba imala neuporedivo drugačiji oblik.

Nasuprot tome što je komad spreman za prvi kolokvijum, glumačka ekipa na sceni delovala je uigrano i povezano, a svaka scena je temeljno obrađena i upotpunjena namernim odabirom pesama poput “Freed From Desire” i “Pump It Up” koje su obeležile studentski i građanski pokret započet 1. novembra 2024. godine.

Međutim, glumci nisu bili fokusirani samo na kolektivni doživljaj blokade, već su publici pružili priliku da ih upoznaju i da zavire u njihovu, ponekad burnu, a ponekad skladnu svakodnevicu tokom 333 dana života unutar Akademije.

Upečatljiv je prikaz turbulentnog protesta 15. marta 2024. godine u Beogradu, kada je značaj pridat i roditeljskoj brizi. Poruke i pozivi koje su svi mladi željni promene dobijali od svojih zabrinutih roditelja nisu samo njihova rutina već pokazatelj toga da borba nije naivna i da postoji niz situacija koje se mogu dogoditi, čiji smo svi svedoci bili tog dana.

Foto: Milica Ajdžanović

Tokom celog izvođenja publika nije bila ravnodušna. Sala je bila ispunjena smehom, suzama, ali i zabrinutim licima. Sam kraj prestave je bio okidač za duboko razmišljanje i podsetnik na trenutak koji je zauvek promenio brojne živote. Tokom, naizgled, uobičajene probe jednog od glumaca nazvala je majka da mu saopšti da je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu pala i da ima mnogo žrtava.

Studenti Akademije umetnosti bili su u blokadi 333 dana i prikazali su deo onoga što su proživeli, dok je drugi deo ostao u njima. Deo koji i svi mi nosimo.

Blokadi fakulteta možda jeste došao kraj, ali borbi nije. Kao i strah, ona je tu od samog početka, i još uvek traje. Ova predstava je upravo podsećanje na to da ne smemo zaboraviti, dok se sve ovo ne završi.

Nedelja Promene: Veče kada je Lisabon došao u Novi Sad

Tue, 17 Mar 2026 18:58:48 GMT

Akademija umetnosti u Novom Sadu je po jedanaesti put otvorila vrata Nedelji Promene.

Druge večeri festivala, publika je imala priliku da pogleda predstavu ,,Odakle sam bila, više nisam”, rađenu po romanu Dejana Tiaga Stankovića, u režiji Aleksandra Đinđića, u izvođenju studenata glume Fakulteta umetnosti u Prištini.

Photo: Sanja Banićević

Uprkos tome što Tiago Stanković u svom romanu piše ,,o svom” Lisabonu, on zapravo slika portret grada koji je postao dom mnogima. Lisabon je grad svih onih koji su, poput Tiaga, napustili svoje domove u potrazi za sopstvenim identitetom.

Originalno delo čini trideset poglavlja, ali konkretno u ovoj adaptaciji obrađeno je pet priča. Svaka od njih je na svoj način posebna, ali ipak postoji nit koja ih spaja. Ta nit u svih pet priča je nevidljiva nit nostalgije, porodičnih odnosa, prilagođavanja na novo, koja govori o odlascima i povratku, ili bolje rečeno rastanku, o ljubavi i brizi i onog večitog čovekovog lutanja ka pronalasku sebe i svog mesta.

Kroz predstavu nas vode glumci koji nisu samo interpretatori svojih uloga, nego i naratori, koji nas uvode u dubinu svake scene. Autori su i u razgovoru sa publikom istakli kako nije lako pričati priču, potrebno je detaljno izučiti delo, uživeti se i postati ne deo nje, već celina.

Photo: Sanja Banićević

Poseban pečat ostavila je poslednja priča. Scena porodičnih odnosa, otac i majka koji verno iščekuju povratak svog sina iz ,,belog sveta”. Glumci su na vešt način prikazali tipičnu porodicu, služeći se onim što nam je svima opšte poznato, od dočeka sina na aerodromu, porodičnih ručkova, do obavljanja jutarnjih rituala uz jutarnju kafu i čitanja novina gde ,,svako vodi svoju politiku”. Na taj način prepoznavajući sopstvenu realnost publika je odreagovala smehom.

Ipak, najemotivniji trenutak predstave je ponovni rastanak. U sceni pred sinovljev dug let u ,,beli svet”, otac mu daje Čehovljevu knjigu kratkih priča. Na prvi pogled, to je običan gest, publika to doživljava kao predmet koji se prenosi s ruke na ruku. Međutim, ta knjiga nije samo predmet, ona simbolizuje svu težinu reči koju roditelji nekada ne umeju ili ne mogu da izgovore. U tom trenutku sin, zajedno sa publikom shvata da je knjiga više od dela napisanog rečima, da je ona most tamo gde reči staju.

Atmosferu Lisabona dodatno su upotpunili zvuci akustične gitare i melanholični fado, koji je pratio izvedbu od početka do kraja.

Glumačku ekipu čine: Pavle Nikolić, Katarina Kljutić, Ivana Poček, Đorđe Đorđević, Milica Pavlović, Vojin Jusić, Petar Puzović i Mina Bukva.

Na kraju, usledio je dugotrajan aplauz, koji se ponovio tri puta i time je potvrđeno da su ovi mladi umetnici uspeli da priču sa papira, pretoče u izgovorene reči, u stvarnost koju svi mi ponekad izbegavamo.

Nedelja Promene je u toku, na dobro poznatoj adresi Đure Jakšića 7. Očekuje vas zanimljiv repertoar, s toga izdvojite jedan dan za pozorište i umetnost i uživajte u njihovoj lepoti.

Odjekivanje: Intervju Kip Berman

Fri, 13 Mar 2026 09:42:59 GMT

Jedan od prošlih tekstova u rubrici Odjekivanje se bavio bendom Pains of Being Pure at The Heart i prvim istoimenim albumom koji se na jako zanimljiv način igra sa maštom i tinejdžerskim periodom. Kako je album ove godine napunio 17 godina, i nakon što je ovaj bend imao turneju (nažalost) samo po Americi, pričali smo sa frontmenom i pevačem benda Kip Bermanom, kako bi saznali odakle je proizišla ideja i zašto je baš ovo tema albuma.

Foto: flickr.com

1. U februaru je vaš prvi album napunio 17 godina, a njegova tinejdžerska tema je veoma zanimljiva. Kako je izgledao proces njegovog stvaranja i pisanja tekstova, i kako ste došli do svog zvuka?

Kip: Sve što kažem treba uzeti sa dozom skepticizma, jer način na koji se čovek seća stvari ponekad nije potpuno istinit. Pokušaću da što iskrenije prenesem to vreme, ali 17 godina je dug period.

Napisao sam originalne pesme za bend kada smo se okupili u februaru 2007. da bismo svirali na Peginoj rođendanskoj žurci u martu. Tada smo bili samo Pegi Wang (klavijatura), Aleks Naidus (bas) i ja (gitara, vokal), a za bubnjeve smo koristili Sony Discman CD plejer. Mislim da smo svirali oko šest pesama: “This Love is Fucking Right”, “Doing All the Things That Wouldn’t Make Your Parents Proud”, “The Orchard of My Eye”, “My Only” i pesmu koju nikada nismo snimili pod nazivom “I’m Alright With You, Are You Alright with Me?”. Mislim da sam imao još neke pesme, poput “Contender” i jedne koja je kasnije objavljena kao B-strana pod nazivom “Steel Daughter”, ali njih tada još nismo svirali.

Kasnije, kada smo napisali pesme poput “Come Saturday”, “Everything With You” i “A Teenager in Love”, shvatili smo da naši loši bubnjevi (tada smo već prešli na programiranje bubnjeva na iPod mini uređaju) zapravo ne funkcionišu kako treba, pa me je Pegi ohrabrila da pozovem svog cimera Kurta Feldmana da se pridruži bendu i svira bubnjeve. Stvar je u tome, da je Kurt zaista neverovatno dobar muzičar, pa sam bio pomalo zastrašen idejom da bi možda želeo da svira sa nama - ali jeste. Došao je na probu i odjednom je sve počelo da zvuči stvarno i kul, zahvaljujući njegovom bubnjanju.

Prvo smo objavili 3-inčni CD-R na Cloudberry Records-u (“This Love is Fucking Right!”, “Orchard of My Eye” i “Doing All the Things That Wouldn’t Make Your Parents Proud”), a zatim smo sami objavili pravi EP sa pesmama “Hey Paul” i “The Pains of Being Pure at Heart”. Dok su te pesme snimljene sa drum mašinom, pesme za naš prvi album snimljene su sa Kurtom.

Album smo snimili sa našim prijateljem Derekom Mabraom u njegovom studiju u podrumu - mislim da nas je sve zajedno koštalo oko 2.000 dolara. Derek je tada bio veliki stoner i obožavao je shoegaze muziku. Puštao nam je bendove Ride i Slowdive, koji su u to vreme bili prilično zaboravljeni, barem na bruklinskoj sceni kojoj smo pripadali. Ali iskreno, većina onoga što smo voleli bila je više indi pop, bendovi poput The Pastels, Aislers Set, Rocketship, Black Tambourine, Vaselines i Heavenly. Činilo se da su skoro svi bendovi kojima smo se divili bili ili deo Slumberland Records-a ili su dolazili iz Glazgova, ali postoje dva benda koja su prilično zaboravljena, a bila su nam veoma važna, oba iz Njujorka.

Pegi i ja smo bili veliki fanovi benda My Favorite. Njihov frontmen bio je (pomalo) Morisijem opsednut marksista, Michael Grace Jr. Pomalo je ličio na italijanskog mangupa sa Long Ajlenda (mislim, bio je sve to osim mangupa), ali njegova muzika je bila tako dirljiva, čudna i ispunjena nekom melanholičnom tugom. Postojali su krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, u vreme kada je bilo prilično čudno svirati new wave pop o klasnoj borbi. Bili su i ispred i iza svog vremena, i neverovatno kul, ali mislim da smo to samo Pegi i ja tako videli.

Drugi bend koji nas je zaista inspirisao bio je My Teenage Stride. Oni su sredinom dvehiljaditih bili neka vrsta “velikog indi pop benda” u Bruklinu, ali su bili pomalo komično samodestruktivni. Pevač Džedaja Smit mogao je da napiše sjajnu pop pesmu u snu, i uvek je bio kreativan i duhovit. Ali imao je problema da zadrži stalnu postavu benda. Svirali su savršene pop pesme, “To Live and Die at the Airport Lounge”, “Ruin” i “Theme From Teenage Suicide” su među mojim omiljenima. Išao sam da ih gledam gotovo svaki put kada bi svirali, i iako se bend na kraju raspao, njihova muzika mi je bila veoma važna.

2. Sve pesme imaju zasluge za tekst svakom članu benda. Da li je ceo bend zaista zajedno pisao i komponovao pesme na celom albumu? I kako je bilo okupiti ovu grupu ljudi, s obzirom na to da su svi imali različite poslove pre toga i da si se tek bio preselio u Njujork?

Kip: Pa, svima dajem jednako priznanje jer je teško tačno odrediti šta čini bend bendom. Ja pišem pesme, ali su one dobre zahvaljujući svima koji su uključeni. Da sam samo ja izašao na binu i svirao ih sam, mnogo manje ljudi bi ih volelo. Mislim da ako posvetiš svoje vreme nečemu i da radiš na tome, treba da deliš uspeh ako ta stvar uspe. Ja sam “kontrol frik” samo kada su u pitanju reči i, u nešto manjoj meri, akordi i struktura. Ali reči su deo do kojeg mi je najviše stalo.

3. Najslušanija pesma (prema platformi Spotifaj) i dalje je Young Adult Friction, koja se bavi mladalačkom zaljubljenošću i napisana je na veoma humorističan način, što se može videti i u ostatku diskografije. Da li je to centralna tačka albuma i da li potiče iz ličnog iskustva ili iz neke posebne kreativne ideje?

Kip: Ima dosta šala koje ubacujem u pesme - uglavnom detinjastih seksualnih šala kakve bi pravio šesnaestogodišnji dečak. Ne znam, jednostavno volim takve stvari.

Išao sam u prilično konzervativnu katoličku srednju školu samo za dečake (nisam čak ni katolik niti je moja porodica bila konzervativna, ali bila je dobra škola i moja mama je nekako pogrešno protumačila brošuru ili nešto slično, pa sam dobio stipendiju). Imao sam jednog profesora staroengleskog koji nam je ukazivao na sve prljave šale kod Šekspira i Džona Dona i nikada se nije ustručavao da nam kaže koji su autori spavali sa drugim muškarcima ili ženama - i koliko se sećam, nije to osuđivao, što je bilo prilično retko u tom okruženju i vremenu.

Problem je što je on takođe bio neki čudan konzervativni tip sa dubokog američkog juga i imao je poprilično uvrnute poglede na svet, ali time što je isticao sve perverzne stvari iz 1600-ih, činilo je da nešto može istovremeno biti i uzvišeno i lascivno.

4. Pesma This Love Is Fucking Right! opet je neka vrsta humora, ali istovremeno prikazuje intimnu vezu koja pokreće moralna pitanja i osećanja u naratoru, dublja od uobičajenih tinejdžerskih reči. Da li se zapravo radi o spoznaji posledica naših postupaka dok smo još adolescenti?

Kip: Mislim da je reč o nekoj vrsti zabranjene ljubavi ili zabranjene želje i o prihvatanju toga, kao i o posledicama koje iz toga proizlaze. Ali nije o incestu, kako me neki ljudi pitaju - ozbiljno, šta vam je? Radi se o tome da voliš nekoga za koga drugi kažu da ne bi trebalo da ga voliš. O prihvatanju čudnosti sopstvenog srca i čudnosti druge osobe.

5. Moja omiljena pesma na vinilu je The Tenure Itch, koja izgleda kao da se obraća drugoj osobi i govori o trećoj figuri koja kontroliše tu osobu - detalju koji se pojavljuje na više mesta kroz pesme. Ko je ta osoba i šta on nosi sa sobom?

Kip: Ta pesma je o mojoj prijateljici koja je započela vezu sa profesorom filozofije na mom fakultetu - a zatim se preselila na drugi kraj zemlje da bi sa njim nastavila neku čudnu i prilično uvrnutu dinamiku na njegovom novom poslu. Bila mi je poput starije sestre, iako mislim da smo zapravo bili istih godina. Igrali smo bilijar, slušali Suede, pušili cigarete i pili u studentskom centru do kasno u noć… Ali ona je kao mlađa tinejdžerka “živela teži život” i bila je malo… ne znam… “svetskija” nego ja u to vreme. Pa sam zamišljao njihovu dinamiku, kako oboje na neki način uživaju u toj neravnoteži moći, ali i njeno kasnije gađenje.

6. Još jedna često slušana kompozicija, A Teenager in Love, puna je intenziteta i mladalačke energije, ali sadrži kontrast u slici devojke koja je „zaljubljena u Hrista i heroin“. Šta te dve reči simbolizuju i šta ta ljubav čini njoj? Da li je reč o devojci koja je izgubljena zbog svojih lažnih proroka?

Kip: Mislim da govori o opasnostima idealizma kada ode predaleko - o apsolutnoj posvećenosti ekstremima.

Davno sam bio u vezi sa devojkom koja je umirala od otkazivanja bubrega. Ali ona je samo želela stalno da se provodi, a ja sam, možda naivno, pokušavao da je nagovorim da se bolje brine o sebi. Ali mislim da je ona znala da je to besmisleno.

7. Da zaokružimo, album je, prema svom naslovu, upravo to - himna bolova i problema koje ima jedno neiskvareno srce. Koliko si bio zadovoljan svojim prvim albumom i načinom na koji ste se na njemu izrazili?

Kip: Za mene izraz “at heart” znači da postoji neka čistota koja je okružena i narušena korupcijom. Ideja da si u isto vreme pomalo sjeban, da radiš sjebane stvari i živiš na margini, ali da možda u svojoj srži imaš neku vrstu nevinosti ili osnovne pristojnosti. Bol je u raskoraku između te dve stvari, ali to je i život. Svi smo mi pomalo takvi ljudi, ali mislim da to ne želimo da budemo… osim kada želimo.

8. U februaru ste ponovo nastupali u Americi, ovoga puta sa kompletnom postavom. Kakav je osećaj vratiti se sa celim timom posle nekog vremena i da li ćemo videti Pains u Srbiji ili negde u blizini?

Kip: Bilo je neverovatno svirati te koncerte na zapadnoj obali Amerike i videti toliko ljudi koji su i dalje zainteresovani za naš bend… Posle toliko vremena razdvojenosti, osećaj je bio zaista dobar.

Iz nekog razloga veoma je teško doći u Srbiju ili bilo gde u tom regionu. Najbliže smo bili Sloveniji, jednom prilikom. Zaista se nadam da ćemo doći. Moj najbolji prijatelj je tamo svirao sa Kristom Bel i rekao je da je bilo neverovatno. Ona je, naravno, potpuno drugačiji tip umetnika, pa možda bend poput našeg nema takvu priliku. Ali nadam se da će jednog dana biti moguće.

Recenzija pozorišne predstave – „Violinista na krovu“

Sun, 01 Mar 2026 14:12:14 GMT

Strah od različitosti je poznat oduvek. Ljudi su se kroz istoriju bojali vere, drugih naroda, mašina, otkrića, ali ono čega su se najviše bojali, bile su promene. Predstava „Violinista na krovu“ najbolje opisuje ovaj period u istoriji. Propraćen starinskim vrednostima, ranim sukobima i klasnim razlikama, predstava izražava težak, ali i veoma realan period u kojem su takve stvari bile realnost.

Predstava „Violinista na krovu“, u formi mjuzikla, prati priču o mlekaru Tevjeu jevrejskog porekla, koji sa svojom porodicom živi u jednom malom jevrejskom selu, po imenu Anatevka, u carskoj Rusiji. Tevje nastoji da očuva jevrejsku tradiciju i udaje svoje kćeri i suočava se sa novim promenama u društvu, siromaštvu i progonima, a sve to uz bolan i mučan prikaz sudbine jevrejske zajednice.

Diskriminacija u predstavi nije prikazana kroz aktove represije, kao što viđamo u nekim filmovima ili drugim predstavama, već kroz niz naizgled sitnih, ali i nepravednih zabrana i pritisaka. Ograničeno pravo na kretanje pratila je konstantna neizvesnost opstanka i poruka da u sopstvenom domu nikad nisu zaista dobrodošli. Upravo ta neposrednost čini poruku snažnijom. Jevreji u Anatevki žive život koji se može urušiti u jednom trenutku, bez prava na objašnjenje ili otpor.

Foto 1: preuzeto sa sajta snp.org.rs

Ni kada budu proterani iz svog sela, junaci iz predstave ne gube svoje dostojanstvo iako im se oduzima pravo na izbor. Njihova vera, običaji i međusobna solidarnost postaju oblik otpora svetu koji ih sistematski potiskuje. Upravo u toj tihoj borbi predstava pronalazi svoju najveću snagu, podsećajući da identitet nije nešto što se može izbrisati zakonom.

Lik Tevjea ima centralnu ulogu u osvetljavanju ovog problema. Njegova lična borba između očuvanja tradicije i prihvatanja promena odvija se u okviru društva koje mu ne priznaje osnovno pravo na izbor. Bez obzira na njegovu spremnost na kompromis, Tevje ostaje svestan da njegova sudbina nije u njegovim rukama. Time predstava naglašava strukturalnu prirodu diskriminacije, ona ne zavisi od odluka pojedinca, već od odnosa moći u društvu.

Završetak predstave, u kojem celo selo bude primorano da napusti Anatevku, predstavlja kulminaciju procesa segregacije. Odlazak nije prikazan kao čin herojstva, nego kao tiha tragedija, čime se dodatno naglašava emotivni i društveni značaj poruke. Gubitak doma simbolizuje i gubitak sigurnosti, prava i kontinuiteta, što je iskustvo poznato za mnoge zajednice koje su bile predmet mržnje kroz istoriju. Prisilno iseljavanje Jevreja iz Anatevke nije predstavljeno kao izuzetak, već kao logičan završetak dugotrajnog procesa u kojem su se oni tretirali kao „neprilagođenost“ koju treba ukloniti. Time predstava ukazuje na opasnost normalizovanja diskriminacije, kada ona postaje deo svakodnevnice.

U modernom kontekstu, „Violinista na krovu“ ostaje izuzetno relevantno delo. Predstava ne govori samo o životu jevrejskog naroda nego i upozorava na mehanizme diskriminacije koji i danas postoje u različitim oblicima. Njena vrednost leži u sposobnosti da kroz umetnički izraz podstakne razmišljanje o odnosu prema manjinama i posledicama društvene netolerancije.

Recenzija filma „Orkanski visovi“

Sat, 28 Feb 2026 16:02:25 GMT

U subotu 14. februara, ljubitelji velikog platna i književnih klasika u Srbiji imali su priliku premijerno da pogledaju novu filmsku adaptaciju romana „Orkanski visovi“. Mišljenje publike je podeljeno, ali jedno je sigurno, rediteljka Emerald Fenel unela je nešto sasvim novo i neočekivano u već poznatoj priči Emili Bronte.

Glavne uloge pripale su Margo Robi i Džejkobu Elordiju, koji su glumili Ketrin Ernšo i Hitklifa. Ova filmska adaptacija knjige „Orkanski visovi“, ekranizovala je samo prvu polovinu romana, čime je stavljen fokus na detinjstvo i ranu mladost glavnih junaka. Uvodna scena je brutalna, iz dubine mraka na svetlost dana izlazi obešen čovek, koji se još uvek bori za vazduh.

Lice publike oslikava napetost i tiho iščekivanje onog neminovnog. Sledi opšte veselje, a u moru nepoznatih lica, konačno se susrećemo sa malom Ketrin Ernšo i njenom družbenicom Neli. Njih dve trče ka svom domu, znajući da ih očekuje glava kuće. Ove gotovo nepovezane scene, postavljaju ambijent i gledaoce upoznaje sa vremenom same radnje i njegovom brutalnošću. Ova izopačenost i napetost prate priču Emili Bronte od njenog početka sve do samog kraja.

Junaci su daleko od savršenih, više ih krase mane, no vrline. Karakterizacija likova odvija se postepeno, a ubrzo upoznajemo i Hitklifa, kojeg je Ketrinin otac usvojio u oblaku gordosti i pod senkom dubokog pijanstva. Iako je posluga bila izuzetno nezadovoljna pridošlicom i šta to predstavlja za kućni budžet, gazdina kći je bila i više nego srećna što ima novog prijatelja. I tako je sasvim neplanirano, Neli bila zamenjena Hitklifom.

Duboka povezanost prisvojenog dečaka i male Ketrin nastupila je veoma rano u detinjstvu, a kako je vreme prolazilo, bilo je očigledno da se između njih razvijaju i romantične emocije. Hitklif ne preza da brani Keti čak ni od njenog oca, koji večeri provodi pijući i stvarajući strah kod svih zbog neprikrivene agresije. Maleni dečak je gordo nosio svoje ožiljke od batina, a uz njih i jasan osećaj da voli devojku zbog koje je i istrpeo tolike udarce.

Film prikazuje skok u vremenu od nekoliko godina, glavni junaci više nisu toliko mali. Ketrin je i dalje naprasita, dramatična, ali sada još i zanesena idejom o udaji. U blizini se doselio misteriozni gospodin Linton, trgovac tekstilom, u pratnji nepoznate dame. Kuća u koju su se doselili je neverovatna, odiše bogatstvom i ukusom, što intrigira mladu Keti. Sa druge strane, Hitklif to ne posmatra sa odobrenjem i u njemu se javlja klica ljubomore. Nakon niza spleta okolnosti, odigrava se ključna scena – Ketrin Ernšo postaje Ketrin Linton. Jedno jednostavno „da“ zauvek menja sudbinu gazdine kći i dečaka koji je ceo život samo mislio na nju. Iako su osećanja obostrana, oni to ne znaju, a njihovi putevi se u potpunosti razmimoilaze. Oboje napuštaju oronulu kamenu kuću zvanu „Orkanski visovi“ i započinju sasvim drugačije živote.

Foto: preuzeto sa swarthmorephoenix.com

Od datog trenutka, film prati Ketin život supruge. Vizuali su neverovatni, a kostimi izuzetno detaljni i impresivni. Haljine su raskošne, ali pojedine ne oslikavaju možda istinski duh vremena. Umetnuti su moderni detalji u vidu aksesoara, koji odaju lični pečat rediteljke. Fokus je stavljen i na enterijer doma Lintonovih, koji je izuzetno bizaran i uznemirujuć. On oslikava disfunkcionalnost i izapačenost odnosa među junacima koji tu borave. Tim detaljima, prisećamo se da ovo nije film koji treba da nas zadivi, no priča koja treba da nas trgne iz zanesenosti i uljuljkanosti o ideji nedosanjane ljubavi. Posebno je interesantna Ketina spavaća soba, oslikana tako da prikazuje njenu kožu. Ovaj detalj prikazuje klaustrofobiju, nemogućnost glavne junakinje da pobegne "iz sopstvene kože" i otrgne se od svog života.

Godine su prošle i sasvim neočekivano, Hitklif se ponovo pojavljuje. Proveo je godine lutajući i stičući bogatstvo, nakon čega odlučuje da otkupi dom u kom je odrastao od svog oca koji je u potpunosti propao. Keti burno reaguje na njegov povratak. Iako je njen muž u potpunosti zaljubljen u nju, ona ne može da mu uzvrati te emocije. Jedina i nikad prežaljena ljubav joj je mladić sa kojim je odrasla.

Hitklif i ona se upuštaju u tajnu vezu, veoma burnu i erotičnu. Za razliku od knjige, koja je veoma uzdržana u pogledu njihovih emocija, film ne libi da prikaže njihova sastajanja i strast. Emocije su veoma napete i intezivne, gusto zbijene u mračne i maglovite scene. Važno je razumeti da ovo nije romantična priča o ljubavi. Ne treba idealizovati i romantizovati Ketrin i Hitklifa, oni oličavaju povezanost duša, ali njenih najmračnijih i najuvrnutijih delova.

Foto: preuzeto sa www.justwatch.com

Priča Emili Bronte nije nikada imala srećan kraj. Nakon tračka nade i na kratko upaljenog plamena ljubavi, žeravica strasti i sreće između Keti i Hitklifa je zanavek ugašena. Odlučuju da prestanu da se viđaju, ali oboje zbog toga pate. Ona više ne izlazi iz sobe, prestaje da jede i provodi dane gledajući kroz prozor, tražeći njegovu siluetu u kiši i magli. Hitklif ženi Lintonovu družbenicu Izabelu u želji da prkosi ženi koju voli, ali joj piše pisma koja nikada nisu stigla do nje. Neli ih pali, jedno za drugim, u besu i s ciljem da stavi tačku na njihovu priču. Scene su sve sumornije, bizarnije, vreme koje je kišovito oslikava unutrašnje stanje junaka. Česta je upotreba krupnih planova i detalja. Oni se fokusiraju na intezivne emocije, duševnu patnju likova i sve ono što se odigrava "ispod površine". Boje u kadrovima su sve tamnije i sugestivne, intezivirajući ono što se odigrava.

Radnja kulminira u završnici – nesrećna i bez ikakve predstave da Hitklif nikad nije prestao da je voli i traži, Keti umire. Kraj je veoma tužan, ali očekivan jer ljubav između glavnih junaka nikada nije bila moguća. U knjizi se priča nakon ovoga nastavlja, prateći život Hitklifa nakon gubitka svoje Keti za kojom nikada nije prestao da pati. Rediteljka je pak odlučila da se ovde zaustavi.

Postoje mnoge razlike u odnosu na roman, ali u tome se i krije umetnička sloboda i lepota prikazivanja sopstvenog doživljaja nekog dela, a zatim ga deleći sa drugima. Cilj umetnosti jeste da inspiriše i motiviše na stvaranje nečeg novog na osnovu sopstvene impresije, a ovaj film je upravo primer toga. On je slika nečeg bizarnog, ali novog i lepog, prikazujući već mnogo puta ispričanu priču na toliko drugačiji način. Umetnički postupak Emerald Fenel je nekima neshvatljiv ili odbojan, ali je intrigantan i zasenjujuć u svom pokušaju da toliko stari klasik prikaže u sasvim drugačijem ruhu.

Odjekivanje: Daft Punk

Fri, 27 Feb 2026 14:02:09 GMT

Apollo 11 je 1969. godine sleteo na Mesec, i pored svih kontroverzi ispisao istoriju. Evo, uskoro ćemo biti svedoci novog sletanja, ali pre 5 godina je uzletela jedna potpuno druga raketa sa dva robota koja su napustila planetu i za sobom ostavila 4 studijska albuma, 2 lajv albuma, jedan soundtrack album i dva filma. Uticaj koji su imali ovi vanzemaljski strojevi je teško iscrtati. Duo je prodao preko 10 miliona ploča širom sveta, a većina ljudi ni ne zna njihova imena, a kamoli lica. Ta anonimnost je duh koji je nosio Daft Punk i učinio ih toliko mističnim, ali i važnim za svet.

Osnovani su 1993. godine i činili su ih Tomas Bangalter i Gaj-Manuel de Homem-Kristo (jedan sa srebrnom, a drugi sa zlatnom kacigom). Njih dvojica su se upoznali u srednjoj školi u Parizu, gde su osnovali bend Darlin’ sa Lorentom Brankovicom (da, čovekom koji će ih napustiti i otići u novi bend Phoenix). Njihova muzika je bila opisana kao „daft punky thrash“, odakle je i mehaničkim inženjeringom rođen Daft Punk.

Foto: Sony Music Entertainment

Prvi album, Homework (1997. godine), pokazao je njihov karakteristični stil i zvuk, ali im je doneo i globalnu pažnju. Predstavlja jedno zaokruženo delo koje se proteže od suptilnih bitova i semplova do dinamičnog gruva i bogate teksture zvukova, kao što su gitarski fidbekovi. Nekako, prvi album ima zadatak da predstavi umetnika i da prikaže samo zrno onoga što umetnik ima da kaže, ali u ovom slučaju dovoljno je reći da je četvrta pesma „Da Funk“. Glavni hit bio je „Around the World“ sa spotom u kome roboti ponavljaju naslov pesme 144 puta.

Radeći na sporednim projektima u narednim godinama i osnivanjem svojih izdavačkih kuća, duo je doveo do vrednog rada i nastanka novog projekta Discovery (2001. godine). Za analizu ovog albuma potrebna je ozbiljna koncentracija i shvatanje da je vreme za odustajanje od karijere muzičkog producenta. Ovde se nalaze jedne od najluđih manipulacija i prelaza semplova u elektronskoj muzici. Svako ko bi uopšte i želeo da tvrdi kako elektronska muzika nije žanr, treba da odsluša Discovery u jednom sedenju. Jedan od važnijih, primetno za mene, albuma koji je imao uticaj i na mainstream. Kontrola zvuka, na pojedinim mestima, kao što su pesme Something About Us, Aerodynamic i Veridis Quo, je besprekorna. Kao da svaki detalj koji se čuje prolazi kroz milione filtera na jednoj svemirskoj raketi. Kompozicije vode od atmosfere kluba do onih koje vas odvode do kišnog prozora vašeg stana. Ovaj album je dobio i film Interstella 5555, koji je realizovao Leidžii Matsumoto u stilu mange.

Potom slede relativno tihe godine, sa lajv albumima i albumom Human After All koji je snimljen samo za dve nedelje, nije dostigao kritički nivo prethodna dva, a i previše se ponavljao. Prethodna dela jesu imala elemente repetitivnosti i dosta toga su koristila ponovo, ali ova ploča je bila zamorna. Ima pojedinih pesama koje su dobre, ali sveukupno gledano ume da bude naporno i distorzirano. Godine 2009. Daft Punk objavljuje da radi na soundtracku filma Tron. Prvi njihov rad sa orkestrom, što je dovelo do stvaranja novih ideja i otvaranja ka novim smerovima, koje će i te kako pokazati.

Za poslednji album, već se u glavi stvorio omot i svira u pozadini Get Lucky, nije potrebno trošiti puno reči na uvod. Random Access Memories je stilski najsuperiornije zaokružen i u istom momentu povratak korenima. Ovaj album je nasumični pristup hard disk memoriji sa svom muzikom koju je ljudski rod stvorio. Naravno, nije moguće na 13 pesama dočarati sve, ali oni su dočarali ono što je za njih najupečatljivije. Tu su disco, funk i soul u Get Lucky, Lose Yourself to Dance, Fragments of Time, i sa Najlom Rodžersom. Tu je i alternativna scena sa Džulijanom Kazablankasom, i noviji muzičari koji su doneli svežinu i uzbuđenje. Najkompleksnije kompozicije su Touch, Within, Motherboard i Giorgio by Moroder, koje su izgrađene na orkestru i emocijama. Sam Moroder je rekao kako dok je bio u studiju sa robotima, samo je pričao o svom životu; ispred njega su se nalazili mikrofoni iz pedesetih, sedamdesetih i moderniji. Ali ko bi primetio razliku? Oni, dva vanzemaljca sa kacigama. Poslednja pesma zvuči kao da se upravo pakuju i uzdižu ka svom odlasku. Kasnije je objavljeno reizdanje sa neobjavljenim pesmama, ali ovo je ostao njihov poslednji album.

Nema tu previše komplikacija, samo dva robota koja su promenila svet. Stoje rame uz rame sa najvećima sa samo četiri studijska albuma. Onaj srebrni na kraju eksplodira, dok ga zlatni posmatra iz daljine. Time je okončana njihova priča, potpuno anonimno, kakvi su uvek i bili. Ima nešto u toj mistici, u neznanju, kada ne možemo da dopremo do umetnika. Tu su Bobi Fišer, Selindžer, Benksi i Tomas i Gaj-Manuel. Možda znamo njihova lica i imena, ali kacige su postale više od rekvizita - one su simbol svih pitanja bez odgovora.

,,Dok god ima rata, biće i svanuća” Predstava: ,,Tata stiže kući”

Sun, 22 Feb 2026 16:25:11 GMT

Sinoć je publika Pozorišta Promena imala priliku da bude svedok jedne teške, potresne i pre svega realne priče. Priče o ratu koji se ne okončava kada oružje utihne, već se nastanjuje i u porodičnom domu. Priče u kojoj su se neki od nas prepoznali, dok je za druge to bila ispričana istorija.

Mrak i tišina. Ali to je bio samo lažni znak, publika je još uvek pristizala. Svetla se pale i počinje predstava. Otvara je naratorka, odrasla Lana (Aleksandra Pavlović). Ambijent nas vraća u neko prošlo vreme: goblini na zidu, drvena stolarija, bele zavese, milje na televizoru, radio i kutija. Kutija sa tatinim stvarima. Banja Luka, 1995. godina.

Photo: Lea Bodora

Spolja plamsava rat, a mala Lana (Mina Vučetić) i njen brat Lazar (Luka Maljević), žive u svom svetu, svetu igre i mašte. Njihovi osmesi i igrarije unose u predstavu poseban šmek, ali i snažan kontrast onome što predstoji.

Majka (Doroteja Vuković) tokom cele predstave čeka da joj se muž vrati. Na vestima prenose da je uspostavljen Dejtonski sporazum, i to je vest koja njoj donosi spokoj. Rat je konačno gotov. Njen muž i otac njene dece se vraća kući.

Nakon tri godine susreće se sa svojom porodicom, a taj trenutak obeležen je zbunjenošću i uplašenošću dece i rečenicom koju otac ponavlja: ,,Kako ste porasli”. Atmosfera odjednom postaje neprijatna. Rat je, zajedno sa ocem, unesen u prostorije njihovog skromnog doma.

Od tog momenta ništa više nije isto, sve se promenilo. Otac je pretrpeo izuzetne posledice, a to se odrazilo i na njegovo ponašanje u kući.

Najsnažniji momenat predstave dolazi u sred noći. Mali Lazar uzima tatino odelo i pušku, igrajući igru koju inače igra sa sestrom. Nišani kuće, nagađajući da li u njima živi pravoslavac, katolik ili musliman. Tokom igre budi sestru, ali i oca (Marko Bojić) koji počinje da viče i da udara svog sina. U tom trenutku postaje jasno koliko su duboke posledice koje on nosi u sebi. Sin, u besu, govori da je bolje da se nije ni vraćao. Deca su nesvesna težine svojih reči. Za njih je rat igra. I možda je tako i bolje.

Kraj predstave obeležava doček Nove godine. Godine koja bi trebalo da donese stabilnost njihovoj porodici. Međutim donosi sve samo ne to. Predstava koja je počela mukom tišinom, istom tišinom se i završava.

Photo: Lea Bodora

Muzika i svetlo propratili su predstavu na pravi način, dok su rekviziti osmišljeni da oslikaju jednu pravu porodičnu kuću tokom ratnih dana. Posebno je scena sa paketom ,,frenda Džona”, dočarala autentičnu atmosferu rata i humanitarne pomoći koja je pristizala iz inostranstva.

Publika je izvanrednu glumačku ekipu nagradila sa tri puta ponovljenim apaluzom. Time je potvrđeno da su uspeli da prenesu snažne emocije, koje su istovremeno prikazane duhovito i ozbiljno.

Lana Bastašić nam je ponovo dokazala da je izuzetna spisateljica, ali i rediteljka Maša Pavlović, koja je adaptirala ovu priču u jedan izuzetan komad.

Na kraju, predstava nam postavlja nekoliko teških pitanja. Jesu li oni bili prava porodica tek nakon očevog povratka, ili su to bili i nakon njegovog odlaska? Ali i mnogo šire, šta se zaista dešava sa vojnicima kada rat utihne i kada se vrate kući? Koliko dugo rat traje u njima, a koliko dugo u porodičnom domu? I na kraju ko snosi cenu ratu?

Pozorište Promena: Tata stiže kući

Thu, 19 Feb 2026 17:55:13 GMT

Nakon romana Uhvati zeca koji je osvojio region, nagrađivana autorka Lana Bastašič, po istoimenoj pripoveci iz zbirke Mliječni zubi, ponovo se vraća na pozorišnu scenu. Predstava Tata stiže kući, u režiji Maše Pavlović, biće izvedena 21. i 22. februara na dobro poznatoj sceni Pozorišta Promena, Đure Jakšića 7.

Foto: Lea Bodor

Banja Luka 1995. godina. Ratu se postepeno nazire kraj, a jedna porodica verno iščekuje povratak oca. Njegov dolazak trebalo bi da simbolizuje trenutak ponovnog okupljanja i sreće. Međutim, šta se dešava kada se on vrati kući? Da li je rat zaista okončan ili se kroz njega vraća u kuću? Da li se sada useljava u duše porodice, onih koji su ga verno iščekivali?

Poseban akcenat stavljen je na mlade, koji nisu samo puki posmatrači, već deca koja kroz igru i maštu preuzimaju strahove i patnje starijih.

U predstavi igraju: Aleksandra Pavlović, Sanja Banićević, Luka Maljević, Doroteja Vuković, Marko Bojić i Marija Ašanin. Za dizajn svetla zadužena je Marija Mladenović, dok zasluge za dizajn zvuka pripadaju Peri Brandiću.

Karte su dostupne na svim GIGSTIX prodajnim mestima. Pozivamo vas da ovaj vikend provedete u Pozorištu Promena. Broj mesta je ograničen zato obezbedite svoje mesto na vreme!

Potraga za promenom u filmu „Bugonija"

Sun, 15 Feb 2026 23:51:33 GMT

Film Bugonija, u režiji Jorgosa Lantimosa predstavlja atmosferično i suzdržano ostvarenje koje se manje oslanja na klasičnu radnju, a više na vizuelni i zvučni aspekat filma. Uz narativnu i dijaloški vođenu priču, film gradi značenje i kroz ritam, tišinu i ponavljanje, ostavljajući gledaocu prostor za lično tumačenje.

Radnja filma prati Tedija i Dona (Džesi Plemons i Ejdan Delbis), braću koja su na neki način izolovani od sveta, fizički bliski prirodi, ali emotivno distancirani od okoline. Njihova svakodnevica prikazana je kroz niz naizgled jednostavnih situacija, koje ne vode ka klasičnom zapletu, već postepeno otkrivaju unutrašnje stanje likova. Oni kidnapuju Mišel Fuler (Ema Stoun), moćnu preduzetnicu, zbog sumnje da je ona vanzemaljac. Film se ne bavi konkretnim događajem, već stanjem svesti, osećajem zastoja i nemogućnošću promene ovozemaljskog sveta.

Režija Jorgosa Lantimosa u ovom filmu oslanja se na duge, statične kadrove u kojima dominiraju zvuci prirode, često bez ikakve muzičke podloge. Ovakav pristup usporava tempo filma i naglašava osećaj tišine i praznine, ali i prisutnosti prostora u kojem se likovi nalaze. Zvuk ambijenta postaje ravnopravan element priče, preuzimajući ulogu izražavanja emocija koje lik ne izgovara. Kao kontrast tihim i sporim scenama režija nam za dinamične događaje i kretanje likova donosi odsečnije i grublje kadrove i brze sekvence, koje su praćene dramatičnom klasičnom muzikom. Ova suprotnost stvara jasnu podelu između stanja smirenosti i naglih emotivnih pomaka. Upravo u tom smenjivanju ritmova film gradi svoju napetost.

Foto: Vikipedija

Vizuelni stil filma je sveden, sa naglaskom na prirodne pejzaže i ponavljanje sličnih kompozicija kadrova. Posebno je značajna paralela između prvog i poslednjeg kadra, koja sugeriše kružnu strukturu filma. Ovakav povratak na početnu vizuelnu tačku ostavlja utisak zatvorenog “začaranog” kruga i povratka na početak ciklusa. Tema filma Bugonija bavi se odnosom moći, istine i paranojom u savremenom društvu, kroz priču o otmici žene za koju kidnaperi veruju da nije ono što se predstavlja. Film istražuje kako teorije zavere, strah i potreba za smislom mogu da utiču na ponašanje pojedinaca, ali i koliko je granica između racionalnog i iracionalnog lako izbrisana. Kroz zatvoren prostor i ograničen broj likova, Bugonija ispituje ko zaista ima kontrolu u situaciji koja na prvi pogled deluje jednostavno, kao i kako uverenja, a ne činjenice, mogu da oblikuju stvarnost i međuljudske odnose.

Gluma Eme Stoun u Bugoniji zasniva se na suzdržanosti i kontroli. Ona lik gradi kroz sitne promene u ponašanju, pogledu i tonu, a ne kroz naglašene emotivne ispade. Njena interpretacija deluje promišljeno i precizno, ali namerno distancirano, što ostavlja utisak lika koji je stalno korak ispred situacije u kojoj se nalazi. Nasuprot tome, dvojica kidnapera funkcionišu kao kontrast njenoj smirenosti. Njihova gluma oslanja se na nervozu, nesigurnost i česte promene raspoloženja. Iako povremeno deluju karikirano, njihova neusklađenost i impulsivnost doprinose tenziji i naglašavaju neravnotežu moći između njih dvojice. Zajedno, ova tri glumačka pristupa grade odnos u kojem dominira psihološka, a ne fizička napetost, što je u skladu sa ukupnim tonom filma.

Iako zbog sporog ritma može delovati zahtevno, Bugonija ostvaruje snažan autorski identitet i jasno definisan filmski jezik. Film pretpostavlja aktivnog gledaoca, koji je spreman da preispituje motive likova i sopstvena uverenja, a ne da mu se sve jasno objasni ili zaključi umesto njega. Upravo u tom zahtevu za pažnjom i interpretacijom leži i njena najveća snaga, ali i razlog zbog kojeg Bugonija neće ostvariti univerzalnu privlačnost.

Odjekivanje: For Emma, Forever Ago

Fri, 13 Feb 2026 16:52:42 GMT

Najveće pitanje, kada govorimo o umetnosti, jeste - odakle dolaze emocije? Da li je to samo hemijski proces koji se stvara u našem telu ili nam duša pruža alat kojim treba da proživimo ovo vreme na planeti? Zapravo, pravog odgovora nema, on je tu negde između. Između opipljive realnosti i naših umova koji svakog dana napreduju i nose nas dalje. Ali neka iskustva u životu daju nam jače emocije, bile one pozitivne ili negativne, i ostave neizbrisiv trag u nama. Kada muzičar uspe da uhvati taj osećaj u teglu i napravi album, to je onda već izuzetno emotivna avantura koja je dostojna nekih desetak pesama. Džastin Vernon, sa svojim indi kolektivom Bon Iver, na svom prvom albumu napravio je jedan pravi indi mit. Jednu tešku priču, sa pitanjima i po kojim odgovorom. Njegov prvi album je onaj kojem se treba vraćati zbog one najprirodnije ljudske emocije - tuge.

Foto: Screenshot/spotify

Debitantsko izdanje napisano je, producirano i snimljeno tokom tri meseca u zabačenoj lovačkoj kolibi u šumama Viskonsina. Vernon je tamo pobegao, od stvarnosti i od ljudi. Nakon posebno teške godine u kojoj oboleva od mononukleoze, potom dobija infekciju jetre, biva izbačen iz svog benda i doživljava, za njega, iznenadni raskid sa devojkom. Doneo je u gepeku auta par instrumenata, uključujući Sears gitaru (koju je nabavio preko eBaya), sintisajzer i opremu za snimanje. Lovio je sopstvenu hranu i provodio dane pijući pivo i gledajući televiziju. Prvih par nedelja je prokrastinirao i nije gotovo ništa uradio, ali jedne večeri morao je da otera medveda sa svog trema. Taj događaj bio je okidač i vratio se radu na muzici.

Tokom te hladne zime u Viskonsinu stvorio je svih devet pesama koje čine ono što je on u tom trenutku. Svaka pukotina u glasu, svaki krckaj gitare postao je deo njegove tragedije koju je stavio na ploču. U tolikoj usamljenosti, depresiji i bolu morao je da nađe način da se izbori i nađe rešenje za svoje probleme. Većina pesama je samo Vernonova gitara i njegov glas, uz minimalno korišćenje perkusija i elektronskih elemenata. Gotovo čitavo vreme peva u jecaju, u falsetu koji je postao njegov imidž. Album prelazi laganim tokom sa baladama poput "Flume" i "Blindsided" u surove izlive emocija na pesmama "The Wolves" i "Creature Fear". Pogotovo kod pesme "The Wolves", gde se nalaze najgušći izlivi besa i buke.

Ema za Vernona nije osoba u bukvalnom smislu, iako ime dolazi od srednjeg imena njegove prve ljubavi. To je mesto, osećaj i bol koji ne možeš da obrišeš. Više puta je pričao o prvoj ljubavi i promenjenoj realnosti koju osoba dobija kada je u njoj. Za njega se dugogodišnja veza završila, ali bol prve ljubavi je ostao. Ponovo je oživeo stare rane, i uspeo da nam iscrta puteve njegovih ožiljaka koju su ponovo počeli da peku. Emu ima svako, ili još čeka na nju, ona je univerzalna osoba koja će pronaći svakog od nas. Možda se to vreme provedeno sa njom čini kao da je bilo davno (Forever Ago), ali teško je ostati nepovređen opet. Ona ostaje, Džastin nas u to uvereva, ali izlaz postoji u prihvatanju: "Your love will be safe with me".

Album se zatvara, kako i treba, jednom predivnom kompozicijom „re:stacks“, ali ne onako teškom i tužnom kao ostatak, već nekako oslobađajućom i smirenom. Kao da kraj dopušta slušaocima, ali i Vernonu, da krene dalje. Ova pesma bila je kraj njegovog boravka u kolibi, kraj njegove borbe i shvatanje da mora poći. Dosta je usamljenosti, šume, medveda, vreme je za nastavak života.

Po izlasku iz kolibe, Justin je pustio pesme prijateljima i shvatio da ono što je napravio nije samo demo, već je to finalni oblik. Napravio je neke male korekcije i dodao po koji instrument, kao što je truba u "For Emma", ali kada slušate album, to su ti snimci nad kojima je on bdio sam u jednoj zimi. To što je i objavljeno tako suvo i bez dorade zapravo je doprinelo zvuku i emociji koje su i ostale najupečatljivija stvar. Na svakoj traci je detalj koji vibrira zajedno sa tom kolibom u takvu iskrenost koju je teško ponovo zabečežiti. Svaki novi pokušaj da se "bolje" snimi, ili edituje, bi bio suvišan. Ovako goli snimci su bili ono što je za njega Emma.

Zvanično objavljen 2008. godine, album je od početka do kraja postao mnogo veći nego što je Vernon ikada mogao da zamisli. Postao je veliki deo kulture i postolje za dalje indi muzičare. Kasnije je Bon Iver postao apstraktniji, tehnički impresivniji, pun saradnika, praćen sa puno pitanja, skandala i upitnih izvedbi. No, svi naredni radovi, koliko god bili impresivni i potkovaniji, For Emma, Forever Ago ostaje ona jednostavna, dirljiva priča kojoj se valja vratiti s vremena na vreme, tamo negde u lovačkoj kolibi na kraju Viskonsina. Ploča ima svoje predahe, pitanja, odgovore i greške, ali nudi nešto što retko možemo da čujemo - jednog običnog čoveka koji nam peva o svojoj Emi. A na nama je da u ovom albumu pronađemo našu, i osetimo taj nedužni talas neukaljane boli.

Odjekivanje: The Pains of Being Pure At Heart

Fri, 06 Feb 2026 17:49:55 GMT

Odmah da rezimiramo. Ovaj bend zvuči isto kao i milion drugih bendova, i to ne samo zbog zvuka i estetike, već i iz pravih, muzičkih razloga. Pevač pomalo zvuči kao ženskasti vokal, jako nisko u miksu, sa gitarama koje su prenaglašene do neba, a pesme su o dečacima i devojčicama koji su u tinejdžerskim godinama puni neizvesnosti, napetosti i čekaju svoj nespretni prvi poljubac. Što bi rekao frontmen benda Kip Berman – „Zvuči kao tinejdžerska drama“.

Dakle, svi elementi su već izlizani i iskorišćeni u raznim varijantama, i šta to onda čini njihov istoimeni album tako posebnim?

Pre svega, da bismo razumeli, potrebno je da razumemo odakle oni dolaze. Pre Pains-a, Berman se mučio u kol-centru i radio marketing za kompaniju Drillteam. Provodio je vreme, takođe, teturajući se po sceni Portlanda, da bi na kraju završio u Njujorku i počeo da sluša sličnu muziku sa klavijaturistkinjom Pegi Vang, koja je radila za novi startap pod imenom BuzzFeed. Basista je tada uređivao kanadski sajt eMusic-a, a bubnjar Kurt Feldman je podučavao decu muzičkom obrazovanju. Tinejdžerske godine su već bile daleko iza njih, ali je želja za pripadanjem i negovanjem mitologije o mladosti i zaljubljenosti rasla.

Ta želja ih je i navela da 2009. godine objave ovu ploču preko Slumberland-a, koji je poznat po istom tipu stvaralaca. I sve je izgledalo kao da će biti smešteni u zaboravljenu ladicu retro bendova, i lista pesama nije delovala privlačno. Prva numera „Contender” bila je i prva pesma koju je grupa napisala zajedno. To je umereno brzo pismo od Bermana njegovom besciljnom mlađem sebi: „Video si dečake u belom kako pevaju ‘Ja sam varalica’ / Ali ti nikad nisi bio / Nikad nisi bio kandidat“, dok iza ide Pegina melodija.

Foto: Bandcamp

Od tog trenutka stvari kreću da se razvijaju i album oživljava. Slatka i brza „Come Saturday“ postavlja propuštenu žurku kao svetlo na kraju tunela. Ogromno zvučeća „Stay Alive“ nagoveštava vrstu dreampop-a koji ispunjava prostoriju, po uzoru na Creation Records – gde će grupa na kraju i završiti sa albumom Belong. Ali najveće delo istoimene ploče jeste „Young Adult Friction“, jedna pop-slatka pesma o seksu u biblioteci. Tekst je toliko dobar i zabavan: „Nikad nisam mislio da ću postati punoletan / A kamoli na plesnivoj strani“. U refrenu Berman i Vang evociraju taj momenat njihove mladosti i odgovaraju jedno drugome.

Sva ta nostalgična energija i tinejdžerska radost dodatno su podržane neizvesnošću budućnosti. „Kažeš da čekaš... čekaš od kako si rođen“, izjavljuje Berman u distorziranoj pesmi „Hey Paul“. U pesmi „A Teenager in Love“ govori se o mladosti, intenzivnim i kontradiktornim osećanjima, o devojci koja je zaljubljena u nešto što je odvaja od snova i realnih osećanja – metaforički u Hrista i heroin. Pesma ima tu jedinstvenu težinu i balansiranje između gubitka, nostalgije i tuge za nečim što je izgubljeno zbog lažnih proroka. Zatim dolazi još jedna provokativna numera „This Love Is Fucking Right!“, koja na prvu loptu izgleda kao oda incestu. No, dublje gledajući, ovo je metafora bliske veze i osećanja da je sve protiv dvoje zaljubljenih. Intimna povezanost koja u pripovedaču izaziva moralna pitanja i osećanja koja su dublja od običnih reči adolescenata.

U danima kada smo donekle odrasli, a postojanje je postalo lepljivo i obojeno čamom, ovaj album je doneo ono čega se svi sećamo i čemu se vraćamo. To je mešavina tinejdžerskih godina, mita o ljubavi mladih i zaboravljanja problema, ali predstavljena na takav način da nije sve samo slatko i melodično, već i problematično, intimno i provokativno. Zato je i nakon 17 godina ova ploča vredna vraćanja, podsećanja na strasti još uvek nerazvijenih ljudi. Kao univerzalna melodija koju smo svi proživeli, ali zaboravili ono najvažnije iz nje.

Dok ostali bendovi u prvi plan stavljaju ono lepo, slatko i brižno - The Pains of Being Pure at Heart to koristi kao samo površinski sloj da bi pokazao šta smo naučili, proživeli i osećali. Kao što samo ime ovog benda odmah stavlja do znanja, ovo je zapravo himna bolova i problema koje neiskvareno srce ima. Kasnije smo naučili da se nosimo sa problemima i rešavamo razne situacije, ali oni prvi koraci ka punoletnosti ostaće tu kao spomenik lepog sećanja na to šta sve možemo da naučimo i prevaziđemo uz pomoć strasti i neukaljanih ruku.

,,The Life of a Showgirl“ – Rekordi protiv muzike

Sun, 01 Feb 2026 17:43:37 GMT

The Life of a Showgirl je 12. studijski album američke pevačice i autorke Tejlor Svift. Objavljen je 3. oktobra 2025. godine, nakon masivnog uspeha i završetka njene svetske turneje The Eras Tour, koja je sa svojim oborenim brojnim rekordima, uključujući i 6 Ginisovih, dobila status turneje veka od strane iHeartRadio medija. Ovim ishodom prirodno je i da se podignu očekivanja novog albuma, kako javnosti, tako i dugogodišnjim fanovima.

Svift je u podkastu New Heights istakla da je album nastao u Švedskoj tokom same turneje, i da tematski prati život na sceni i iza nje. Uz producente Maksa Martina i Šelbeka, koncept albuma sveden je na pritisak od strane društva, performanse, ono šta ostaje u mislima pevačice posle nastupa, ali i trenutne veze sa njenim verenikom, Travisom Kelsijem. Dakle, ideja kojom je zagarantovano interesovanje od publike.

Foto: Mert Alas & Marcus Piggott

Pri prvom slušanju, pa i svakom posle toga, teško je povezati autorku ovog albuma sa onom koja je napisala The Tortured Poets Department, ne mogu reći zato što je ovaj album nužno loš, već zato što deluje stilski jenostavnije i konceptualno nedorečenije nego što je svaki prethodni.

Ako je do toga što su očekivanja bila previsoka, ili je marketing bio jak i precizan (verovatno je oba), utisak albuma ostaje ispod svake projekcije.

Najpoštenije je da se utisak gradi iz pesme u pesmu, jer album ima svoje vrhunce i padove.

The Fate of Ophelia odmah donosi ritam koji se dalje proseže preko celog albuma. Aludiranje na Hamleta i kontrast sa tragičnom Ofelijom je tekstualno sasvim u sklopu njenih radova. Ono što pesmu spušta jeste produkcija, koja je previše napadna. Da je ostavljeno na klaviru ili gitari iz akustične verzije pesme, utisak bi bio čistiji i emotivno ubedljiviji. Ipak, nije slučajno izabrana za vodeći i za sada jedini singl.

Asocijacije na ime Elizabet Taylor su slike starog holivudskog glamura, snažne ženstvenosti i večite inspiracije elegantnosti. Svift se ovde igra sa imenima i koristi ih kao poveznicu između života poznate ličnosti i nekoliko pogrešnih koraka u sopstvenom ljubavnom narativu. Pesma se tekstualno i produkcijski naslanja na estetiku albuma Reputation, čiji su producenti takođe Maks i Šelbek.

Opalite se osvrće na prošlost i ideju puštanja onoga što nam više ne služi. Pesma nosi lakoću, ali i ponavljanje. Izdvojila bih jedino stih This was just a storm inside a tea cup. Vokalni deo nadglašava melodijski, što je uglavnom prednost pop pesme, ali ova zvuči kao da je generički skrojena za radio. Lako je razumeti ako pesmu volite, ili je u potpunosti mrzite.

Po nazivu, pesma deluje kao balada, ali Father Figure namerno izmiče od onog što ta sintagma obično podrazumeva. Pesma gradi ideju da Tejlor, kao osoba u toj ulozi, postaje autoritet. Melodija kao da dodatno objašnjava reči. Narativ se može čitati kao rasprava dve uloge, zbog čega neki sumnjaju da je inspirisana borbom protiv Skuter Brauna za vlasništvo njenih originalnih albuma. Ova pesma je moj lični favorit sa albuma, uopšteno i jedna od njenih dražih pesama.

Često se priča da je Tejlor milenijalac u duši, ako je ova pesma zamišljena kao ironičan odgovor na takve komentare, to je verovatno jedina namera za koju ima smisla da je ona napisana. Eldest Daughter jednostavno rečeno deluje kao kolaž nasumično pokupljenih internet fraza i trendova, pa umesto duhovitosti ostavlja utisak forsiranosti. I’m not a bad bitch / And this isn’t a savage stihovi umesto smislenog, zvuče kao parodija. Kontrastni deo, nešto bolji od ostatka, pokazuje potencijal, ali ne uspeva da izvuče pesmu u celini.

Ruin The Friendship je pesma sa kojom se saosećam samo u refrenu, na čemu sam i zahvalna. Ovo je lako rečeno jedna od njenih najranjivijih pesama do sada. Pop ton definitivno prekriva težinu i poentu pesme. Poruka je bolje je čuti odgovor na pitanje nego zauvek živeti u neznanju. Kroz najsitnije detalje, otpevano je sećanje na nekoga ko je ostao živ tu preko 20 godina.

Foto: Mert Alas & Marcus Piggott

Neki će reći da stav pesme Actually Romantic samo odaje njenu nezrelost. Tekst se upire na Čarli XCX i njenu numeru Sympathy is a knife, na fino upakovan odgovor koji uopšte nije stran za Tejlor. Jedina ironija ove pesme je što se u njoj tvrdi da je takve stvari ne dotiču, cela pesma, posvećena samo tome? Rok rifovi na gitari su jedan od najboljih instrumentalnih delova celog albuma.

U pesmi Wi$h Li$t, Svift zauzima pomalo licemerski stav prema opisanim tuđim ciljevima i ambicijama. Istovremeno, njena želja svodi se na jednostavan, miran i porodičan život, ali je izraženo kroz stihove koji deluju zvučno nabacano i nedovoljno promišljeno. Sint koji odjekuje kroz produkciju mi je lično nepotreban i pojačava ceo utisak rasutog muzičkog aranžmana.

Melodijski i tekstualno Wood je po meni najbanalnija numera na albumu. Producenti su jasno ostavili naznaku da je inspiracija u duhu legendarne numere I Want You Back grupe Jackson 5. Tejlor je ovom numerom prvi put otvoreno pisala eksplicitnim tekstom. Iako sama pesma nije loša, zvuči kao da stilski leži izvođačima poput Sabrine Karpenter nego njoj. Celina deluje više kao eksperiment u ovom žanru nego kao potuno njena pesma.

Po naslovu sam zaključila da je CANCELLED! još jedna traka u stilu albuma Reputation. Melodijski se zaista uklapa u tu estetiku, ali stih Did you girlboss to close to the Sun? je nešto što bi Tejlor iz te ere, smatrala ironijom. Iako je pesma tehnički odrađena odlično, moj problem sa istom je u poruci pesme koja zvuči kao Mi smo bogati i ljudi nas ne vole pa smo zato loši. Ako to ostavim sa strane, upravo je ovo traka koja me je, kada je album izašao, najlakše uvukla u to da ga preslušam ispočetka.

Pesma Honey je mogla da bude jedna od jačih pesama na albumu kada bi se ritam uskladio u celu mekanu ideju ljubavne pesme. Sa ovakvom produkcijom, da ne znam da je na ovom, lako bih poverovala da pripada albumu Lover. Tejlor ume da se vraća sopstvenim tekstualnim motivima, dok ovde preuzima vokalnu igru sličnoj onoj u pesmi Question...? sa Midnights albuma. Numera ne ostaje posebno u sećanju nakon slušanja, ali zato deluje kao odjek već poznatih stilova koje Svift koristi.

Finalna numera The Life of a Showgirl je zapravo jedina na albumu koja zaista ispunjava ono što je pevačica najavila, iskustvo na sceni i iza nje. Sabrina Karpetner se vokalno uklapa u pesmu skoro kao da je njena. Obično su mi naslovne numere sa Tejlornih albuma među omiljenima, ali ovde mi je trebalo više od mesec dana da je uopšte ponovo pustim nakon prvog slušanja.

U poređenju sa ostatkom njene diskografije, tekstovi na ovom albumu deluju manje razrađeno i kao da im nedostaje preciznosti. Osnovna ideja zabavnog albuma jeste prisutna, ali promena njenog muzičkog stila na ovaj, pomalo razočaravajuća. Ovde se lako stekne osećaj žurbe, možda zato što je album nastajao tokom turneje, ali takođe je on objavljen znatno nakon njenog završetka, što ne deluje kao dovoljno objašnjenje.

Album mi u celini zvuči kao pokušaj Tejlor da ostane aktuelna, iako sa njenom masivnom i lojalnom publikom za takvim dokazivanjem nema potrebe, bar ne na račun kvaliteta muzike.

The Life of a Showgirl kao izdanje ne opravdava nove rekorde koje je oborio ili dugotrajno zadržavanje skoro svake pesme na top-listama.

Katabaza domaće horor-produkcije: Druga sezona „Crne svadbe“

Sun, 01 Feb 2026 16:41:13 GMT

Nova sezona serije ,,Crna svadba” emitovana je u periodu od 25. oktobra do 23. novembra 2025. godine. Druga sezona ove serije došla je nakon pune četiri godine čekanja, budući da je prva sezona odmah po emitovanju privukla veliku pažnju publike i izazvala brojne pozitivne reakcije širom Balkana. Upravo zbog tog uspeha očekivanja publike bila su visoka, što je uticalo na to da reakcije na drugu sezonu budu znatno podeljenije.

Za razliku od većinskog mišljenja publike, moj stav prema drugoj sezoni razlikuje se od preovlađujućih kritika. Iako se često ističe da se druga sezona „nije naročito proslavila“, smatram da ona nije loša, već drugačija. Najčešće zamerke odnose se na scenario koji je, prema mišljenju gledalaca, manje realističan u poređenju sa prvom sezonom. Prva sezona bila je utemeljena u motivima vlaške magije i ruralnog ambijenta, što je delovalo uverljivije i bliže realnosti. S druge strane, druga sezona uvodi elemente nadrealnog - demone, vile, tajne biblioteke i simboliku poput „crne ruke“, što je kod dela publike izazvalo osećaj otuđenja.

Foto: IGN Adria

Ipak, upravo ta promena čini drugu sezonu zanimljivom. Reč je o iskoraku ka nečemu novom, na šta publika na Balkanu nije navikla, i što istovremeno izaziva nelagodu i privlačnost. Nesporno je da je serija uspela da zadrži pažnju gledalaca, što je jedan od ključnih kvaliteta televizijskog ostvarenja.

Druga sezona dodatno produbljuje lik Ćirića i njegovo istraživanje zlog kulta zbog kojeg dolazi do samoubistava tinejdžera. Ovaj segment serije ima snažno uporište u stvarnosti, jer su slične sekte tokom vremena postojale, što seriju čini dodatno uznemirujućom. Zbog izraženije atmosfere straha, druga sezona ne ostavlja prostor za opušteno gledanje.

Serija se može opisati kao napeta i nepredvidiva, jer u svakom trenutku pomera granice očekivanog i stalno iznenađuje razvojem radnje. Glumačku postavu dodatno osnažuju Nikola Kojo, Petar Strugar i Jelena Đokić. Posebno se izdvaja Nikola Kojo, čija uloga unosi dozu humora i ironije, zbog čega je teško ostati ravnodušan prema njegovom liku, čak i ako nije bio omiljen u prvoj sezoni.

Početak druge sezone prikazuje niz samoubistava i nagoveštaj novih ciklusa zla, koji predstavljaju najveću pretnju. Pojam „katabaza“ provlači se kroz čitavu seriju i ima ključnu simboličku ulogu. Gledalac koji seriju posmatra pažljivo može uočiti paralele sa stvarnim životom, što dodatno pojačava osećaj nelagode. Ukoliko se serija gleda površno, dublji slojevi scenarija ostaju neprimećeni, ali upravo u toj slojevitosti leži njena najveća vrednost.

Kraj ostaje nejasan i ostavlja utisak nedovršenosti, čime se kod gledalaca jasno oseća potreba za trećom sezonom u kojoj bi se započete priče i simbolika u potpunosti razrešile. Uprkos podeljenim reakcijama publike, druga sezona ,,Crne svadbe” uspeva da zadrži napetost, atmosferu i autentičnost, pomerajući granice domaće televizijske produkcije. Njena vrednost ne leži u realističnosti, već u hrabrosti da se isproba drugačiji narativni pristup, što ovu sezonu čini značajnim, iako kontroverznim, nastavkom serije.