TopVesti_1

Odjekivanje: Foreign Tongue

Mon, 20 Jul 2026 18:45:06 GMT

Koliko je kul pričati u 2026. godini o novom albumu Rolling Stons-a? Poprilično, jer ovi ljudi ne samo što imaju više od osam decenija, već su bend koji je aktivan već više od 60 godina. Oni su anomalija u pop kulturi. Njihov rokenrol je dosegao status ikoničnosti. Svi znamo za uspone i padove Stonsa, njihove albume, pesme i legendarne nastupe. Oni ne staju - nije ih zaustavila smrt Brajana Džonsa, a bogami, evo ni Čarlija Votsa (koji se čuje na pojedinim bubnjevima sa ranijih snimanja).

Foto: Screenshot/Spotify

Pre tri godine smo imali njihov album Hackney Diamonds, i on je bio poprilično „mejnstrim“ za moj ukus i za uobičajeni osećaj koji Kotrljajuće kamenje donosi. Bio je previše produkovan i upakovan za ono na šta smo navikli od glasa Mika i bluz gitare Ričardsa. Preterali su u mnogim aspektima i delovalo je potpuno plastificirano, ali novi Foreign Tongue je po svemu mnogo bolji. Iako to definitivno nije onaj ogoljeni zvuk gitare sa mešavinom Džegerovog gegavog glasa koji smo imali šezdesetih i tamo osamdesetih, i dalje je pun rifova koji nose DNK prošlosti i mnogi delovi će vas podsetiti na ono što smo već čuli. To je veoma dobro, mislim da nam fali novih stvari poput ove i uvek se obradujem čuvši nešto poput „Rough and Twisted“ (pesme kojom otvaraju album).

U dosta pesama se i te kako oseća uticaj modernog doba i nove muzike, a na neki način je takva i pesma „In The Stars“. Ona ima tu neumornu energiju Džegera sa njegovim potpisom kada otpeva reč „scream“, ali definitivno sa pop osećajem koji se prožima kroz klavir i „clean“ gitaru. Akustični deo albuma se polako otkriva kod pesme „Ringing Hollow“. Izuzetno smislena pesma, koja daje taj osećaj zadimljene prostorije u kojoj je glavni lik čovek koji autostopom ide kroz Ameriku, izgubljen u sopstvenom životu. Možda je kompozicija prosta, ali taj pozadinski vokal Kita Ričardsa sa svojom peskovitom bojom glasa dodaje na osećaju hrapavosti vremena koje je prošlo.

Tu je i obrada pesme Ejmi Vajnhaus „You Know I'm No Good“. Jednostavnija verzija od originala, ali daleko od lošije. Od svih pesama na albumu, ovu sam najviše puta ponavljao. I0ma udicu u toj melodiji i toj energiji koju Stonsi znaju da prenesu. I Kit Ričards je dobio svoju baladu „Some Of Us“. Nekako ova kompozicija dođe sa tolikom tugom. Svi znamo kakav je život vodio, koliko mu je godina i da zbog njegovog zdravlja nema nove turneje. Kao da je ovo njegovo pismo i oproštaj od fanova. Možda će i posle ovoga biti novog albuma (što su u neku ruku i najavili) i možda će ih biti još mnogo, ali svaki put kada se čuje Kit, kao da je poslednji. Njegove reči su mnogo teže od Džegerovih, jer ih mnogo ređe čujemo.

Ploča se završava sa još jednom obradom, „Beautiful Delilah“, a ovog puta reč je o velikom Čaku Beriju. Stonsi se poslednjom pesmom vraćaju svojim korenima i bluzu iz kog su i izrasli u ovo što su danas. Poput jedne ode ljudima koji su ih oblikovali. Album traje sat vremena i dva minuta, što je malo previše i ima dosta stvari koje su mogli da zarežu i dobiju 45 minuta jednog skroz korektnog niza. Sve u svemu, možda nismo dobili novi Let It Bleed, ali ću moći da kažem kako sam živeo u vremenu kada je izašao jedan sveži album Rolling Stons-a. A oni, kao i uvek, ni malo ne manjkaju u energiji i dobrom starom rokenrolu.

Centar Novog Sada u ritmu džeza

Fri, 10 Jul 2026 17:59:40 GMT

Prvo veče Novosadskog džez festivala, održano u petak 3. jula, okupilo je veliki broj ljubitelja džeza na nekoliko lokacija u centru Novog Sada. Tokom večeri publika je imala priliku da prati program koji je obuhvatio slušaonicu posvećenu Majlsu Dejvisu, nastupe domaćih i međunarodnih izvođača, kao i glavni koncert večeri u Letnjem bioskopu Kulturnog centra Novog Sada.

Program je počeo u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada, gde je organizovana slušaonica „Miles Davis Listening Lounge“, posvećena jednom od najznačajnijih džez muzičara 20. veka. Posetioci su razgledali izložene vinilne ploče, razgovarali o stvaralaštvu Majlsa Dejvisa i pripremali se za nastavak večernjeg programa.

Nakon uvodnog programa festivalska atmosfera preselila se na otvorene gradske lokacije. U isto vreme održani su koncerti sastava Deep Steady na Katoličkoj porti, kvarteta Valerije Šurgaline u Njegoševoj ulici i seksteta Borisa Hložana u Ulici Laze Telečkog. Mnogi posetioci obilazili su više lokacija kako bi tokom jedne večeri poslušali nekoliko različitih izvođača. Na trgovima i ulicama okupljali su se prolaznici koji su zastajali da poslušaju muziku, dok su se među posetiocima mogle videti i porodice sa decom. Aplauzi između kompozicija i nakon upečatljivih solo deonica pratili su gotovo svaki nastup.

Među posetiocima bio je i Jovan Bajić, koji Novosadski džez festival posećuje već nekoliko godina. Kako kaže, upravo ga raznovrstan program iz godine u godinu vraća ovoj manifestaciji.

„Ovde dolazim već godinama. Sviđa mi se što svake sezone mogu da čujem nešto novo, ali i da uživam u nastupima vrhunskih muzičara. Posebno mi se dopada što se koncerti održavaju na više lokacija u gradu“, rekao je Bajić.

Foto: Tijana Raičević

Centralni događaj prve festivalske večeri bio je koncert Avišaja Koena u Letnjem bioskopu Kulturnog centra Novog Sada. Prostor ispred bine bio je ispunjen pre početka nastupa, a publika je koncert pratila pažljivo, nagrađujući izvođače dugotrajnim aplauzima nakon svake kompozicije.

Festival je privukao i veliki deo omladine. Studentkinja Katarina Svorcan kaže da je ove godine prvi put posetila Novosadski džez festival i da ju je najviše iznenadila atmosfera.

„Ne slušam džez svakodnevno, ali sam došla zbog preporuke prijatelja. Atmosfera je odlična i baš mi se sviđa sadržajnost programa i što možemo da prošetamo od jedne do druge bine i čujemo nekoliko različitih bendova za jedno veče“, rekla je Svorcan.

Po završetku glavnog koncerta deo publike vratio se na Katoličku portu, gde je program nastavljen nastupima sastava Jazzysad i trubačice Milene Kasado. I u kasnim večernjim satima ispred bine su se zadržavali brojni posetioci, dok su prolaznici zastajali privučeni muzikom koja je dopirala iz centra grada.

Sudeći po posećenosti i reakcijama publike, prvo festivalsko veče proteklo je u znaku dobre atmosfere i velikog interesovanja za program. Koncerti na više lokacija pretvorili su centar Novog Sada u otvorenu muzičku scenu, pa su, osim verne festivalske publike, u programu uživali i brojni slučajni prolaznici koji su se tokom večernje šetnje zadržavali ispred bina.

Folklor, tradicija i zajedništvo – Održana 29. Republička smotra folklornih ansambala sela Srbije u Kličevcu

Tue, 07 Jul 2026 08:43:12 GMT

Pesma, igra i narodna nošnja obeležili su i ove godine Republičku smotru folklornih ansambala sela Srbije (SFAS), koja je tokom dve večeri okupila brojne učesnike i posetioce u selu Kličevac, nadomak Požarevca. Ova manifestacija, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i Grada Požarevca, po 29. put je pokazala koliko su tradicija, zajedništvo i folklor važan deo kulturnog identiteta Srbije.

Program je počeo 27. juna, u 20 časova, svečanim defileom domaćina i učesnika koji su nastupali prvog dana SFAS-a. Oni su prošetali kroz selo i ukratko se publici predstavili isečcima iz svoje igre, kako bi ih zaintrigirali da ostanu do kraja programa. Ovogodišnja smotra imala je i humanitarni karakter, jer su se prodajom domaćih proizvoda i rukotvorina koje su pripremili udruženja žena iz Kličevca i okolnih sela prikupljala sredstva za malog Jakšu.

Ove godine SFAS je okupio preko 400 učesnika, a takmičili su se folklorni ansambli iz Stamnice, opština Petrovac na Mlavi, Omoljice, opština Pančevo, Vreoca, opština Lazarevac, Jovca, opština Ćuprija i Žarkovca, opština Ruma, nastupom prvog dana. Drugog dana smotre učestvovali su i Lugavčine, opština Smederevo, Bagrdana, opština Jagodina, Novih Kozaraca, opština Kikinda, Sikola, opština Negotin, Bačine, opština Varvarin i Gornje Batočine, opština Batočina. Stručni žiri činili su etnomuzikološkinja Mirjana Drobac, viši savetnik etnografskog muzeja u Beogradu Miroslav Mitrović i koreograf Srboljub Ninković.

Foto: Sofija Stefanović

Dok se druge večeri, 28. juna, nakon nastupa preostalih takmičara čekala odluka žirija, publiku je zabavljao trubački orkestar Dragačevske trube. Iako je većanje žirija potrajalo, to nije pokvarilo dobru atmosferu SFAS-a, gde su se različiti ansambli na samom kraju večeri, uz odlično zasvirano užičko kolo Dragačevskih truba, uhvatili u igru i zajedno sa publikom, uprkos visokim temperaturama i umoru, istrajali u kolu koje je trajalo preko deset minuta.

Pobedu je na kraju odnelo Kulturno-umetničko društvo Žika Lazić iz Lugavčine, druga nagrada pripala je Kulturno-umetničkom društvu Petar Kočić iz Novih Kozaraca, a treće mesto osvojilo je Kulturno-umetničko društvo Sveta Milanović Pote iz Bagrdana.

„Očuvanje folklorne tradicije sela Srbije kroz ovakve manifestacije, kao što je SFAS, predstavlja blago naše tradicije i kulture, ne samo zato što su retkost, već i po pravoj, istinskoj vrednosti. Današnjoj omladini baviti se folklorom često nije IN i u trendu, a lično smatram da je bavljenje folklorom pre svega deo kućnog vaspitanja, zato je glavni zadatak na roditeljima da upišu decu na folklor, kako bi imali najlepše uspomene, naučili šta znači zajedništvo, ali i sačuvali deo svakog od nas i u amanet ostavili narednim generacijama“ istakla je Jelena Dragomirović, jedna od članica Kulturno-umetničkog društva Milenko Stojković, koje je uz Centralni Savez amatera Srbije i Mesne zajednice Kličevac organizator SFAS-a od njegovog početka.

Program je zatvoren gromoglasnim aplauzom i vatrometom, uz napomenu voditelja da u kalendarima sačuvamo datum za sledeći, jubilarni, 30. SFAS.

Frankenštajn – Genijalnost, ludilo i vizuelna raskoš Del Torovog sveta

Thu, 02 Jul 2026 13:44:26 GMT

Da li je ljudskost stvar prirode ili izbora i gde leži granica između ambicije i ludila, pitanja su na koja Frankenštajn (2025) ne daje jednostavan odgovor. Del Torova adaptacija istoimenog romana Meri Šeli donosi priču o naučniku opsednutom stvaranjem života, ali pre svega o posledicama njegove težnje da prevaziđe granice ljudskog.

Premijera ovog dva i po sata dugog naučnofantastičnog hororaodržana je 30. avgusta na Filmskom festivalu u Veneciji, dok je široj publici postao dostupan 7. novembra na Netflix-u. Film je brzo stekao veliku popularnost i dobio uglavnom pozitivne kritike, što potvrđuju i nominacije za pet Zlatnih globusa i devet Oskara.

Del Toro započinje priču na nepomičnom brodu, okruženim ledom, u blizini Severnog pola. Posada pronalazi Viktora Frankenštajna (OskarAjzak), iscrpljenog i iznemoglog, koji lovi svoje stvorenje (Džejkob Elordi) što predstavlja samo okidač za dalji narativ. Film je podeljen na dve celine, dve različite strane istog novčića, u kojima Viktor i čudovište prepričavaju svoju životnu priču kapetanu broda. Ova narativna podela omogućava gledaocu da sagleda i Viktorove unutrašnje dileme kao i emotivni sklop čudovišta.

Foto1: preuzeto sa Vikipedija stranice "Frankeštajn"

U prvoj polovini filma fokus je na Viktoru Frankenštajnu, koga Oskar Ajzak donosi s izuzetnom intenzivnošću. On je prikazan kao naučnik čija se genijalnost opasno približava ludilu, a ambicija prerasta u opsesiju da stvori život. Del Toro, međutim, ublažava njegov „kompleks Boga“ vraćajući se u Viktorovo detinjstvo, gde očeva hladnoća i nedostatak empatije oblikuju koren njegove potrebe za kontrolom nad životom i smrću. Gubitak dinamike, koji je povremeno primetan, brzo pada u zaborav kada se u centru pažnje nađe Džejkob Elordi kao čudovište, i film tada prerasta u pravi rolerkoster emocija. Od ranjivog i uplašenog deteta zarobljenog u telu čudovišta koje ne razume svet, suočenog sa surovošću ljudske prirode, odbačenošću i nasiljem, do bića koje samo postaje nosilac tog nasilja; njegov put, čini zločine koje počini još tragičnijim i, paradoksalno,nevinijim. Pored njih dvojice, Mija Got i Kristof Valc u ulogama Lejdi Elizabet i Harleandera zaslužuju posebnu pohvalu za upečatljive i precizno odmerene uloge.

Ne može se poreći da film vizuelno u potpunosti uvlači gledaoca u svoju priču, što je možda i njegov najveći kvalitet. Kostimografija je besprekorno izvedena, kostimi doprinose da likovi deluju gotovo opipljivo, dok je scenografija prepuna pažljivo oblikovanih detalja, stvarajući utisak da film raspolaže neograničenim budžetom. Ipak, naglašena estetika povremeno odvlači pažnju od same radnje. Važno je napomenuti i da, ukoliko očekujete film prepun jeze i “jumpscare” momenata, ovaj film nije za vas. Iako Frankenštajn nije klasičan horor, odsustvo horor elemenata je uočljivo.

Frankenštajn je više od pukog horora ili naučnofantastičnog spektakla, to je vizuelno raskošna, emocionalno teška i filozofski složena priča o ljudskosti, stvaranju i odgovornosti.. Reč je o delu koje ne plaši, već podseća da pravo čudovište ponekad ne mora biti stvoreno u laboratoriji. Iako ima svojih mana u vidu tempa, neuravnoteženosti između žanrova, svakako se može reći da je jedno od najistaknutijih umetničkih ostvarenja 2025. godine.

Treće izdanje filmskog festivala „RAZMENA“

Sun, 28 Jun 2026 18:59:18 GMT

Međunarodni studentski festival kratkometražnog filma „Razmena“ po treći put iznedrio je najbolje filmove iz različitih krajeva sveta. U Novom Sadu gledaoci su imali prilike da uživaju u selekciji animiranih, dokumentanih i igranih filmova. „Razmena“ je i ove godine tri dana prepunih emocija zatvorila dodelom nagrada za najistaknutija studentska dela.

Žiri je prilikom odabira naglasio da je primat dao priči, pa tek onda majstorstvu. S toga, nagrade na ovogodišnjem festivalu poneli su filmovi „Uspavanka“ (Ciucciarella), „175“ i „Razbijena magija“ (Rozczarowani).

foto: Sara Anđelić

Dodeli nagrada prisustvovala su tri člana žirija koji su uručili nagrade. Organizatori festivala navode da zbog „ignorisanja od strane države i nedostatka sredstava, nisu prisustvovali u punom sastavu“.

Nagrada za najbolji film dodeljena je filmu „Razbijena magija” (Rozczarowani) Platona Ogareva i Marcjane Lelek iz Poljske. Film prati Magdu i Ščepana – mladi par koji prolazi kroz tešku krizu u svojoj vezi. Te pomoću mađioničara, Ščepan pokušava da reši problem i vrati staru iskru, ali to polazi po zlu. „Vešto balansirajući komediju i dramu, kroz vrhunski ritam, kompoziciju i rad s glumcima, ovo ostvarenje nudi kohezivno i uverljivo filmsko iskustvo. Posebno ga izdvaja hrabro i suptilno istraživanje univerzalne teme kako nečiji pokušaj vraćanja magije u vezu otkriva ranjivost i potrebu za autentičnom povezanošću, ostavljajući publiku sa pitanjima koja odjekuju dugo nakon špice”, istakao je član žirija Adem Tutić.

Za najbolju kameru nagradu je odneo film „175” – Seper Nosrati iz Švedske i direktorka fotografije Sofia Berg. „Cela priča teče u jednom neprekidnom kadru, ni u jednom trenutku ne ispušta napetost. To je redak podvig, a ovde je izveden s potpunom kontrolom. Upotreba svetla i prostora nije tu da bi se divili majstorstvu nego da iz same slike izvuče ono što priča suštinski nosi – sukob skrivenog izloženog, strana i pogleda. Fotografija ovde ne prati radnju, ona diše, i sveže neprekidan gotovo nevidljiv dijalog”, pročitao je Tutić.

U selekciji animiranih filmova, članovi žirija istakli su da nije bilo lako izabrati najbolji animirani film. Ipak, kako navode „jedan je definitivno ostavio veliki utisak, tako da smo na kraju jednoglasno doneli odluku“.

Nagradu za najbolju animaciju ponela je “CIUCCIARELLA” (Uspavanka) koju su radili grupa autora: Muračioli Elea (Muraccioli Eléa), Prust Leja (Proust Léïa), Soro Astrid (Soreau Astrid), Mar Matirea (Mare Matairea), Luc Matje (Lutz Mathieu) i Vezine Pol (Vezinet Paul). Priča je o devojci i ovci Mina, njihovom odnosu, dubini emocija, i snazi koju nose u sebi. Ovca odlazi, dok je devojka ljuta i razočarana zato što je ostavlja.

Tokom sva tri dana okupljeni su pre svega u sali Radničkog doma u Novom Sadu imali priliku da pogledaju prvo animirane, a onda i igrane kratkometražne filmove. Nakon svakog filma, usledio bi aplauz, a gledaoci bi na neke filmove reagovali emotivno, uz neku suzu, ali i osmeh. Naizmenično su se menjala raspoloženja u skladu sa filmovima. A filmovi su se smenjivali prilično brzo, i taman kada pomislite da ste shvatili njegovu zagonetku – prelazite na sledeću. Ono oko čega su se gledaoci složili jeste da su filmovi kvalitetni, raznoliki i da se bave vrlo dubokim temama koje oslikavaju današnje vreme.

„Oseća se da se u celom svetu dešava jedna velika promena i jedna velika kriza. Prava umetnost to uvek i oslikava. I zaista svaki od ovih filmova na neki svoj zanimljiv način to pokazuje“, istakla je jedna od posetilaca.

Takođe, istakli su i to da su filmovi „iznenađujuće dobrog kvaliteta“ za studentski festival i da su uspeli „da sa malo postignu mnogo”.

Publika i studenti mogli su uživati i u dva masterklasa održana na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Masterklas, održan drugog dana festivala kratkometražnog filma, držao je nagrađivani reditelj i scenarista Želimir Žilnik koji je naglasio da je „među svim umetnostima, film najsavršenija vizuelna umetnost čovečanstva“. Gospodin Žilnik podelio je sa okupljenima svoje iskustvo u filmskoj industriji. Od svojih početaka – opisujući društveno-politički kontekst Jugoslavije 50-ih pa kasnije – Žilnik je bio povezan sa filmom. Na malom ekranu gledao je prve kaubojske filmove. „Nama klincima, ekran je bio prozor u svet“, istakao je reditelj.

foto: Tamara Bogunović

„Značilo mi je da čujem kako je on počeo, kako je ušao u sve bez previše planiranja. Nešto ga je povuklo jednostavno da se bavi time“, navodi Miljana, studentkinja Akademije umetnosti.

Kao mladić redovno je bio u kino klubu gde su se okupljali ljubitelji filma. Tada ni mogućnosti filma nisu bile kao danas. Prema njegovim rečima, postojale su dve Arifleks kamere koje su snimale filmske žurnale i Tita. Sama montaža je trajala neuporedivo duže u odnosu na danas, zapravo je kao fijaker i avion, kako kaže reditelj.

Odgledavši jedan kratak isečak iz njegovog kratkog filma „Lipanjska gibanja“, sa studentima je razgovarao i o procesu nastanka istog i objasnio detalje.

Studenti su imali i priliku da film „Nisam sam“ svojih kolega sa Akademije upravo reditelj Žilnik pogleda sa njima, a onda i da im kaže svoje mišljenje i udeli savet.

„On je za naš dokumentarni film bio inspiracija jer je i on snimao studentski protest i pokret u svoje vreme. On se u svojoj mladosti sam bavio cenzurom pa je i to između ostalog razlog zašto smo ga pozvali”, navela je Miljana.

Na projekciji smo videli filmove koji su doneli na platno životopise ljudi iz svakodnevnog života kroz prizmu njihovih iskustava, razvoja, uspona i padova – kulinarske šefice ili bake u Kini ili ratnih volontera u Arcahu. Prikazali su i kakav značaj ima društveni angažman kroz fondaciju Jamal i pozorište U. Publika je mogla da vidi nešto veću upotrebu 3D animacija nego prvog dana. Pomoću njih, animirani filmovi su prikazali posledice tehnologije ili neki distopijski svet. Sa druge strane, igrani filmovi su se bavili pitanjem očuvanja tradicije, jezika i običaja.

Trećeg dana „Razmene“ masterklas održao je filmski producent Goran Filipaš. „Od opreme je važnije da imas poriv da snimaš dokumentarac“, rekao je Filipaš studentima na svom masterklasu i dodao da je i ajfon luksuz danas, a da je važnija sama priča.

foto: Kristina Savić

„Imate telefone, možete svi da donesete po jedan metar posle svakog protesta. Uzmite telefone, ne morate da imate ništa raskadrirano, ni školski i snimajte film“, istakao je Filipaš.

„Taj materijal“, dodao je, „daće neku inspiraciju ili ništa. A na osnovu toga dalje će biti jasno šta nam zapravo treba za prvi kadar.“

Istog dana bile su i završne projekcije. Prvenstveno, dokumentarnih kratkih filmova. Imali smo priliku da odgledalo mnogo mračnih filmova nalik crnom talasu, sa snažnim emocijama i dubinom priče.

Projekcijama je prisustvovala i Nina Lazić, autorka filma „Za milion godina“, pa je nakon odgledanih filmova izdvojila „Оlimpijsko smeće“ (Olympic trash) kao svoj omiljeni. „Volim kada je nešto kratko i kada ima suštinu. Ne priča puno, a sve je rekao“, istakla je Nina.

„Razmena” je međunarodni studentski festival kratkometražnog filma koji je ove godine održan od 19. do 21. juna u Novom Sadu. Ovaj festival je od velikog je značaja za razvoj kulture i budućnosti kratkog filma u Srbiji. Studentima u Srbiji svakako donosi ogromne mogućnosti razmene iskustava, upoznavanje novih kolega sa različitih velikih umetničkih fakulteta i škola širom sveta. To otvara i vrata buduće saradnje, razvoju filma i kod nas i u drugim zemljama. Jer, kako kaže Goran Filipaš, film će preživeti, jer je umetnički format.

Queer Cinema for Palestine - " Mir protiv Palestinaca u novoj Srebrenici "

Thu, 18 Jun 2026 06:52:43 GMT

Javni prostor je preplavljen različitim vrstama intenzivnog besa do mere da racionalna debata postaje neizvodljiva. Sa hirovitom publikom se danas mediji ne mogu boriti koherentnošću i pouzdanošću dok vlada kensel kultura i logika rejdžbejtovanja. Ljudi na internetu danas, u osećaju opšte ugroženosti, više ne traže informacije, već emotivni podsticaj i konflikt.

U takvom društveno-političkom ambijentu, umetnički film svakom gledaocu pristupa individualno, budeći u njemu empatiju i kritičko mišljenje. U četvrtak 11. juna je uprostorijama „Omladinskog centra CK13“ održana projekcija kratkih filmova u okviru međunarodnog filmskog događaja Queer Cinema for Palestine. Prikazani su politički filmovi koji se bave životom u ratom pogođenoj Gazi, a mnogi od njih ispričani su iz perspektive kvir autora i autorki.

Foto1: preuzeto sa instagram profila @mladi_medijskapismenost

TLVFest je jedan od najvećih LGBTQ+ filmskih festivala na Bliskom istoku. Organizacija Queer Cinema for Palestine tvrdi da festival, uz podršku izraelskih institucija, služi kao primer „ pinkvošinga “ - isticanja LGBTQ+ prava radi poboljšanja međunarodnog imidža Izraela, dok se manje pažnje posvećuje položaju Palestinaca i izraelskoj vojnoj politici. Kada politički akteri instrumentalizuju gej i trans identitete kao politički alat za ostvarivanje drugih ciljeva, to pokazuje koliko opasni mogu biti kompromisi i oportunizam u politici. Zbog toga pozivaju umetnike da ne učestvuju na TLVFest-u dok traje izraelsko-palestinski sukob i dok se ne promene određene državne politike.

Filmski festival u Crnoj kući privukao je veliki broj gledalaca otvorenih za priče autora koji su kroz svoja ostvarenja podelili iskustva života u zemljama zahvaćenim ratom, kao i okolnosti koje su ih primorale da napuste svoje domove. Projekcija filmova o Gazi u novosadskom Omladinskom centru CK13 pokazala je kako globalni sukobi sve češće postaju tema lokalnih kulturnih događaja. Kroz priče autora i autorki koji su govorili o ratu, raseljavanju i iskustvu napuštanja svojih domova, publika je dobila priliku da sagleda ljudsku stranu sukoba koji se odvija hiljadama kilometara daleko.

Takvi događaji posebno privlače mlađe generacije. Mladi u Srbiji danas odrastaju u vremenu koje se često opisuje kao postideološko. Oblikovani pandemijom korona virusa, ratovima u Ukrajini i Gazi, klimatskim izazovima i ekonomskom neizvesnošću, oni retko nastupaju kroz tradicionalne ideološke okvire. Ipak, to ne znači da među njima ne postoji interesovanje za društvena i politička pitanja.

Naprotiv, upravo su mladi generacija koja će najduže živeti sa posledicama odluka koje se danas donose, zbog čega se sve češće uključuju u rasprave o globalnim sukobima i pitanjima ljudskih prava kroz kulturne događaje, tribine i aktivističke mreže.

U tom širem kontekstu, nalaze se i različite interpretacije i političke poruke koje prate slične programe, uključujući i deo LGBTQ+ aktivističke scene, koja u ovakvim događajima prepoznaje prostor za artikulaciju pitanja solidarnosti, prava manjina i kritike različitih oblika diskriminacije. Istovremeno, unutar LGBTQ+ zajednice ne postoji jedinstven stav o političkim sukobima ili metodama delovanja, pa se paralelno mogu čuti i drugačija mišljenja o granicama kulturnog aktivizma.

U tom smislu, projekcija u CK13 bila je više od filmskog programa – bila je povod za razgovor o tome kako globalni događaji, različite interpretacije ljudskih prava i savremeni aktivizam oblikuju lokalne zajednice i političku svest novih generacija.

Odjekivanje: Origin of Symmetry

Fri, 05 Jun 2026 11:44:22 GMT

Jedan od albuma koji je odigran kao tinejdžerski realizam, ali onako, sve sa bukom. Gde se gitare i bubnjevi bore do poslednjeg daha i za zeru prostora, ne bi li dosegle vrhunac. Ovako iz daljine ljudi bi rekli da je uspeo u velikom Londonu, ali ne - ova ploča se upravo izgradila na onima iz provincija. Na prokletim sudbinama adolescenata, kojima je posle pušenja i alkohola jedino utočište bila ovakva muzika. Odmah tu iza prikrajka gde se nalazi Radiohead, našao se i Muse sa svojim drugim albumom (i mora se reći da je dosta toga “pozajmljeno” od Toma Jorka).

Kao ekipica iz šaraga na ekskurziji sklopljeni su Met Belami, basista Kris Volsenholm i bubnjar Dom Hauard. Predstavivši se prvim projektom ultra agresivno i toliko okićeno, danas ni sami ne vole svoj prvi album. U drugom su isto tako zadržali te kičaste elemente i krenuli tematikom koja je za sve radio stanice delovala kao teorija zavere. Svemirske teme, polomljena srca i agresija koja puca na sve strane.

Foto: screenshot/Spotify

Prva pesma “New Born” je ta koja je rekla: “Okej, sada se spremite na vrištanje i buku”. Proste melodije i gitare su prenaglašavanjem pretvorili u jednu vrstu putanje za buduće fanove Korna i tehna. Zapravo, čitava karijera im je izgrađena na tim dodacima koji su samo išli dalje i dalje. Poput nekih ludih naučnika koji su svojom super produkcijom radili da unaprede obične pesmu u nešto što je “Plug in Baby”. Mnogo “magičnih” mitova iz ruralnih delova Engleske postoji u vezi sa njom, ali jedno je sigurno tačno da je virtuoznim rifovima Belami ovde uspeo da stvori distopijsku atmosferu pevajući o raspadanju svog srca. O radio uspehu ove pesme ne treba ni govoriti, toliko neveštih prerada ima nakon više od dve decenije od izlaska.

Ako je pesma “Plug in Baby” trebalo da ih proda i proslavi, onda je “Citizen Erased” trebalo da ih otvori. Koliko god su eksperimentisali i probavali da spakuju ludost , prelazak iz suptilnog klavira u "zidove buke” na ovoj pesmi je muzička reprezentacija nervnog sloma. Mnogi fanovi smatraju da je upravo ovo njihova najintimnija pesma. Što zvuči pomalo ludo imajući u vidu zvučni ringišpil koji se ovde odvija, ali on uvek odlazi tačno i precizno gde treba. Kovitlac emocija i svemira, koji kada bismo pratili tekstove, na neki način govori o jednoj ljubavi. Pričaju priču iz ugla jednog negativca, a ne žrtve.

„Da nije bilo Mjuza“, rekao je jednom Belami, „mislim da bih bio opaka, nasilna osoba.“ A to je muzika, to je zapravo pravi način da se loše emocije usmere. Na kraju krajeva, tako je i rok postao kulturna baština i u jednom trenutku najveći žanr. Origin of Symmetry je buđenje te skrivene adolescentske manije i ukletog razmišljanja, ali oni to nikada nisu propagirali, već su napravili utočište bez koga bi ove misli samo porasle. Ovakvi bendovi će uvek da na ovaj ili onaj način spašavaju živote, umirujući te tinejdžere, dok nastoje da naprave jedan “beton” album. Ne predajući se i ostajući do kraja antagonisti - Muse.

Odjekivanje: Wolfgang Amadeus Phoenix

Fri, 29 May 2026 13:20:08 GMT

Grad Versaj nam je podario dva velika imena elektronske muzike - Air i Daft Punk. Iz samog Air-a je nekako iznedren Phoenix, koji su im služili kao prateći bend. Gitarista benda, Loran Brankovic, čak je davno pokrenuo kratkotrajni bend sa dvojicom iz Daft Punk-a. No, sve to uzevši u obzir, Feniks je uspeo da stvori priču za sebe i postane veoma uspešan. Njegovi članovi su Tomas Mars (glavni vokal, bubnjevi, perkusije), Dek d'Arsi (bas, klavijature, prateći vokali), Kristijan Macalaj (gitara, prateći vokali) i Loran Brankovic (gitara, klavijature, prateći vokali).

Foto: screenshot/spotify

Ovo je bio njihov četvrti studijski album, i želeli su da zvuči drsko, bez ikakvog viška. U samom naslovu dolazi do spoja klasične evropske muzike i pop kulture. Želeli su da spoje nešto istorijsko dodajući mu nešto novo, poput elektropopa. Sama pesma „Lisztomania” koristi izraz koji je skovao pisac Hajnrih Hajne kako bi opisao delirijum i histeriju publike koju je izazvao Franc List kad god bi nastupao (kasnije se ovo isto desilo sa Bitlmanijom). Tomas Mars ovde povlači paralelu između rane pop-histerije i sadašnjosti. Govori o kulturnoj opsesiji, površnoj slavi i traženju pažnje. Potrebi da budeš u centru događaja, i o tome kako to utiče na čoveka, kako ga menja i zašto bi to uopšte iko želeo.

Album je podeljen na dva dela. Prva polovina je ona preciznija, matematički doterana. Ovde dominiraju pesme „1901” i „Lisztomania”, gde su svi aranžmani utegnuti i gde nećete videti klasične akorde, već ponavljajuće deonice koje se prepliću kako bi bile deo jednog mehanizma. U drugoj polovini, gde se prelazi u „Love Like a Sunset”, dolazi do ambijentalnog zvuka sa instrumentima koji podsećaju na nemački krautrok (poput grupe Kraftwerk). Ideja je ta da slušalac sa brzih pop melodija pređe na sporije pesme i tako ploča dobije na tišini i dubini.

Želeli su da album nikako ne zvuči američki ili poput britpopa, već da naprave nešto više evropski, sa mnogo elektronike i bitova. Za takvu ideju je zaslužan pokojni Filip Zdar, koji je pre svega insistirao da bubnjevi i bas budu najagresivniji, a da ostatak instrumenata bude prozračan. Ta dinamika je i ostala, oni jesu sve svirali uživo u studiju, ali osećaj te modernosti elektro-bita je ostao. Za samo 36 minuta svog trajanja, ova ploča je uspela da spoji ove koncepte i napravi jedan plesni niz pesama.

Wolfgang Amadeus Phoenix je veoma poletan i živ, ali takođe ispod toga krije mnoge poruke. Od nesigurnosti, emocionalnih barijera i nemogućnosti komunikacije, do geografskih motiva Rima i američke kulture u pesmi „Lasso”. Njihova priča je oduvek bila takva. Od prvog albuma „United” su se prikazali kao zabavni pop-rok bend koji će nas možda naučiti lekciju ili dve, ali njihova muzika je uvek bila tu da zabavi. Zvuči nekako prosto, ali oni sebe ne shvataju preterano ozbiljno kao mnogi muzičari, već rade ono što umeju - da pišu pesme. Ovaj album im je i dalje najslušaniji, što i ne čudi imajući u vidu kvalitet zvuka i produkcije. Sa svojih skoro pola milijarde slušanja, „1901” je primer kako spojiti melanholiju (ili nostalgiju za vremenom u kom nismo ni živeli) sa jednim „keči” zvukom.

FIST 21 „Utočište“ - Da li smo ga pronašli?

Thu, 28 May 2026 16:16:10 GMT

Dvadeset prvo izdanje Festivala Internacionalnog Studentskog Teatra (FIST) održano je od 20. do 24. maja 2026. godine, kao i svake do sada, u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i pod sloganom „Utočište“. Ovaj vrlo jasno artikulisan umetnički koncept funkcioniše kao pokušaj da se kroz umetnost razume trenutak u kojem mladi umetnici iz celog sveta misle i stvaraju. Dakle, „Utočište“ nije samo simbolički okvir, već predstavlja odnos (i otpor) mladih prema sve surovijem i neizvesnijem svetu u kojem je sve veća potreba za prostorima u kojima je moguće misliti, osećati, delovati slobodnije i drugačije a mimo straha, pritisaka, i zadatih okvira.

U vremenu koje ne ostavlja mnogo prostora za kompromis, život u dvadesetim godinama postaje izazov sam po sebi. Kada se tome doda svet koji ne nudi jasnu sliku budućnosti, već svakodnevno proizvodi slike ratova, revolucija, nasilja, društvenog raslojavanja i sistemskog urušavanja demokratije, pitanje sigurnog prostora prestaje da bude apstraktno. Ono postaje pitanje opstanka, ali i pitanje zajednice: ko nas čuva, gde se povlačimo kada više nemamo snage, i da li umetnost može da bude mesto u kojem se, makar privremeno, ponovo uspostavlja smisao.

Upravo iz tog pitanja izrastao je glavni program ovogodišnjeg FIST-a. Tokom pet festivalskih dana, publika je imala priliku da vidi predstave koje su dolazile iz različitih kulturnih, političkih i umetničkih konteksta, ali ih je povezivala ista potreba: da se kroz pozorište progovori o borbama koje oblikuju savremeni trenutak. Teme ratova, migracija, ekologije, radikalizacije, protesta, identiteta, pripadanja, roditeljstva i odgovornosti ispitivale su šta danas uopšfite znači pronaći utočište.

Foto: Jelena Gavrilović

Glavni program otvorila je predstava „Non Place” iz Grčke, izvedena 20. maja na sceni „Mata Milošević” Fakulteta dramskih umetnosti. Već sam naslov predstave uvodi jednu od ključnih linija ovogodišnjeg festivala: pitanje prostora ne u fizičkom, postojanom smislu, već prostora kao metafizičkog osećaja. „Non Place” se bavi ratom kao nečim što savremeni čovek posmatra, konzumira, komentariše i filtrira, najčešće kroz medije. Rat se pojavljuje kao slika koja do nas dolazi iz daljine, ali koja nas, upravo zbog te udaljenosti, moralno dovodi u pitanje. Predstava je otvorila pitanje naše pozicije posmatrača: koliko smo zaista pogođeni tuđom patnjom, a koliko smo naučili da je gledamo sa bezbedne distance?

Drugog dana festivala, 21. maja, u Vežbaonici 8 FDU-a trebalo je da bude izvedena predstava „Krug” ansambla iz Irana. Nažalost, zbog političke i društvene situacije u zemlji, učesnici nisu mogli da pristustvuju festivalu, pa je publika imala mogućnost da pogleda snimak predstave. „Krug” polazi od odnosa čoveka prema svetu koji ga okružuje. Predstava istražuje ljubav, odgovornost i vezu između čoveka i Zemlje. U njoj se ekološko pitanje tretira kao emotivno i telesno iskustvo, kao odnos prema prostoru koji nas istovremeno hrani i trpi. U kontekstu slogana „Utočište”, „Krug” otvara pitanje da li planeta uopšte može da ostane sigurno mesto ako se prema njoj odnosimo kao prema nečemu što je beskrajno dostupno. Krug može značiti ciklus i obnovu, ali i zatvorenost, ponavljanje i nemogućnost izlaska iz sistema koji sam sebe uništava.

Istog dana, festival nam je doneo i već dobro poznatu izvedbu „Putujećeg pozorišta Šopalović“ Akademije umetnosti u Novom Sadu, ovog puta na sceni „Mata Milošević". U okviru festivala posvećenog umetnosti kao prostoru zaštite i otpora, ova predstava zauzela je posebno mesto. Simovićev tekst već u svojoj osnovi postavlja pitanje smisla pozorišta u vremenu nasilja, straha i društvene dekadencije, a glumci iz Novog Sada dodatno su otvorili temu kroz lična iskustva izvođača u periodu studentskih protesta u Srbiji 2025. godine. Time se granica između predstave i stvarnosti pomerila: ono što se govori na sceni nije delovalo samo kao interpretacija dramskog teksta, već i kao direktno pitanje o položaju umetnika danas. „Putujuće pozorište Šopalović” je vanvremenski tekst koji nas podseća da umetnost nikada ne postoji izvan vremena u kojem nastaje. Ona može biti skrajnuta, zabranjivana, ismevana ili proglašena nevažnom, ali upravo zato ostaje prostor u kojem se, do poslednjeg dana ili izgovorene reči, može očuvati ljudskost.

Treći festivalski dan doneo je nemačku predstavu „En Atten(t)ent”, izvedenu 22. maja u vežbaonici FDU-a. Polazeći od figure Šarlot Korde, poznate po atentatu na Žan-Pola Maraa tokom Francuske revolucije, predstava se okreće pitanju savremenog protesta. Umesto direktnog nasilja, ona traga za drugačijim oblicima otpora - zajedničkim, ritualnim, telesnim - protiv autokratskih sistema. Ova predstava je možda najdirektnije povezala pojam utočišta sa političkim delovanjem. U njoj utočište nije pasivno sklonište, već prostor okupljanja, odnosno mesto iz kojeg se govori i pruža otpor. Zajednički ritual, prisustvo u sopstvenom telu i insistiranje na pojmu kolektivnog otvorili su pitanje kako se sopstveni prostor može braniti bez pristajanja na nasilje.

Istog dana izvedena je i slovenačka predstava „Biti pravi dečak”, na sceni „Mata Milošević”. Već sam naslov uvodi pitanje identiteta, očekivanja i pritisaka da se bude „pravi” muškarac. Da li si dovoljno snažan, dovoljno uklopljen, dovoljno siguran u ulogu koju društvo propisuje? Veštim preplitanjem više različitih žanrova, predstava se bavi radikalizacijom mladih, kao i popularizacijom ekstremističkih ideja - naročito, ali ne i samo u internet prostorima, gde se nasilje često prikriva mimovima i ironijiskim otklonom.

Predstava postavlja pitanje da li smo spremni da prepoznamo trenutak u kojem igra prestaje da bude igra, a internet diskurs počinje da proizvodi stvarne posledice. U odnosu na temu festivala, predstava pokazuje da potreba za utočištem često nastaje upravo iz pritiska da se uklopimo u opasne modele identiteta.

Program planiran za 23. maj otkazan je zbog protesta. Iako je reč o okolnosti koja je poremetila festivalski raspored, ona se gotovo prirodno upisala u kontekst ovogodišnjeg slogana. Festival koji govori o borbama mladih, sigurnim prostorima, otporu i društvenoj odgovornosti nije mogao ostati potpuno izdvojen iz stvarnosti grada u kojem se održava. Taj prekid je zato delovao kao neplanirani podsetnik da pozorište i stvarnost ne postoje odvojeno.

Poslednjeg dana festivala, 24. maja, u kafiću FDU-a izvedena je predstava „Yakamoz” iz Švajcarske. Ona prati dve osobe turskog porekla iz Ciriha, koje se nalaze između dva doma, ili možda bez ijednog prostora koji mogu potpuno nazvati svojim. Kroz svakodnevne situacije, konflikte, humor i nelagodnost, predstava se bavi identitetom, pripadanjem, rasizmom i iskustvom života između različitih kulturnih kodova. Za razliku od predstava koje su se bavile ratom, revolucijom ili kolektivnim otporom, ona je pokazala kako se političko upisuje u svakodnevicu. Utočište se ovde pojavljuje kao nešto što likovi traže između jezika, porodice, grada i sopstvenog osećaja identiteta.

Festival je zatvorila predstava „Pluća” u režiji Maše Pavlović, u produkciji FIST-a i Fakulteta dramskih umetnosti u Malom pozorištu „Duško Radović”. Predstava ulazi u intimni svet mladog para koji pokušava da odluči da li žele da donesu dete u svet obeležen ekološkom, političkom i moralnom nesigurnošću. Kroz njihov odnos otvaraju se pitanja odgovornosti, straha, ljubavi, (ne)sebičnosti i potrebe da se bude „dobra osoba” u vremenu u kojem ni se ni jedan izbor ne čini moralno i etički čist.

Za razliku od prethodnih godina, ove godine je festival uneo i jednu novinu, a to je da odluka o najboljoj predstavi bude poverena samim učesnicima, što se direktno nadovezuje na ideju zajedništva na kojoj je festival insistirao. Učesnici su nagradu za najbolju predstavu dodelili grčkoj predstavi „Non Place”, dok je žiri koji su činili Yanis Didaskalou, Saša Sinđelić, Mirvam Falterer, Ula Talija Pollak i Onur Kurtulmuş dodelio šest specijalnih priznanja.

Priznanje za najbolju dramaturgiju dobila je predstava „Yakamoz” iz Švajcarske. Nagrada za najbolju scenografiju i kostim pripala je slovenačkoj predstavi „Biti pravi dečak”. Priznanje za najbolji ansambl osvojio je ansambl predstavom „Putujuće pozorište Šopalović”. Nagrada za scenski pokret dodeljena je predstavi „Krug” iz Irana, dok je priznanje za multimedijalno izvođenje dobila grčka predstava „Non Place”. Nagrada za najbolji umetnički koncept pripala je nemačkoj predstavi „En Atten(t)ent”.

Kada se sagleda u celini, ovogodišnji FIST je pokazao da siguran prostor nije nešto što se podrazumeva, već nešto što se neprestano gradi kroz zajednicu, umetnost, telo, jezik i otpor. U tom smislu, pitanje iz naslova - “da li smo pronašli utočište” - ostaje otvoreno. A ako smo pronašli utočište, pronašli smo ga u sebi samima i u spremnosti da makar na kratko jedni drugima budemo sigurno mesto.

Odjekivanje: Veckatimest

Fri, 22 May 2026 12:28:26 GMT

Nakon uspešnog albuma Yellow House (2006) i zajedničke turneje sa bendom Radiohead (gde ih je Džoni Grinvud jasno nazvao svojim omiljenim bendom na svetu), Grizzly Bear je imao veliki pritisak na sebi. Čitava buka Njujorka se sručila na njih i ono što je usledilo je možda i najprepoznatljiviji, a za ovaj bend svakako i najvažniji album u indie muzici dvehiljaditih.

Foto: screenshot/spotify

Bend je počeo kao solo projekat, ali su do albuma Veckatimest stvorili zrelu strukturu benda sa četiri člana. Retko se vidi da sva četiri člana učestvuju ravnopravno u stvaranju jedne ploče. Iako je glavni čovek od koga je sve počelo Ed Droste, tu su i Danijel Rosen, Kristofer Ber i Kris Tejlor. Pored bas-gitare, pratećih vokala i elektronike, Tejlor je bio i glavni producent i inženjer samog zvuka, spojivši sve slojeve u jednu celinu koju možemo da čujemo.

Kao što to obično biva, kako bi pobegli od industrije i cele halabuke, pobegli su u ruralne delove Kejp Koda (Masačusets), u kuću bake Eda Drostea. Inprovizovanom studiju su proveli mesece snimajući kako bi uspeli da spoje prirodu sa sobom i stvore prirodan zvuk, za koji su smatrali da ga ima previše malo u muzici tog vremena.

Samu srž albuma i ideju koju su želeli da sprovedu ćete naći u njegovom imenu. Veckatimest je ime malog, nenaseljenog ostrva u Masačusetsu, koje je Ed često posećivao zbog svoje bake. Ime ostrva potiče iz jezika Indijanaca (pleme Vampanoag) i kada bismo ga morali prevesti na naš jezik, zvučalo bi nešto kao: “Mesto koje se menja”. Savršena metafora za jedan muzički album koji se stvarno menja, kako sa svakim slušanjem tako i iz pesme u pesmu. Podseća upravo na geografsko mesto koje je izolovano, mistično i toliko zabačeno da, što se više udaljavamo, sve više detalja naš um otkriva i pasivno nam šalje poruku.

Glavna “caka” u izradi bilo je korišćenje vokalnih harmonija do nivoa crkvenog hora sa indie produkcijom. No, jako je teško reći samo da je ovo indie-rok album, jer poseduje toliko elemenata popa, roka, psihodeličnog folka i čega sve ne. Nekako se vidi otvorenost ka stvaranju, a ne držanje korena i nečega što su već stvarali. Uticaji drugih bendova su toliko prisutni da ih ljudi najviše upoređuju sa Pet Sounds benda Beach Boys (koji evo slavi ove nedelje 60 godina, ali o tom albumu je teško napisati reči koje već nisu izgovorene).

Kris Tejlor je koristio napredne tehnike kako bi uhvatio akustične instrumente poput gudačkih i flauta, i oni su toliko masivni i psihodelični kroz nekoliko kompozicija. Najbolji primer nije ni jedan drugi već “Two Weeks”. Taj zarazni klavir na početku, ritam i slojevit vokal koji je stvorio globalni fenomen. Kris je uspeo da uvodni klavir pretvori u specifičan, perkusivni i svetlucavi zvuk tako što je prvo snimio klavir, a zatim preko njega nadosnimio omnikord i igračke klavijature. To je dalo taj drveni, pop sjaj koji se čuje. U refrenu dolazi do tog horskog elementa, koji čine zapravo samo njih četvorica. Snimili su se oko jednog jedinog mikrofona i na vokalnu liniju nadosnimali prateće vokale po nekoliko puta, menjajući poziciju u sobi kako bi stvorili što prirodniji eho. Za bubnjeve, prekrili su čitavu prostoriju ćebadima i tepisima da bi dobili prigušen zvuk i kako bi ritam bio što precizniji, dok su svi ostali instrumenti pušteni da odjekuju kroz celu kuću. Za neke od pesama su išli korak dalje, snimajući u crkvi St. Paul's u Hadsonu i u masonskom hramu u Bruklinu kako bi dobili taj ogroman zvuk koji crkve nude prilikom sviranja orgulja.

Još jedna pesma koja je nastala u dnevnoj sobi te kuće jeste i moja omiljena “Foreground”. Sa ovom pesmom se i završava album, onako lično i usamljeno. Umesto odjeka sobe, ovde su postavili mikrofon ekstremno blizu žica i čekića unutar klavira. Zbog toga se na snimku može čuti i prigušivanje pedala, udarac filca o žicu i škripanje. Osetljivost mikrofona je stavljena na najjače kako bi hvatali i najmanje zvukove: disanje, pomeranje tela, stolice i mir prostora u kome su. Kasnije je pesma zaokružena gudačkim slojevima, ali to jedro koje čini usamljeni klavir jeste ostalo kako bi toplo završilo jedan kompleksan i matematički album. Verzija koju preporučujem za ljubitelje ove pesme jeste “Foreground - Duyster session”, koja sa svim ovim elementima u sebi donosi tako krckav glas, koji je predivan i namenjen za jedno lično i akustično iskustvo.

Tako jedan proračunat album iz 2009. godine još uvek dobija pažnju. To je jako zanimljiva pojava, jer gotovo da i ne vidimo sličan trud u proizvodnji zvuka koji se objavljuje danas. Dobijamo slične priče i dosta umetnika voli da naglasi kako su se izolovali od sveta i proizveli ono što su oduvek hteli, ali to nije uvek potkrepljeno samim albumom. Tejm Impala je uvek voleo da naglasi kako je njegova muzika tako nastala. To je možda bila istina za njegove prve albume, no svakim novim albumom nam pokazuje sve više uticaja industrije i trendova. Što je i razumljivo s obzirom na to koliko je rada potrebno kako bi se stvorio jedan album nalik na Veckatimest. Jedan proizvod oko koga je potrebno raditi mesecima, celodnevno se brinuti za svaki detalj, a na kraju ipak iskazati svoje reči kroz melodiju. O jednoj ovako pažljivoj ploči ni ne treba govoriti, bitno je da se ona i dalje sluša.

„Razmena“: Pobuna protiv toga da mladi autori ostanu neviđeni

Sun, 03 May 2026 21:35:28 GMT

Treće izdanje Međunarodnog festivala kratkog filma „Razmena“ biće održano od 19. do 21. juna u Radničkom domu. Studenti Akademije umetnosti još jednom angažovali su se kako bi u Novom Sadu organizovali susret mladih umetnika i pružili im priliku da svoje radove prikažu pred većom publikom.

„Mesto gde novi glasovi dobijaju svoje platno. Gde se ideje razmenjuju. I gde nastaju novi filmovi“, navodi se na zvaničnoj Instagram stranici festivala o ovogodišnjem izdanju.

Foto: razmenafestival/Instagram

Pored najave, organizatori su na svojoj stranici objavili da su će festivalski program biti fokusiran na tri ključne selekcije – na igranu, animiranu i dokumentarnu selekciju, a podelili su i imena dvoje selektora. Ulogu selektorke animiranog filma imaće Mina Cvetinović Pavkov, master dramska i audiovizuelna umetnica i saradnica na Fakultetu dramskih umetnosti, dok će filmski režiser i redovni profesor na istom fakultetu, Srđan Golubović, biti selektor igranog filma.

U ovogodišnjem promotivnom videu, studenti su objasnili da su „preuzeli inicijativu kako bi osigurali da festival ostane potpuno nezavisan i slobodan u svom stvaralaštvu“ i pozvali građane na podršku ideji kreativne razmene među mladima na ovaj način.

Zainteresovani sugrađani sve informacije o festivalu „Razmena“ mogu pronaći na @razmenafestival stranici na Instagramu.

Odjekivanje: Yankee Hotel Foxtrot

Fri, 24 Apr 2026 14:07:47 GMT

Wilco je pre ovoga imao tri albuma i do tada se moglo reći da su bili jedni od osnivača alt-kantrija. Za njih je Yankee Hotel Foxtrot bio promena, nešto novo. Niko nije očekivao tako zrelu ploču koja je u sebi sadržala potpuno drugačiji zvuk sa još introspektivnijim tekstovima Džefa Tvidija. Za njihovu čudnu psihodeliju i uklopljene neobične zvuke najzaslužniji je Džim O’Rurki. Čovek koga je bend nazivao „dobroćudnim čarobnjakom” sve je izmiksao i dodao specifičnost eksperimentisanjem. Ostali članovi benda su, pored frontmena Tvidija - Džej Benet, Džon Stirat, Glen Koči i Liroj Bač.

Foto: screenshot Spotify/Wilco

Na početku, ovaj album gotovo da nije imao nikakve šanse na tržištu i bio je odbijen od strane izdavačke kuće Reprise Records (grana kompanije AOL Time Warner). Zapravo, bolje je reći da nisu imali sreće, jer nisu samo bili odbijeni od strane izdavača, nego su pale i Kule bliznakinje, 11. septembra - što je bio prvobitni plan za objavljivanje. Tako da su čekali tri meseca i ploču objavili potpuno besplatno na svojoj internet stranici. Godinu dana je trebalo da prođe da bi se Nonesuch Records “smilovao” i objavio njihov album (što je ironično jer je i Nonesuch isto tako deo AOL Time Warner-a).

No, ne leži vraže - to nije bilo jedino što se dešavalo u ovom periodu. Tvidi i višegodišnji prijatelj i član benda Benet su se posvađali i nedugo nakon izlaska albuma su se razišli, što je definitivno uticalo na pesme i aranžmane koje su stvorili. Naravno, Tvidi je ovde pokazao koliko može biti ozbiljan pesnik i koliko njegovi tekstovi znaju biti lični i mračni. On je dodao neku svoju notu, ali uvek je završavao sa onim što on zapravo jeste - optimista i jedan običan pesnik.

U pesmi „Radio Cure” on govori: „My mind is filled with radio cures/Electronic surgical words/Picking apples for kings and queens of things I have never seen/Oh, distance has no way of making love understandable”. Pokazuje koliko je zapravo udaljen, kao radio - koji označava slanje signala na daljinu. Ta daljina utiče na njegovu ljubav koju on želi da podeli, ali jedva da može sebe da drži pri svesti. Zato i ponavlja više puta da nešto nije u redu sa njim. Na kraju završava sa jednim od lepših krajeva: „Cheer up/ Honey, I hope you can”. Ostaje optimista i nastavlja da veruje u ljubav. Gitara je na svim mestima albuma naročito “drvenasta”, kao da pucketa. Što je u početku bilo kritikovano, zajedno sa zujanjem i „bazovima” (buzz), ali im je to dalo poseban imidž.

Neposredni dolazak bubnjara Glena pred snimanje albuma doneo je upravo taj, presudan, složeniji zvuk, sa njegovim preciznim i avangardnim ritmovima i minimalizmom poput Stiva Rajha. Ovakav pristup je pogotovo vidljiv na art-rok pesmama „Kamera” i „War on War”, ali i na malo psihodeličnijoj pesmi „I’m the Man Who Loves You”.

Danas, kada bismo pogledali na Spotifaju, i dalje je najslušanija pesma „Jesus, Etc.”. Jedna od onih pesama koje imaju ukus cigareta i jedne noći koja je urezana u memoriju baš zbog svoje „nespecifičnosti”. Prosta melodija i dodate violine su svakako dozvolile da ova pesma dobije svoju publiku, ali tu je i nada koju Tvidi lagano provlači kroz svaku nit ovih pesama. Kao da je želeo da napiše nešto što će i njemu pomoći da se smiri.

Izdvojio bih još pesmu „Ashes of American Flags”. Portret postmoderne Amerike (mada moglo bi se reći i sveta) koja je prepuna konzumerizma, bankomata i blagajnica koje čine čoveka praznim i strancem u sopstvenoj zemlji. Stih: „I wonder why we listen to poets when nobody gives a fuck” je posebno važan, pogotovo jer je Tvidi sam tekstopisac. Postavlja se pitanje da li je umetnost uopšte bitna ako je niko ne upotrebljava, da li je samo postala estetski lepa, bez uloge?

Prefinjeno prelazi na svoje reči i svoje stanje: „All my lies are always wishes”. Njegove reči možda jesu ponekad laži, ali su i želje. Svi mi projektujemo u glavi ono što bismo voleli da je istina, nema tu zle namere, samo bismo želeli da je sve dobro. Odmah nakon toga prelazi na njegove iskrene želje: „I know I would die if I could come back new”. Kada bi imao priliku da se reinkarnira, on zna da bi sada završio život - da krene ispočetka, neiskvaren i neukaljan prošlošću. To je ultimativna nada za iskupljenjem.

Poslednji red izražava duboku anksioznost - ako ne možemo da artikulišemo sadašnjost, kako uopšte da verujemo da će budućnost („sutra”) stići? Iako je pesma napisana pre pada Kula bliznakinja, stihovi o „pepelu američke zastave” zvuče jezivo proročki sada. Savršeno hvata osećaj tihe katastrofe unutar čoveka, dok je napolju pepeo.

Na kraju, sudbina Yankee Hotel Foxtrot nije određena u kancelarijama direktora koji su tražili hit, već u životu izvan albuma, u digitalnom šumu koji se čuje već 24 godine. Čisti trijumf umetničke tvrdoglavosti nad prostom logikom profita. Napravljen je onako kako treba - da stari dostojanstveno, i za sobom je ostavio jednu retku karakteristiku: integritet.

Odjekivanje: Aftermath

Fri, 17 Apr 2026 13:08:19 GMT

Krenuvši da pišem o ovom legendarnom bendu i njihovom albumu, koji i danas sadrži njihovu najslušaniju pesmu, malo je reći da sam osetio tremu. Iako nemam potrebu da pišem čitavu biografiju ili da objašnjavam zašto je bitno slušati ovaj album i nakon 60 godina, teško je uopšte se ukratko osvrnuti na njihovu karijeru.

Foto: wsj.com

U ovoj godini, nažalost, nećemo dobiti nove koncerte Stonsa jer Kit Ričards pati od artritisa (zvuči čudno kad se kaže, imajući u vidu šta je ovaj čovek preživeo i i dalje svirao!), ali pre samo 3 godine smo videli novi album. Što samo pokazuje koliko je svako od nas zamenjiv, s obzirom na to da je 2021. godine preminuo bubnjar Čarli Vots. No, ovi ljudi, gazeći lagano svoje godine, i dalje su tu, prisutni i daju neku nadu da će se opet pojaviti uživo. Stvarajući tako možda i najdužu karijeru u istoriji rok muzike.

Sve je počelo od tinejdžera Džegera i Ričardsa koji su želeli da zajedničku ljubav prema bluzu pretvore u bend, i Brajana Džonsa koji je, videvši da nemaju ime benda, jednostavno ugledao traku Madija Votersa na polici i pomislio da je kul ime “Rolling Stone”. Kasnije su počeli da snimaju prvi album i umešala su se dva “ne tako poznata imena”, Pol Mekartni i Džon Lenon, koji će im i napisati pesmu I Wanna Be Your Man. Upravo će ih ta imena i pratiti, jer tokom šezdesetih uvek su nekako bili drugi. Nikada nisu mogli da prestignu “fab four” (iz tog razloga neću u ovom tekstu spominjati ime tog benda) i uvek su bili viđeni kao stepenica koja za malo da dostigne plafon. Zato su na neki način dobili volju da rade šta žele i da budu najbolje drugo mesto. Uvek su u svom genu ponosno nosili taj ukus drugosti i postali onaj pravi rokenrol.

Dok su ona pomenuta četvorica iz Liverpula izgledali kao da se druže sa roditeljima, Stonsi su vukli imidž ka tome da ih vam roditelji zabrane. Postali su izvor rokenrola i sloboda koja se videla u Mikovom plesu i mimičnom glasu, Kitovoj bluz gitari i stilu oblačenja o kojima ćalci pričaju i danas. Živeli su za pozornicu i velika osvetljenja, imali su neke od najvećih koncerata svih vremena (Rio de Žaneiro sa preko milion posetilaca) i glumili oca Džeka Speroa. Ipak su i živeli sa isto toliko energije i rokenrol začina, pa su upadali u mnoge skandale sa supstancama, popularnoj Mars čokoladici na čudnom mestu, konekcijama sa Švajcarskom i velikim prijateljstvom sa Dejvidom Bouvijem. Nažalost, i jedan od prvih članova benda, Brajan Džons, 1969. godine se pridružio klubu 27.

Veoma je dirljivo pitati Gugl šta ima novo u muzici i dobiti odgovor da je “Aftermath” napunio 6 decenija, pored svih tih novih muzičara i svega što su preživeli. Oni jednostavno ne odustaju, pa osamdeset im je godina, a Džeger samo čeka novu priliku da još jednom otpleše uz Satisfaction - uprkos tome što je sedamdesetih rekao da bi radije umro nego pevao ovu pesmu sa 45 godina. Sada su svi oni poduplali te godine i rade ono što najbolje umeju - rokenrol. A ako kojim slučajem ne bude više nove turneje, nećemo im zameriti. Na kraju krajeva: “You Can’T Always Get What You Want”.

Roki, ali ne Balboa: „Project Hail Mary"

Thu, 09 Apr 2026 11:40:44 GMT

Dugo vremena nismo imali onaj dobar svemirski blokbaster koji je potkrepljen humorom, intrigama, preokretima i zanimljivim svemirskim prostranstvima koje treba istražiti. U toj branši se nalaze Interstellar, The Martian i možda još poneki u poslednjoj deceniji-dve. Jako je teško izbalansirati dobru priču, zanimljivo pisanje i lepotu svemira koju želiš da dočaraš, sve zajedno sa efektima od po par miliona dolara. No, Project Hail Mary uspeo je da napravi savršen balans između toga. Naravno, film je adaptacija knjige i time je zadatak mnogo lakši, ali opet treba napraviti film koji bi bio verodostojan pisanoj reči i treba da se prilagodi velikim IMAX platnima.

Foto: wsj.com

Režiseri ovog filma, Fil Lord i Kris Miler, imali su pre ovoga Spider-Man: Into the Spider-Verse, i čini se da im je upravo takav jedan animirani film pomogao da shvate da svi uzrasti gledaju filmove u bioskopu i van njega. Spider-Man: Into the Spider-Verse bio je veliki hit i način animacije koji su koristili je ostvario ono što je bio cilj, ali sa filmom Project Hail Mary je bilo drugačije od početka, sa ogromnim budžetom i potrebom za glumcem koji će biti prisutan u 90% kadrova. Tako je na kraju ispalo da će taj glumac biti Rajan Gosling, i on je tu ulogu zapravo izneo na način na koji je knjiga i zamislila da se desi. Bojao sam se jedino da će biti kao u filmu Blade Runner, gde je Rajan bio pomalo zanemariv po pitanju emocija i facijalnih ekspresija, ali ovde je zadobio neku notu Meta Dejmona iz filma The Martian - kombinacija drame, samoće, humora i avanturizma.

Za vreme pisanja ovog teksta, Project Hail Mary ima ocenu 8.4 na IMDb-u i jedno vreme se nalazio na Letterboxd listi top 100 filmova. Što je malo napumpano, jer se, na primer, Kjubrikov Space Odyssey nalazi na 227. mestu. Ipak, ovaj film se provlači tankom niti kroz one Spilbergove filmove kao što su E.T. ili Jurassic Park, koji su u potpunosti namenjeni svim uzrastima. Da zamislimo da odete u bioskop sa bakom i dekom, tatom i vašom decom, svako bi našao ponešto što bi ga zabavilo. Gotovo da ne postoji granica godina i time su samo proširili spektar gledalaca, a i sebi zakucali uspeh. Na kraju krajeva, od samog izlaska ovo je daleko najuspešniji Amazonov film svih vremena (ali da bude pošteno, ni ne postoje toliko dugo). Postoji još jedan faktor uspeha ovog filma, a to je nova svemirska misija "Artemis II", koja je najavljena i trebalo bi da se desi uporedo sa izlaskom ovog filma.

Da zamotamo krug i odgovorimo na ono najbitnije: da li treba da odem i pogledam ga u bioskopima? Odgovor je bez komplikacija - da! Film je vredan gledanja na platnu (naravno, ako ste već pogledali Lord of the Rings, koji su zbog 25 godina postojanja ponovo na platnu), jer dugo nismo imali film koji uspeva da izvuče toliko elemenata, a da se pritom ne pretvori u neku bezukusnu smesu ili kič. Dune i Dune 2 su nam otvorili zanimljiv svet, ali ni sam ne bih želeo njima da se vraćam. Avatar nam je prvo dao nešto veoma inovativno, da bi na kraju svakim svojim nastavkom prešao u „lep“ film i običan holivudski kič. Tako to obično biva, ali jedno je sigurno - imaćemo zanimljivu godinu bioskopa (osim novog Avatara)! Amaze! Amaze! Amaze!

Šetnja kroz istoriju: Muzej štampe i štamparstva

Thu, 02 Apr 2026 17:59:16 GMT

Novi Sad bogatiji je za jednu jedinstvenu postavku. Na adresi Vojvode Mišića 1, u bivšoj zgradi štamparije „Forum“, vrata je otvorio Muzej štampe i štamparstva.

Novi kulturni prostor smešten je u suterenu zgrade i obuhvata nekoliko tematski uređenih prostorija. U podnožju stepenika koji vode u izložbeni kutak, posetioci mogu da primete puteljak sačinjen od citata i simpatičnih misli zaposlenih u listu „Magyar Szó“. Ovaj niz reči uvodi u hodnik ispunjen trofejima, pohvalnicama i svim priznanjima koje je ovaj list dobio od svog osnivanja. Vitrina je impresivno popunjena, a u njenoj blizini je i ploča sa detaljima ovih postignuća.

Sledeća prostorija je jedna od većih u muzeju. Desni zid u celoj svojoj dužini prikazuje vremensku liniju razvoja dnevnog lista poznatog i kao „Mađarska reč“. Ključni trenuci u razvoju jasno su istaknuti fotografijama i preciznim datumima. Na ovoj strani prostorije se nalaze i razni brojevi lista od osnivanja sve do danas. Posetiocima mogu biti naročito interesantni originalni rukopisi i lični predmeti osnivača. Sa druge strane nalazi se mala foto kabina idealna za fotografisanje i stvaranje uspomena tokom posete muzeja. Prema rečima kustosa izložbe, kutak posvećen razvoju fotožurnalizma lično je uredila fotoreporterka lista „Magyar Szó“. Pored objektiva i raznih fotoaparata, ovaj deo muzeja kreativno imitira izgled mračne komore.

U nastavku se mogu videti razne pisaće mašine, kao i proces uređivanja naslovne strane dnevnog lista. Nešto više o procesu sakupljanja vesti, radu redakcije i ovom nesvakidašnjem muzeju, posetioci mogu saznati gledajući kratke informativne filmove. Oni se puštaju u malenom bioskopu u dnu suterena i vizuelno prate i objašnjavaju rad lista „Mađarska reč“.

Foto: Boris Radić

Muzej štampe i štamparstva sadrži još neke zanimljive delove. Izložena su i specijalna i vrlo neobična izdanja, koje je sastavljao ovaj dnevni list kroz godine. Tu se nalazi interaktivna tabla sa ciljem da pruži više informacija o redakciji, ali i zabavi kvizovima o svemu što se sazna tokom posete. Posebno zanimljivo iskustvo je prostorija prekrivena ogledalima i raznim primercima ovih novina od osnivanja pa sve do danas. Poslednja prostorija Muzeja je posvećena radu štamparije „Forum“, u čijoj nekadašnjoj zgradi se i nalazi sama postavka. Posetioci imaju mogućnost da proniknu u to kako je nekada izgledao proces štampanja novina. Postavljene su razne mašine za umnožavanje, sečenje, savijanje papira, kao i sto sa slovima za štampu. U ovom delu muzeja je i kutak za decu.

Posebno je istaknuta ustakljena vremenska kapsula koja sadrži pismo namenjeno budućim generacijama i broj dnevnog lista „Magyar Szó“ koji je izašao na dan otvaranja muzeja. Na samom kraju moguće je videti stakleni zid na kojem su postavljene razne poštanske markice koje „Forum“ izrađuje.

U toku je promotivni period tako da, prema rečima zaposlenih, ulaz je besplatan, ali je poželjno najaviti svoj dolazak. Muzej je otvoren svim radnim danima, a kustosi se nalaze na raspolaganju posetiocima do 15 časova.

Cilj izložbe je uputiti javnost u rad jednog od najstarijih dnevnih listova u Vojvodini, ali i pokazati kako se štampa razvijala tokom vremena. Svojom neobičnom sadržinom i netipičnom postavkom, ovaj muzej pruža sasvim drugačije iskustvo svima onima koji su u potrazi za nečim originalnim i zanimljivim.

Odjekivanje: Vampire Weekend

Fri, 27 Mar 2026 13:23:15 GMT

U prethodnim tekstovima pisali smo o raznim albumima - od novih, starih, diskografija koje su razočarale ili oduševile, ali nikada se nismo osvrnuli na jedan noviji bend kog ne zanima da stvara hitove, već živi od pravljenja albuma. Vampire Weekend je upravo takav bend, onaj koji nikada nije proizveo nijednu pesmu koja je upala na "Top Hot 100" listu, a sa druge strane, koji je pravio muziku da traje - u albumima.

Foto: Axs.tv

U svetu muzike postoje dve velike liste, jedna je „Top Hot 100“, koja pokazuje koliko je neka pesma slušana, dodavana na plej-liste, i postoji "Billboard 200" lista koja pokazuje istu statistiku, ali za ceo album (ukratko rečeno). Vampire Weekend je čak pet puta upao na Billboard 200 (i 3 puta bio prvi), ali nijedne nedelje nije ni prišao listi top 100 pesama. Što je veoma zanimljivo kao fenomen, gledajući trenutno stanje u muzici. Umetnici koji su poznati po dobrim albumima, kao, na primer, Radiohead, uspeli su makar jednom da se probiju na toj listi ili da proizvedu singl koji ostaje. Zapravo, jedini bend koji je ovo isto uradio kao „Vampiri“ jeste Slipknot. U biznisu koji se danas vodi, teško je održati karijeru i teško je finansijski održivo nemati hitove. Njihovi savremenici Imagine Dragons su 20 puta imali pesmu koja je probila top 100, sa "Radioactive" koja je ostala na toj listi celih 87 nedelja. Imamo neke od umetnika koji su pokorili „Top Hot 100“ listu, kao što je Coldplay, a opet imajući 5 albuma koji su makar na nedelju dana bili prvi. Zašto ovakav pristup i koju priču žele da ispričaju ovim?

"Neki ljudi vole da slušaju uživo nastupe, neki slušaju jednu pesmu iznova i iznova. Dok sam ja oduvek voleo albume i diskografije... Od početka sam imao ideju kuda će projekat Vampire Weekend da ide i ne bih voleo to da razočaram", izjavio je frontmen benda, Ezra Kuning. Upravo ovo je moto benda, od početka. Svojim prvencem iz 2008.godine su pokupili pozitivne kritike i pažnju javnosti, ali i pesma „A-Punk“, unatoč pojavljivanju u raznim filmovima i serijama, došla je tek do 102. mesta "Top Hot 100". Pojavili su se kao slatkasti sint-pop bend koji je eksperimentisao sa poznatim elementima u indie muzici i koji je zabavljao i imao „catchy“ zvuk. Sledeća dva albuma su brzo usledila i priča je bila gotovo ista, sa određenim promenama, kako u zvuku, tako i u samoj naraciji albuma. Najkompletniji do tada i najzreliji bio je "Modern Vampires of the City" iz 2013.godine, koji je i zvučao mnogo mračnije i kontrolisanije od ostatka. Potom je usledila tišina, ono što su sami nazvali pauza od pritiska i vreme da se sakupi dovoljno energije i kreativnosti ka novoj eri.

Ta tišina je potrajala 6 godina, što je za današnje muzičare, kakva je, na primer, Taylor Swift) nezamislivo i neodrživo, sve do ploče "Father of the Bride". Ovo je dupli album sa 18 pesama, od kojih ima mnogo psihodelije, folka, novih glasova i po prvi put neko im je gostovao u kompozicijama, što je za bend bilo iscrpljujuće. Odmah su dali do znanja da sledeći album neće imati više od 10 pesama, i tako je i bilo sa "Only God Above Us", koji je izašao 2024. godine. Njihov orkestralno najgušći i najkompleksniji album do sada, sa temama kao što su pokvareni sistem, gubitak smisla i pronalaženje lepote ponovo. Kritički najbolje ocenjena ploča od prve, ali ne leži vraže - i najmanje slušana. Kao da su namerno odbijali da budu u centru pažnje i želeli samo da napreduju kao muzičari.

Od početka, grupa Vampire Weekend se razvijala u erama, ne singlovima. Nikada nisu vijali slavu, viralni hit ili se prilagođavali momentu. Izgradili su diskografiju, onako kako su želeli i kako im se sviđala. U industriji koja nagrađuje brzinu, lako pamtljive melodije i gomilu kontenta, oni su odabrali da budu strpljivi. Nikada ne ostajući u prošlosti, u jednom hitu koji će ionako biti zaboravljen. Polako gradeći nešto što će da traje.

Karmadonna - estetika prljavog realizma

Wed, 25 Mar 2026 11:41:07 GMT

Umetnost je oduvek reflektovala stvarnost, dok kreativnost reaguje na promene u društvenom, kulturnom i političkom životu. Film se često opisuje kao „najlepša prevara na svetu“ — deluje kao ogledalo naših života, a istovremeno nudi beg u veštački konstruisane svetove. Kao moćan medij empatije, film podstiče gledaoce da sagledaju svet iz različitih uglova, brišući granicu između duboke umetnosti i utešnog eskapizma. Kamera, montaža i atmosfera doprinose osećaju da prisustvujemo stvarnim događajima, a ne fikciji.

Film se naslanja na estetiku evropskog underground i nezavisnog filma, gradeći teskobnu atmosferu u kojoj sve deluje nestabilno, osim osećaja straha za goli život. Domaća kinematografija retko je razvijala čist horor žanr, sve dok se nije pojavio film „Karmadona“, koji uvodi estetiku prljavog realizma.

Radnja filma prati grupu marginalizovanih likova uhvaćenih u začarani krug nasilja, kriminala i egzistencijalne nesigurnosti, gde granica između žrtve i počinioca postaje sve nejasnija. Kroz fragmentarne epizode njihovih života, film razotkriva brutalnu svakodnevicu u kojoj opstanak često podrazumeva moralne kompromise, a nasilje postaje gotovo prirodno stanje. Upravo u toj sirovoj, gotovo dokumentarističkoj neposrednosti, „Karmadona“ pronalazi svoj najjači izraz.

Foto: IMDb/Karmadonna

Aleksandar Radivojević, režiser i scenarista, poznat i po kontroverznom „Srpskom filmu“ snimljenom pre gotovo šesnaest godina, pokazuje da ume da pomera granice i u savremenoj kinematografiji. Granice se pomeraju ne kroz obnavljanje horora kao žanra, već kroz demonstraciju da se jezivost može graditi iz realnosti, a ne iz fantastike.

Ovaj realističan prikaz subkulture nije prošao nezapaženo na festivalima, gde je izazvao ovacije publike. Film prikazuje probleme savremenog društva, uključujući korupciju, kriminal, narkomaniju i nasilje. Likovi govore autentičnim, svakodnevnim jezikom, što pojačava utisak stvarnosti. Otvoreni prikaz tabu tema izazvao je pažnju i polemike, a film je visoko rangiran zbog svoje brutalne iskrenosti, surovog nadrealizma i hrabrosti, koju dodatno naglašava omaž prevazilazeći samu tehničku izvanrednost produkcije.

Sve u svemu, „Karmadona“ je intrigantan i dosledno realizovan projekat, koji postavlja brojna pitanja o životu i svetu, uronjenom u tranziciono sivilo postmodernog društva.

INDEKS

Sun, 22 Mar 2026 14:52:59 GMT

Šesti dan Nedelje Promene obeležilo je prikazivanje filma ,,Indeks’’ reditelja Miloša Živanovića.

Studentski dokumentarno-igrani film je omaž studentskim protestima i neprestanoj borbi za pravdu i odgovornost, a nastao je kao rezultat autorske potrebe da se umetničkim jezikom predstavi jedan od ključnih društvenih momenata. Glumačku ekipu čine mladi glumci Tamara Nikolić i Petar Lazarević, ali i dobro poznata imena poput Tihomira Stanića, Seke Sablić, Elizabete Đorevske i Bojana Dimitrijevića.

Radnja je fokusirana na period studentske borbe i na njene uspone, ali i nemile trenutke koji su, nažalost, njen neizostavni deo, poput nasilnog ponašanja policije prema studentima i građanima i provokacija pristalica vladajuće stranke. Međutim, kako film nije samo dokumentarnog karaktera, već i igranog, radnja prati i mladog studenta Luku, istaknutog i aktivnog borca za istinu i pravdu i njegov život kao sina policajca koji nema razumevanja za dešavanja u državi. Upravo kroz ovaj dinamični odnos oca i sina film uspostavlja dublju simboličku napetost između autoriteta i pobune, ličnog i političkog.

Foto: www.imdb.com

S obzirom na nepovoljnu situaciju sa budžetom, reditelj se odlučio za većinski dokumentarni pristup, zahvaljujući kome je film dobio na neposrednosti. Takođe, prema rečima reditelja, scenografija je već bila na ulicama, jer je značajan deo filma snimljen upravo na protestima u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i Beogradu, te je pod uticajem realnosti dobio autentičniju formu.

Na, može se reći, minimalo iznenađenje, film je zbog svoje tematike i poruke koju šalje kritikovan i zabranjen još pre premijere, što svedoči o njegovoj neposrednoj političkoj osetljivosti. Uprkos preprekama, prikazan je u Nišu, Beogradu, Novom Sadu, Kruševcu i Aranđelovcu, gde je naišao na veliko interesovanje publike i izazvao brojne reakcije.

Film „Indeks” ostavio je snažan utisak na publiku, vrativši sećanja na pojedine trenutke studentske borbe, čime predstavlja relevantan podsetnik na nju ali je ujedno i pokazatelj toga koliko čovek, preplavljen nizom emocija, u celokupnom tom procesu može izgubiti samog sebe. Time se „Indeks” nameće ne samo kao svedočanstvo vremena, već i kao univerzalna priča o ceni koju pojedinac plaća kada se nađe na raskršću ličnih uverenja i društvenih okolnosti.

Odjekivanje: Klaatu

Sat, 21 Mar 2026 13:48:41 GMT

Ovih dana u centru pažnje, unatoč svim ratovima, jeste „novo“ lice Benksija. Od kako je Rojters objavio kako se on zove i sve dokaze koji ukazuju da smo napokon dobili lice jednog od najvećih gerila umetnika, sve oči su uprte u njega i kao da se izgubio taj sjaj misterije. Ali to nije prvi put da vidimo umetnika sakrivenog ispod gomile neodgovorenih pitanja. Od Selindžera, Daft Punka i jednog benda za koga verovatno niste čuli - Klaatu. Grupa za koju je čitav svet mislio da je veliki povratak Beatles-a, i koja je za kratko vreme čak ušla na Bilbord 200 hitova.

Foto: Screenshot/Spotify

Pre tačno pola veka (1976. godine) prošlo je šest godina od kako se Velika četvorka raspala i ljudi su i dalje bili u šoku. No, negde sa strane, onako tiho, izašao je album bez imena, samo sa imenom benda na kaveru i sve reference su ostale neimenovane. Zasluge za produkciju i tekst bile su samo pod imenom Klaatu. Prošlo je par dobrih kritika, ali gotovo da ih niko nije kupovao. I tako bi i ostalo, da ih novinar za „The Providence Daily Journal“, Stiv Smit, nije odslušao samo zbog zanimljivog omota. Na prvom slušanju kao da je čuo bubanj Ringa Stara i nije mogao a da ne pozove njihovu izdavačku kuću „Capital Records“, koja je imala istoriju rada sa Beatlesima u Severnoj Americi. Capital Records je samo rekao kako bend ne želi nikakav publicitet i kako su samo „misteriozna grupa“ koja želi da bude poznata samo po svojoj muzici. Ovo je Stiva zagolicalo i odmah je objavio naslov novina „Da li je Klaatu zapravo Beatles?“ U trenutku kada su Smitove novine puštene u prodaju, svi su krenuli sa spekulacijama i pokušajem pronalaska definitivnog znaka da se Fantastična četvorka vratila. Radio je bio preplavljen pesmama sa albuma i sve više članaka je objavljivano o novim tragovima.

Najveći od tih tragova došao je upravo u imenu benda Klaatu. To je referenca na sci-fi klasik iz pedesetih „The Day the Earth Stood Still“, a dve godine ranije Ringo je sa svojim solo albumom napravio sličnu referencu sa svojim album-kaverom. Drugo je bilo Sunce na samom omotu, za koje su svi mislili da dolazi kao omaž pesmi „Here Comes the Sun“. Capital Records je samo nastavio da ne odgovara na pitanja i tračevi su se nastavili. Neki su bili logičniji, a neki potpuno izvađeni iz konteksta.

Klaatu je nastavio da snima pesme i objavio svoj drugi album sa orkestrom, što je dalo još više gasa zagrejanim novinarima spremnim za priču. Ali nisu svi imali isto mišljenje - „New Music Express“ je jasno izjavio kako je gluvi novinar samo pustio laži u javnost i tako započeo najluđu teoriju zavere koja nije ni imala smisla. Radio stanica WWDC završila je ovu priču tako što je njihov programski direktor Dvajt Daglas otišao do copyright centra za SAD kako bi video koja imena se zapravo nalaze iza albuma. Naravno, imena koja je našao nisu bila Lenon i ekipa, već Teri Drejper, Di Long i Džon Vološčak. Trio muzičara iz Kanade koji nisu ni lagali, samo su zaista želeli da rade na svojoj muzici bez ikakvog publiciteta. Sve što je kasnije usledilo bila je samo medijska lavina novinara koji su se upecali na Stiv Smitovo nagađanje.

Ovakva vrsta popularnosti bila je mač sa dve oštrice za bend. Oni jesu dobili veliku slušanost i popularnost, ali nakon otkrivanja istine retko ko je ostao. Posle su objavili još albuma, ali nikada nisu bili toliko popularni niti ostvareni. Ljudska mašta i želja da se Beatlesi vrate jedino je što je držalo ovu teoriju. Možda baš onda kada želimo da nađemo neki znak ili dokaz, mi ćemo ga naći i dati mu beskonačno mnogo značenja. Što je i normalno kada preduboko i predugo gledamo u neki simbol - dajemo mu pregršt ideja koje su izvađene iz konteksta ili su jednostavno puka slučajnost.

Zato, ako do sada niste videli lice i identitet Benksija, molim vas da to ne radite. Ostavite onu magiju da još kruži svetom njegove umetnosti i da Benksi ostane tamo gde je oduvek hteo - iza maske.

333 dana - Dnevnik jedne generacije

Fri, 20 Mar 2026 18:44:24 GMT

Peti dan Nedelje Promene na Akademiji umetnosti u Novom Sadu obeležen je premijernom izvedbom predstave ,,333 dana.”

Predstava je nastala u sklopu programa za kolokvijum studenata glume i režije u klasi profesora Nikite Milivojevića i stručnih saradnika Jelene Đulvezan Milković i Momčila Miljkovića.

Mladi glumci Lena Trifunović, Danica Marinković, Marta Cvetković, Ivan Martić, Marko Jagodić, Milica Radović, Nikola Milanović, Milana Vujović, Pavle Gajić i Dušica Jakovljević uspeli su da, uprkos ograničenom vremenskom okviru, na publiku prenesu raznolik spektar emocija.

Predstava započinje naizgled nejasnom scenom - glumci se uz muziku i ples dobacuju flašicom vode. Međutim, publici ubrzo otkrivaju da se na taj način ,,zagrevaju” za probe.

Foto: Milica Ajdžanović

Zašto baš 333 dana?

Ovaj broj nije izabran nasumično, već sadrži duboku simboliku, poznatu svima koji poslednjih godinu i po dana žive u Srbiji ili barem prate dešavanja u državi. Blokada Akademije umetnosti u Novom Sadu trajala je 333 dana, nakon čega, postojanje ljudi (studenata) koji su u njenim prostorijama živeli i borili se, izbrisano je za jednu noć.

Dragi dnevniče je sintagma kojom je predstava otvorena i zatvorena, a između tog početka i kraja ispričana je dirljiva priča o buntu, ljubavi i nadi za bolje sutra koje, nažalost, i dalje nije počelo.

Verodostojno su prikazani osećaji nemoći, besa, nesigurnosti i izgubljenosti u borbi koje su, kako su u razgovoru istakli glumci, oni zaista osećali, te im je u tom aspektu bilo jednostavnije da emocije prenesu na publiku.

Glavni motiv koji se prepliće tokom čitave predstave jeste prijateljstvo i zajedništvo bez kojih bi čitava borba imala neuporedivo drugačiji oblik.

Nasuprot tome što je komad spreman za prvi kolokvijum, glumačka ekipa na sceni delovala je uigrano i povezano, a svaka scena je temeljno obrađena i upotpunjena namernim odabirom pesama poput “Freed From Desire” i “Pump It Up” koje su obeležile studentski i građanski pokret započet 1. novembra 2024. godine.

Međutim, glumci nisu bili fokusirani samo na kolektivni doživljaj blokade, već su publici pružili priliku da ih upoznaju i da zavire u njihovu, ponekad burnu, a ponekad skladnu svakodnevicu tokom 333 dana života unutar Akademije.

Upečatljiv je prikaz turbulentnog protesta 15. marta 2024. godine u Beogradu, kada je značaj pridat i roditeljskoj brizi. Poruke i pozivi koje su svi mladi željni promene dobijali od svojih zabrinutih roditelja nisu samo njihova rutina već pokazatelj toga da borba nije naivna i da postoji niz situacija koje se mogu dogoditi, čiji smo svi svedoci bili tog dana.

Foto: Milica Ajdžanović

Tokom celog izvođenja publika nije bila ravnodušna. Sala je bila ispunjena smehom, suzama, ali i zabrinutim licima. Sam kraj prestave je bio okidač za duboko razmišljanje i podsetnik na trenutak koji je zauvek promenio brojne živote. Tokom, naizgled, uobičajene probe jednog od glumaca nazvala je majka da mu saopšti da je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu pala i da ima mnogo žrtava.

Studenti Akademije umetnosti bili su u blokadi 333 dana i prikazali su deo onoga što su proživeli, dok je drugi deo ostao u njima. Deo koji i svi mi nosimo.

Blokadi fakulteta možda jeste došao kraj, ali borbi nije. Kao i strah, ona je tu od samog početka, i još uvek traje. Ova predstava je upravo podsećanje na to da ne smemo zaboraviti, dok se sve ovo ne završi.