m_Intervju

Marija Medenica: „Ako je prisutan strah, tu kreacija nema šta da traži"

Sun, 19 Apr 2026 10:09:16 GMT

Marija Medenica srpska je glumica rođena 1981. godine u Beogradu. Nakon završenih studija Srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, glumu je upisala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je kasnije i doktorirala 2022. godine.

Od maja 2008. godine, zaposlena je u Srpskom narodnom pozorištu, ali igrala je i u predstavama drugih pozorišta i mnogobrojnim filmovima.

Šta je danas Vaša najveća inspiracija za izlazak na scenu?

„Mogu da kažem da sam poslednjih godina prilično uzbuđena i dodatno motivisana kada znam da je u publici osoba koju lično poznajem. Ranije je u tim situacijama bila prisutna inhibirajuća trema, sad je tu neka posebna radost koja me inspiriše da budem još prisutnija dok sam na sceni. Kad predstavu pogleda neko koga privatno poznajem, onda volim da popričamo o svemu i onda je to jedan savršen i završen krug razmene.“

Koje su najveće preprake sa kojima se pozorište, i Vi kao deo njega, suočavate u poslednjih par meseci?

„Imam osećaj da smo anahroni - ne možemo da ispratimo svetske tokove i očekivanja publike. Ne mislim samo na tehničke (ne)mogućnosti i neprilagođenosti, već na način pričanja priče, promišljanje repertoara, izbor reditelja, podele... ali i sve ono što je sama suština i preduslov da pozorište napreduje i da ponudi publici ono što nijedan drugi medij ne može. Ovaj negativni trend je višedecenijski. Površnost nas mnogo košta. A publika vapi za nečim posebnim. Iz ove perspektive verujem da je jedina ekskluziva koju možemo da ponudimo – prisutnost i istinska vera u trenutak koji provodimo na sceni. Zato sam poslednjih godina i kao učesnik i kao gledalac naklonjena nepretencioznim ostvarenjima koje u centar stavljaju čoveka i njegove velike unutarnje borbe. Tek ponekad se dogodi neki značajan pozorišni čin, kao neki incident. Kriza je „pera“, ali i kriza jedinstvenih rediteljskih rukopisa, pa samim tim i glumačkih izraza. U osnovi svega, čini mi se, leži strah od greške. A ako je prisutan strah, tu kreacija nema šta da traži. Prirodno stanište kreacije i inovativnosti je izostanak straha. Ono što je indikativno poslednjih godina je činjenica da mladi dolaze sa izvesnom teskobom da će nakon jedne „loše“ iskorišćene šanse biti zaboravljeni. Ne osuđujem ih, ni mi se ne snalazimo dobro sa svojim neuspesima. Imam samo žal za onim što bismo mogli da postignemo kada bismo se oslobodili straha. Živele greške, pa da imamo na čemu da radimo!“

Foto: Narodno pozorište Sombor

Da li ste primetili da se kroz godine kultura odlaženja u pozorište promenila, na primer da je opala?

„Ne bih smela da tvrdim, ali publika je pretežno starija od pedeset godina, što znači da mladi u velkoj većini izbegavaju pozorište. Čak mu ne daju ni šansu. A to se gradi od malih nogu.“

Koja je uloga koja najviše promenila Vaš pogled na život i ljude, koja bi to lekcija bila?

„Ovo je veoma kopleksno pitanje, ali ću prema sopstvenom nahođenju izabrati jedan kriterijum: kad sam menjala sopstvene zablude i predrasude. Prvo takvo iskustvo je, prirodno, bilo već na studijama, pri radu na predstavi „Kući!“. Igrala sam dečaka Sineta i do poslednjeg trenutka nisam verovala da mogu to da uradim, pored sjajnih klasića koji su bili, svako za sebe, savršena podela za uloge koje su im bile dodeljene. Ali se na jednoj probi dogodila prisutnost, koja me je trgla iz mog dotadašnjeg poimanja pozorišta i života. Vera u tretutak je bila lekcija. Čini mi se da sam sa godinama naučila kakao da prepoznajem trenutke istinskih susreta sa dobrim ljudima, trenutke istine i dobrote, ali i da im se prepustim. Druga lekcija je stigla tokom rada na predstavi „Ja ili neko drugi“, kada sam naučila da je odbrana svakog trenutka koji ti je poveren na sceni, zapravo Imperativ i jedino dostojanstveno stanje glumca. U teoriji sam to znala od prvog dana, ali praktično sam poverovala u snagu momenta i njegovo ispunjeno trajanje, tek tada. I treća je velika lekcija bila „Ivona kneginja burgundska“ - probijanje sopstvenih ograničenja u doslednosti. Ali najdragocenije lekcije su stizale iz odnosa sa ljudima. Danas dajem sebi pravo da pamtim samo one procese gde sam se osećala prijatno.“

U danšnjem vremenu i internet kontroli, kako se glumci bore za pažnju publike?

„Moja borba će uvek ići u pravcu anonimnosti. To je jedino polje slobode u ovom civilizacijskom momentu i doživljavam ga kao ozbiljnu privilegiju.“

Marija je petnaest godina vodila dramski studio „Ćoše“ u Obrenovcu, gde se bavila i režijom. Njena prva monodrama, čija je i autorka, režiserka i glumica, „Neodustajanje“ premijerno je igrana 26. aprila 2022. godine, ubrzo nakon čega je i na 10. Bečejskom festivalu monodrame jednoglasno osvojila glavnu nagradu.

Da li je bilo određenih pritisaka ili pokušaja cenzure Vaše monodrame ,,Neodustajanje“? I koju smatrate da je najuticajnija poruka koju ona prenosi?

„Iskreno, nemam takve informacije, niti se osećam „cenzurisano“. Nisam javna ličnost, pa samim tim moje misljenje nema dalekosežni reach. Samim tim nisam neka super zanimljiva meta za cenzuru. Jedna od značajnijih poruka te predstave je „prihvatiti sebe onakvim kakav jesi“, a kad se istinski suočimo sa (ne)prihvatanjem, onda neminovno dolazimo do (Ne)odustajanja. Na kraju krajeva, taj proces je bio i danas je jedan moj veliki kamen preispitivanja, gde se odgovor i dalje ne zna...Da li odustajem od odustajanja? To je kao kritičko mišljenje, ne možete da ga usvojite i naučite, jer što ga više vežbate i sebe preipistujete, sve vise dilema otvara i novih izazova u preispitivanju stavova od juče.“

Šta je za Vas najbitnije preneti publici onoj koja dolazi u pozorište, i onoj koja ne dolazi?

„Bavim se samo publikom koja dolazi u pozorište, jer ću preko njih možda uspeti da ponukam i one druge da dođu, za promenu. Težnja mi je da na sekund dobijem njihovu pažnju, koja će dugo potom odjekivati u njima. Ako taj jedan tren uhvatim, smatram se uspešnom.“

Dane Žikić: „Rukomet u Srbiji ima kvalitetnu tradiciju, ali medijska zastupljenost nije proporcionalna značaju sporta“

Sat, 28 Mar 2026 11:47:22 GMT

Rukometni klub Metaloplastika Elixir ima dugu istoriju i tradiciju. Osnovan je 1958. godine pod nazivom Partizan, prvo kao rukometna sekcija, a zatim i kao klub. Pod ovim nazivom, šabački rukometaši su se takmičili 6 godina, kada je klub promenio ime u Mačva. Klub je zvanično promenio naziv u Metaloplastika 1970. godine. On se nalazi na prepoznatljivim plavo-belim dresovima i danas. U tim bojama, rukometaši ovog kluba bili su državni prvaci Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije čak 7 puta, i evropski šampioni 2 puta, 1985. i 1986. godine.

Klub je iznedrio mnoge uspešne rukometaše, koji su sa reprezentacijom Jugoslavije ostvarili velike rezultate. Osvojili su srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 1982. godine, zlato na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu i prvo mesto na Svetskom prvenstvu 1986. godine. Klub je osvojio Superkup Srbije 2022. godine pobedom protiv tadašnjeg aktuelnog šampiona, RK Vojvodine. Trenutno igra u Arkus ligi 2025/2026.

O prirodi posla, sporta i samog kluba razgovarali smo u intervjuu sa PR menadžerom Metaloplastike Elixir, Danom Žikićem. Njegov profesionalni angažman u klubu se odnosi na oblast medijskog menadžmenta u sportu - to obuhvata rad sa sportskim klubom i organizacijama u domenu medija, komunikacije, digitalnih platformi i odnosa sa javnošću.

Foto: Arhiva sagovornika

Da li je po Vašem mišljenju osvajanje Superkupa Srbije 2022. godine uticalo na popularnost kluba u javnosti i kako ste Vi doživeli taj uspeh?

Osvajanje Superkupa Srbije 2022. godine za Metaloplastiku je bio značajan trenutak, kako za klub, tako i za širu javnost. Klub sa bogatom istorijom i velikim međunarodnim uspehom uvek izaziva pažnju, ali svaki savremeni trofej dodatno osvežava interesovanje medija, navijača i šire sportske zajednice. Moj lični doživljaj ovog uspeha bio je posebno emotivan. Videti tim, koji neguje tradiciju i kvalitet, kako potvrđuje svoj status aktuelnim trofejom, dodatno je motivisalo sve nas u medijskom timu da tu priču prenosimo što profesionalnije i atraktivnije.

Opišite kako izgleda jedan Vaš radni dan. Šta je po Vašem mišljenju najbitniji deo Vašeg posla?

Moj radni dan je vrlo dinamičan i obuhvata više oblasti: od planiranja sadržaja za društvene mreže i sajt kluba, preko koordinacije sa medijima, do pripreme press materijala za utakmice i događaje. Najbitniji deo mog posla je pravovremena i kvalitetna komunikacija – kako interno sa timom, trenerima i igračima, tako i eksterno sa medijima i javnošću. Upravo kroz tu komunikaciju se gradi reputacija kluba i održava veza sa navijačima.

Koliko je važno održavati bliske odnose sa predstavnicima medija i navijačima? Šta je najvažniji cilj u komunikaciji između javnosti i kluba?

Održavanje bliskih odnosa sa medijima i navijačima je od suštinskog značaja. Mediji prenose priču o klubu široj publici, dok navijači svojim angažovanjem kreiraju atmosferu i identitet Metaloplastike. Najvažniji cilj u komunikaciji je verodostojnost i transparentnost, da javnost dobije tačne informacije, ali i da oseti vrednosti i kulturu kluba. To dodatno jača lojalnost i podršku.

Koliko je poštovanje etičkih principa bitno u sportu i Vašem radu kao PR-a?

Etički principi su temelj mog rada. U sportu, i posebno u rukometu sa tradicijom kakvu ima Metaloplastika, poštovanje pravila i fer-pleja mora biti vidljivo i u komunikaciji. Kao PR, moja odgovornost je da sve informacije budu tačne, da ne manipulišem javnošću i da uvek štitim integritet kluba i igrača.

Koje su Vaše obaveze i odgovornosti kada se dogodi krizna situacija u klubu? Kako reagujete u tim trenucima?

U kriznim situacijama, kao media menadžer, moj zadatak je pravovremeno informisanje, kontrola toka informacija i smanjenje potencijalne štete po ugled kluba. Reagujem brzo. Koordiniram sa rukovodstvom i trenerima, pripremam saopštenja i odgovore za medije, i trudim se da komunikacija ostane smirena i profesionalna. Cilj je da krizna situacija ne naruši poverenje javnosti u klub.

Foto: Arhiva sagovornika

Koliko je Vaša uloga bitna u promociji sporta kod mladih u Šapcu? Da li mislite da biste svojim angažovanjem mogli da zainteresujete mlade za rukomet?

Uloga media menadžera direktno utiče na promociju rukometa među mladima. Kroz društvene mreže, video sadržaje, intervjue i događaje uspevamo da približimo klub i sport mladima. Smatram da svojim angažovanjem, posebno kroz kvalitetne i atraktivne medijske priče, mogu motivisati mlade da se uključe u rukomet i da prepoznaju Metaloplastiku kao klub koji neguje tradiciju i pruža priliku za razvoj talenata.

Kako sa Vaše pozicije vidite budućnost rukometa u Srbiji?

Budućnost rukometa u Srbiji zavisi od ulaganja u omladinski rad, profesionalizaciju liga i kvalitet medijske prezentacije sporta. Sa svoje strane, kroz Metaloplastiku nastojimo da pokažemo da kvalitetna promocija, digitalni sadržaj i transparentna komunikacija mogu povećati interesovanje javnosti, privući sponzore i stvoriti stabilnu bazu za razvoj rukometa u zemlji.

Koliku ulogu društvene mreže imaju u širenju popularnosti kluba i sporta? Da li i one imaju uticaj na izgradnju imidža kluba?

Društvene mreže imaju ključnu ulogu u modernom sportu. One omogućavaju direktnu komunikaciju sa navijačima, brzo širenje informacija o rezultatima, događajima i aktivnostima kluba. Takođe, one oblikuju imidž Metaloplastike prikazujući klub kao profesionalan, transparentan i uključen u zajednicu. To jača reputaciju i popularnost među mlađom publikom i sponzorima.

Da li je sport, a posebno rukomet, dovoljno zastupljen u medijima i kako se to može poboljšati?

Rukomet u Srbiji ima kvalitetnu tradiciju, ali medijska zastupljenost nije proporcionalna značaju sporta. Poboljšanja se mogu postići kroz aktivniju digitalnu komunikaciju klubova, profesionalizaciju PR sektora i saradnju sa medijima, ali i kreiranje atraktivnih sadržaja koji približavaju igru široj publici. Metaloplastika u tom smislu služi kao primer kako kvalitetna medijska strategija može povećati vidljivost sporta.

Koju poruku i savet biste poslali budućim kolegama koje bi želele da izgrade karijeru u sferi sportskog PR-a?

Moja poruka bi bila da budu strastveni, proaktivni i posvećeni istini. Rad u sportskom PR-u zahteva kombinaciju znanja iz komunikacija, medija i sporta, ali i sposobnost da se stvori priča koja inspiriše i povezuje ljude. Najvažnije je uvek štititi integritet kluba i sporta, učiti iz iskustava i koristiti modernu tehnologiju i medije za izgradnju pozitivnog imidža i dugoročne reputacije.

Igor Vujičin: direktor za medije KK Crvena Zvezda

Wed, 01 Apr 2026 16:54:52 GMT

Igor Vujičin dugo se bavio sportskim komentatorstvom na B92. Međutim, nakon petnaest godina odlučuje da svoju profesiju začini novim izazovom, prihvatanjem pozicije direktora medija (PR menadžera) KK Crvena Zvezda. Danas verno prati Zvezdu na svakoj utakmici, redovno izdaje saopštenja i vodi računa o uspostavljanju kontakta sa publikom i upravo ga to čini profesionalcem u svom poslu.

Photo: Igor Vujičin/Portfolio klub

1. Radili ste dugi niz godina kao sportski novinar na B92, pre nego što ste došli na poziciju PR-a Zvezde. Šta Vas je navelo da, nakon 15 godina rada u medijima, prihvatite izazov rada PR kluba?

- Pre svega želja za promenom i novim izazovima. Da ne zvučim pretenciozno, ali B92 je zaista bio jedinstven mediji. Redakcija kakva je tada bila, sa urednicima koji su nas ohrabrivali da radimo sve ono što smo smatrali da može da unapredi program i sadržaj, tamo ste radili bez straha od greške. Bilo je to okruženje sa mnogo mladih ljudi i onih koji su se duhom tako osećali.

Zajedno smo stvorili sportski sajt, dobar informativni program, mnogo live prenosa košarke, tenisa, fudbala. Nismo se plašili ni nepoznatih izazova poput prenosa“skoka iz svemira“ danas nažalost pokojnog Feliksa Baumgartnera. Ipak , ono što je bilo najvažnije stvorili smo imidž medija kome se verovalo.
Međutim, čvrsto verujem da je nakon određenog vremenskog perioda potrebna promena. Naravno, ne promena koja iskače iz okvira onoga što ste radili i iz polja u kome ste stekli bogato iskustvo. Pratio sam Crvenu zvezdu godinama na B92, radio sam i na Eurosportu Srbija, bio deo tima koji je razvio i Arenu Sport…Ipak, kada je stigla ponuda iz Zvezde, osetio sam da je pravo vreme da se oprobam u nečem novom.

2. Kada ste prešli na poziciju PR-a Zvezde, kako ste se prilagodili novim izazovima? Šta je po Vama najteži, a šta najlakši deo Vašeg posla?

- Najteži deo posla je sve!
Biti Direktor za medije, kako se zvanično zove ta pozicija u Evroligi, zaista je vrlo naporan i stresan posao. Mnogi smatraju da je naš jedini posao da se slikamo i vodimo konferencije posle utakmice, ali istina je da morate da budete na raspolaganju 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, jer je klub pod konstantom lupom javnosti, medija i navijača.

Ukratko zadužen sam da napravim tim ljudi koji će medijski pripremiti utakmicu, od izjava, organizacije konferencija pred i nakon utakmice. Takođe, morate da obezbedite internet, mesta za novinare u press ložama i da svakodnevno komunicirate sa medijima. Tu je i svakodnevna komunikacija sa Evroligom, ABA ligom, organizacija intervju kada idete u inostranstvo, priprema brošura i medijskog materijala za utakmice, ne samo za prvi tim, već i za mlađe selekcije, kao i organizacija medijskih nastupa za sve članove KK Crvena Zvezda - od predsednika, koji je po priordi svoje pozicije medijski eksponiran, do generalnog menadžera, direktora, trenera i medijski najeksponiranijih igrača.

Ima tu još mnogo toga, ali iz ovog najkraćeg opisa jasno vam je da posla nikada ne manjka. Naravno, tu su i neplanirane situacije – krizni PR, koji rešavamo od slučaja do slučaja, u zavisnosti od “problema” koji imamo. Poseban problem je tabloidizacija pojedinih medija i njihova želja za informacijama koje često nemaju mnogo veze sa sportom. Ipak, morate imati razumevanja i za takve medije, jer su naši košarkaši, bar neki od njih, izuzetno popularni i javnost želi da sazna sve o njima. Lek protiv tog je prevencija, stalna komunikacija sa igračima, gde im jasno stavimo do znanja šta je dozvoljeno, a šta nije.

Na kraju, osnovno pravilo ovog posla glasi: nema kontakta medija sa ljudima iz kluba bez znanja PR službe.

3. Prethodna sezona je bila izazovna u ABA ligi i Evroligi. Zvezda je više puta zvanično reagovala na sudijske odluke, konkretno, istakla bih meč sa Budućnost Voli. Kako se donosi odluka da se takav, direktan stav javno iznese? Gde se povlači granica između zaštite interesa kluba i rizika od sukoba sa ligom. Takođe, koje PR strategije su se pokazale najefikasnijim u komunikaciji sa medijima i navijačima?

- Odluke takve vrste se donose na sastancima uprave kluba. KK Crvena zvezda je udruženje gradjana sa jasno postavljenom strukturom. Situacija u prethodne dve godine je malo drugačija jer klub ima novog predsednika i strukturu kluba. Na prvom mestu je Upravni odbor, koji je zadužen za nabavljanje sredstava. Period koji ste pomenuli bio je u vreme “predsednikovanja” Nebojše Čovića, čoveka koji je voleo medije, i znao kako da se postavi u javnim nastupima.

Konkretno, kada se izlazi sa zvaničnim saopštenjem, to je odluka najviših tela kluba, ali je konačnu odluku, u konsultaciji sa najbližim saradnicima, donosio predsednik kluba.

Nikada nismo vodili računa o eventualnom riziku sukoba sa ligom. Na prvom mestu je zaista i jedino, interes kluba. Kad god je bilo procene da su interesi KK Crvena zvezda narušeni, reagovali smo. Nekada je možda bilo i preterano oštro, ali u tim trenucima neki su očigledno zaboravili ko je generator prihoda, medijske pažnje i uspeha ABA lige.

To ne znači da nam je nešto zagrarantovano bez igre na terenu, ali smo došli u situaciju da su mnogi želeli da pitanje pobednika rešavaju van terena. Tada reagujete, bez obzira na posledice, jer ne smete da zaboravite koga predstavljate. Klub koji je veliki po svim parametrima, i koji prate milioni.

4. Kako se svaki klub nađe u kriznoj situaciji, Zvezda je takođe prošle godine izdala saopštenje nakon kazne Evrolige zbog ponašanja navijača, a to nije prvi put. Kako PR tim reaguje u tim situacijama? Da li se služite iskustvom iz prethodnih sličnih situacija ili imate neki unapred pripremljen scenarij?

- Specifičnost ovog posla je da za njega ne postoje napisane knjige, simulacije, niti fakultet. Ovo je jedinstveno iskustvo, i često kažem da smo mi svojevrsni “hibridi”, jer ovo što radimo nema u knjigama. Nema pravila, nema napisanog rešenja, sve se rešava od situacije do situacije.

Nemate unapred pripremljeno rešenje za napad igrača u noćnom klubu. Nemate rešenje za linč igrača u Podgorici, koji je bio čista politika, ili transparent za koji Evroliga smatra da je provokativan. Hoću da kažem da nikada ne možete da predvidite šta vas očekuje, niti možete imati spremno rešenje. Ali, imate iskustvo. I to je vaš najveći adut.

5. Kada smo već kod kriznih situacija, Zvezdu je zadesila i smena trenera u prošlogodišnjoj sezoni. Osetljiv trenutak za svaki klub. Kako se PR tim priprema za komunikaciju takve odluke prema medijima i vernim navijačima?

- Vrlo jednostavno. Postoje odluke koje nisu lake, i kada se donesu, morate kao klub čvrsto da stojite iza njih. Nekada su smene trenera samo logična posledica neuspeha na terenu. Nažalost, košarka je područje koje je impulsivno, takve stvari su normalne i nekada samo nema strpljenja.

Međutim, kada je neminovno da do toga dođe, trudite se da javnost na najjednostavniji način prezentujete šta je dovelo do takve odluke. Konkretno, za poslednju smenu trenera moja ideja je bila da se javnosti i Zvezdašima obrati naš predsednik i objasni razloge razlaza sa trenerom koji je zaista, na svim nivoima, pomogao Crvenoj zvezdi da raste kao klub.

Verujem da se u takvim situacijama sve može sažeti u jednu rečenicu koju je tom prilikom predsednik kluba izgovorio: “Nisam na mestu predsednika da bi donosio populističke odluke, već one koje su u interesu kluba, a one nekada nisu lake”.

6. Navijači su stub svakog kluba, a Zvezdinih je itekako mnogo. Zanima me kako uspevate da pored toga što informišete, uspevate da gradite i održavate osećaj zajedništva? Posebno bih istakla društvene mreže i njihovu ulogu. Da li je komunikacija na Instagramu i Iksu znatno drugačija po tonu i sadržaju od one sa tradicionalnim medijima?

- U pravu ste. Biću koncizan jer tu nema magije ni neke mudrosti, jednostavno moramo da pratimo savremene trendove. Čak smo u obavezi da se okrećemo mrežama, a u fokusu su nam nalozi na X-u i instagramu.

Tradicionalni mediji, u našem slučaju zvanični sajt kluba, praktično služi kao oglasna tabla kluba. Ali fokus nam je na društvenim mrežama, tu imamo milionske preglede i svakodnevnu komunikaciju sa našim navijačima. Takva vrsta komunikacije suštinski je drugačija, dinamičnija je i primerenija vremenu u kome danas živimo. Forma je kraća, a dominiraju slike i jednostavni opisi.

To je jednostavno 21.vek u kome smo svi zatrpani informacijama. Takođe tu je i sugestija Evrolige da mnogo više koristimo takve platforme. Vreme novina je, nažalost, prošlo.

7. Zvezdu čeka nova sezona, pa tako i PR tim novi izazovi i taktike. Da li ste spremni za te izazove i koji su klučni ciljevi PR-a ove sezone?

- Postoje osnovni, strateški ciljevi, ali i oni sekundarni, a to su pre svega napredak i modernizacija. Cilj Crvene zvezde je uvek isti, da bude dostupna svima, da svakodnevno komunicira sa velikom armijom navijača, što nije nimalo lako, i da kroz tu komunikaciju usvaja ono što je dobro.

Strateški ciljevi usmereni su ka tome, da igrači i svi medijski interesantni ljudi KK Crvena zvezda budu dostupni javnosti, jer nam je jasno koliki je interes javnosti za naš klub. Ali ono na čemu posebno insistriram dok sam na poziciji direktora za medije jesu aktivnosti koje grade društvenu odgovornost: dobrotvorne akcije, akcije posete bolesnoj deci, promovisanje pravih vrednosti. Čak i prilozi poput one sa mačkom Ljubicom imaju smisla, jer Crvena zvezda nije moja, niti ljudi koji su trenutno u klubu. Crvena zvezda je narodni klub, o kome će voditi računa i neki drugi ljudi, generacije posle nas.

Ono što me čini ponosnim jeste da je u vreme kada sam na ovoj pozicji, Zvezda je porasla kao klub, postala je prijemčivija običnom čoveku (koliko je to moguće). Radimo stvari koje bi ovakav klub trebalo da radi: bez arogancije, bez osećaja nedodirljivosti, osionosti i bahatosti. Jer Crvena zvezda je narodni klub, i u to duboko verujem.

Za kraj, cilj koji se prirodno nameće pred nama jeste da Crvena zvezda postane još više prepoznatljiva u Evropi i svetu. Na tome već radimo, već sada u timu imamo igrače iz svih krajeva sveta. Asocijacija smo na klub koji ima strastvene navijače, koji voli košarku i na ovaj sport gleda potpuno drugačije od mnogih kojima je to samo posao.

Neša Bridžis : "Stendap je veština"

Tue, 24 Mar 2026 16:38:22 GMT

Stendap (Stand-up) komedija je svojevrsna forma scenske umetnosti gde je sam izvođač glumac, reditelj, scenarista i interpretator istovremeno. Ovaj žanr ima za cilj da gledaocima na duhovit i satirčan način predstavi lične stavove izvođača o svim problemima ljudske svakodnevnice.

Dok stendap komedija na Zapadu ima mnogo dužu tradiciju i veću popularnost u društvu, na našim prostorima, ovaj žanr je i dalje u ekspanziji, koja, može se reći, u poslednje vreme postaje sve veća.

Jedan od prvih stendap komičara u našem regionu je Nenad Danilović, poznatiji kao Neša Bridžis. Široj javnosti je postao poznat nakon čuvenog spota pod nazivom „Aj Riki Martine” kada je i dobio svoj prepoznatljivi nadimak. Nakon svog prvog nastupa, kako i sam kaže, nije ni znao da se taj žanr uopšte naziva stendap komedija, da bi samo godinu dana posle počeo njom da se bavi profesionalno i počeo da gradi karijeru, danas 16 godina dugu.

Foto : arhiva sagovornika

Poznati ste kao jedan od utemeljivača srpske stand-up scene. Kako biste našim čitaocima opisali početak svoje karijere, šta vas je inspirisalo da krenete putem stendap komedije, i kako je Nenad Danilović postao Neša Bridžis?

Prve korake sam napravio 2010. godine. Tačno 16 godina od mog prvog stupanja na scenu, u vili “Maska” na Vračaru održan je nastup na kom sam „debitovao“, da se tako izrazim. Zanimljivo je da tada ni sam nisam znao da se to zove stendap komedija, niti sam pratio inostrane komičare, i tek posle više od godinu dana, na večeri otvorenog mikrofona u Skadarliji u klubu “40c” sam uplovio u stendap vode i profesionalno počeo da se bavim ovim poslom ispred organizacije Standup.rs. Iste godine smo i počeli da gradimo stendap scenu u prvom takvom klubu “Ben Akiba”, u Savamali. Inspiraciju za nastupe sam pronalazio u svakodnevnici, u ljudima, i u životu generalno, a Neša Bridžis je nastao kroz čuveni, rekao bih, sada već kultni spot “Aj Riki Martine, brate shvati me”, i tako sam i do dan danas kršten.

S obzirom na Vaše višegodišnje iskustvo, kako vidite razvoj srpske stendap scene od početka karijere do danas?

Nas je na početku bilo svega petoro, danas nas ima preko 100 širom regiona, a pritom se i dalje budi svest o takvom žanru predstave. Sve u svemu, širi se solidno, rekao bih, sve više ljudi mu pristupa, tako da je to za mene i više nego odlična stvar.

Koje je vaše mišljenje o trenutnoj stendap sceni u Srbiji i da li mislite da ona ima potencijala da bude još bolja nego što jeste?

Naravno da ima potencijala. Mi smo izuzetno duhovit narod, i kao nacija, odolevali smo mnogim nedaćama upravo kroz humor i, iskren da budem, mislim da nam nema ravnih po tom pitanju. Stendap je veština, spoj satire, aforizama, sarkazma, cinizma, i kao takav postoji kodeks koji glasi: “Sam si napisao, sam odgovaraš za to što ćeš reći, sam si kreator svoje priče, sam režiraš“. Stavio bih akcenat na ovu rečenicu, jer ona treba da bude ozbiljna poruka svim budućim kolegama koji žele pošteno da se bave ovim poslom. Danas ljudi nude stendap koji su drugi napisali ili prevode tekst poznatih komičara i potpisuju se kao da je njihov. S obzirom na to da se kod nas stendap i dalje razvija, publika misli da je to stendap, a nije, što me malo nervira, da budem iskren. Stendap na ovim prostorima može dostići svoj pun potencijal samo ako se razvija u pravom smeru.

Koje je vaše iskustvo sa nastupima u regionu, vidite li razliku između srpskog i regionalnog stendapa, i da li baš ovaj žanr ima univerzalnu poruku za svakog?

Humor je, pre svega, subjektivna stvar. Publika jeste različita, nekada je otvorenija, nekada im malo više treba da se opuste, ali generalno, i kod nas i u regionu imate fantastične komičare i publika se i te kako pronalazi u tome. Kao najbolji primer bih posebno izdvojio festival “Skup”, koji osvaja simpatije širom regiona, i koji je upravo iz tog razloga i osmišljen - da se publici predstavi raznovrsnost, bez predrasuda na nacionalnoj, verskoj i bilo kojoj drugoj osnovi, i da uživa u različitim slengovima.

Kako biste približili stendap komediju mladima i podstakli sve zainteresovane da krenu time da se bave?

Približio bih je na jedan jedini mogući način. Budite iskreni, budite originalni i budite svoji. To je poruka za sve koji bi eventualno krenuli ovim stazama. Mogao bih mnogo da pričam, ali jedno je sigurno - kada jednom probate i osetite tu energiju, stendap postaje ljubav i postaje sve.

Rima Grujić: „Jovina gimnazija više ne funkcioniše kao škola, već kao raseljena administrativna konstrukcija"

Fri, 06 Mar 2026 17:43:54 GMT

Odlukom direktora gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“, od 1. septembra nastava je raseljena u tri različite srednje škole u Novom Sadu. Kako je tada bilo saopšteno, đaci i profesori napuštaju zgradu, dok traje provera statičke bezbednosti zgrade. Jovina je najstarija novosadska gimnazija i ovo je prvi put da se nastava ne odvija u prostorijama gimnazije. Kako nastava funkcioniše već sedam meseci i da li postoji mogućnost da se đaci uskoro vrate u matičnu školu, objasnila je u intervjuu profesorka Jovine gimnazije, Rima Grujić. Ona trenutnu situaciju vidi kao potpuni institucionalni haos i ističe da od samog početka nije bilo nikakvih jasnih i zvaničnih informacija o procesu raseljavanja.

Foto: Arhiva sagovornice

Kako biste opisali trenutnu situaciju u Jovinoj gimnaziji?

Jovina gimnazija više ne funkcioniše kao škola, već kao raseljena administrativna konstrukcija. Ta „privremenost“ objektivno i subjektivno razara kvalitet nastave, urušava pristup učenju, kontinuitet rada i standarde koji su decenijama bili sinonim za Jovinu gimnaziju. Pored toga, škola je faktički ostala i bez značajnog broja stručnih saradnika sa fakulteta, čime je dodatno narušen akademski kvalitet nastave. U takvim uslovima ne govorimo više o privremenom rešenju, već o sistemskom raspadu jedne obrazovne institucije.

Da li se vidi neki pomak u postupanju uprave?

Ne. Postoje samo saopštenja, ali nema planova, rokova, odgovornosti ni konkretnih koraka. To nije rešavanje problema, to je simulacija upravljanja krizom. Kada nema datuma i jasnih odluka, to znači da nema ni stvarne namere da se problem reši.

Sa kojim izazovima se trenutno suočavaju učenici i profesori i kako se snalaze?

Izazovi su brojni i svakodnevno se menjaju. To više nisu samo organizacioni problemi. Raspored časova je potpuno neprimeren i nefunkcionalan. Radi se, uglavnom, u jednoj, poslepodnevnoj smeni, časovi se ponekad završavaju u 21 čas. Učenici su lišeni vannastavnih aktivnosti, privatnog života, sportskih, kulturnih i razvojnih sadržaja koji su sastavni deo zdravog obrazovnog procesa. Problemi su dodatno produbljeni činjenicom da rukovodstvo škole više ne pokušava da krizu rešava dobronamernim, kreativnim i pedagoškim pristupom, već ulazimo u fazu pritisaka i sankcionisanja. Pojavljuju se, a i najavljuju se novi disciplinski postupci prema učenicima i profesorima, što direktno urušava koncept škole kao slobodne, otvorene i bezbedne sredine. U takvim okolnostima snalaženje nije sistemsko, ono je isključivo individualno, zasnovano na entuzijazmu, profesionalnoj savesti i ličnom otporu ljudi koji pokušavaju da očuvaju minimum normalnosti u nenormalnim uslovima.

Kako gledate na postupanja direktora škole, njegov odnos prema zaposlenima i komunikaciju putem sajta škole?

Način na koji direktor funkcioniše apsolutno je nedopustiv. To nije vođenje škole, to je zloupotreba institucije i njenih kanala komunikacije. Sajt škole je pretvoren u sredstvo jednosmernog obraćanja, što savršeno oslikava model komunikacije koji dominira unutar same škole - bez dijaloga, bez konsultacija i bez uvažavanja različitih aktera. Kriza u gimnaziji nije nastala iznenada, ona je sistematski produbljivana upravo zbog odsustva primerene komunikacije sa učenicima, učeničkim parlamentom, roditeljima, Savetom roditelja i na kraju sa Nastavničkim većem. Umesto partnerskog odnosa, uspostavljen je model jednostrane, rigidne, neprincipijelne i nedemokratske uprave. Takav pristup nije krizu rešio, on je produbio, i u tom okviru je, po svemu sudeći, nikada neće ni rešiti.

Da li bi smena direktora rešila trenutne probleme?

Sigurna sam da bi smena direktora i čitavog upravljačkog aparata koji trenutno rukovodi školom u velikoj meri rešila probleme unutar svakodnevnog funkcionisanja Jovine gimnazije. To bi bio neophodan i lekovit korak za zaustavljanje najurgentnijih pojava - mobinga, progona, pritisaka i potpunog odsustva stvarne motivacije za odgovorno i pedagoško upravljanje institucijom. Međutim, problemi u prosveti su mnogo dublji i sistemski. Oni zahtevaju promene na svim nivoima, od načina na koji se razume uloga škole u društvu, preko koncepta obrazovanja, smisla, vizije i budućnosti obrazovnog sistema, do modela upravljanja institucijama. Ipak, u konkretnom slučaju, smena rukovodstva bi značajno otvorila prostor da se Jovina gimnazija vrati na nivo profesionalizma, integriteta i kvaliteta na kome je nekada bila.

Da li primećujete promene u interesovanju učenika za nastavu u poslednje vreme?

Da, i te promene su duboke i zabrinjavajuće. Kada su dovedeni u pitanje programi, prostor u kome borave, opremljenost kabineta, uslovi rada i dogovoreni standardi, profesori sve teže pronalaze svrhu sopstvenog angažovanja, a kamoli argumente da motivišu učenike.
Posebno su u tom smislu ugroženi učenici drugih, trećih i četvrtih razreda, jer su oni već upoznali standarde koje je ova škola imala i koje je zahtevala. Prvi razredi, s druge strane, taj standard i ne poznaju, za njih je ovo „normalnost“, što je možda i najopasnije.
U uslovima u kojima su prava učenika suštinski ugrožena, profesori više nemaju dobre argumente da ih podstiču, jer škola više ne šalje poruku da su znanje, trud i obrazovanje vrednosti koje sistem zaista štiti.

Da li su neki učenici napustili gimnaziju?

Da, već sada postoje pojedinačni odlasci, ali prave i najteže posledice ovakve politike videće se tek u junu. Već postoje ozbiljne indikacije i zabrinutost da neće biti dovoljno zainteresovanih za upis u gimnaziju pod ovakvim uslovima, sa ovakvom organizacijom, trendom urušavanja standarda i konceptom nastave koji je sve dalje od onoga što gimnazija treba da bude. To znači da problem više nije samo tekuća generacija, već budućnost škole. Kada gimnazija prestane da bude privlačna kao obrazovna institucija, to nije prolazna kriza, to je strateška šteta po čitav sistem obrazovanja.

Koliko su roditelji danas uključeni u obrazovanje dece, u odnosu na ranije?

Roditelji su danas izrazito uključeni i to, pre svega, govori o visokom stepenu svesti da se u samom konceptu obrazovanja dešavaju duboke promene na koje se mora reagovati interesu dobrobiti dece. Nekada je to moglo da deluje kao pozitivan, savremeni trend. Međutim, u ovom trenutku ta uključenost ima drugačiju konotaciju. Ona više nije izraz partnerstva i zajedničkog razvoja, već nužne reakcije na sistemsku krizu. Roditelji ne učestvuju zato što sistem funkcioniše, već zato što ne funkcioniše, oni osećaju da je ugrožena bezbednost, stabilnost i obrazovna perspektiva njihove dece.

Kako komentarišete reakciju ministra prosvete i njegovu izjavu, da je nastava u Jovinoj gimnaziji „spašena“ prebacivanjem učenika u druge škole?

Reakcija ministra prosvete pokazuje akutno nepoznavanje konkretne situacije u Jovinoj gimnaziji i suštine problema sa kojima se škola suočava. Ovako drastični potezi nisu rešenje, oni predstavljaju upad u rutinu učenika, napad na pedagoški kontinuitet i rušenje stabilnosti koja je deci bila neophodna, pa ako hoćete, i obećana.
Sadašnja situacija, kako u našoj školi, tako i u drugim gimnazijama koje su imale sličan tretman, pokazuje da problem nije rešen, već naprotiv - dodatno je zakomplikovan.
Očigledno je da su ovi modeli pre svega politički. Oni nemaju stvarnu vezu sa osnovnim postulatom prosvete, a to je najbolji interes deteta. Kada se taj princip izgubi, gubi se i smisao celokupnog sistema obrazovanja.

Da li očekujete neki konkretan pomak nakon sastanka roditelja sa predstavnicima Evropske unije?

Očekujemo, u najosnovnijem ljudskom smislu, da se nada može graditi na prepoznavanju istine i pravde iz jedne objektivne distance, od autoriteta kakav Evropska unija jeste. Sa druge strane, jasno nam je da evropski obrazovni postulati već odavno ne postoje kao stvarnost u našem sistemu. Ono što za sada vidimo jeste prilično distanciran i načelan stav, što je, realno, i jedini okvir u kome Evropska unija može da deluje u odnosu na probleme u sistemu koji nije njen deo. Zato ne očekujemo brze i direktne intervencije, ali očekujemo da istina bude vidljiva, da problem bude prepoznat i da ostane zabeležen kao deo šireg konteksta u kojem se danas nalazi obrazovanje u Srbiji.

Da li se uskoro može očekivati povratak nastave u zgradu Jovine gimnazije?

Nažalost, ne. Poslednje reakcije uprave škole pokazuju da su čak i minimalne potrebe da se definiše makar okvirni rok za povratak u zgradu postale nepoželjne. Umesto jasnih informacija i odgovornosti, svedočimo prebacivanju odgovornosti sa jedne institucije na drugu. Uprava škole se krije iza institucija, prosvetne institucije prebacuju odgovornost na građevinsku inspekciju, a građevinska inspekcija daje uopštene i nedovoljno precizne formulacije koje ostavljaju prostor za manipulaciju, naročito u vezi sa procenom bezbednosti kupole, koja se potom projektuje na čitav objekat. U takvom sistemu odsustva jasnih kriterijuma, rokova i odgovornih aktera, ne postoje realni okviri u kojima bismo mogli ozbiljno da se nadamo povratku nastave u zgradu Jovine gimnazije.

Kako vidite budućnost obrazovanja u Srbiji?

U ovom trenutku perspektive za budućnost srpskog obrazovanja, nažalost, ne postoje. Na svim nivoima sistem je duboko urušen, a osnovni postulati obrazovanja iznevereni. Jasno je da bi korenite promene morale da budu sistemske i da obuhvataju sve nivoe, ali u dosadašnjim reformama, čak i u daleko manje kriznim situacijama, nisam videla ni dovoljnu volju, ni doslednost koja bi omogućila da se dobra sistemska rešenja zaista implementiraju u svakodnevnu praksu. Moram da priznam da sam veoma pesimistična i zabrinuta. Svi ovi navodi, od najavljivanih promena na univerzitetskom nivou i uvođenja stranih visokoškolskih institucija, do bizarnih predloga da se časovi u osnovnim i srednjim školama skrate na 30 minuta, ukazuju na sistemsku destrukciju koja urušava svaki optimizam, čak i najdobronamernijeg posmatrača budućnosti srpskog školstva. Jasno je da bez ozbiljnih i doslednih promena na svim nivoima, obrazovanje ne može da ispuni svoju suštinsku ulogu u društvu.

Nataša Managa, PR vaterpolo kluba „Šabac Eliksir": „Nacionalni mediji retko dolaze na vaterpolo utakmice"

Tue, 03 Mar 2026 10:46:38 GMT

Vaterpolo klub (VK) „Šabac Eliksir" osnovan je 1990. godine i od tada radi u kontinuitetu, a kao takav važi za jedan od uspešnijih u državi. Timovi su napredovali iz sezone u sezonu do današnje pozicije superligaša i mogu se pohvaliti izuzetno velikim brojem članova. „Šabac" pamti i svoj težak desetogodišnji period, kada grad nije imao svoj bazen od 2005. do 2015. godine. I pored mnogobrojnih prepreka, ovaj klub u sezoni 2018/2019. osvojio je duplu krunu, što im je ujedno i najveći dosadašnji uspeh. Uz svakodnevne treninge, vaterpolo klub je kroz svoj projekat uspeo da besplatno obuči oko 5000 mladih neplivača.

U ovom intervjuu, Nataša Managa, pi-ar menadžerka kluba, govori o izazovima i strategijama medijskog pokrivanja sportskih događaja, saradnji sa igračima i trenerima, kao i načinima na koje klub održava svoju vidljivost i gradi imidž, posebno u uslovima kada vaterpolo i mali lokalni klubovi u Srbiji nemaju dovoljnu medijsku podršku.

Foto: Teodora Đermanović

Dupla kruna u sezoni 2018/2019. ostala je upisana kao istorijski trenutak za VK „Šabac". Kako ste Vi, kao pi-ar kluba, doživeli taj uspeh i kako je on uticao na poziciju i prepoznatljivost samog kluba u domaćoj javnosti?

Iako u sezoni 2018/2019. nisam obavljala funkciju pi-ar menadžera kluba, taj uspeh mogu da sagledam iz perspektive trenera ženskog vaterpola i nekoga ko je bio neposredno uključen u rad kluba. Osvajanje duple krune predstavljalo je izuzetno značajan trenutak za „Šabac“, posebno ako se uzme u obzir složen kontekst u kom se klub razvijao. U periodu od 2005. do 2015. godine, klub nije raspolagao sopstvenim bazenom, što je značajno otežavalo realizaciju treninga. Nakon zatvaranja gradskog bazena, ekipa je bila prinuđena da trenira i igra utakmice u drugim gradovima, poput Obrenovca i Novog Sada. Ponovnim otvaranjem bazena 2015. godine stvoreni su uslovi za sistematski rad i pokrenuta je nova razvojna priča kluba, s jasnim ciljem da se vaterpolo približi deci i mladima u gradu. Poseban akcenat stavljen je na škole plivanja i besplatne obuke neplivača, kao osnovu za dugoročno stvaranje igračkog kadra. U tom periodu klub još uvek nije imao dovoljan broj domaćih, šabačkih igrača, već je tim u velikoj meri bio sastavljen od igrača dovedenih sa strane. Značajnu ulogu u sportskom usponu imao je i mladi stručni kadar. VK „Šabac“ je kao relativno mlad klub uspeo da ostvari vrhunski rezultat i osvoji duplu krunu, što je predstavljalo vrhunac dotadašnjeg rada. Iako je uspeh medijski propraćen pre svega od strane lokalnih medija, a u manjoj meri i na nacionalnom nivou, on je značajno doprineo prepoznatljivosti kluba u domaćoj javnosti i učvrstio njegovu poziciju u državi. Nažalost, neposredno nakon tog perioda usledila je pandemija virusa korona, koja je uticala na funkcionisanje kluba i usporila dalji razvoj, ali sezona 2018/2019. ostaje trajno upisana u istoriju VK „Šabac“.

Na koji način pripremate medijsko praćenje utakmica?

Medijsko praćenje utakmica Vaterpolo kluba „Šabac“ u najvećoj meri oslanja se na društvene mreže kao primarni kanal komunikacije sa javnošću. Svakodnevno se objavljuju sadržaji na zvaničnim onlajn platformama kluba, uključujući objave i tzv. „priče" koje su dostupne 24 sata, kako bi se održala kontinuirana vidljivost i interesovanje publike. Saradnja sa tradicionalnim medijima ograničena je na lokalni nivo i obuhvata jednu televiziju i jedan list. Najave utakmica televiziji dostavljaju se nekoliko dana unapred. Za mečeve u evropskim takmičenjima sponzorisane objave na društvenim mrežama plasiraju se oko pet dana ranije, dok se utakmice domaćeg prvenstva najavljuju približno tri dana pre odigravanja. Posebna pažnja posvećuje se utakmicama na domaćem terenu, uz dodatnu promociju putem postera koji se postavljaju na više lokacija u gradu. Ovakvim modelom komunikacije klub nastoji da, u skladu sa svojim organizacionim i finansijskim mogućnostima, obezbedi kontinuirano prisustvo u javnosti i održi stabilnu vezu sa lokalnom zajednicom i navijačima.

Da li ste primetili razliku u interesovanju medija za praćenje utakmice u zavisnosti od važnosti utakmice ili protivnika? Na koji način ovo utiče na njihovu praćenost?

U praksi je primetno da interesovanje medija, kao i publike, u velikoj meri zavisi od značaja utakmice i reputacije protivnika. Utakmice u okviru evropskih takmičenja, kao i susreti sa ekipama koje se nalaze u vrhu tabele, po pravilu privlače veću pažnju javnosti, što se odražava i na veću posećenost tribina. Iako se pristup komunikaciji na društvenim mrežama ne menja u zavisnosti od protivnika i ostaje ujednačen za sve utakmice, povećano interesovanje za značajnije mečeve doprinosi njihovoj većoj praćenosti i vidljivosti u javnosti. Smatram da je publika motivisana takmičarskim značajem i kvalitetom protivnika, što ima uticaja na ukupan medijski i navijački odziv.

Koje korake preduzimate u komunikaciji s medijima na sam dan utakmice?

Komunikacija sa medijima na sam dan utakmice odvija se u skladu sa njihovim interesovanjem i organizacionim mogućnostima. U pojedinim slučajevima predstavnici medija dolaze direktno na utakmicu i samostalno pripremaju priloge, dok se u drugim situacijama koriste materijali koje obezbeđujemo mi kao klub, poput fotografija, osnovnih informacija i kratkih izveštaja. Izjave igrača, u zavisnosti od medija, uzimaju se neposredno nakon utakmice ili se dostavljaju u okviru pripremljenih priloga. Lokalna televizija AS povremeno uključuje ove sadržaje u svoje sportske emisije. Takođe, imamo i saradnju s televizijom Nova S, koji ponekad emituju program uživo tokom naših sportskih događaja.

Da li ste bili zadovoljni medijskom interpretacijom poslednje utakmice i zbog čega?

Poslednja veća utakmica u ovoj sezoni koju bih izdvojila jeste fajnal for kupa Srbije i održan je u Futogu. Iako je VK „Šabac“ ostvario zapažen rezultat osvajanjem titule vicešampiona na završnom turniru, medijsko praćenje ovako važnog događaja nije bilo na očekivanom nivou. Nacionalni mediji retko dolaze na vaterpolo utakmice, čak i kada se radi o značajnim takmičenjima na republičkom nivou kao što je ovo. S druge strane, lokalni mediji u Šapcu češće prate utakmice kluba, posebno kada je VK „Šabac“ domaćin. Rekla bih da je medijsko praćenje kluba u velikoj meri uslovljeno lokacijom i medijskim interesovanjem.

Koje su bile Vaše glavne odgovornosti kao pi-ara u vezi s ovom utakmicom?

Kao pi-ar kluba, moje glavne odgovornosti u vezi sa ovom utakmicom obuhvatale su potpuno medijsko pokrivanje događaja od početka do kraja. To je podrazumevalo snimanje i prenos utakmice, praćenje zagrevanja igrača, kao i objave tokom meča u vidu „priča" na društvenim mrežama. Nakon završetka utakmice, obezbedila sam objavu konačnog rezultata, kao i izjave igrača i trenera. Posebna pažnja posvećivana je evidentiranju naših golova, koji su snimani i objavljivani po četvrtinama, kako bi publika mogla da prati tok utakmice u realnom vremenu.

Na koji način je komunikacijska strategija za poslednju utakmicu bila usklađena sa imidžom kluba?

Komunikacijska strategija za poslednju utakmicu bila je usklađena sa imidžom kluba kroz konzistentno i profesionalno prisustvo na društvenim mrežama, koje predstavljaju primarni kanal komunikacije sa publikom. Prenos utakmice i objave tokom meča omogućili su da klub bude vidljiv i prepoznatljiv, što se ogleda i u dosegu od preko 1,8 miliona pregleda sadržaja koji je objavljen na Instagramu. Saradnju sa drugim zainteresovanim partnerima ili medijima prihvatam ukoliko doprinosi većem rejtingu kluba, a vodim i računa o tome da se komunikacija odvija dvosmerno: publika aktivno učestvuje, deleći i komentarišući objave, što dodatno ujedinjuje klub i zajednicu. Iako je VK „Šabac“ nekada bio mali lokalni klub, sada je stabilno pozicioniran i prepoznatljiv na sportskoj sceni, a pi-ar aktivnosti osiguravaju da se deo medijskog pokrivanja, koji bi tradicionalno trebalo da obezbede mediji, realizuje direktno od strane kluba.

Prema Vašem mišljenju, koji medijski format se pokazao kao najefikasniji za izveštavanje konkretno sa vaterpolo utakmica?

Najefikasniji format za praćenje vaterpolo utakmica danas su sasvim sigurno društvene mreže, a mi se prvenstveno fokusiramo na Instagram i Fejsbuk. Takođe, planiramo da u skorijoj budućnosti pokrenemo Tiktok nalog na kojem bismo kreirali novi vid sadržaja i time proširili publiku. Trudimo se da pratimo aktuelne trendove, a da to bude u skladu sa imidžom kluba.

U kojoj meri portparol kluba ima uticaj na medijsku interpretaciju utakmice i njenog rezultata?

Portparol ima značajan uticaj na medijsku interpretaciju i utakmice i njenih rezultata. Kao pi-ar, pored vođenja društvenih mreža, moj zadatak je i da kreiram plan medijskog praćenja, pripremam najave, obaveštavam novinare o rasporedu aktivnosti i da aktivno sarađujem s njima, obezbeđujući da informacije budu dostupne na vreme i da praćenje utakmice bude profesionalno i dosledno.

Koliko je važna saradnja portparola s trenerom i igračima kada je u pitanju javno promovisanje kluba i samog sporta i zašto?

Saradnja portparola sa trenerom i igračima izuzetno je važna za javno promovisanje kluba i sporta u celini. Bez njihove angažovanosti i dostupnosti, pi-ar aktivnosti ne bi mogle da budu efikasne. Treneri i igrači su ključni faktori u medijskom prisustvu kluba – učestvuju u emisijama i prilozima, daju izjave i intervjue, što direktno utiče na vidljivost i prepoznatljivost kluba u javnosti.

Intervju: Od pranja tepiha do pozorišne kritike društva

Tue, 17 Feb 2026 15:15:24 GMT

Apsolvent dramaturgije Ognjen Rodić, kao autor teksta i reditelj predstave Tok, kroz minimalistički i interaktivni pozorišni projekat koji je nastao u saradnji sa srednjoškolskim ansamblom, istražuje kako društvene mreže, pre svega TikTok, oblikuju identitet mladih danas. Predstava je realizovana u izuzetno kratkom roku i sa minimalnim tehničkim sredstvima, a njen cilj je da, kroz iskustvo koje briše granicu između scene i publike, otvori dijalog o pritiscima virtuelnog sveta, gubitku autentičnosti i ceni prihvatanja u digitalnom društvu.

O čemu predstava govori?

Predstava Tok je pozorišni projekat bez klasične strukture i linearne radnje sa avangardnim elementima. Radnja prati mladu devojku koja pokušava da pronađe svoje mesto u društvu čija su pravila oblikovana društvenim mrežama, posebno TikTokom. U potrazi za prihvatanjem i ljubavlju, ona se odriče sopstvenog identiteta i talenta, sviranja violine, što simbolizuje cenu prilagođavanja virtuelnim normama. Mi smo se trudili da na sceni postavimo celu jednu virtuelnu stvarnost kako bismo na taj način uspeli da gledaoce uvučemo u potpuno drugi doživljaj od bilo kakvog standardnog nastupa.

Kako je nastala ideja?

Ideja je proistekla iz rada na prethodnom projektu, kada mi je pažnju privukla fascinacija dečaka koji je pomno pratio snimak čišćenja tepiha na TikToku. To je otvorilo pitanje zašto takav sadržaj zadržava pažnju i kakav uticaj ima. Tema Tiktoka je ostala kao nešto urbano i nešto, što meni se čini, nije toliko rađeno kod nas kao takav pozorišni projekat. Želeo sam da odradim nešto što mene lično ,,loži” kod pozorišne umetnosti, a to je prekidanje granica između publike i scene. Ne volim razbijanje četvrtog zida, ali volim taj momenat kada publika dođe i kada ne gleda predstavu, nego doživi jedno iskustvo koje će da pamti.

Koja je osnovna poruka predstave?

Ne postoji jedna striktna, konkretna poruka koja može da ceo ovaj projekat drži u šaci. Ali možda glavna stvar jeste da ako izađemo iz okvira ovog projekta, ako izađemo iz okvira te društvene mreže, ako izađemo iz okvira uopšte potrebe za socijalizacijom ili bilo čega što ova priča ima i pokušamo da je transponujemo na neki globalni nivo; poruka bi bila da nikada zarad bilo čega, bilo kakve koristi ili bilo kakve potrebe - ne treba da izgubimo sebe.

Foto: Iz arhive sagovornika

Kako je izgledao proces rada i šta je bilo najizazovnije?

Jako je bitno da se napomene da je ansambl o kome se radi gomila srednjoškolaca koji su amateri - deca, koja su tu da pre svega uče, a onda da glume. Ono što je meni bilo najizazovnije jeste ograničeno vreme i ograničeni uslovi da se dođe do gotove predstave, i u smislu teksta, i u smislu proba. Od momenta kada je tekst završen, do premijere smo imali 27 dana i tih 27 dana svaki dan da se radi sa grupom srednjoškolaca je izuzetno teško, a mi smo imali možda samo 10 proba. Tako da je najizazovnije bilo strpati ambicioznu ideju za projekat, bez obzira što u materijalnom smislu realizacija tog projekta nije ni skupa, ni teška, ali je ambiciozna u tematskom smislu.

Koliko su glumci učestvovali u oblikovanju sadržaja?

Učestvovali su, verovali ili ne, minimalno, što zbog ograničenog vremena, ali i zbog neke njihove nesnađenosti u ovoj temi. Ne mogu mnogo da ih krivim, možda je to njima preblizu i prekliše i nisu mogli da vide neke uglove koje ja vidim sa strane. Oni su davali ideje zato što poznaju aplikaciju bolje nego ja, kroz vežbu su morali da mi privuku pažnju predstaviviši mi moj For You Page na sceni. U brzini, gomili nekih ideja i različih sadržaja sam birao šta će da uđe u tekst. Ideja za sadržaj je ono čemu su glumci doprineli.

Koja scena je lično najznačajnija Vama kao autoru?

Ako bih morao da izdvojim jednu scenu, to je lik majke i ćerke, odnosno majke i bebe. U tri kratke, ja se nadam, duhovite scene, prikazujemo na šta su sve ljudi spremni zarad pregleda i koliko eksploatisane dece postoji na TikToku. Kada neko vidi snimak deteta na društvenim mrežama, jako retko će dovesti u pitanje da li je to dobro, da li je zdravo, da li je štetno. Želeo sam da zađem iza toga i osvestim realnost pritisaka koje ta beba trpi. Scena u kojoj majka tera devojčicu da progovori kako bi zadivila njihove fanove i izgovara rečenice poput: ,,Je l' ti ne voliš mamu, pa zato to ne želiš da uradiš?", mislim da je ta scena možda najkraći i najefektniji prikaz svega što sam želeo da kažem.

Kakvu simboliku nose scenski elementi?

Namenski je sve svedeno na minimum da bi se delo što više moglo približiti gledaocima. Pošto je predstava interaktivna, svedenost na sceni olakšava ljudima da aktivno učestvuju u razgovoru. Međutim, glavni deo scenografije je zapravo jedina stvar koja je neophodna bilo kome od nas da uđe u ovaj digitalni svet, a to su mobilni telefoni. Time smo želeli da naglasimo koliko je jednostavno ući u ovo ludilo koje se dešava na sceni, ali isto tako na koje načine sve mogu telefoni da se iskoriste: blicevi mogu biti reflektori i učiniti nekog da se oseća posebno, ali mogu i napraviti da se neko oseća izloženo i van kontrole nad samim sobom. Simbolika kostima je krajnje jednostavna, svako je došao obučen u skladu sa likom kog igra, a muziku menjaju popularni TikTok ,,saundovi". Koristi se sve da bi se postigla autentičnost.

Zašto je predstava važna danas?

Mislim da se značajno povećao uticaj koje društvene mreže imaju na decu, mnogo više nego, da izvinete, u naše vreme, ali se zato podmladio uzrast koji je krenuo da ih koristi. Važno je danas pričati o tome zato što mnogi ne obraćaju pažnju o trajnim posledicama koje to može da ostavi. Svima nam je muka od izraza ,,sajber-nasilje”. Svima nam je muka. Ali to nikad nije ona mučnina koju može da oseti osoba koja ga je doživela. I mislim da je jako važno da se baš danas pokrenu neka pitanja koja mogu inspirisati, kako mlade, tako i njihove autoritete da redefinišu svoju svoj pristup društvenim mrežama.

Kako bi predstava bila opisana jednom rečenicom?

Neka to bude ujedno i poslednja rečenica predstave, a to je: ,,Zašto me niko ne čuje?"?

Marija Mladenović: „Postoji mnogo nevidljivih ljudi bez kojih ne bi bilo ritma, svetla, tišine ni predstave“

Sat, 31 Jan 2026 17:37:13 GMT

Da li ste se ikada zapitali koliko ljudi je potrebno da se priredi predstava? I ko sve učestvuje u stvaranju jednog igranog komada osim glumaca? Dok publika u tišini čeka početak predstave, iza scene neko prati disanje glumaca, ritam replika i trenutak kada svetlo treba da se pojavi ili da nestane. Taj posao najčešće ostaje neprimećen, ali bez njega predstava ne bi postojala.
Marija Mladenović bavi se pozorišnim svetlom i scenografijom, a njen rad može se videti u studentskim, nezavisnim i institucionalnim pozorištima, uključujući Pozorište Promena i Srpsko narodno pozorište. Za sebe kaže da je bila dete kojoj je uvek bilo zanimljivo pitanje “Kako?”, što ju je kasnije dovelo do posla kojim se trenutno bavi.

Kako bi objasnila svoj posao nekome ko se prvi put susreće s njim?

Dođeš da gledaš predstavu, možda malo kasniš, gledaš kartu i broj sedišta i sediš u gledalištu, verujući da postoje samo publika oko tebe i glumci na sceni. Međutim, realnost je mnogo veća. Pre izvedbe, na sceni su danima radili ljudi koji su postavljali scenografiju, rekvizitu i scensku rasvetu. Iza scene su majstori, inspicijenti, tonci, šaptači, glumci na probama, kao i
oni koji prate predstavu sa miksete za svetlo i zvuk. Postoji mnogo nevidljivih ljudi bez kojih ne bi bilo ritma, svetla, tišine i same predstave. Sledeći put kada dođeš u pozorište, zastani na trenutak i seti se svih njih.

Publika često ne primeti svetlo dok ne “zakaže” - kako ti gledaš na tu nevidljivost svog posla?

Ta nevidljivost mi prija. Znam da ako publika nije svesna svetla, znači da sam uradila dobar posao. Svetlo nije tu da se pokaže, već da služi priči u harmoniji sa svim elementima koji čine jednu predstavu.

Kako si uopšte došla do toga da radiš svetlo za pozorišne predstave?

Jedina dodirna tačka sa tim mi je bila u toku “SCEN događaja” koji su se održavali često u toku semestra u našoj Scenskoj laboratoriji na Fakultetu tehničkih nauka. Ona je opremljena scenskom rasvetom i miksetom za svetlo na kojoj sam prvo radila. Nakon toga sam dragom kolegi laborantu izrazila želju da se oprobam u pozorištu, pomogao mi je da nađem prvi posao - prva predstava koju sam radila bila je u Vukovom teatru u Beogradu, pre tri godine. Od tad minimum tri puta mesečno imam izvedbe na kojima učestvujem, a od skoro sam zaposlena u Srpskom narodnom pozorištu kao tehničar rasvetljivač i tu sam shvatila da sve što sam mislila da znam - ne znam.

Šta tačno podrazumeva tvoj posao tokom jedne predstave?

Tokom predstave pratim tok, ritam, disanje scene. Moj posao je da, ako vodim predstavu na mikseti - podržim glumce i tok, da sve teče glatko, čak i kada publika ne zna da se nešto upravo dogodilo. Pre predstave postavka rasvete podrazumeva rad u timu sa kojim se realizuje dizajn svetla za tu predstavu. To znači propratno štelovanju rasvetnih tela, povezivanje struje, pratnju glumca na sceni tokom predstave rasvetnim telom i još mnogo toga. Nakon predstave ide sklanjanje rasvetnih tela sa podova i vraćenje svega na svoje mesto.

Koliko je svetlo unapred isplanirano, a koliko se menja tokom proba?

Zavisi od situacije. Kada ja radim dizajn svetla, recimo u školi glume, u najvećem broju slučajeva svetlo nameštam dva sata pred izvođenje ili probu. Kada sam radila dizajn svetla, recimo u pozorištu Promena za predstave “Krotka” i “Tata stiže kući”, dolazila sam na probe i smišljala dizajn, zatim u dogovoru sa rediteljkama potvrdila ideju i onda pred probu to
sprovela u praksu uz pomoć kolega sa Akademije. Kad radim u Promeni ili školi glume - tu imam najviše prostora da se razigram i menjam svetlo ponekad i u toku predstave, ako procenim da ide u tom smeru. Recimo u Srpskom
narodnom pozorištu nema prostora za grešku, drugačiji je doživljaj prostora pa samim tim scenske rasvete i zapravo odgovornosti koju svako od nas nosi. U pozorištu zavisiš od kolektiva, a kad radiš sam imaš više prostora za igru.

Foto: Lea Bodor, predstava "Tata stiže kući"

Kakav je rad u Pozorištu Promena u odnosu na neka druga pozorišna iskustva?

Pozorište Promena ima posebnu energiju ukorenjenu u hrabrosti i poverenju. Tamo se osećam kao deo tima koji istražuje, a ne samo izvršava. Svi studenti koji su deo Promene su izuzetno talentovani i drago mi je što sam deo te ekipe.

Da li svetlo prati glumce ili emociju scene?

Uvek emociju. Glumci su nosioci, ali emocija je ključ. Svetlo ponekad prati pokret, a ponekad namerno ostaje iza da bi pojačalo ono neizgovoreno. Koji je najstresniji trenutak tokom predstave? Onaj prvi mrak pre početka. Sekunda tišine kada sve može da krene u bilo kom pravcu. I baš u tom trenutku, najveći mir.

Pet odsto više vlasništva, ali politička kontrola ostaje: Intervju sa ekonomistom Mijatom Lakićevićem

Wed, 28 Jan 2026 16:14:50 GMT

Ministarstvo finansija SAD izdalo je Naftnoj industriji Srbije (NIS) privremenu licencu za nastavak poslovanja do 24. marta 2026. godine, dok paralelno traju pregovori o promeni vlasničke strukture kompanije. Ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović izjavila je da su mađarski MOL i Gaspromnjeft dogovorili osnovne odredbe budućeg kupoprodajnog ugovora, koji će biti prosleđen američkoj administraciji, uz potvrdu da je Srbija u pregovorima povećala svoj vlasnički udeo za pet odsto.

Američka kancelarija za kontrolu strane imovine (OFAC), koja je uvela sankcije NIS-u tvrdila da ne sme biti nikakvih skrivenih veza ni povezanosti između budućeg vlasnika i ruskog Gaspromnjefta. Ekonomista Mijat Lakićević rekao je da je teško prognozirati ishod odluke, ali da lično veruje da će Amerikanci prihvatiti ovaj sporazum koji je dogovoren između MOL-a i Gaspromnjefta.

Foto: mijatlakicevic.com

“Verujem da je čitava stvar već bila iskomunicirana sa njima i da su bili upoznati sa pregovorima. Do sada nismo videli nikakve negativne reakcije. One, naravno, nisu morale da budu javne, ali su mogle da postoje na internom nivou i da budu poznate stranama koje su pregovarale – Mađarima i Rusima. Smatram da oni ne bi ulazili tako duboko u pregovore i dolazili do samog kraja, da nisu imali određena saznanja, uveravanja ili barem indicije da će SAD takav dogovor prihvatiti”, objašnjava Lakićević.

Ekonomista ističe da je važno imati u vidu da ova priča ima i ekonomsku i političku dimenziju. Iako je formalno reč o ekonomskom pitanju, politički kontekst je izuzetno značajan.

“Viktor Orban je u relativno dobrim odnosima sa Donaldom Trampom i uspeo je da iz toga izvuče određene koristi. Vučić je takođe postigao određene pomake, ne toliko značajne, ali je uspeo da najavljene sankcije ublaži ili praktično otkloni. Ipak, Srbija je pretrpela određenu ekonomsku štetu, iako se u ovom trenutku ne zna kolika je ona”, dodaje sagovornik.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ranije je najavio da će država pokušati da poveća udeo u NIS-u za najmanje pet odsto, kako bi imala veći uticaj u odlučivanju. Mijat Lakićević kaže da jeste pretpostavka da će tih pet odsto povećati uticaj Srbije u donošenju odluka.

“Ako se na tih 34 odsto, koliko Srbija ovom odlukom ima, dodaju i glasovi malih akcionara, dolazi se do procenta koji se približava 50 odsto, pa se smatra da bi to moglo da ojača poziciju Srbije u odlučivanju. Međutim, treba reći da postoje i drugačija mišljenja, gde neki ekonomisti, uključujući profesore Ekonomskog fakulteta, tvrde da tih dodatnih pet odsto neće suštinski promeniti odnos snaga”, rekao je Lakićević.

Prema ocenama stručne javnosti, puka promena većinskog vlasnika bez stvarnih promena u upravljačkoj strukturi ne bi suštinski popravila položaj Srbije, piše Nedeljnik. Mijat Lakićević kaže da je to pitanje pre svega političko i dodaje da kada bi odnosi u svetu bili normalni, problema sa NIS-om verovatno ne bi ni bilo.

“Sama kompanija, Gazpromnjeft, u svom radu nije imala naročito spornih poteza. Problem nije bio u vlasničkim procentima niti u zakonima. Srbija je i do sada imala mehanizme da zaštiti javni interes. Problem je bio u vlasti koja te mehanizme nije koristila u interesu građana, već u interesu uskog kruga ljudi. To je bio glavni problem u NIS-u i to će, nažalost, ostati problem i ubuduće. Ni novi aranžman, niti tih dodatnih pet odsto, u suštinskom ekonomskom smislu neće doneti značajnu promenu ako se način upravljanja ne promeni”, istakao je sagovornik i dodao da je odličan primer ovakvog postupanja države Telekom, 100 odsto u državnom vlasništvu, ali kojim se upravlja u interesu vlasti i njenih bliskih partnera, a ne građana.

Foto: Vikipedija

Predsednik Srbije je u više svojih obraćanja pokazao jasan stav koji ima po pitanju nacionalizacije NIS-a i preuzimanja većinskog vlasništva nad ovom kompanijom.

“Želim po svaku cenu da izbegnemo nacionalizaciju i konfiskaciju jer to nije naše većinsko vlasništvo. Želim da prvo iscrpimo sve mogućnosti”, poručio je Vučić u jednom od svojih obraćanja.

Uprkos tome što nacionalizacija javnih preduzeća nije strana srpskim vlastima, kada je NIS u pitanju, razlog za odbijanje nacionalizacije je pre svega politički – strah od Rusije, smatra Lakićević.

„Tu ne postoje ekonomski niti pravni razlozi. Vučić se ne usuđuje da se suprotstavi Rusiji, odnosno Putinu, koji mu predstavlja važan politički oslonac i stub vlasti. Nacionalizacijom NIS-a bi sebi izbio važno političko oružje iz ruku. Videli smo to i u drugim situacijama – čak je u slučaju afere sa zvučnim topom pozivana ruska komisija. Putinov režim je ključni oslonac vlasti, i zbog toga nacionalizacija nikada nije ozbiljno razmatrana“, zaključuje ekonomista.

Podsetimo, američko Ministarstvo finansija je pre godinu dana, 10. januara 2025, donelo odluku o nametanju sankcija ruskom energetskom sektoru, fokusirajući se na najveće naftne kompanije. Među njima se našla i Naftna industrija Srbije. Sankcije su uvedene kao deo napora da se smanji uticaj Rusije u ratnim naporima u Ukrajini, a njihova primena bila je najavljena za 28. februar 2025. godine. Ova odluka postavila je temelje za kasnije pregovore o vlasničkoj strukturi NIS-a i ulogu Srbije u odlučivanju o strateški važnoj kompaniji.

Iako Srbija formalno povećava svoj vlasnički udeo u NIS-u za pet odsto, stručnjaci upozoravaju da bez suštinskih promena u upravljačkoj strukturi država i dalje ostaje u podređenom položaju. Politika, a ne ekonomija, i dalje diktira odluke, dok strateški važni resursi ostaju pod uticajem vlasti i njenih bliskih partnera, a ne građana.

Marija Liješević: ,,Želim da publika osjeti iskrenost i autentičnost“

Tue, 27 Jan 2026 11:46:25 GMT

Mlada budvanska glumica Marija Liješević nalazi se na samom početku svoje profesionalne karijere, ali je već ostvarila prve značajne profesionalne korake. Nakon završene Akademije umjetnosti u Beogradu, svoj prvi profesionalni angažman ostvarila je u međunarodnoj pozorišnoj predstavi „Ovo nije zemlja za žene“.

Predstava, nastala u okviru evropske platforme koja se bavi feminističkim čitanjem klasičnih tekstova, okupila je mlade glumice iz Crne Gore i bila izvođena pred raznovrsnom publikom – od prestižnih pozorišta u inostranstvu do, za Liješević, domaćeg ambijenta Starog grada u Budvi. Kroz ovaj proces ona je stekla svoje prvo profesionalno iskustvo i priliku da se predstavi publici kao mlada glumica koja tek započinje svoj put, ali već pokazuje posvećenost i ozbiljnost u radu.

Foto: Arhiva sagovornice

Da li si zadovoljna uspjehom predstave „Ovo nije zemlja za žene“?
Iskreno, veoma sam zadovoljna uspjehom predstave. „No Woman’s Land“, odnosno „Ovo nije zemlja za žene“. To je moj prvi profesionalni projekat koji sam radila od samog početka, u smislu kastinga i kompletnog procesa rada. Imala sam sreću da upoznam divne mlade glumice, koje danas više smatram drugaricama nego koleginicama. Vjerujem da je publika prepoznala tu našu povezanost, što je doprinijelo odličnom prijemu predstave, kako u
inostranstvu, tako i u Budvi.

Kako bi se ti predstavila publici na početku svoje profesionalne glumačke karijere, nakon završene Akademije?
Na početku profesionalne karijere ne bih sebe posebno definisala. Naravno da želim da se dokažem i da me publika prepozna kao vrijednu mladu glumicu, ali mislim da je to, u krajnjoj liniji, više na publici nego na meni. Na meni je da svoj posao radim najbolje što mogu, da budem posvećena, da tragam za istinom u svakom liku i da se nadam da će publika to prepoznati i osjetiti.

Koliko je odrastanje u umjetničkoj porodici uticalo na tebe – da li to doživljavaš kao prednost, pritisak ili oboje?
Odrastanje u umjetničkoj porodici u velikoj mjeri je uticalo na moju odluku da se bavim glumom. Od malena sam bila u pozorištu, najprije kao publika, a kasnije sam sa stricem, još kao dijete, pravila male pozorišne predstave. Zbog toga imam osjećaj da je ovaj poziv, na neki način, bio unaprijed zapisan. Da li je to prednost ili pritisak – rekla bih da je oboje. Od nekoga ko dolazi iz umjetničke porodice često se podrazumijeva da „zna“ i da nosi određenu odgovornost, što može predstavljati veliki pritisak. Ipak, to je ujedno i prednost, jer sam zahvaljujući tom okruženju i podršci imala priliku da učestvujem u divnim predstavama koje su mi donijele dragocjeno iskustvo, ali i prijateljstva.

Kako izgleda tvoj proces ulaska u ulogu?
To je pomalo nezgodno pitanje jer sam u većini predstava do sada „uskakala“ u već formirane procese – tri od ukupno četiri predstave su bile takve (diplomsku ne računam, jer je ona rađena sa profesorima). Ipak, uvijek se trudim da lik što bolje upoznam, da u njemu pronađem sebe i da se postavim u njegovim okolnostima. Važno mi je da razumijem motivacije lika i da pronađem unutrašnju istinu koju mogu da izrazim na sceni, kako bi uloga bila što autentičnija.

Šta ti je najviše pomoglo da pronađeš svoj glumački identitet i izraz na sceni?
Trenutno mi najviše pomažu ljudi koji su oko mene. Kada radim u zdravom i podržavajućem okruženju, osjećam se slobodno da eksperimentišem i da se izrazim na najbolji mogući način. Što se tiče mog glumačkog identiteta i izraza, moj najveći cilj je da budem iskrena na sceni. Vjerujem da će se kroz rad i iskustvo sve ostalo polako oblikovati i razvijati.
Kakav je osjećaj biti mlada žena na početku glumačke karijere danas – i sa čime se najčešće susrećeš?
Svaki početak je težak i iziskuje mnogo truda. Donosi i nesigurnosti, pogotovo u našem poslu, jer je konkurencija velika, a da bi dobio priliku, moraš biti viđen i izabran – što ponekad nije samo u tvojoj kontroli. Mislim da je najvažnije aktivno raditi na sebi, vjerovati
u svoje sposobnosti i imati strpljenja, jer se sve dešava u pravo vrijeme.
Koji ti je trenutak tokom studija bio najveći izazov i šta si iz njega naučila?
Mogu reći da mi je najizazovniji period bila treća godina studija. Ne znam tačno zašto, ali tada se u meni desilo nešto što me, na neki način, „slomilo“. Ipak, upravo taj trenutak mi je bio veoma dragocjen, jer sam tada shvatila da mi niko ne može pomoći ako ja sama sebi ne pomognem. Naučila sam koliko je važan aktivan rad na sebi, kako se nakon pada treba podići i nastaviti dalje, i da je upravo kroz takve izazove moguće istinski napredovati i sazrijeti kao glumica.

Šta te trenutno najviše inspiriše u glumačkom radu i izboru projekata?
Trenutno me najviše inspirišu tekstovi i uloge koje istražuju ljudskost i „malog čovjeka“. Privlače me priče koje imaju svrhu, koje postavljaju pitanja i vode ka otkrivanju unutrašnje suštine likova. Generalno, sve što me izaziva i pomjera granice mog glumačkog izraza posebno me privlači. Na primjer, trenutno u Ateljeu 212 pripremamo vodvilj „Oda radosti“, što je izuzetno zahtjevan žanr i zahtijeva veliko glumačko umijeće. Upravo ovakvi projekti me okupiraju i motivišu, jer kroz njih mogu da rastem i kao glumica i kao osoba.

Gdje vidiš sebe kao glumicu u bliskoj budućnosti - pozorište, film ili oboje?
U bliskoj budućnosti vidim sebe kako aktivno radim, ili se barem nadam da ću imati priliku da radim, bilo u filmu ili u pozorištu. Voljela bih i jedno i drugo, jer su to različiti mediji koji zahtijevaju različite vrste glume. Svaki od njih pruža posebne izazove i mogućnosti, a ja želim da se razvijam i učim kroz oba, kako bih što bolje oblikovala svoj profesionalni put.

Šta bi željela da publika osjeti i zapamti kada gleda tvoj rad?
Najviše želim da publika osjeti iskrenost, autentičnost i povjerenje u moju igru. Važno mi je da svaki lik koji tumačim bude vjerodostojan i da ljudi prepoznaju trud i posvećenost u mom radu. Nadam se da će publika, gledajući moje uloge, osjetiti emociju i energiju koju ulažem i da će to ostaviti trajan utisak.

Jovana Antonić: „Na početku karijere treba uhvatiti svaku priliku"

Mon, 26 Jan 2026 13:55:11 GMT

Naša sagovornica Jovana Antonić dolazi iz Laćarka, sela pored Sremske Mitrovice, i ima svega 22 godine, ali iza sebe već ima izuzetno bogat i raznovrstan muzički put. Završila je paralelno srednju muzičku i srednju medicinsku školu, a zatim odlučila da svoje obrazovanje nastavi u pravcu muzičke produkcije, spoja klasičnog znanja i savremenog zvuka.

Ljubav prema muzici javila se još u ranom detinjstvu, kada je, kako sama kaže, uporno nagovarala majku da je upiše u osnovnu muzičku školu za violinu. Iako u porodici nije bilo profesionalnih muzičara, Jovana je brzo pokazala da muzika nije prolazna faza, već njen prirodni jezik. Posebno ju je privlačila teorija muzike, zbog čega je učestvovala na brojnim republičkim i međunarodnim takmičenjima, dok je tokom srednjoškolskog obrazovanja klavir postao njen primarni instrument.

Još u osnovnoj školi počela je da piše tekstove i mašta o sopstvenim pesmama, ali tek kroz studije muzičke produkcije dobila je alat i znanje da svoje ideje pretvori u konkretna djela. Danas najviše uživa u aranžiranju i snimanju vokala, ali i u cijelokupnom kreativnom procesu, posebno u radu sa ljudima, koji su joj, kako ističe, najveća inspiracija.

Posebno mjesto u njenoj dosadašnjoj karijeri zauzima projekat koji označava i njen prvi profesionalni iskorak – rad na uvodnoj špici za dječiju emisiju „Mali svet sa Vojom“, koja se emituje svake nedelje na novoj dokumentarnoj televiziji. Upravo ovaj projekat bio je povod za razgovor sa Jovanom, kroz koji ćemo detaljnije govoriti o procesu stvaranja, izazovima i značaju ovog iskustva za njen dalji profesionalni razvoj.

Foto: Arhiva sagovornice

Kako je došlo do toga da baš ti dobiješ priliku da radiš uvodnu špicu za emisiju “Mali svet sa Vojom” i koliko ti je ta prilika značila kao prvi profesionalni projekat?

Kolega sa mastera filmske produkcije pitao je u jednoj akademskoj grupi da li znamo nekoga ko bi radio uvodnu špicu, i ja sam se odmah javila. Naravno, nije mi bilo svejedno, ali sam morala da stisnem zube i bacim sebe u vatru, jer na početku karijere treba uhvatiti svaku priliku.

Kada si započinjala rad na špici kako si postupila na razumijevanju dječije publike i atmosfere koju emisija želi da prenese?

Bilo mi je malo lakše jer mi je dečija muzika veoma bliska. Mnoge kolege smatraju da je moja muzika vedra i ‘slatka’, sa dozom dečije naivnosti. Nakon što je mama čula pesmu koju sam komponovala za prijemni, rekla mi je da sam stvorena za pisanje dečijih pesama i da bi trebalo da se krećem u tom smeru. Iako u početku nisam htela to da priznam, shvatila sam da mi jako lako ide. Možda je jedan od razloga i to što i samu sebe smatram detetom.

Možeš li da nam ispričaš tok nastanka špice i u kojoj mjeri si imala kreativnu slobodu?

Na početku sam osećala veliki pritisak, ali sam istovremeno bila i veoma uzbuđena. Imala sam potpunu slobodu da komponujem, aranžiram i pišem tekst, a
jedini uslov bio je da pesma traje 45 sekundi. Nakon dogovora, pesmu sam napisala za desetak minuta. U glavi sam odmah znala kako želim da zvuči i nije mi trebalo mnogo vremena da je realizujem.

Šta ti je predstavljalo najveći izazov tokom rada na ovom projektu?

Najveći izazov bili su vokali koje sam snimala sa voditeljem emisije. Trudila sam se da iz njega izvučem maksimum, iako on nije profesionalni pevač. Miks vokala mi je bio najzahtevniji deo, jer sam želela da zvuči što srećnije i punije, pa sam dodatno nasnimila i svoje vokale.

Da li je tokom rada bilo trenutaka sumnje u sopstvene odluke ili znanje?

Iskreno, za prvi projekat sam prezadovoljna, a i reakcije svih ostalih bile su izuzetno pozitivne, što me je mnogo usrećilo. U jednom trenutku mi je čak bilo čudno što nije bilo nikakvih zamerki, ali sam shvatila da ljudi zaista misle da je sve ispalo odlično.

Da li misliš da te je ovaj projekat na neki način definisao i usmjerio ka budućim projektima u muzičkoj produkciji?

Ovaj projekat mi znači pre svega zato što je moj prvi profesionalni rad, ali i kao važna stavka u CV-u. Uživam u komponovanju dečije muzike, ali podjednako radim i trap, rock, pop i d’n’b. Ne želim da se ograničavam jednim žanrom, jer smatram da svaki ima svoju posebnu čar.

Da li smatraš da je upornost važnija od talenta u ovom poslu?

Talenat i kreativnost su ključni jer prave razliku između proseka i nečeg izvanrednog. Ipak, talenat sam po sebi ne vredi ništa ako ne postoji upornost i rad.

Kakvi su tvoji dalji planovi – šta trenutno spremaš i šta možemo da očekujemo u narednom periodu?

Trenutno spremam d’n’b pesmu koja je nastala kao eksperiment spajanja popa i elektronske muzike i nadam se da ću je završiti do kraja februara. Nakon toga planiram da objavim EP od četiri pesme koje radim za diplomski. Za razliku od prve pesme, EP će imati organski zvuk, puno emocije, iskrenosti i nežnosti – svega onoga što mene opisuje. Što se tiče daljih planova, ne znam gde će me život odvesti, ali znam da je muzika moj životni poziv”.

Za Jovanu Antonić, rad na uvodnoj špici emisije „Mali svet sa Vojom“ predstavlja važan prvi korak u profesionalnoj karijeri i potvrdu da je na pravom putu. Iako je tek na početku, njena ljubav prema muzici jasno se prepoznaje u svemu što radi.

Emisija je dostupna i na YouTube-u, a ovaj projekat predstavlja dobru najavu svega onoga što Jovanu očekuje u daljem radu i razvoju u svijetu muzičke produkcije.

Intervju sa Jelenom Božić: TAKT opstaje jer iza njega stoje ljudi koji se nisu predali jer je teško

Mon, 26 Jan 2026 12:37:57 GMT

Nevladina, neprofitna organizacija iz Novog Sada, Kulturanova, već godinama gradi prostor za umetnost koja uključuje zajednicu i otvara dijalog o temama koje se često guraju na margine.

Njihovi najnoviji programi Taktilni heroj, AFTER AFTER i TAKT Fest tematski su različiti, ali povezani istom vizijom: umetnost kao alat za društvenu odgovornost i aktivno učešće publike. Programi otvaraju mnoge tabu teme kao što su praksa inkluzije kroz prevod predstave na znakovni jezik, festival koji opstaje zahvaljujući zajednici i poruci da je muzika i dalje oblik bunta i mnoge druge kroz koje Kulturanova pokazuje da nezavisna kultura može biti održiva.

U razgovoru sa koordinatorkom programa Jelenom Božić, osvrćemo se na njihove aktuelne projekte, međunarodne saradnje, izazove rada u savremenom kulturnom sistemu i na pitanje koje se provlači kroz sve njihove programe: šta publika nosi sa sobom kad se svetla ugase.

Vaši poslednji programi Taktilni heroj, AFTER AFTER i TAKT Fest su tematski različiti. Šta ih povezuje u okviru programske vizije Kulturanove?

Taktilni heroj i AFTER su predstave i performansi nastali u okviru projekta Universal Art Design koji se bavi podrškom mladih umetnika koji rade sa marginalizovanim grupama ili su i sami pripadnici takvih grupa. TAKT Fest, sada već tradicionalno, svoju godišnju tematiku bira na osnovu društvene klime i potreba o tom trenutku. Poslednji se bavio muzikom, aktivizmom i buntom. Jedan pripada programskom stubu Muzikanova, drugi programskom stubu Futuranova. Ono što ih spaja je davanje glasa onima čiji glas je sistemski utišan, kroz umetnost i siguran prostor.

AFTER AFTER otvara tabu temu muškog mentalnog zdravlja. Kako ste uspeli da se bavite ovom temom bez senzacionalizma, a sa jasnom društvenom porukom?

To je autorski projekat jedne umetničke grupe, koja je u okviru većeg projekta dobila podršku za razvoj predstave. Umetnici su pre same pripreme performansa bili deo inkluzivnog kampa u Poljskoj, treninga u Srbiji o projektnom menadžmentu i sa akcentom na osetljive teme, a nakon toga su zajedno sa mentorima razvijali predrasude. Sve ovo je spoj praktičnog, teorijskog i iskustvenog znanja i nas iz Kulturanove, ali i samih umetnika i učesnika.

Foto: Kulturanova

S obzirom na to da se TAKT Fest ove godine održava bez donatora, kako danas opstaje jedan nezavisni festival?

Veoma teško. Potrebno je mnogo hrabrosti, upornosti i želje, a pre svega iskrena potreba ljudi koji veruju u neke određene vrednosti da po njima deluju i kada to izgleda praktično neizvodljivo. Ipak, iskrenost u delima se prepoznaje, zajednica će uvek vratiti kada joj pružate i gradite nešto sa njom. TAKT opstaje jer iza njega stoje ljudi koji se nisu predali jer je teško - to nas je motivisalo.

Kakva je uloga umetnosti u podsticanju društvenih promena?

Umetnost je jedan od najvećih pokretača društvenih promena. Ona vam daje mnoštvo različitih perspektiva, uglova i načina da o teškim, bolnim, komplikovanim stvarima progovorite onako kako vama odgovara - onim autentičnim vašim. Ona koristi reč, izraz, mimiku, pokret, tišinu, prostore i emociju. A iz emocije se sve pokreće. Caka je što umetnost i one negativne emocije kanališe u kreativne i konstruktivne.

TAKT Film Fest okupio je autore sa više kontinenata. Koliko su međunarodne saradnje važne za lokalnu kulturnu scenu?

One nam donose znanje, iskustvo i veštine koje možda bez tih međunarodnih saradnji ne bismo imali. Daju novu perspektivu i načine kako se može poboljšati život u lokalnoj zajednici. Oplemenjuje je. Dodatno ne postoji bolji način za upoznavanje tradicije, kulture i baštine od bavljenja lokalnim temama.

Kulturanova se godinama bavi marginalizovanim grupama i temama. Koliko je teško ostati dosledan tim vrednostima u današnjem kulturnom sistemu?

Ako govorimo o sistemu koji se apsolutno ne bavi marginalizovanim grupama - veoma je teško. Takve grupe često nemaju osnovna ljudska prava, nemaju podršku i nevidljive su. Često, zbog toga nemaju poverenja. Ako govorimo o potrebi i želji, vrlo je lako. Naše najlepše aktivnosti su se izrodile iz rada sa marginalikzovanim grupama. One nam otkrivaju svetove, misli, osećanja i pojave za koje nismo ni znali da postoje. One nam otkrivaju raznolikost, koja nam je toliko potrebna.

Na koji način publika doprinosi stvaranju zajednice?

Sa sobom će neupitno svako poneti neko svoje iskustvo i poruke, zato biram poziv na promenu. Nema lepšeg osećaja za nas, nego kada vidimo našu publiku koja dalje pomera granice i koja umesto konzumenata postaje kreator sadržaja.

Kulturanova pokazuje da i u teškim uslovima nezavisna kultura može da opstane ako iza nje stoje ljudi koji veruju u ono što rade. Njihovi projekti ne ostaju samo na niovu iskustva, već pozivaju publiku da razmišlja, reaguje i postane deo promene, a ne samo njen posmatrač.

,,Gluma je jedna velika igra i treba da uživamo u njoj” – Marija Čutura o pozorištu i strasti prema sceni

Sat, 10 Jan 2026 19:48:04 GMT

Profesionalna glumica Marija Čutura iz Bačke Palanke već četiri godine uspešno vodi dramski studio Proscenijum, u okviru kog režira i realizuje brojne pozorišne projekte.

Posebnu pažnju publike privukla je predstava „Iza božjih leđa“, koja je naišla na izuzetno dobre reakcije publike i struke. Marija se glumom bavi dugi niz godina, od amaterskih početaka u mladosti, do statusa profesionalne, akademski obrazovane glumice. Trenutno glumi u predstavi „Gospanola“ u Srpskom narodnom pozorištu.

Sa Marijom Čuturom razgovarali smo o predstavi „Iza božijih leđa“, njenom umetničkom razvoju i putu koji ju je doveo do današnjeg profesionalnog angažmana.

Vaša poslednja predstava, „Iza božjih leđa”, bila je vrlo uspešna. Koliko je bilo teško uskladiti glumce i stvoriti ekipu za ovakvu izvedbu?

U pitanju je prva starija grupa polaznika našeg studija. S obzirom na to da smo pre toga realizovali javni čas koji je sačinjen od osnovnih elemenata glume, oni su savladali i naučili šta je to scena, šta je to pozorište i koji su to osnovni elementi sa kojima glumac treba da raspolaže pri realizovanju jedne predstave.

Sve je išlo svojim tokom, bilo je uživanje raditi sa njima, bez obzira na to što nisu profesionalci. Krajnji rezultat je bio veoma iznenađujuć i za mene, jer su oni to zaista dobro savladali i dali svoj maksimum. Tako smo došli do vrhunca, veliki deo publike imao je pozitivne komentare i predstava im je delovala poluprofesionalno.

Od kada se bavite glumom i kako ste počeli da se bavite njom?

Moj otac je glumac, ne profesionalni, ali je radio u profesionalnom pozorištu u Vršcu tri godine. Od malih nogu se bavio time, tako da sam ja od njega nasledila taj talenat i iskazala ga već kao dete, sa šest godina, pošto je on provodio 24 sata u pozorištu, kao i moja majka. Otkrili su taj moj talenat i otvorenost, nisam imala nikakvog stida da se popnem na daske. Sa šest godina sam igrala u prvoj predstavi za odrasle, imala sam samo jednu rečenicu, ali je to bio moj prvi iskorak ka toj profesiji. Nakon toga, sa deset godina sam igrala sledeću predstavu u grupi starijih u amaterskom pozorištu koji je vodio moj otac. Sa njom sam osvojila nagradu kao najbolja glumica festivala i od tog trenutka zaista kreće moje bavljenje glumom.

Nakon završetka srednje škole sam znala šta želim u životu i iz prvog pokušaja sam to i ostvarila. Bila sam primljena na Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Nakon završetka Akademije, nastavila sam da se bavim glumom. Život me je odveo u jednom periodu u inostranstvo, jer se moj muž profesionalno bavio rukometom. Nisam dozvolila sebi da zanemarim svoju profesiju, pa sam sa decom počela da stvaram predstave i u Španiji. Pri povratku u Srbiju moj otac je izgradio studio Proscenijum gde sam odlučila da otvorim školu glume koja uspešno radi već četiri godine. Trenutno igram u profesionalnoj predstavi „Gospanola” u Srpskom narodnom pozorištu, na predlog naše poznate rediteljke Sonje Petrović, koja je takođe iz Bačke Palanke.

Foto: BAP Vesti

Koja Vam je bila najuspešnija predstava do sada?

Meni lično najzahtevnija predstava jeste ova u kojoj sada igram, to mi je bio najveći izazov. Radi se o modernom načinu glume, a ja sam starog kova i stara škola glume. Ali moja omiljena predstava jeste upravo „Iza božjih leđa”, gde sam igrala Ciganku, ta mi je uloga najviše prirasla srcu.

Budući da upravljate dramskim studiom, koliko je teško nekoga učiti glumi?

Dramski studio je otvoren da bi svi oni koji žele mogli da se oprobaju u glumi. Moram reći da mi ne biramo članove, ne pravimo nikakve vrste audicija, prosto – svako ko poželi može da upiše dramski studio i da ostvari sebi želju koju svi negde imamo. Verujem da svaki čovek, verovatno, ima tu neku želju da se pojavi na tim daskama, da pokuša. Zato dramski studio i jeste namenjen tome, da se opuste, otvore, da nauče da lepo govore, da se prvi put oprobaju kao glumci na sceni i da igraju u predstavama.

Nije ništa teško kad voliš, ja suštinski volim da radim sa decom, volim i sa odraslima i volim da vidim svoj krajnji cilj, a to jeste da ljudi iz sale izlaze nasmejani. Naravno da je naporno, nijedan posao na ovom svetu nije jednostavan, a pogotvo kada treba da radiš sa ljudima. Svako od nas ima svoj karakter i svoje navike, svako je drugačiji. Ovaj posao je vezan za psihologiju i za karaktere ljudi, pa na kraju krajeva i likove koje gradimo, vrlo je teško pristupiti čoveku i izvući iz njega onaj maksimum da pokaže da može da bude neko drugi, a da ipak ostane svoj i poseban. Ne bih rekla da je jako teško, više bih rekla da je izazovno.

Da li preferirate film ili pozorište, i zbog čega?

Preferiram uvek pozorište. Gluma je gluma, ali filmska gluma i pozorišna gluma su dve potpuno dijametralno suprotne stvari. Koliko u filmu moramo da budemo ispod prirodnog, toliko u pozorištu moramo da budemo preko prirodnog, u smislu naglašavanja i izraza. Igrala sam u seriji Urgentni centar, gde sam sa Draganom Mićanovićem imala jednu scenu, i to je moj poslednji susret sa kamerama. Bilo mi je vrlo interesantno i jedna novina za mene, da radim sa tako velikim imenom kao što je Dragan. To smo baš profi uradili i bila sam stvarno zadovoljna.

Šta Vam je najteže, a šta najlepše u procesu stvaranja jednog lika?

U procesu stvaranja jednog lika mi je najlepše kada stvoriš lik i kada tu celinu pokažeš pred publikom, kada igraš predstavu i uživaš u tom svom liku. Proces stvaranja jednog lika je vrlo komplikovan i zahtevan, gde mi, kao glumci, moramo da prođemo čitav proces od onog najsitnijeg dela – kako taj lik drži mali prst na ruci, kako hoda, da li ima neku govornu manu... Kakav je karakterno, da li je plašljiv, da li je stabilan, siguran... Apsolutno mora da se prođe kroz sve te stvari, da bismo došli do celine i sklopili taj lik u jednu celinu. Mi proživljavamo sve likove na sceni, ali se ipak moramo držati neke granice da ne bismo otišli u drugu krajnost.

Imate li neki profesionalni san, određenu ulogu, reditelja ili projekat?

Sada, kako sam u nekim srednjim godinama, negde mi je ostala želja da igram Antigonu i to mi je možda neostvarena želja. Ali nešto specijalno da imam – ne. Apsolutno je svaka uloga na svoj način lepa i interesantna, uhvatila bih se u koštac sa svakom. Nemam ni nekog određenog reditelja sa kojim bih volela da radim, mnogi koje sam strahovito volela su danas pokojni.

Da li imate neki savet za mlade glumice koje tek ulaze u svet glume?

Savet mladim glumcima jeste da ne pređu granicu – gluma je velika psihologija, a ona bi trebala da bude velika igra i da uživamo u njoj. Ovaj posao treba voleti i raditi sa ljubavlju. Savet je da nikada ne odrastu, jer kada glumac odraste, onda to nije to. Nema nekog preteranog saveta, pogotovo za ovaj posao – ili ga voliš ili ga ne voliš. Ono što je važno za svakog mladog glumca jeste da radi na sebi i da zna da u našem poslu učiš do poslednjeg dana. To nije takav posao da naučiš da radiš na jednoj mašini, levo desno i to je to; ne, u ovom poslu moraš da napreduješ svakim danom, da učiš od drugih, od kolega, od reditelja, apsolutno da radiš maksimalno na sebi.

Boris Kojčinović o izložbi „Najnormalniji ljudi na svetu:" „Svi smo mi obični ljudi"

Tue, 16 Dec 2025 18:58:28 GMT

Uoči suđenja aktivistima grupa STAV i Pokreta slobodnih građana, u Novom Sadu je 21. novembra otvorena izložba pod nazivom „Najnormalniji ljudi na svetu“, čiji je jedan od autora Boris Kojčinović. Izložba se fokusira na prikaz toga ko su zapravo ti ljudi i zašto su se „najnormalniji ljudi“ našli u središtu političkih i društvenih tenzija.

Boris Kojčinović, student Filozofskog fakulteta, Jovana Vujić i Vojin Ivkov, uz tehničku podršku Maksima Rutovića, realizovali su izložbu „Najnormalniji ljudi na svetu“. U centru izložbe nalaze se glasovi dvanaestoro aktivista, optuženih za pripremanje nasilnog rušenja ustavnog poretka i pozivanje na nasilnu promenu vlasti, koji nas podsećaju da su i oni ljudu isto kao i mi. Šestoro njih je provelo više od sedam meseci u pritvoru, a ostalih šestoro se i dalje nalazi u izgnanstvu van zemlje. Priče aktivista snimljene su na dvanaest vinil ploča i svaka od njih sadrži priču jedne osobe, koje su posetioci izložbe mogli da poslušaju preko četiri gramofona. Na velikoj ceradi nalazila se fotografija kordona policije, a na drugoj ceradi fotografija policajca u punoj opremi za razbijanje demonstracija, dok je cela izložba ispraćena zvucima snimljenim na protestima i puštanih preko razglasa. Izložba postavlja pitanja o ljudskosti, izborima i o pritiscima sa kojima su se aktivisti susreli, stvarajući prostor da publika bolje razume njihove priče.

U kom trenutku ste osetili potrebu da reagujete putem umetnosti i da stvorite izložbu?

- Većina nas prepoznaje određene probleme u društvu, ono što je nama bilo glavno jeste da moramo nešto da uradimo, a ne da samo pričamo o problemu. Onoliko koliko smo mogli u tom trenutku, mi smo uradili, nismo se uljuljkali u misli da će to odraditi neko drugi. Naša osnovna ideja bila je vratiti fokus na suštinu, a suština je da se radi o ljudima, ne o nekim poluimaginarnim pojavama. Tabloidni mediji vrlo snažno rade na tome da svakog neprijatelja trenutnog režima dehumanizuju, kako bi mogli prema njemu da se odnose kako žele i misle da treba, a da niko ne reaguje, klasičan fašizam. Zbog toga smo došli na ideju da napravimo izložbu, koja će se baviti prosto i jednostavno - običnim hrabrim ljudima. Ne postoji bolji način za tako nešto od umetnosti, koja po svojoj suštini mora da komunicira sa publikom i ona najbrže dolazi do ljudi, razume se na više nivoa. Upravo zato je interaktivna izložba bila dobra opcija.

Koju poruku izložba prenosi publici i na koj način je ona predstavljena kroz samu postavku?

- Poruka je lično prepoznavanje u tim ljudima, obuvanje njihovih cipela, ali na najtopliji mogući način. Izložba je vrlo lična, oni odgovaraju na pitanja koja podsećaju na leksikonska. Zapravo je cela suština u tome da ko god bi uzeo da odgovara na pitanja na koja su oni davali odgovore, bilo gde na svetu, bilo koje vere ili boje kože, donekle bi slično odgovorio, uz male kulturološke razlike. Tu dolazimo do jednostavne spoznaje, koju prosto neverovatno, ali vrlo često gubimo u percepciji; svi smo mi samo obični ljudi.

Foto: iz arhive sagovornika

Kako ste se odlučili za format vinil ploča i gramofona kao načina za prenošenje njihovih priča?

- Gramofoni i vinil ploče su došli od ideje da sve mora biti taktilno. Bilo nam je neophodno da ih sve razdvojimo, jer je svaka ploča jedna lična priča. Odatle dolaze gramofoni i ploče - intimni su, ali zahtevaju angažman. Još jedna bitna stvar se tu pojavljuje, a to je nemogućnost jednostavnog ponavljanja i vraćanja unazad, jer život ne može da se vrati unazad; budi u trenutku i fokusiraj se ako želiš da čuješ, a ako ne čuješ život je prošao, ne čeka nikoga. Takođe, strogo smo želeli da svi učesnici izložbe čekaju u redu i stoje tokom slušanja ploča, to je takođe bio mali eksperiment, jer su naši glavni akteri izložbe lišeni konformizma, bili su u pritvoru mesecima, a deo njih je još uvek van zemlje.

Šta za vas znači reč rehumanizacija u kontekstu ove izložbe?

- Rehumanizacija znači vraćanje suštini koju ne smemo nikada izgubiti, bez obzira na sve razlike, neslaganja, sukobljavanja, onaj koji drugačije misli ili radi od nas ne sme nikada biti roba za odstrel. Dakle, nephodno je da svi razvijamo svoje kritičko razmišljanje, da gradimo i menjamo stavove o nekim pitanjima, da na osnovu njih postupamo, ali sa mišlju da se naša sloboda završava tamo gde počinje ozbiljno da ugrožava drugog, prihvatanje koncepta socijalizacije - tako bih to nazvao.

Šta je bio najizazovniji deo u kreiranju izložbe?

- Zbog same teme kojom se izložba bavi u državi cenzure kakva je Srbija trenutno, najizazovnije je zapravo bilo obezbediti prostor. Takođe, sve što podrazumeva tehničku realizaciju je zahtevalo malo više napora da bi prosto sve bilo funkcionalno na kraju. Do ideje smo došli, znali smo šta želimo, a za ono "kako" nam je mnogo pomogao Maksim Rutovac.

Da li smatrate da umetnost danas može biti i oblik otpora?

- Umetnost je uvek bila oblik otpora, oslikavala je različita razdoblja i prenosila poruke. Mi često posežemo za tim da su vremena mnogo drugačija, ja nekada mislim da nisu, suština je ista, pitanje je forme samo. Umetnost apsolutno danas, jeste i treba da bude oblik otpora, jer umetnost je poput medija, treba da uočava stvari, bude kritički nastrojena prema svakodnevici. Ova naša izložba je tek početak, planiramo da radimo još dosta stvari sličnog karaktera, jer smo prepoznali da je tako nešto neophodno.

Mihajlo Botić: "Svakako sam se nadao da ću pobediti u Poteri"

Sat, 13 Dec 2025 18:57:42 GMT

Prošlonedeljno izdanje popularnog kviza “Potera“ na RTS-u bilo je nešto drugačije nego inače – svi učesnici kviza su bili studenti.

Pobedivši tragača Dušana Macuru, oni su osvojili nagradu od 750.000 dinara, čime su na najbolji mogući način pokazali sve znanje koje imaju. Najveću pažnju svojim nastupom, ipak, privukao je Mihajlo Botić, student Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Mihajlo Botić dolazi iz Kanjiže, gde je od malena sugrađanima poznat kao svestrana i inteligentna osoba. Njegovo znanje pokazalo se još u period osnovne i srednje škole, kada je učestvovao na brojnim okružnim i republičkim takmičenjima, a u toku studija zavoleo je pab kvizove.

Među njegovim prijateljima je, kako i sam kaže, uvek postojala želja da učine da se on pojavi na televiziji, ali se on nije osećao dovoljno spremno za takav korak. Sve se promenilo za njegov rođendan, kada mu je njegov prijatelj i cimer poklonio učešće u kvizu “Potera“, i Mihajlo je prvi put svoje znanje izneo u širu javnost.

Rekli ste u emisiji da ste učestvovali u pab kvizovima, da li ste imali želju da pređete na televizijske kvizove i kako je došlo do toga da se prijavite za Poteru?

“Da, ja sam s vremena na vreme učesnik pab kvizova sa svojim prijateljima, i uvek se nekako pojavljivala ideja mog učešća na nekom televizijskom kvizu, kao što je Potera, odnosno prijatelji su često pokušavali da me ubede da se prijavim za neki kviz. Iskren da budem, ja pre odlaska na snimanje Potere nisam nikad ozbiljno razmišljao da se prijavim, jer mi je uvek nekako delovalo da nisam dovoljno spreman i da moje znanje nije baš toliko sveobuhvatno koliko je potrebno za učešće pred kamerama. Ja se ustvari nisam ni prijavio, već je to učinio moj prijatelj i cimer umesto mene, kao rođendanski poklon, tako da mi nije preostalo ništa drugo nego da se pojavim pred kamerama”.

FOTO: Instagram/potera_adrenalin

Sada, kad su Vam se utisci slegli, kako biste našim čitaocima opisali Vaše iskustvo sa snimanja?

“Utisci sa snimanja su i više nego pozitivni. Zaista, imao sam jednu divnu i druželjubivu ekipu, sa mnogo znanja, i to je dosta uticalo na to da se smirim i da mi popusti trema. Iako inače nisam (preveliki) tremaroš, moram priznati da mi je trebalo malo vremena da se opustim pred kamerama. U potpunosti sam uspeo da se fokusiram tek sa početkom prve igre. Snimanje kviza bih opisao kao zabavno, ali i stresno, i svakako kao jedno fenomenalno i nezaboravno iskustvo. “

Vaš nastup u kvizu je za prvi put bio i više nego dobar, da li ste se nadali ovakvom uspehu i da li će vas on podstaći da se eventualno ponovo prijavite za ovaj ili neki možda neki drugi kviz?

“Svakako sam se nadao da ću da pobedim u Poteri i bio sam i više nego spreman da se nadmećem sa tragačem, ali sam znao da nije samo do mene i mog znanja, već da moraju da padnu „dobra“, odnosno pitanja koja znam ili na koja mogu tačno da odgovorim po intuiciji. Takođe, i pre početka kviza sam znao i obećao sebi da ću da idem na višu ponuđenu sumu, gde sa većim novcem ide i znatno veći rizik mogućnosti da me tragač sustigne. Svakako, nisam mogao da se nadam i da sanjam da će već prvog puta igra tako dobro da se otvori u trećem delu kviza, i da ćemo načiniti čak 21 korak u odnosu na tragača, te da će pobeda biti toliko ubedljiva i da ću se generalno toliko dobro snaći već prvi put pred televizijskim kamerama. Nakon ovog uspeha svakako ću se ponovo prijavljivati za kvizove, samo ne znam kada i za koje. Svakako su u opticaju ponovno učešće u Poteri, kao i Superpotera."

Sa obzirom na to da potičete iz Kanjiže a studirate u Beogradu, da li znate kako je tamo ispraćeno Vaše učešće u kvizu i koje su reakcije na uspeh koji ste postigli?

“Iskren da budem, ne znam koliko je tačno ispraćeno moje učešće u Kanjiži, ali ja verujem da jeste, budući da sam nakon emitovanja emisije u ponedeljak veče dobio jako mnogo poruka i čestitki kako od mojih prijatelja i poznanika iz Kanjiže, tako i iz Subotice, gde sam išao u gimnaziju. Reakcije su bile jako pozitivne i mnogo sam divnih i emotivnih poruka dobio, posebno od bliskih i dragih ljudi. Jako mi je drago da je moje učešće bilo toliko ispraćeno i što su ljudi prepoznali moje znanje”.

Jedan zanimljiv detalj za kraj, svako je iz Vašeg tima u Poteri bio student, kako biste Vi podstakli mlade koji su zainteresovani za kvizove da se na njih prijave i svoje znanje iznesu u javnost?

“Budući da se ja uopšte i nisam samostalno prijavio za Poteru, mogu da kažem da sigurno ima još onih koji imaju veliko znanje i kojima prijatelji i porodica predlažu i ubeđuju ih da učestvuju na kvizovima, mogu da kažem da čim neko u svom okruženju dobija takve komentare onda je gotovo izvesno i kalibar za učešće na kvizu. Trema pred kviz je, bar meni, jako velika, ali se ona u potpunosti razbija kada se počne sa odgovaranjem na pitanja. Stvarno bih ohrabrio sve koji maštaju o učešću na televiziji i kvizovima da pokušaju i da se prijave jer je već samo pojavljivanje tamo velika pobeda i uspeh. Takođe, tako se razbija i strah od javnog nastupa, što može biti veoma značajno za bilo koju profesiju i bilo čiji životni put”.

Kad se otvori pozornica u malom gradu: Milica Kalamanda o deci, snovima i glumi

Tue, 09 Dec 2025 18:08:58 GMT

U Kotor Varoši nedavno je otvorena škola glume, projekat iza kog stoji dvadesetdvogodišnja Milica Kalamanda, studentkinja treće godine glume na Akademiji umetnosti u Banjaluci.

Iako je još uvek studira i radi na sopstvenom glumačkom razvoju, odlučila je da se vrati u svoj grad i pokrene nešto što do sada tamo nije postojalo. U Kulturnom centru drži časove za decu i mlade, a mi smo sa njom razgovarali o tome šta ju je pokrenulo, kakve reakcije dobija i kako izgleda balansiranje između akademije i pedagogije.

Kada ste odlučili da otvorite školu glume u Kotor Varoši i šta je bio okidač za taj korak?

Školu glume sam odlučila da otvorim ove godine, kada sam osjetila da je pravi trenutak da svoje znanje i ljubav prema glumi prenesem dalje. Okidač je bila moja želja da djeci i mladima stvorim mjesto gdje mogu da rastu, uče i istražuju glumu na pravi način.

Zašto Vam je bilo važno da to uradite baš sada, dok još studirate?

Osjetila sam da ne treba čekati ‘pravi trenutak’, nego ga stvoriti. Dok studiram, u meni je najviše entuzijazma, novih ideja i želje da stvaram. Željela sam da tu energiju prenesem djeci i da izgradim nešto što će imati dugoročan značaj za našu zajednicu.

Kako izgleda jedan Vaš čas i šta želite da polaznici najviše osete ili nauče?

Moji časovi su kombinacija glumačkih vježbi, improvizacije i igara koje razvijaju koncentraciju, maštu i timski duh. Važno mi je da polaznici nauče osnove scenskog izraza, ali još važnije — da se osjećaju sigurno, slobodno i podržano. Želim da svaki čas bude prostor u kojem uče da vjeruju sebi, da se ne plaše grešaka i da uživaju u stvaranju.

Šta Vam je predstavljalo najveći izazov u pokretanju škole — birokratija, prostor, program ili nešto drugo?

Najveći izazov nije bio ni prostor ni birokratija, nego to da se odvažim i napravim prvi korak. Otvoriti školu znači preuzeti odgovornost, vjerovati u sebe i u ideju. Kada sam to savladala, sve ostalo je došlo na svoje.

Foto: Dražan Pozderović/Glas Srpske

Kako su deca i roditelji reagovali kada su čuli da se otvara škola glume?

Iskreno, iznenadila me je količina podrške. Djeca su odmah pokazala ogromno oduševljenje, a roditelji veliko povjerenje. Taj početni talas pozitivne energije bio mi je ogroman vjetar u leđa.

Kako uspevate da uskladite obaveze na akademiji sa radom u Kulturnom centru?

Nije uvijek lako, ali kada radiš ono što voliš, pronađeš način. Akademija me puni znanjem, a rad sa djecom me puni energijom. Jedno drugom se ne suprotstavlja, nego se nadopunjuje — i baš zato uspijevam.

Šta ste kroz rad sa decom naučili o sebi kao glumici, a šta kao predavač?

Kao glumica sam naučila da budem iskrenija i opuštenija, a kao predavač da je strpljenje presudno i da se svakom djetetu treba prilaziti na jedinstven način.

Da li Vam prija osećaj da na neki način menjate kulturnu ponudu svog grada?

Prija mi, ali još više me ispunjava. Kada vidim djecu kako s radošću dolaze na čas i roditelje koji podržavaju moj rad, shvatim koliko je važno ono što radim. Ako moj mali doprinos može oživjeti kulturnu scenu grada, onda je sav trud vrijedan.

Kako gledate na svoju glumačku budućnost — više Vas privlači scena, kamera ili rad sa mladima?

Rad sa mladima mi trenutno daje najviše radosti jer osjećam da svojim znanjem i iskustvom mogu nešto trajno da ostavim. Ipak, scena i kamera su moj životni san, pa se nadam da ću i dalje imati priliku da istražujem sve te sfere i da svaka obogaćuje onu drugu.

Šta biste voleli da Vaša škola postane za nekoliko godina?

Voljela bih da škola postane mjesto gdje se djeca osjećaju sigurno, inspirisano i podržano. Da ne bude samo škola glume, nego prostor gdje ona rastu kao osobe, uče o timskom radu, razvijaju kreativnost i hrabrost da iskažu svoje ideje.

Intervju sa Jelenom Šarković: „Dramaturg u pozorištu u Srbiji je endemska vrsta“

Thu, 27 Nov 2025 17:17:00 GMT

Jelena Šarković je dramaturškinja iz Sremske Mitrovice i deo je tima Pozorišta „Dobrica Milutinović“, gde stvara i razvija svoja dela. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a njen rad obuhvata pisanje drama, poezije i kratke proze. Posebno se istakla autorskim tekstom „Knjeginja kamena“, koji je premijerno izveden povodom 80 godina mitrovačkog pozorišta.

Istorijska drama o životu kneginje Jelene Balšić otkriva ne samo priču o jednoj plemkinji, nego i o njenoj hrabrosti i borbi. Od ideje, preko dramaturškog oblikovanja teksta, do scenskog izraza i glumačkih kreacija, iza svake premijere stoji tim posvećenih ljudi. U razgovoru sa Jelenom Šarković, dramaturginjom predstave, saznajemo kako nastaje tekst, koliko traje proces pripreme, koliko ljudi učestvuje u realizaciji i kako se oblikuje jedan istorijski lik za scenu.

Kako je nastala ideja za tekst o kneginji Jeleni Balšić i šta te je posebno inspirisalo da istražiš baš ovu istorijsku ličnost? Šta te kod nje najviše zaintrigiralo?

- Ideja za obrađivanje ličnosti kneginje Jelene Balšić i njenog života već je postojala u pozorišnom etru mitrovačkog pozorišta. Glumački ansambl je bio spreman za jedan novi pristup, a pod tim mislim na autorsku adaptaciju romana o Jeleni Balšić koji se razlikuje od striktno istorijske adaptacije. Čitajući o njenom životu, fascinirala me je staloženost i čak mudrost u životnim okolnostima koje su daleko od idealnih. Jeste ona bila moćna i bogata vladarka u jednom periodu svog života, ali je u drugom morala da napusti sve što joj je drago i ne osvrne se.

Možeš li opisati kako izgleda proces dramaturškog oblikovanja predstave — od prvih skica do finalnog teksta? Koliko obično traje i koje su ključne faze?

- Prvo se rodi ideja, koja može da potekne iz neke svakodnevne društveno-socijalne pojave ali i iz romana ili detinjstva. Prvi korak je pisanje sinopsisa, a to je ugrubo rečeno najkraći sadržaj bitne radnje u tekstu. Onda se polako izdvajaju likovi i njihove osobine i htenja. Potom se dešavanja u dramskom komadu usložnjavaju i kristališu dok piscu ne budu jasno sve do poslednjeg detalja. Proces prikupljanja informacija ključnih za komad ili neko specifično lice može trajati par meseci. Sam period pisanja varira kod mene. Od tri dana do pet meseci, zavisi koja je tematika u pitanju. Nekad sam ubeđena da ću tekst napisati u jednom dahu i imati nekoliko finalnih prepravki, a ispostavi se da mora još da se promisli i doradi i onda potraje nedeljama. A nekad mi se radnja najbolje pokaže dok pišem i brzo završim. Nema pravila.

Foto: Čedomir Nedeljković/RTV-KD

Koliko ljudi učestvuje u realizaciji predstave i kako izgleda tvoja saradnja sa režiserom, glumcima i scenografima?

- U realizaciji predstave učestvuje zaista mnogo ljudi. Potrebno je imati finansijsku potporu, a time se bave producent i direktor ustanove, tu je inscenijent bez kojeg prve probe ne bi ni mogle da se održavaju, kostimograf, scenograf, majstor svetla i tona, režiser, dramaturg i glumci. Saradnja svih delova “organizma” koji jeste pozorište je neophodno i to sam naučila kroz stalnu komunikaciju sa svima. Kod Jelene Balšić to su često bili faktografski podaci koji su se proveravali, autentičnost kostima za Venecijanskog dužda i Crnogorsku plemkinju u 13. veku.

Šta zapravo radi dramaturg u pozorištu u Srbiji i koliko je ovaj posao dostupan mladim umetnicima? Kakvi su uslovi i mogućnosti za razvoj jedne umetničke karijere?

- Dramaturg u pozorištu u Srbiji je skoro endemska vrsta. Posao je po sebi ekskluzivan i skoro je nemoguće do njega doći. Ja uživam u njemu i mnogo me je obogatio i očvrsnuo. Umetničke role se danas mešaju, pa reditelj i piše i producira, glumac takođe i uglavnom to bude dovoljno potražiocu predstave i zbog finansijske isplativosti ljudi koji su se školovali za to “izvise”. Ima to veze i sa kvalitetom koji se smatra “prihvatljivim”. Uslovi za dalji razvoj postoje ali samostalno se do njih dolazi kroz saradnje i festivale.

Foto: Moj Grad SM

Kao neko ko je završio dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kako bi opisala svoj put kroz studije i kakav utisak je fakultet ostavio na tebe kao umetnika?

- Ponosna sam što sam student Fakulteta dramskih umetnosti i mogu bez preterivanja tvrditi da je put kroz tu školu magičan. O pisanju sam naučila ono što mi je trebalo za dalji rad i zahvalna sam svim profesorima koji su mi bili mentori.

Predstava Kneginja kamena nedavno je gostovala u Kozarskoj Dubici. Kako je gostovanje uticalo na tebe kao dramaturškinju i na ceo tim, i da li je donelo neke nove izazove u pripremi za izvođenje van Sremske Mitrovice?

- ,,Kneginja kamena” je u svom izvođenju u Kozarskoj Dubici zasijala u novom ruhu. Izvođenje glumaca je sazrelo i poruka komada je bila u prvom planu. Time sam ja posebno zadovoljna jer smatram da je i publika bolje shvatila kneginju kao ženu od krvi i mesa, a ne samo istorijsku figuru. Izazovi su postojali, da, jer je scena u Kozarskoj Dubici drugačija, pa nismo mogli da ponesemo deo scenografije, ali glumica Jelena Janković se snašla i bez toga, prilagođavajući glumački izraz.

Za kraj, da li trenutno radiš na nekom novom projektu i u kom smeru planiraš da razvijaš svoju karijeru? Šta bi poručila mladima koji žele da krenu tvojim stopama, a možda nemaju hrabrosti ili im se takav put čini nedostižnim?

- Trenutno radim na više projekata. Najaktuelniji je koreodrama ,,Jerma-zemlja bez kiše”. Premijera je zakazana za 10. decembar u pozorištu "Dobrica Milutinović". Volela bih da proširim karijeru ka filmskoj industriji, pisanju scenarija za filmove i serije. Mladima bih poručila da pišu i budu istrajni, nikad se ne zna kad to može biti izvedeno ili objavljeno ili i jedno i drugo. Ali poručila bih im i da imaju i alternativu za posao, jer zaista živimo u nesigurnim vremenima.

Premijera koreodrame ,,Jerma – Zemlja bez kiše” najavljena je za 10. decembar u pozorištu "Dobrica Milutinović" i sa ovakvom posvećenošću tima i glumaca, pred nama je sezona pozorišnih uzbuđenja i nezaboravnih izvođenja. Zato — pratite repertoar, podržite lokalnu umetnost i doživite ovu priču na sceni!

Intervju sa Isidorom Paklar: „Devojčice treba učiti da budu svoje i slobodne"

Wed, 12 Nov 2025 19:31:51 GMT

Sa uverenjem da devojčice i žene zaslužuju ravnopravno mesto u društvu i željom da doprinese tome, omladinska radnica Isidora Paklar osnovala je udruženje IRIDA 2018. godine u Novom Sadu, sa još dve koleginice. Prethodno je završila Rodne studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, kao i Pravni fakultet u Novom Sadu. Inicijativa za ravnopravnost, inovativnost i društveni angažman (IRIDA) predstavlja organizaciju za mlade koja se zalaže za ravnopravno društvo bez nasilja. Članice udruženja snažno veruju u ravnopravnost i svojim angažmanom svakodnevno daju doprinos njenom dostizanju.

IRIDA organizuje različite edukacije, radionice, javne događaje, kampanje na društvenim mrežama i druge aktivnosti. Kako je istaknuto na njihovom sajtu, trude se da mladima prenesu važne poruke na što kreativnije i inovativnije načine. Isidora Paklar u IRIDI trenutno vodi program za informisanje i edukaciju.

Kako mediji u današnje vreme predstavljaju žene i rodno zasnovano nasilje?
– Mediji i dalje vrlo često senzacionalistički izveštavaju o nasilju prema ženama, što se ogleda u tekstovima, naslovima i pratećim fotografijama. Kada je reč o predstavljanju žena, fokus se neretko stavlja na izgled, privatni život, kao i pitanje majčinstva – bez obzira na temu o kojoj se govori. Međutim, primećujem i pojedine pozitivne pomake. Različite platforme aktivno promovišu glas žena i inicijative za prevenciju nasilja. Postoje odlične Smernice o medijskom izveštavanju o nasilju prema ženama koje su napisale Novinarke protiv nasilja i mislim da one treba da bude deo obaveznog obrazovanja za sve buduće novinare i novinarke.

Foto: iz arhive sagovornice

Na koji način društvene mreže utiču na ovakvu medijsku sliku?
– Društvene mreže imaju dvostruku ulogu – s jedne strane mogu značajno doprineti širenju senzacionalističkih vesti, kao i promovisanju štetnih stereotipa i obrazaca. Ali sa druge, one su prostor otpora i borbe, i pružaju platformu za osnaživanje žena, deljenje iskustava, edukaciju i kampanje koje podižu svest o rodnoj ravnopravnosti i borbi protiv nasilja.

Koje promene su potrebne kako bi mediji bolje predstavili žene i njihove uspehe?
– Mediji moraju da naprave prostor za žene u svim oblastima. Nema "ženskih" tema, već samo ženskih perspektiva, koje nisu dovoljno zastupljene. Važno je omogućiti da vidimo i čujemo ekspertkinje u svim oblastima, koje će biti u jednakoj meri vrednovane i saslušane kao njihove muške kolege. Žene koje ulaze u ozbiljne stručne ili političke debate ne smeju biti procenjivane i komentarisane na osnovu izgleda, oblačenja, frizure. Vreme je da žene tretiramo sa istom ozbiljnošću kao i muškarce, i da prestanemo da ih, čak i ako se ne slažemo sa njihovim mišljenjem, degradiramo na osnovu toga što su žene.

Šta smatrate da je važno da već kao devojčice naučimo o rodnoj ravnopravnosti i rodno zasnovanom nasilju?
– Mislim da je važno da devojčicama dozvolimo sve ono što dozvoljavamo i dečacima, od najranijeg uzrasta – da budu aktivne, nemirne, neposlušne, da istražuju i slobodno biraju igre i igračke. Bitno je da ih putem ličnih primera naučimo da su kućni poslovi (i briga o deci) zajednički poslovi onih koji žive u jednoj porodici, a ne muški ili ženski. Treba da znaju da je u redu da imaju svoje granice, posebno kada je reč o telesnoj autonomiji, i da grljenje, ljubljenje i dodirivanje nije obavezno, već treba da usledi samo ako one to žele i pristanu na to. Trebalo bi da prestanemo da odgajamo poslušne devojčice, jer su upravo poslušnost i ćutanje obrasci koji omogućavaju i održavaju rodno zasnovano nasilje sve ove godine. Devojčice treba da učimo samo da budu svoje i slobodne.

Foto: vebsajt IRIDA

Kako je počeo Vaš angažman u Iridi, i da li vidite neke promene od tada?
– Moj angažman u IRIDI počeo je iz vere da devojčice i žene zaslužuju ravnopravo mesto u svetu u kojem živimo, a da ga i dalje nemaju, kao i lične potrebe da nešto uradim povodom toga. Promene od tada svakako postoje, i čini mi se da jednu od najvećih čine generacije mladih žena koje su sve borbenije i sve manje spremne da prave kompromis oko onoga što im pripada i što zaslužuju. Zato verujem da je rad sa mladima jedan od ključnih elemenata u pokretanju dugoročnih društvenih promena. Takođe, u samoj IRIDI vidim kontinuirano jačanje kapaciteta za edukaciju, prevenciju i zagovaranje za prava žena.

Koje mere prevencije rodno zasnovanog nasilja su efikasne među mladima?
– U IRIDI verujemo u moć koju ima edukacija, a ona se može sprovoditi u različitim formama. Mladi koji nešto nauče i usvoje kroz naše programe, obično pokreću dalje promene u svojim porodicama, krugovima prijatelja, zajednicama. Ovakav pristup osnažuje mlade da postanu aktivni učesnici/e u borbi protiv nasilja. Na taj način gradimo generacije koje prepoznaju i reaguju na rodno zasnovano nasilje, šireći svest i kulturu ravnopravnosti u svom okruženju. Edukacija na taj način postaje katalizator promene – ne samo za pojedinca/ku, već za čitavu zajednicu.

Intervju sa Dejanom Stojiljkovićem - Od „Konstantinovog raskršća“ do „Dorćolskog rekvijema“

Tue, 11 Nov 2025 18:44:06 GMT

Pisac i scenarista Dejan Stojiljković je jedan od autora domaće scene koji već godinama uspeva da spoji istoriju, mit i emociju u dela koja osvajaju čitaoce širom regiona. Njegove knjige poput Konstantinovog raskršća, Serafima i Zvezde nad prazninom, osim što se bave istorijskim temama i ličnostima, kombinuju i elemente horora, misterije i fantastike. Takvih knjiga u našoj književnosti nema previše, za razliku od brojnih svetskih dela, ne čudi da, uz poseban i pitak stil pisanja, njegove knjige doživljavaju ogromne uspehe i tiraže.

Ove godine, Dejan Stojiljković je izdao novu knjigu pod nazivom Dorćolski rekvijem, koja takođe beleži dobre kritike od strane čitalaca, a u poslednje vreme sve češće slušamo o novom projektu koji se vezuje sa Stojiljkovićev rad, a to je ekranizacija njegovog najuspešnijeg dela, Konstantinovog raskršća. Ovaj istorijski triler objavljen davne 2009. godine, uskoro bi trebalo da bude pretočen u televizijsku seriju, nakon što je već doživeo adaptacije u vidu stripa i izdanja na engleskom jeziku. Sa Dejanom smo zato razgovarali o budućnosti i očekivanjima od ovog projekta, kao i o inspiraciji i generalnom radu na ostalim delima.

1. Konstantinovo raskršće je roman koji je snažno odjeknuo u domaćoj književnosti i delo je koje se može smatrati ličnom kartom Vas kao pisca. Kako ste doživeli trenutak kada ste saznali da će po knjizi biti snimana serija?

Ne ide to baš tako. U pitanju je proces a ne trenutak u vremenu. Pre nego što je serija snimljena, bilo je raznih ponuda za film - i nikad se ništa nije realizovalo. Na ideju da se snima serija došao je moj drug i čovek sa kojim sam radio scenario za Senke nad Balkanom, Boban Jevtić. On je bio fan knjige i video je u njoj potencijal. Naravno, od ideje do same realizacije mora da prođe određeni vremenski period jer nijedan producent neće tek tako "odrešiti kesu", već će sve pre toga da izmeri i izvaga. Ima mnogo slučajeva gde su najavljivane ekranizacije knjiga, pa se na kraju ništa nije desilo.

2. Da li mislite da ekranizacija može „proširiti“ književno delo, ili ga nužno pojednostavljuje?

Zavisi od onog ko radi ekranizaciju. Recimo, film Ridlija Skota Blejdraner je dosta slobodna adaptacija romana Filipa K. Dika Sanjaju li androidi električne ovce, i u mnogim aspektima - bolja. S druge strane, imate niz adaptacija knjiga koje su užasne. Na primer - Mračna kula po romanu Stivena Kinga. Opet, Frenk Darabont je napravio čudo adaptirajući Kingova dela Zelena milja, Bekstvo iz Šošenka i Izmaglica. Takođe, postoje knjige koje naprosto nije moguće prevesti na filmski jezik. Ja ne vidim način da se, recimo, adaptira Pavićev Hazarski rečnik ili romani Dostojevskog i Kafke.

3. Koliko ste kao autor bili uključeni u proces adaptacije - scenario, izbor glumaca, vizuelni identitet serije?

Pisao sam prvu ruku scenarija za drugu sezonu serije i konsultovan sam u vezi raznih aspekata produkcije. Čak sam snimio i jedan kameo, kratku scenu sa Milanom Marićem. Producenti su me ispoštovali u svakom pogledu i to je do sada moje najpozitivnije iskustvo na filmu.

FOTO: WikimediaCommons

4. Bili ste deo velikih projekata poput Senki nad Balkanom. Kako ocenjujete današnju filmsku i TV produkciju: ima li dovoljno ideja, kreativnosti, hrabrosti, novih projekata i adaptacija domaćih autora, ili smo ušli u šablon i eru hiperprodukcije lošeg kvaliteta?

„Senke" su bile gamechanger i nakon emitovanja prve sezone mnogi su pokušali da to oponašaju i kopiraju, ali niko u tome nije uspeo do kraja. Svejedno, pokazali smo da u našim uslovima može da se radi tv format koji može da parira svetskim produkcijama te vrste. Hiperprodukcija postoji i ona nužno nije loša ako donosi kvalitet kao što su, recimo, serije Sablja, Volja sinovljeva ili Porodica. Ali veliki deo produkcije je ispod svakog nivoa i vidi se da su svi tezgarili, od kafe kuvarice do reditelja. Takođe, sistem u kome živimo forsira podobne stvaraoce, bliske vlasti i vladajućim strukturama i to takođe utiče na kvalitet produkcije. Nije dovoljno biti dobar, moraš da budeš i podoban.

5. Ove godine ste izdali knjigu pod nazivom Dorćolski rekvijem, koja donosi novi sloj vašeg stvaralaštva - kako je nastala ideja za ovu knjigu? Da li ste inspiraciju pronalazili u konkretnim događajima, mestima ili ličnostima iz beogradskog života?

Ne samo iz beogradskog. Delovi romana se događaju u Vranju, Vlasotincu, Prokuplju... Oslonio sam se dosta na svoja beogradska iskustva jer je Beograd moj rezervni zavičaj. Andrić je jednom rekao da Beograd iznova izmišlja i stvara sebe i to je stvarno tako. On je mesto koje je u stalnoj promeni, istovremeno je kao živo biće, zver koja diše, reži, krvari... Probao sam da uđem pod kožu glavnog junaka, detektiva Saše Malavrazića, koji je rođeni Beograđanin i nadam se da sam u tome uspeo. Taj stari Beograd koji pamti stepenice SKC-a i koncerte Ekatarine Velike i Idola još živi u njemu i stalno je u sukobu sa ovim novim čiji „simboli“ su Kulčina u Beogradu na vodi i Jelena Karleuša na tviteru. A dramski sukob je uvek srž dobre priče. Dobro protiv zla, svetlo protiv mraka, EKV protiv turbo-folka... Opet, postoji i sukob na jednom drugom nivou a to je večiti sukob prestonice i tzv. „unutrašnjosti“. Tako da je bilo vrlo zabavno poslati tog novotalasnog Beograđanina na jug Srbije, među Vlasotinčane i Prokupčane...

6. U kom smislu se Dorćolski rekvijem razlikuje od vaših ranijih romana, tematski ili stilski?

Razlikuje se u tome što je ispričan u prvom licu, Malavrazić je narator i on ne štedi ni sebe ni čitaoce. Njegov jezik je britak, ulični, kabast, prljav, urban... Negde na razmeđi Bukovskog, Irvina Velša, Entoni Bardžisa s jedne strane i Vidosava Stevanovića i njegovih ranih priča iz zbirki Periferijski zmajevi i Refuz mrtvak s druge. To je možda i moja „najangažovanija“ knjiga, da se tako izrazim, mada ne volim tu reč jer sam ja pripovedač, a ne aktivista. Ali duga zima natera vuka da prezimi sa jaganjcima pa je ta društvena kritika u romanu jača nego ranije. I sve to jeste rezultat jedne duge, hladne zime koja, eto, u ovoj zemlji traje 13 godina. Probaću da otkrijem rupu na saksiji i da kažem kako svaki umetnik, pisac naročito, deli sudbinu društva u kome živi i dešavanja u tom društvu neizbežno utiču na njegovo delo. Osim ako ne živi na Marsu ili u Švajcarskoj.

7. Koliko vam znači istorijski kontekst u pripovedanju? Da li istorija kod vas ima ulogu kulise ili aktivnog učesnika radnje?

I jedno i drugo. Zavisi od situacije. Istorija postoji na makro i na mikronivou. Ne možete pisati, recimo, o knezu Lazaru samo kroz vizuru velikih događaja kao što je Kosovska bitka. Morate da znate i kako se taj čovek odevao, šta je jeo i pio, gde je spavao, to je istorija na mikro nivou i takozvane „dočaravanje epohe“, a to se radi kroz detaljnu rekonstrukciju što je dug i mukotrpan proces. Zato u našoj književnosti nemamo mnogo istorijskih romana, bar ne onih dobrih. Goran Petrović je bio jedan od poslednjih pisaca koji je imao taj istančan osećaj da od mikro-istorije napravi epsko književno delo. I moram da priznam da se često pitam šta će ova naša mala srpska književnost sad kada ga, nažalost, više nema?

8. U Vašoj knjizi pod nazivom Zvezda nad prazninom inspiraciju ste pronašli u disidentnom pesniku tragične sudbine, Branku Miljkoviću? Koliko ste istraživali njegov lik, delo i sve okolnosti u kojima je radio, i zašto je baš on bio pogodan lik za jedan takav roman?

Ne bih Branka nazvao „disidentnim“ pesnikom, prosto mi ta politička odrednica ne ide uz njega. Po toj logici bi i Zoran Radmilović bio disidentni glumac a Mića Popović disidentni slikar. Branko je bio veći od života, da je rođen danas, bio bi rok-zvezda ili vozač Formule 1. I ne mislim da je njegov život bio tragičan, u smislu da ga tragični kraj tj. ubistvo definitivno određuje. Najsjajniji plamen najbrže izgori, ali on je goreo kao zvezda i njegova poezija gori i danas i osvetljava i greje živote mnogih. Ideju za knjigu dobio sam pre mnogo godina ali sam smatrao da nisam ja taj pisac koji treba da napiše roman o Branku Miljkoviću. Kada sam video da niko od kolega neće to učiniti u dogledno vreme, krenuo sam lagano u istraživanje, srećom, tu sam, u Nišu, na izvoru svega i nije bilo teško otkriti tog „apokrifnog“ Branka Miljkovića. Napisati roman dostojan jednog tako velikog čoveka i umetnika je već bila druga stvar. Zvezda nad prazninom je knjiga sa kojom sam najviše zadovoljan kako je ispala, ne bih dodao ni izbacio iz tog romana ni jednu jedinu reč.

9. Za kraj, koji su sledeći projekti i knjige na kojima radite, da li tu imate nešto zanimljivo da najavite, i kada publika može da očekuje premijeru seriju Konstantinovo raskršće?

Do kraja godine izlazi nova knjiga Čuvar prelaza. U pitanju je presek mog pripovedačkog opusa od 2002. godine do danas, odabrane i nove priče. Među tim novim pričama je i Promena plime, novo poglavlje iz hronika Nemanje Lukića. Zaplet je vezan za ukleti svetionik u Boki Kotorskoj čiju tajnu zna samo agent Serafim. Prva sezona serije će izaći u toku sledeće godine, ali ne znam tačno kad, to zavisi od producenata i distributera. Trenutno radim na dvotomnom romanu Učitelj mačevanja i planiram da se pojavi u toku sledeće godine.

Goran Ćurčić - Moć bežanja od stvarnosti

Sat, 20 Sep 2025 12:56:17 GMT

Pisac naučne fantastike, Goran Ćurčić, rođen je u Zrenjaninu 1984. godine. Napisao je tri romana: Potomstvo, Ratnik i kudrava, Gozba , ali i preko 30 priča, od kojih su mnoge objavljene u različitim časopisima.

Početkom ove godine, razgovarali smo sa gospodinom Ćurčićem o pisanju naučne fantastike, povodom njegovog učešća na najvećem festivalu naučne fantastike u regionu, Sferakonu, koji je tom prilikom u Zagrebu proslavio 47 godina postojanja.

1. Šta Vas privlači kod pisanja naučne fantastike?

- Ono što se meni najviše dopada pri pisanju jeste osećaj koji bih nazvao autohipnozom, to jest, mogućnost da misaono budem u nekom drugom vremenu i prostoru, moć da pobegnem od stvarnosti. Eskapizam jeste jedna od mojih glavnih karakteristika.

2. Kako ste došli na ideju da počnete sa pisanjem ovog žanra i gde pronalazite inspiraciju?

- Od osnovne škole član sam zrenjaninskog Astronomskog društva „Milutin Milanković”, a uz astronomiju nekako se prirodno nadovezuje i naučna fantastika. Naravno, tu su knjige, stripovi, filmovi i odlične animirane serije, među kojima bih izdvojio Robotek, te sam prateći sve ovo, u jednom trenutku poželeo da napišem svoju priču.

Inspiraciju pronalazim u svemu: od onoga što čitam, preko filmova, serija, muzike, dokumentarnog programa, podkasta, pa čak i dnevih događaja, ali najveća inspiracija mi je razgovor sa interesantnim ljudima.

3. Gde, kao član Udruženja građana fanova naučne fantastike SCI&FI, objavljujete Vaše priče? Čime se Udruženje bavi?

- Udruženje građana fanova naučne fantastike SCI&FI bavi se preko 20 godina istraživanjem, negovanjem i popularizacijom naučne fantastike. Objavio sam preko 30 priča u različitim regionalnim zbirkama i publikacijama, među kojima su najprestižnije: Regia fantastica, Refesticon, Nijanse, Zekon, Antologija savremene balkanske fantastike, Terra, SF portal, SCI&FI i tako dalje.

Takođe, napisao sam i tri romana: Potomstvo (naučno-fantastični roman, splet spejs opera i transhumanizam), Ratnik i kudrava (fantazi roman inspirisan srpskom mitologijom), Gozba (horor roman o nesvakidašnjim običajima u jednom izolovanom selu).

Foto: Iz arhive sagovornika

4. Šta očekujete od zagrebačkog Sferakona?

- Od Sferakona očekujem pre svega druženje sa autorima iz regiona, ali i razne aktivnosti koje sam festival nudi, poput takmičenja u kostpleju, gejmingu i društvenim igrama, tu je i fantastična književnost i još mnogo toga zanimljivog. Iako je međunarodno druženje, svi se odlično razumemo. Naše Udruženje će deliti štand sa izdanjima autora iz Slovenije, i većina autora fantastike iz regiona se odlično poznaje, upravo zahvaljujući ovakvim festivalima, ali i društvenim mrežama.

5. Kakva je zainteresovanost publike za naučnu fantastiku? Kakva je bila posećenost na festivalu Sferakon prethodnih godina i da li očekujete sličnu ili možda veću ove?

- Od koncepta događaja zavisi i brojnost posetilaca. Na primer, zagrebački Sferakon traje tri dana i prethodnih godina imao je preko 5000 posetilaca koji su zainteresovani za različite oblasti fantastike, što će verovatno biti slučaj i ove godine, dok promocije, odnosno književne večeri našeg Udruženja u Srbiji obično imaju tridesetak posetilaca, što je ipak odlično sa obzirom na to da je naučna fantastika vrlo često loše i pogrešno predstavljena širim masama.

6. Koji roman ili priču predstavljate tamo? Da li je to možda najnoviji horor roman Gozba, ili nešto drugo?

- Udruženje će na festivalu predstaviti jedanaestu zbirku po redu iz edicije Regia fantastica koju je ove godine obeležila tema - zona sumraka, inspirisana klasičnom televizijskom serijom. Takođe, u planu je da predstavimo i izdanja naših autora koja su objavljena između dva festivala, te ću ja predstaviti roman Gozba.

7. Koliko često se održavaju festivali naučne fantastike?

- Konvencije i festivali organizuju se uglavnom jednom godišnje, a ima ih deset u regionu, dok su promocije i književne večeri češće, ali zavise od ličnog angažovanja samih autora.