m_Intervju_sport

ANDRIJA GERIĆ: Šalu na stranu, knjigu u šake

Sat, 22 Sep 2018 09:22:25 GMT

Andrija Gerić bivši je odbojkaški reprezentativac Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i na kraju Srbije. Sa ekipom je osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine, kao i na Svetskom prvenstvu u Japanu 1998, a na Evropskom 1997. u Holandiji. Čitav arsenal medalja i trofeja mogao bi se nizati, a za njegovu karijeru najveći orden je upravo onaj koji danas nosi na svom ramenu – jedan od najuspešnijih sportskih psihologa na ovim prostorima.

Photo: Nenad Mihajlović

Nakon jedne povrede, kada je shvatio da preko noći može ostati bez ruke, morao je da smisli kako i šta dalje, a tada mu je bila potrebna velika stručna pomoć i podrška. U tim momentima je spoznao značaj koji psiholozi imaju za sportiste i na sopstvenoj koži osetio da mu je to, kao i njegovim saigračima trebalo kroz celu karijeru.

Danas vodi uspešne radionice, pomaže sportistima amaterima, onima koji su prekinuli velike profesionalne karijere, ali i osobama koje su duboko zagazile u profesionalne vode sporta.

Kao neko ko se bavi sportom čitav život, kako si se nosio sa mogućnošću povrede koja bi promenila tok tvoje karijere, pa i života?

– Kao i svaki sportista i ja sam imao povrede u toku karijere i kroz fizičku pripremu sam radio sve što sam mogao da smanjim verovatnoću da se povreda desi. Trudio sam se da ne razmišljam na tu temu, više sam razmišljao na temu šta sve mogu da uradim da bih izbegao povredu i radio upravo to. Ako sportista počne da strahuje da će se povrediti, onda uglavnom i njegovi rezultati postaju sve slabiji.

Sada kada si sportski psiholog, da li ti dolaze sportisti i sportistkinje sa psihološkim problemima kao posledicama prestanka profesionalnog bavljenja sportom usled povreda?

– Za sportistu je veliki stres i trauma ukoliko mora da prekine karijeru zbog povrede. Imao sam klijente koji su zbog povrede morali da rade višemesečnu rehabilitaciju i tek onda se vrate na teren ili borilište. Podrška sportisti za vreme rehabilitacije je jako važna jer je sportista „primoran“ da radi rehabilitaciju umesto da radi ono što voli, tj. da se bavi sportom. Uglavnom se rad zasniva na osnaživanju drugih kvaliteta sportiste i pripremanju za period kada bude mogao da se bavi svojim sportom. Nisam radio sa sportistima koji su potpuno prekinuli svoje karijere zbog povrede – pretpostavljam da oni idu kod psihoterapeuta.

Na koji način ti realizuješ terapije sa njima?

– Ja radim sa sportistima raznih uzrasta (od 12 do 40 godina) i raznih nivoa (od pionira do olimpijaca) na njihovoj mentalnoj snazi i pripremam ih kroz razgovor, vežbe, vizualizacije i drugim metodama za njima važna takmičenja i mečeve. U svom radu koristim znanja iz primenjene psihologije i trudim se da sve bude vrlo konkretno, tako da sportista odmah posle sesije može da koristi ono što smo radili na sesiji na svom treningu ili takmičenju. Uglavnom se sa sportistima viđam na sesijama jednom nedeljno ili češće, u zavisnosti od problema na kojem radimo.

Koji su ključni faktori u podršci?

– Okruženje sportiste u koje spadaju roditelji, treneri, devojka, momak, supruga, suprug. Ako govorimo o sportistima koji su prekinuli karijeru, po pravilu im je potrebno neko vreme , nekoliko meseci do godina, da prihvate novonastalu situaciju u kojoj oni više nisu sportisti i da pronađu svoj „novi“ identitet kako bi nastavili dalje. Povreda je spoljni faktor koji „uništava“ identitet sportiste i tera ga da pronađe neki novi identitet.

Photo: Profimedia

Kako sportisti treba da se nose sa činjenicom da im jedan pad može obustaviti karijeru?

– Tako što ulažu sebe i u druge stvari u životu, a ne samo u sport. Na prvom mestu ulažu u svoje obrazovanje. Nažalost, mnogi sportisti još kao jako mali „smisle“ da će biti vrhunski u nekom sportu i potpuno zapostave školu. Činjenica je da vrlo mali procenat njih postanu profesionalni sportisti, taj broj se kreće između 0,1-1% u zavisnosti od sporta.

Šta je tvoj savet onima čije su karijere u određenoj fazi uspona završene zbog povrede?

– Što bi rekla moja profesorica fizike iz osnovne škole: „Knjigu u šake!“ Šalu na stranu, vi treba da uradite sve što je do vas da biste izbegli povredu i, nažalost, u sportu mnogo stvari ne zavisi samo od vas. Potrebno je da imate malo i sreće, kako biste postali vrhunski, a ako ne, neophodno je da imate bekap varijantu. Savet glasi: Pronađite nešto drugo u čemu uživate i prepustite mu se s istim žarom koji ste imali u sportu.

TADIJA KAČAR: Kada izgubiš jednu borbu, ideš kući

Thu, 17 May 2018 17:27:52 GMT

Boks predstavlja najkompleksniju, najtežu i najspecifičniju olimpijsku disciplinu. On se smatra jednom od najstarijih disciplina ljudske borbe koje su zapisane u istoriji. Najuspešniji bokser Jugoslavije, Tadija Kačar, od ostalih izdvajao se po brzim refleksima i elegancijom u ringu. Od svoje sedamnaeste godine živi u Novom Sadu, gde je prvi put video ring, krušku, rukavice, a i prvi put stao u gard i zavoleo ovaj sport. Najveća dostignuća umetnika boksa iliti jugoslovenske legende ovog sporta su dva evropska i po jedno svetsko i olimpijsko srebro.

Foto: Youtube/Printscreen

Šta je ono što vas je podstaklo da počnete da se bavite ovim sportom?

– Imao sam skoro 17 godina, to je bilo posle Olimpijade u Minhenu 1972. godine, gde je Mate Parlov bio šampion, a Zvonko Vujin je osvojio bronzanu medalju. Taj uspeh je mog mlađeg brata Slobodana fascinirao i on je insistirao na tome, govorio mi je: „Nađi boks, hoću ja da treniram boks.“ Ja nikada nisam ni pomislio o takvom sportu, jer nikada se u životu nisam potukao. Našao sam bokserski klub „Vojvodina“ i otišao tamo da pitam trenera da li moj brat može da trenira, međutim, trener mi je rekao: „'Ajde, skidaj se“. Nisam imao kod sebe ni opremu, ali skinuo sam se u gaće, ušao u ring, i tako je sve počelo.

Kako je protekao taj vaš prvi slučajni trening?

– Ušao sam u salu i ja prvi put u životu vidim i džak i krušku i ring i rukavice i sve, jer nikada to nisam video tamo u Bosni gde sam živeo. Posle zagrevanja, trener mi je rekao: „Ti, 'ajde u ring“, a kada te neko izazove na muški dvoboj, onda jesi li muškarac ili nisi. Išao sam ka ringu i pitam se koji me je vrag terao u Moravu kada ne znam da plivam, ali neću da odustanem. Moram da vam kažem da ja nisam znao kako se ulazi u ring, da li prvo glavom ili kako, pa sam sačekao da vidim kako će protivnik da uđe, da ne bih ispao smešan. U ringu sam promenio tri protivnika, od kojih sam bio bolji. Trener mi je rekao – Ti dečko sutra obavezno da dođeš.

Kako ste se osećali posle toga?

– Posle tog treninga, ja sam sišao dole u svlačionicu. Video sam da se momci skidaju i idu u neku drugu prostoriju, ja tamo pogledam, kad tamo kupatilo, a mi tamo u Bosni gde smo živeli, ni ovde na salašu u Veterniku nismo imali kupatilo. Prvo što sam pomislio u tom trenutku, bilo je: „Vidi, ovde se možeš besplatno istuširati.“ Posle treninga, ja prosto letim, ne stajem na zemlju, da ispričam braći kakvo sam uzbuđenje doživeo.

Koliko je vremena potrebno da se postigne zavidan uspeh u sportu?

– Od tog prvog treninga, na kom sam počeo da učim kako se stane u gard, koji su udarci osnovni, ja sam za tri i po godine došao do finala Olimpijskih igara u Montrealu. Imao sam neverovatno brz i uspešan put od početka pa do svetskih visina.

Foto: Youtube/Printscreen

Ko su oni koji su pored vas zaslužni za uspeh koji ste postigli?

– Treneri kluba, treneri reprezentacije, selektori i tako dalje, uglavnom svi učestvuju u izgradnji mladih sportista, svako na svoj način u dato vreme. Svakako da smo imali podršku roditelja, u početku ne nikako, naročito mame, jer otac nam je radio u Nemačkoj. I brat i ja smo bili pod okriljem i vaspitanjem majke, koja nije volela taj sport i plakala je da mi to prestanemo, međutim, kada dete ima uspeha, onda i roditelji progutaju knedlu pa kažu: „Hajde, dobro“, bez obzira na to što je to nešto što oni ne vole.

Koliko je boks samostalna igra, i da li je zaista potreban ozbiljan tim ljudi?

– Za sve u životu potreban je tim. Kada gledam sa ovog aspekata, mogu vam reći da, kada sam na Evropskom juniorskom prvenstvu osvojio evropsku srebrnu medalju, tada sam dobio stipendiju kao mladi perspektivni sportista. Od tog trenutka o meni i rezultatima i uspesima koje treba da postignem počeli su da brinu ljudi poput profesora Jove Jakovljevića, doktora Jovina, predsednika kluba i mnogih drugih koji su bili u tom timu.

Šta je ono što jednog uspešnog sportistu čini šampionom?

– Posvećenost sportiste je najbitnija. Njegov način života, shvatanje odgovornosti i obaveza u trenažnom procesu kao i u životu. Bilo je sportista koji su bili talentovaniji, ali da bi postigao rezultat, moraš da poseduješ komplementarnost mnogih osobenosti koje su na visokom nivou. Kada to kažem, mislim i na talenat, asketski život i pravilnu ishranu, kao i na voljne komponente kao što su istrajnost, upornost, nepokolebljivost, upornost i rešenost. Sve ove osobine moraju da budu na visokom nivou da bi uspeo, jer konkurencija je žestoka. Iz jedne zemlje dođe samo jedan najbolji, a na velikom bokserskom takmičenju nema popravnog. U boksu, kada izgubiš jednu borbu, ideš kući.

SERGEJ MILINKOVIĆ SAVIĆ: Italijani su opsednuti taktikom

Tue, 05 Dec 2017 18:17:03 GMT

Sergej Milinković Savić jedan je od najperspektivnijih mladih fudbalera Evrope koji svojom igrom privlači pažnju svih velikih klubova. Ove sezone je jedna od najbitnijih karika za uspeh koji Lacio ostvaruje kako u italijanskom prvenstvu, tako i u Ligi Evrope.

Srpski fudbaler Sergej Milinković Savić važi za jednog od najtalentovanijih mladih fudbalera današnjice. Svoje prve fudbalske korake Sergej pravi u FK Vojvodinasa kojim osvaja Kup Srbije. Sa belgijskim Genkom potpisuje petogodišnji ugovor, ali zbog odličnih partija i interesovanje većih svetskih klubova za Sergeja raste.

Tako on već naredne sezone zvanično postaje fudbaler italijanskog Lacija gde i danas sa velikim uspehom nastupa. Najveće dostignuće u karijeri je svakako osvojeno Svetsko prvenstvo u fudbalu sa reprezentacijom Srbije do 20 godna koje se održalo na Novom Zelandu.

Između ostalog, Sergej je, ne svojom voljom. bio i jedna od "jabuka razdora" između selektora Slavoljuba Muslina, koji je reprezentaciju Srbije prvi put posle osam godina odveo na veliko takmičenje, i Fudbalskog saveza Srbije. Nakon odlaska Muslina, Milinković Savić je pozvan u reprezentaciju i odmah je pružio odlične partije. Ovog puta za Univerzitetski odjek priča o pohodu Lacija u Ligi Evrope.

Forma Lacija je u neverovatnom usponu zaista pružate dobre partije kako u ligi tako i na evropskoj sceni. Šta je to što čini ekipu tako posebnom ove sezone?

- Krenuli smo dobro ovu sezonu i na lep način smo je otvorili pobedom protiv Juventusa u finalu Super kupa. Ključ svega je to što smo mlada ekipa i što vlada dobra atmosfera bez nekog velikog pritiska.

Koliko se utakmice u italijanskom prvenstvu zapravo razlikuju od utakmica u Ligi Evrope?

- Svaka utakmica je priča za sebe. Prvenstvena razlika između ta dva takmičenja je taj što u italijanskoj ligi sve ekipe imaju sličan stil fudbala samo su različito taktički pripremljene, dok je u Evropi skroz druga priča. Evropska takmičenja donose različite stilove fudbala u zavisnosti od države u kojem se određeni klub nalazi . Liga Evrope je spoj različitih fudbalskih znanja i zato igranje u ovom takmičenju ima posebnu čar.

Koliko je teško igrati utakmice u kojima treba opravdati ulogu favorita?

- Takve utakmice su automatski mnogo teže iz razloga što se stvara nepotreban dodatni pritisak.

Kakve su vaše ambicije u Ligi Evrope?

- Naravno da su ambicije da doguramo što dalje. S obzirom da su Italijani opsednuti taktikom, i u našoj ekipi je taktika od presudnog značaja. Smatram da smo dobro pripremljeni, ali dosta je utakmica pred nama tako da gledamo samo pozitivno.

VUK TRNAVAC: Da bi se dolazilo do sistemskih rezultata mora da postoji sistemsko ulaganje države

Sun, 09 Oct 2016 14:49:54 GMT

Bridž je jedna od najpoznatijih kartaških igara na svetu. Sastoji se od četiri igrača, koji su podeljeni u parove, gde je komunikacija između partnera od velikog značaja. Zbog toga mnogi smatraju da je najlucidnija igra, a treći u svetu su, pogađate – studenti iz Srbije.

Foto: Vuk Trnavac (autorka, Iva Mrkić)

Bridž ne služi samo za igru i zabavu, već on poboljšava intelektualne sposobnosti i razvija sposobnosti komunikacije. U Srbiji takmičarski bridž postoji 30 godina, a pravi predstavnici ove igre su novosadski studenti koji su osvojili bronzanu medalju na Svetskom univerzitetskom prvenstu, održanom u Poljskoj, u Lođu. Ekipu su činili Selena Pepić, Jovana Zoranović, Vuk Trnavac i Stojan Važić (po parovima Pepić - Trnavac i Važić - Zoranović).

Student filozofije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Vuk Trnavac je jedan od učesnika prvenstva u Lođu. Pored treniranja, zajedno sa svojim kolegama, drži i sekcije bridža u gimnaziji Jovan Jovanović Zmaj i Svetozar Marković, kao i u Elektrotehničkoj školi. Prošle godine su bile održane i sekcije za studente na Fakultetu tehničkih nauka, što je i plan ove godine u saradnji sa šahovskom sekcijom Filozofskog fakulteta. Trnavac za „Univerzitetski odjek” otkriva kakva je situacija u Srbiji kada je reč o bridžu i koliko je teško izboriti se sa problemima sa kojima se susreće ova kartaška igra.

Ostvarili ste odličan rezultat u Lođu. Koliko je bilo potrebno truda i ulaganja da bi se postigao ovakav uspeh?

Svakako je trebalo mnogo truda i ulaganja. Ja sam počeo pre jedno šest godina kada sam krenuo na kurs bridža i evo sad mi se ostvario san da konačno uzmem neku medalju na međunarodnom takmičenju. Sam razvoj bridža, to što su koleginice Selena i Jovana prošle godine osvojile zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu za juniorke, sve je to dodatna motivacija za što bolje plasmane i igre na takmičenjima. Takođe, sekcije koje držimo, svi turniri i sva vežbanja na tim klupskim turnirima, sve je doprinelo ovom uspehu.

Kako izgledaju vaše pripreme za takmičenje?

Uglavnom je sve na nama. Imamo podršku od srpskih velemajstora i profesora Ivice Bošnjaka, koji je meni držao kurs, ali samostalno dosta radimo, igramo preko interneta. Igramo dosta tokom godine u Srbiji, sad sve više i u inostranstvu. Jedan od problema koji imamo je prostor koji tražimo već dugi niz godina. U hotelu „Aurora” organizujrmo turnire, ali potrebno nam je mesto za vežbanje kako bismo se mogli što bolje koncentrisati za turnire i dalja takmičenja.

Odricanja su sastavni deo svakog sportiste. Kako uspevate da uskladite ostale obaveze, poput školovanja?

Dosta sam se odrekao u ove prethodne dve godine kad sam najviše „zagrizao” za bridž. Pored igranja se bavim i organizacijom raznih turnira. Nažalost sam od 21. godine prinuđen da budem u Upravnom odboru Bridž saveza Srbije, jer je stanje loše u našoj zemlji i uopšte u Savezu, pa mladi ljudi moraju da se sami za sebe bore. Zbog svega toga sam malo zapostavio studije, ali svakako mislim da se može uskladiti. Nama je uspeh otići na neko takmičenje, a kada se osvoji medalja to je zaista nemerljivo, dođe kao šlag na tortu. Nadam se da su medalje samo početak uspeha.

S obzirom na to da takmičarski bridž u Srbiji postoji već 30 godina, nije velika zainteresovanost kada je ova igra u pitanju. Mislite li da će on u narednom periodu steći veću popularnost?

Bridž može da igra svako, ali nije svako za bridž. Jednostavno neće se svakom to dopasti. Pokušavamo na sve načine da popularišemo ovu igru, naročito u Novom Sadu. Nadamo se najboljem. Verujem da ćemo uspeti u nekom narednom periodu, ali promocija ovog sporta ne zavisi samo od nas, već mora da učestvuje i država kao sistem, lokalna samouprava i čitav Savez, ali i mediji koji umnogome mogu pomoći.

Kakvo je stanje u srpskom bridžu u odnosu na svetske standarde?

Nije pozitivno stanje, jednostavno snalazimo se. Potreban je mnogo ozbiljniji pristup i nas entuzijasta, ali i da se priključi država, grad i lokalna samouprava, jer da bi se dolazilo do nekih sistemskih rezultata mora da postoji sistemsko ulaganje države i sistemski pristup države uopšte.

Koliku podršku imate od države?

Ima nerešenih pitanja kada je bridž u pitanju i dosta je nezavidan položaj biti mlad bridžista u Srbiji. Država se o nama zaista ne brine. Ne tražimo mnogo, bilo bi lepo imati moralnu i finansijsku podršku, stipendije, ali jednostano ako je ovoj državi bolje da ima „odliv mozgova” onda zaista ne znam šta da kažem.

Kako funkcioniše finansiranje vaših priprema i troškova takmičenja?

Sami se snalazimo, sami tražimo sponzore. U poslednje vreme pomaže Svetska bridž federacija koja nam je platila i hranu i smestaj prošle godine u Opatiji, kao i ove godine. Dobijamo podršku i od Bridž saveza Vojvodine, ali sve je to jako sitno. Dosta je naporno, ali nadamo se da će se i to promeniti i da ćemo dobijati neka redovnija finansiranja od države i lokalne samouprave. Takođe bi nam značila i saradnja sa Univerzitetom, bilo kakav vid podrške.

Šta mislite koji je najbolji način da se popularizije ovakva takmičarska igra?

Postoje razni načini, mi se trudimo da zainteresujemo što više ljudi. Jedan od načina jeste da se bridž priključi školskom sistemu. UNESKO preporučuje da se bridž uči i vežba u školama. U nekim zemljama je to redovan školski predmet, na nekim univerzitetima fakultativni. Kod nas, za sada, postoje sekcije gde svi zainteresovani mogu da se priključe. Takođe, mediji su podobni za našu promociju, ali to je sve na lokalnom nivou u našem slučaju. Pre svega je potrebno da mi budemo dobar tim i da organizujemo stalno kurseve, da se promovišemo na razne načine, ali i da bude bolja materijalna situacija u državi.

MARKO TOMIĆEVIĆ i MILENKO ZORIĆ: Kajak će biti popularniji posle naše medalje

Sun, 11 Sep 2016 16:55:44 GMT

Srpski kajakaši Milenko Zorić i Marko Tomićević osvojili su srebrnu medalju na Letnjim olimpijskim igrama u Riju, u disciplini K2 1.000 metara. Sjajni kajakaši ostvarili su vreme od 3:10,969 minuta i tako posle 32 godine Srbiji ponovo obezbedili kajakašku medalju sa Olimpijskih igara.

Foto: Tomićević i Zorić proslavljaju medalju (Dado Đilas)

Pre olimpijske medalje ovi momci su nizali brojne uspehe, a uspeli su da osvoje i bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu u Milanu 2015. godine. Srebrni momci za „Univerzitetski odjek” otkrivaju da su se uslovi za treniranje kajaka u Srbiji znatno poboljšali, kao i da je put do vrha dugačak i da je potrebno mnogo odricanja i truda, ali i želje da se granice pomeraju.

Posle mnogo godina uspeli ste da Srbiji donesete kajakšku medalju sa Olimpijskih igara. Da li to znači da su se sistem i uslovi za treniranje u sportu kojim se bavite poboljšali?

Tomićević: Kajak je u Srbiji znatno napredovao u poslednjih desetak godina. Ne samo zbog uslova koje imamo sada, nego i zbog talenata koji su se našli u kajaku trenutno. Naravno ozbiljan rad trenera je u velikoj meri uticao na to.

Zorić: Kajak je na medalju sa Olimpiskijh igara čekao 32 godine. Mi smo uspeli da osvojimo medalju posle dužeg vremena. Za ostvarivanje nešeg cilja mnogo nam je pomoglo upravo to što imamo odlične uslove za trening.

Kajak je veoma neobičn sport, kako ste se odlučili da ga trenirate?

Tomićević: Otišao sam na Tisu zbog jedne kajakšice, ali sam tada uvideo koliko je ovaj sport zanimljiv. Sada ne mogu da izađem iz kajaka, zbog uživanja koje mi pruža.

Zorić: Za kajak sam se odlučio jer se većina vremena prilikom treniranja provodi u prirodi i na vodi. Samo u zimskom periodu treninge imamo u teretani, ali uglavnom i zimi vreme provodimo u toplijim krajevima

Foto: Kajakaški savez Srbije

Može li kajak, nakon vaše medalje, steći veću popularnost i približiti se komercijalnim sportovima?

Tomićević: Ova medalja je dosta doprinela popularnosti kajaka, sada ljudi tačno znaju koji je ovo sport, što do sada nije bio slučaj. Ipak od medija najviše zavisi kakvu popularnost će steći sport. Teško da će gledaocima biti zanimljiv koliko sportovi sa loptom, ali može biti podjednako interesantan kao ostali pojedinačni sportovi. Međutim popularnost je u velikoj meri u rukama medija.

Zorić: Mislim da će kajak biti popularniji sport posle naše medalje. U medijama se kajak malo pominjao, ali sada je to drugačije. Nadam se da će ubuduće biti sport koji je više medijski praćen.

Koliko je teško afirmisati se kroz ovakav vid sporta? Da li je duži put do uspeha?

Tomićević: U ovom sportu sam od početka zbog zadovoljstva koje mi pruža trening na vodi. Uspeh je došao postepeno, zahvaljujući teškom radu i zalaganjem, kao i u svakom drugom sportu.

Zorić: Teško je doći do vrha u ovom sportu, prvenstveno jer su velika ulaganja, a jako je slabo plaćen sport, a i put do uspeha je dug, moj je trajao 15 godina.

Kakvi su uslovi za treniranje kajaka u Srbiji, a kakvi u svetu?

Tomićević: Kajak u Srbiji ima odlične uslove za takmičare koji su već na visokom nivou. Međutim u klubovima situacija uglavnom nije tako dobra, to je ono na čemu treba raditi. Treba obezbediti uslove za trening velikog broja dece i mladih, a što da ne i starijih. Sport je mnogo više od vrhunskog sporta. Cilj je imati mesto za pravilan rast i razvoj mladih i održavanje fizičke sposobnosti starijih, kao i druženje i uživanje u boravku na vodi.

Zorić: Uslovi za bavljenje kajakom su solidni u Srbiji. Malo zaostajemo za vodećim zemljama u ovom sportu, ali upornošću i zalaganjem polako se približavamo.

Koliko je truda i odricanja potrebno da bi se postigli uspesi poput vaših?

Tomićević: Za vrhunski sport je potrebno zaista mnogo vremena i energije, potrebna je snažna motivacija, a pre svega i fizičke predispozicije. Put je veoma naporan i fizički i psihički i to može raditi samo neko ko uživa u tome da svaki dan pomera svoje granice.

Zorić: Mnogo, a koliko je zapravo truda i odricanja potrebno najbolje znaju ljudi bliski meni, koji me prate i podržavaju na mom putu ka vrhu.

DEJAN MIHAJLOVIĆ: Krosfit je budućnost treniranja

Mon, 13 Jun 2016 17:29:56 GMT

Kada bi u Americi nekome spomenuli crossfit (krosfit), verovatno bi znao odmah da vam kaže o čemu je reč, dok je ovaj pojam u Srbiji poznat uskom broju ljudi. Neki su možda čuli za njega, ali i dalje nisu sigurni o čemu se tu radi.

Dejan Mihajlović, levo, foto: Srđan Doroški

O ovakvom načinu treniranja za Univerzitetski odjek! govori Dejan Mihajlović, master student na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, jedan od 10 licenciranih trenera krosfita u Srbiji. Uz to što je trener, Mihajlović je i uspešan takmičar u krosfitu. Pored mnogih rezultata sa takmičenja, početkom ove godine je poneo i titulu „fitnest man in Serbia 2016ˮ.

Možete li objasniti šta je zapravo krosfit?

Krosfit je kombinacija više sportskih grana: atletike, olimpijskog dizanja tegova koji podrazumevaju trzaj, nabačaj i izbačaj, zatim powerlifting-a u koji spadaju bench press, čučanj i mrtvo dizanje, gimnastike gde su uglavnom vežbe sa sopstvenom težinom kao što su zgibovi, sklekovi, čučnjevi, trbušnjaci na vratilu, vežbe na karikama, itd. Upotrebljavaju se i različiti simulatori – veslački ergometar, bicikl ergometar i ski ergometar, a radi se i sa kettlbel-ima ili bučicama, sve to je ukombinovano u jednu celinu tako da podstakne čovekovo telo na funkcionalne pokrete, aktivira čitavu muskulaturu. Visoko intenzivnog je karaktera i vrlo raznovrstan.

Kada se pojavio krosfit u Novom Sadu i kako se došlo na tu ideju?

Klub je prvobitno otvoren pod nazivom „CF021ˮ u maju 2014. godine, iz razloga sto se franšiza krosfit može koristiti u nazivu kluba jedino ako taj klub ima licencu. „CrossFit NSˮ je zvanično otvoren oktobra 2014. godine, nakon dobijanja licence. Na ideju za otvaranje kluba došao je vlasnik kluba Aleksandar Zelić, koji već ima klub u Senti i vrlo dobro posluje, pa je želeo da posao proširi na veći prostor.

U Americi je krosfit veoma popularan dok u Srbiji ne zavređuje toliku pažnju. Po vašem mišljenju, zašto je to tako?

Krosfit je u Americi osnovan 2000. godine, dok je u Srbiji sam početak vezan za 2010. godinu, znatno kasnije. Amerika je znatno veće područje i krosfit ima znatno dužu istoriju, ali ne bih rekao da u Srbiji ne zavređuje toliku pažnju. U poslednjih godinu dana, širom Srbije otvorilo se mnogo novih klubova, interesovanje ljudi je sve veće i veće, iz razloga što su treninzi veoma raznovrsni i mogu se uraditi sa vrlo malo rekvizita i na svakom mestu.

Kolika je zainteresovanost Novosađana, ima li pomaka u interesovanju od otvaranja kluba pa do sad?

Na samom početku, bilo je teško privući veliki broj ljudi, što zbog loše finansijske situacije, što zbog činjenice da je to nešto novo i ljudi su bili malo obazriviji, međutim, danas klub radi sa punim kapacitetima. Glavni razlog za toliku zainteresovanost ljudi bilo je takmičenje koje smo organizovali u prostorijama kluba, pod nazivom „NS CrossFightˮ, gde su ljudi mogli da vide šta je u stvari krosfit i kako je koncipiran trening, koje vežbe se koriste i kakav je intenzitet u pitanju. Ubrzo nakon takmičenja, broj članova je naglo porastao, toliko da smo nedavno proširili radni prostor da bismo mogli primiti sve zainteresovane.

Organizuju li se neka ozbiljnija takmičenja u Srbiji?

Najjače takmičenje koje se ogranizuje u Srbiji je „Serbian Throwdownˮ. Inače su takmičenja pod nazivom throwdown izuzetno jaka i prikupljaju mnogo kvalitetnih i vrhunskih krosfitera. Da bi neko pristupio tim jačim takmičenjima, nakon prijave, mora proći kvalifikacione treninge i, ako uspe da prođe među najbolje plasirane takmičare, odlazi na takmičenje.

Takođe, organizuju se i takmičenja u Senti pod nazivom „Senta cross challengeˮ, u Novom Sadu pod nazivom „Koloseum Kupˮ, u Beogradu pod nazivom „Kup Spartanacˮ, i u mnogim drugim gradovima – Ruma, Lazarevac, Niška Banja.

Koliko licenciranih trenera krosfita ima u Srbiji? Kako se licenca dobija?

U Srbiji ima 10 licenciranih trenera. Da bi se trener licencirao, potrebno je da prođe obuku za krosfit trenera. Obuke se rade širom sveta, mesto koje je najbliže Srbiji je Beč. Kurs traje dva dana i na njemu se uče teorijski i praktični deo krosfita. Drugog dana, nakon završenog predavanja, učesnici polažu test koji se sastoji od 55 pitanja i treba da ga završe u roku od 90 minuta. Nakon završenog testa, učesnici se vraćaju kućama i čekaju rezultate. Oni koji polože, dobijaju sertifikat kojim se potvrđuje da su postali licencirani krosfit treneri.

Koliko dugo vi trenirate i šta vas je navelo da se oprobate baš u ovom sportu?

Nekih godinu i po dana, prvenstveno sam krenuo da radim kao trener i vrlo mi se dopao sam koncept treninga, pa sam odlučio da probam. Budući da u krosfitu ima i segmenata snage i brzine i kondicije, a sam dolazim iz borilačkog sporta, bilo je odmah jasno da će mi se takav princip treninga dopasti.

Kako izgleda jedan krosfit trening?

U zavisnosti od nivoa spremnosti i grupe u kojoj se trenira, trening može imati različite varijacije. Vrhunski krosfiteri dnevno treniraju bar dva puta – ujutru i uveče. Jutarnji treninzi su uglavnom predodređeni za razvoj brzine, izdržljivosti, aerobnih kapaciteta ili generalno kondicije, dok su poslepodnevni treninzi usmereni ka razvoju snage, poboljšanju nekih slabih tačaka i razvoju specifične kondicije potrebne za krosfit. Krosfiteri nižeg ranga uglavnom treniraju jednom dnevno, ali sama koncepcija treninga ostaje slična, uglavnom se na treningu uradi i segment snage i segment kondicije. Trening traje sat vremena, sastoji se od uvodnog dela gde se rade vežbe dinamičkog istezanja, zagrevanja, gde se lokomotorni aparat čoveka priprema za glavni deo treninga, glavnog dela, tj. samog treninga koji nosi skraćenicu WOD (workout of day) ili METCON (metabolic conditioning), gde trajanje treninga može varirati od 10 minuta pa i do tri-četiri puta duže i završnog dela, gde dolazi do smirivanja funkcionalnih parametara organizma, radi se statično istezanje. Sam trening može od osobe tražiti da uradi određen broj ponavljanja za što kraći vremenski period ili da za određen vremenski period uradi što više ponavljanja.

foto: Kristijan Heredi

Da li je namenjen svima ili su potrebne određene fizičke predispozicije?

Krosfit je namenjen apsolutno svima i svi ga mogu upražnjavati u skladu sa svojim mogućnostima. Treninzi su tako napravljeni da i vrhunski sportista i početnik mogu dati svoj maksimum na treningu.

Koliko je pogodan za žene i koliko ih ima u klubu?

Pogodan je za žene isto koliko i za muškarce. Iako vlada stereotipno mišljenje da žene ne treba da dižu tegove da ne bi došlo do povećanja mišićnog tkiva, takav stav je potpuno pogrešan, prvo iz razloga što žene imaju mnogo manji procenat testosterona u organizmu i ne mogu tako lako dobiti mišićnu masu, a drugo, veći procenat mišićne mase dovodi do bržeg sagorevanja masnoće, a to je ono čemu većina devojaka teži. Procentualni odnos muških i ženskih članova, konkretno u našem klubu je 60:40 u korist momaka. Tako da mogu reći da su prilično izjednačeni.

Po vašem mišljenju, zašto je krosfit bolji od klasičnog odlaska u teretanu?

Bolji je prvenstveno iz razloga što je stvarno vreme rada na kosfitu svih sat vremena, dok je u teretani jedva 30-40 odsto vremena, jer uvek ima nešto zanimljivo na telefonu, sretnete druga ili drugaricu, pa zastanete malo da razgovarate, čekate da se oslobodi neka sprava i gubite vreme. Drugo, u krosfitu se treninzi rade u grupi i članovi se uvek bodre među sobom i stvara se jako dobra komunikacija i prijateljstvo među članovima kao i težnja da uvek date sve od sebe i pobedite sebe, a i druge. Treće, posebno je pogodan za poslovne i zauzete ljude, koji nemaju dnevno dva-tri sata da idu po teretanama ili sami sebi smišljaju trening.

Kako vidite krosfit u Srbiji za pet godina?

Budući da je već nakon oko šest godina postojanja u Srbiji, dobio simpatije tolikog broja ljudi, moja očekivanja su i više nego pozitivna i smatram da će ovakav koncept treninga i rada biti sve rasprostranjeniji i popularniji među ljudima. Kvalitet se uvek prepozna, tako da krosfit u Srbiji sigurno ima lepu budućnost.

Koji je vaš savet za one koji žele da se oprobaju u krosfitu po prvi put?

Savet je sledeći – dođi, probaj, uživaj i zabavi se, nauči nešto novo, upoznaj nove ljude i uradi vrhunski trening.

DOSITEJ TODOROVSKI: Jesam mali ali glasno pričam

Mon, 30 May 2016 19:10:04 GMT

Večita Don Kihotovska borba studenata sportista sa fakultetom izgleda da nikada neće dobiti svoj završetak. Dositej Todorovski, student Pravnog fakulteta u Novom Sadu, najbolje rangirani bokser za Olimpijadu u kategoriji do 56 kilograma već četvrtu godinu vodi „borbu sa sistemom” i usklađivanjem fakulteta i boksa.

Foto: privatna arhiva

Osvajajući razna takmičenja doneo je bokserskoj slici lepši ton, poslao je lepu reč za svoju zemlju na drugačiji način od uobičajenog.

Ove godine postali ste apsolvent Pravnog fakulteta. Kako uspevate da uskladite sportsku karijeru sa fakultetom?

Dnevno provodim oko pet sati na treningu, uključujem i zagrevanje i higijenu posle, ostaje mi nekoliko sati da spavam, a još manje da učim. Na putu za trening, u svlačionici, uzmem da učim neki svoj podsetnik, kad god imam priliku. Moj prosek je 9, ali nisam uspeo da dobijem mesto na budžetu prethodne godine zbog obaveza koje mi sport donosi i zbog situacije da mi fakultet nije izašao u susret. Iako sam izborio budžet posle, ukupno sam propustio 7 ispitnih rokova, a u proseku ima 6 ispitnih rokova po godini. Što bi značilo da sam celu godinu propustio ako tako posmatramo. Sa rezultatima nekih ispita nisam bio zadovoljan, jer dešava se da na primer imam ispit u četvrtak, a putujem u petak i ja sam tad prosto dehidriran, osećam se loše, odem kod profesora objasnim mu da moram da treniram, oni meni kažu „nažalost morao si ranije doći ili odabrati drugi termin ili moraš da platiš 3500 dinara”.

Studentima se uglavnom dopuštaju molbe ili profesori izlaze u susret kada shvataju da je to potrebno. Kako sistem fukcioniše u vašem slučaju?

Fakultet je mnogo formalan, ne znam da li to dolazi od manipulacije sistema, ali sistem koji je ustanovljen na pravnom fakultetu je da morate da platite određenu svotu novca da se prebacite u drugi dan. Molba košta toliko i toliko, ne postoji molba dobre volje. Kod najtežeg profesora mi se desilo da moram da donesem potvrdu predsednika kluba da kao takmičar kluba i predstavnik Srbije mogu da pomeram termin. Postoji taj problem: sistem ti ne da. Sistem ti ne da 48 sati pre ispita da ga odložiš.

Procedura odlaganja je vidi se koplikovana, a da li profesori imaju dodatnu averziju zbog stereotipa o boksu kao sportu?

Ja kad idem da tražim odlaganje, idem kao klošar, sa sportskom torbom jer takav stereoptip vlada. Dan ranije sparingujem da primete da sam bokser, ponesem rukavice zavezeane, tu mi je sticajem okolnosti medalja, a sve to zato što ljudi imaju averziju prema sportu, umesto da smanje tu diskriminaciju prema njemu. Tada ne bi bilo te averzije. Ruga nam se ceo sistem, da neko prođe ovde rekao bi „vidi kako si obučen i ti si mi neki bokser”. To je mentalitet koji nas dovodi u situaciju da moram biti kratko ošišan. Ovaj sport je u očima laika nasilan. Oni ne vide tu umeće, ja vidim u bokserskom meču odbranu, poštovanje. Moramo da se upoznajemo, a ne da pravimo jaz.

Foto: privatna arhiva

Predstavljali ste svoj Univerzitet. Da li je to donelo neke olakšice?

Išao sam na svetsko studentsko prvenstvo, Univerzitetski savez Srbije je meni isplatio kartu i smeštaj, mom treneru i sekundantu ne. Te pare smo morali da platimo iz svog džepa. Predstavljam studente Srbije. Ceo svet je čuo za naše sportiste, a fakultet je rekao „ti možeš da ideš, možemo da ti lupimo pečat, ali nama treba potvrda iz suda da prevede taj doktument”, da se prevede da sam student, sudski veštak da stavi pečat da sam student i da prevede na ruski ili engleski. Na šalteru sam naišao na to da nisu hteli da mi lupe pečeat koji je tada koštao hiljadu dinara. Nekad i postoji dobra volja pojedinca. Ne postoji sistematizovana dobra volja, već u ljudima koji žele da ti pomognu. Sistem je problem nisu ljudi.

U današnje vreme nema svako da izvdoji novac i za studiranje i za obaveze. Do kakve situacije to dovodi sportiste?

Došli smo do toga da može da studira samo onaj ko dolazi iz neke prosečne, dobrostojeće porodice. I kad hoćemo da imamo zdravu naciju, ne da nam se. Mnogo je gojaznih ljudi koji će biti loša radna snaga koja neće doneti produktivnost ovoj zemlji. Fakultet je netolerantan i hoće samo da izvuče pare. Sportisti treba da predstavljaju taj fakultet, a fakultet da bude ponosan na njih. Mnogi nemaju toliko novca da plate i onda odustaju od ispita.

Kada bi vi morali da se opredelite i da birate između sporta i advokatske karijere za šta biste se odlučili?

Kad sam bio prva godina, došao sam na fakultet i organizovao sam proteste i osetio odgovornost, potrebu da učinim nešto za nekoga. Bavim se ovim sportom pa to povlači da se ja ne bojim da kažem nešto. Ja jesam mali, ali ne znači da ne mogu glasno da pričam. Kandidovao sam se za predsednika parlamenta i tako sam odredio šta bih voleo da budem. Međutim video sam da se tu unosi politika. Politika me ne zanima, mene zanima studentska misao. Ja sam budući akademski građanin imam potrebu da kažem nekom „E to ne treba, to nije dobro”. Sebe vidim u nekoj vrsti angažovanja, u nekom javnom sektoru ili kako god. U boksu bih želeo da ostanem, ali ne u takmičarskom duhu. dnevno dobijem šest udaraca u glavu. To su neke mikrotraume koje se gomilaju. Sledeće godine je Evropsko prvenstvo, to će biti moja poslednja šansa da osvojim nešto za Srbiju. Vuče me želja, voleo bih, ali želeo bih i da ostanem zdrav.

Kakav je današnji bokserski sistem i kako biste ga promenili?

U bokserskom svetu bih voleo da promenimo to da deca koja dolaze moraju da gledaju na boks kao na plemenitu veštinu. A to se ne može kada oni koji dođu na boks zato što im se sviđa dobiju neke smrdljive rukavice od kojih ne možete oprati ruke koliko smrde, jer je to nosilo deset generacije pre, nije higijenski, treneri su nestručni bez obzira na uspehe, nisu dobri pedagozi, teraju te da se tučeš. Neko ko ne zna ne treba da dobije batine. On će kroz male batine učiti, to sam prošao pa bih voleo to da sprečim.

PERO MANDIĆ: Skvoš - fizički šah

Thu, 26 May 2016 15:08:42 GMT

Pero Mandić je vlasnik skvoš kluba Adut u Novom Sadu i to je jedino mesto u gradu gde možete isprobati ovaj sport. Za njega se kaže da je dinamičan sport za koji su vam potrebni reket, loptica i želja da probate nešto novo i drugačije.

foto: privatna arhiva

Negde u ranom 19. veku ta opsesija reketima i loptama je dovela do pojave još jedne varijante sporta na veoma neočekivanom mestu- u zatvoru Flit u Londonu. Zatvorenici u Flitu rekreirali su se udarajući reketima lopticu o zidove, kojih je bilo mnogo i tako su začeli igru rackets, koja je uznapredovala. Odatle je potekao i razvio se sport skvoš- squash (to squash = spljeskati, squash- zvuk pri padu mekog predmeta). Kako se skvoš razvijao tako se razvijala i njegova administrativna struktura. Godine 1993. je stvorena „Muška profesionalna skvoš asociacija” (PSA) koja godišnje održi nekoliko internacionalnih turnira sa ukupnim nagradnim fondom od gotovo 3 miliona dolara. Turneja posećuje svoje uobičajene tačke u Evropi, Aziji i SAD, ali održava važna takmičenja i na takvim mestima kao što su Južna Amerika, Afrika, Dubai, Katar i još mnogim. „Ženska međunarodna profesionalna squash asociacija” (WSA) je nastala 1985. godine. Skvoš se danas igra u 187 država, na više od 50 000 terena, sa preko 2 500 000 registrovanih igrača. Za Univerzitetski odjek Mandić objašnjava specifičnosti ovog nekonvencionalnog sporta.

Kako ste došli na ideju da otvorite skvoš klub u Novom Sadu? I kako ste se Vi prvi put upoznali sa ovim sportom?

- Tokom devedesetih godina sam radio u Slovačkoj gde sam se upoznao sa ovim sportom. Počeo sam da ga igram sa nekoliko prijatelja i na kraju ga jako zavoleo. Početkom 2000. godine sam se sa porodicom vratio za Novi Sad i razmišljao da započnem nešto svoje i tako sam došao na ideju da otvorim skvoš klub u Novom Sadu. Time sam spojio ljubav prema rekreaciji i posao.

Koliko su Novosađani zainteresovani za ovaj sport, da li se vidi pomak u interesovanju od otvaranja kluba pa do danas?

- Klub je otvoren 2006. godine u Novom Sadu i Novosađani nisu tada znali tačno šta je skvoš, ali vremenom kroz internet i društvene mreže veliki broj Novosađana se upoznao sa ovim relativno novim sportom u našoj zemlji. Došli smo do te mere da planiramo uskoro proširenje kluba.

Koja su pravila igre i kako izgleda jedna partija skvoša?

- Skvoš je igra za dva ili četiri igrača, koji koriste rekete i lopticu za igru, igra se na posebno konstruisanom terenu za squash- teren, reket i loptica moraju biti po međunarodnim skvoš standardima (WSF). Meč se sastoji iz više setova, tačnije igra se na tri dobijena seta, a nekada i na dva dobijena seta što zavisi od okolnosti, takmičenja ili organizatora istih. Set se igra do 11 poena, osim ukoliko rezultat ne bude 10:10. U ovom slučaju igra se na dva razlike. Na svaki servis jedan od igrača osvaja poen. Ukoliko igrač koji servira pogreši (izgubi poen) servis preuzima protivnik. Mnogo ljudi danas opisuje skvoš kao fizički šah.

Postoji li donja granica za bavljenje ovim sportom?

- Skvoš mogu igrati svi, mogao bih reći da je neka donja granica 6 godina.

Ima li povreda u skvošu? Da li su potrebne neke fizičke predispozicije?

- Naravno i u skvošu postoje povrede kao i u svim ostalim sportovima. Takođe postoje određena pravila u igri koja se odnose na kretnje igrača. Na primer, nije dozvoljeno smetanje protivničkom igraču. Uvek se mora kretati i omogućiti mu nesmetan udarac. Za skvoš nisu potrebne nikakave fizičke predispozicije, dovoljno je samo ući na teren i probati. Skvoš nije toliko tehnički zahtevan kao na primer tenis, pa je samim tim igra svima zanimljivija.

Koliko klubova ima u Srbiji uopšte i koliko ima licenciranih trenera?

- Trenutno u Srbiji ima tri kluba. Squashland (Beograd), Adut (Novi Sad) i Squash centar Sombor (Sombor). Imamo u Srbiji licencirane trenere, ali nisam siguran za tačan broj.

Koje su po Vama prednosti skvoša u odnosu na neki drugi sport?

- Po meni skvoš je više dinamičanu odnosu na neke druge sportove, pošto su u skvošu svi zidovi deo terena, gde loptica i može mnogo lakše da se vrati i samim tim da se nastavi igra.

foto: privatna arhiva

Zbog čega bi preporučili nekome da se oproba baš u ovom sportu?

- Squash je prema „Forbes“ magazinu proglašen za najzdraviji sport na svetu, zato što se gubi i po 1000 kalorija na sat vremena, po meni je to sasvim dovoljna preporuka.

Mislite li da će skvoš u Srbiji za koju godinu steći veću popularnost ili će se teško izboriti sa senkom komercijalnih sportova?

- Po mom mišljenju popularnost će rasti vremenom među rekreativnim igračima, ali mislim da nikad neće dostići nivo komercijalnih sportova.

Da li je opstanak skvoša doveden u pitanje u Srbiji uzevši u obzir da se govorilo o rušenju Skvošlenda u Beogradu, gde se nalazi i Skvoš asocijacija Srbije?

- Nadamo se da nije ali ostaje da vidimo, što se tiče Skvošlenda nastavljamo da se borimo protiv zatvranja prvog kluba u zemlji.

LUKA MILIVOJEVIĆ: Jedva čekam da ponovo istrčim na teren „Marakane“

Mon, 09 May 2016 15:02:10 GMT

Uoči prijateljske utakmice „Crvene zvezde“ i „Olimpijakosa“, koja je završena rezultatom 2:2 razgovarali smo sa fudbalerom grčkog tima i reprezentativcem Srbije, Lukom Milivojevićem.

foto: privatna arhiva

„Crvena zvezda“ je praktično osvojila titulu šampiona Srbije i time obezbedila učešće u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Kako bi se ekipa što bolje pripremila za nastupe u Evropi, odlučeno je da se odigra nekoliko prijateljskih mečeva sa zvučnim protivnicima. Opšte je poznato da „Crvena zvezda“ i „Olimpijakos“ već decenijama imaju odličnu saradnju i prijateljske odnose, a navijačke grupe ova dva kluba smatraju se bratskim već punih 30 godina.

Kada se uz sve ovo pridoda i činjenica da je „Olimpijakos“ redovan učesnik Lige šampiona, ne treba da čudi što je atinski klub bio prva opcija za kontrolni meč. Bivši vezista „Crvene zvezde“ je posle kratke epizode u belgijskom „Anderlehtu“ ponovo zadužio crveno-beli dres, ali kluba iz Pireja.

Njegova karijera se konstantno kreće uzlaznom putanjom, tako da je ovo idealan trenutak da ponovo zaigra na terenu gde se potpuno afirmisao i pred navijačima kojima je ostao u lepom sećanju.

Šta očekujete od utakmice između „Crvene zvezde“ i „Olimpijakosa“?

Očekujem jednu lepu utakmicu u prijateljsko-bratskoj atmosferi. Biće to odlična prilika da obe ekipe proslave titule u domaćim šampionatima. Jedva čekam da ponovo istrčim na teren „Marakane“ i odigram prijateljsku utakmicu protiv kluba za koji čitav život navijam, a siguran sam da će atmosfera biti za pamćenje.

U slučaju da „Zvezda“ uđe u Ligu šampiona, da li biste više voleli da budete u istoj grupi ili biste želeli da izbegnete taj susret?

Prvenstveno bih voleo da uđu u Ligu šampiona, to je najbitnije. Što se grupe tiče, voleo bih da ih izbegnemo jer nikom neće biti lako da igra u Beogradu pred onakvom atmosferom. Sa druge strane, ukoliko se nađemo u istoj grupi, to će biti prilika da navijači dva kluba imaju zajedničko navijanje na dve utakmice, kao što je bio slučaj kada su se sastali naši košarkaški klubovi.

Gde biste želeli da nastavite karijeru?

Za sad nisam razmišljao o tome, prvenstveno jer sam još pod ugovorom. Dosta sam napredovao u ovom klubu i zaista se lepo osećam ovde. Postoje interesovanja pojedinih klubova, ali nikad nisam voleo da gledam mnogo unapred, već hoću da idem korak po korak i siguran sam da će mi se to isplatiti.

foto: privatna arhiva

Pored klupskih, imaš i reprezentativne obaveze. Kakva su očekivanja od predstojećih kvalifikacija za Svetsko prvenstvo?

Pre svega očekujem da dobro počnemo te kvalifikacije i da uhvatimo zalet odmah na startu. Nakon toga sve ide mnogo lakše, atmosfera je odlična kada se ređaju pobede, a sam taj odnos u ekipi je možda i presudan za uspeh. Naravno, uz uspeh dolazi i zadovoljstvo navijača. Dobrim rezultatima možemo da dovodimo publiku na stadione i da narod ponovo ima veru u nacionalni tim.

Nedavno ste drugi put postali otac. Koliki podstrek vam pruža porodica?

Pre nekoliko dana mi se rodila ćerka Iva i ponovo sam osetio isti onaj osećaj kao kada mi se rodio sin Mihajlo. Porodica mi daje sve. Dakle sve što je potrebno jednom sportisti: ljubav, energiju, mirnoću, kada je teško, pažnju. Delimo uspehe, ali delimo i teške trenutke. Zbog njih nikad ne posustajem i odatle crpim snagu da treniram svakog dana. Bez njih bi sve ovo bilo mnogo teže. Jednostavno, porodica mi je stub života, kako poslovnog, tako i privatnog.

I za kraj, ko vam je najbolji prijatelj u timu, a ko je najbolji fudbaler sa kojim ste do sada igrali?

U timu stvarno imam mnogo prijatelja, različitih nacija, vera i boja kože. To je ono zbog čega je fudbal veliki, jer spaja ljude iz čitavog sveta i uči ih da sarađuju i žive zajedno. Zaista ne bih mogao nikoga da izdvojim, stavio bih ceo tim u prvi plan. Što se tiče najboljeg fudbalera, tu već moram nekoga da izdvojim. Čori Domingez je definitivno najkvalitetniji i najkompletniji fudbaler sa kojim sam do sada igrao.

DEJAN BABIĆ: Uvek do kraja i srcem

Sun, 14 Feb 2016 14:48:29 GMT

Prolećni deo sezone rukometnog prvenstva Srbije je počeo, a Crvena zvezda je na čelu tabele. Bitnu ulogu u ovom timu imaju i „mlade snage”, a jedan od takvih je Dejan Babić. Sa dvadesetogodišnjim rukometašem razgovarali smo o ambicijama Crvene zvezde u nastavku takmičenja.

Babić je rođen u Iđošu, u opštini Kikinda, a igra u Crvenoj zvezdi dve godine. Bio je i član kadetske i juniorske reprezentacije naše države. U Trabzonu, na Olimpijadi za mlade, sa kadetskom selekcijom osvojio je treće mesto. Babić igra na poziciji pivota i važi za veoma perspektivnog igrača. Uostalom, vreme je na njegovoj strani. Crvena zvezda je uspešno završila polusezonu kao prva na tabeli, a upravo je Babić bio jedan od najefikasnijih igrača, a njegova očekivanja u drugom delu sezone su vrlo visoka.

Bili ste jedan od najefikasnijih igrača u jesenjem delu sezone, a u nastavku će vam se pridružiti i Viktor Matičić koji je najbolji strelac iz prethodnog šampionata. Kakav nastavak očekujete sa ovim pojačanjem?

On je bio naš najbolji strelac i svakako će nam njegov povratak mnogo značiti. Kada znate da u timu imate nekoga ko toliko dobro igra, daje vam podstrek da i sami budete što bolji, poželite da napredujete i nekom drugom isto tako budete primer. Timski duh je vrlo bitan u ekipnim sportovima.

Već sedam godina ste bez titule, a ova sezona je počela vrlo uspešno. Nadate li se tituli posle tolikih godina?

Sve ide ka tome, sam početak sezone i naša forma bi mogli da budu za titulu, ali vreme će pokazati. Mi se svakako nadamo što uspešnijoj sezoni i na tome naporno radimo. Loše prilike su nas snašle poslednjih godina, ali nam se sreća konačno nasmešila. Uspeh je motivacija, a mi smo na polusezoni bili odlični, a takvom se i nastavku nadamo.

Tri boda ste ispred tima Sloge, a prate vas i Partizan i Metaloplastika. Šta može da se desi da prokockate toliku bodovnu razliku i da se ne plasirate u plej-of?

Imamo šest kola ispred nas, zaista je nemoguće da ne budemo u plej-ofu. Verujemo u sebe. Dosadašnje utakmice su pokazale da i kada je teško umemo da pronađemo izlaz kao pobednici pa zašto ne bi tako bilo i dalje? Sa dodatnim pojačanjem i sa ovim samopouzdanjem, neće nam biti ravnih. Rukometaši su poznati kao veoma impulsivni sportisti, tako da svaki meč ima svoje čari, ali se uvek ide do kraja i srcem.

Veću podršku navijača imate na gostujućim utakmicama nego na onima „kod kuće”. Šta mislite zbog čega je to?

Već nekoliko puta se putem medija apelovalo na dolazak navijača, očekujemo podršku, pogotovo nakon uspešne polusezone. Pretpostavljam da je navijačima opao moral u lošem periodu, ali da smo u jesenjem delu sezone povratili njihovo poverenje.

Pored toga što igrate za Crvenu zvezdu, takođe igrate i za reprezentaciju. Osećate li veliku odgovornost prema naciji kada igrate u dresu reprezentacije?

To je nešto posebno, deo kada zasvira himna. Imate ceo film pred očima, delove svog života i jednostavno se osećate jako spremnim za taj meč. Naravno, postoji i doza odgovornosti jer želite da svoju zemlju predstavite u najboljem svetlu, kao fer, borbene i spretne igrače, kao pobednike. Moj život se zasniva samo na rukometu. Kada se nečemu posvetiš, ideš sa pravim stavom, sve se to vrati i ide uzlaznom putanjom. Naravno, ima tu vremena i za odmaranje, treba biti umeren.

DOSITEJ TODOROVSKI: Trudim se da boks ponovo postane poznat kao plemeniti sport

Thu, 04 Feb 2016 12:26:10 GMT

Na drugom najstarijem evropskom bokserskom turniru „Zlatna rukavica”, zlatnu medalju u svojoj kategoriji osvojio je Novosađanin, Dositej Todorovski.

Boksom se bavi od osnovne škole, a uspesi dolaze spontano ali zasluženo. Dostitej ovaj sport smatra načinom života i kaže da on razvija ne samo neohodne fizičke sposobnosti, već i one mentalne, koje često, u pripremama pred takmičenja, budu presudne. Iako je ovakav način života pun odricanja, on donosi i mnogo prednosti i užitaka kao što su predstavljanje svoje zemlje na takmičenjima i borba za njenu dobru promociju, a osećaj kada se trud i napor isplate Dositej smatra najvrednijim.

U protekloj godini ostvarili ste značajne rezultate, a jedan od njih je i osvanjanje čuvene Zlatne rukavice. Kakav je osećaj biti najbolji u onome što radiš, pogotovo ako se uzme u obzir da ste u isto vreme i redovan student Univerziteta u Novom Sadu?

Svaki put kada se na nekom takmičenju procita vaše ime i prezime, a zatim kaže Srbija, odnosno, zemlja koju predstavljate, vama srce zaigra, a ono što mnogi smatraju za lični uspeh mi, sportisti, doživljavamo i kao nacionalni. Svesni da je to mnogima beznačajno, da ima mnoog onih koji nikad ne čuju da smo pobedili negde verujemo da vraćamo neki dug državi, samim tim što smo rođeni ovde i što imamo priliku da budemo njeni predstavnici. Sa tom motivacijom sam i ja krenuo u ovaj turnir.Pratila me je publika svojim tapšanjem na svaki moj dobar potez. Mogu slobodno reći da je to glavni razlog zašto sam boksovao tako dobro. Niko me na takmičenju nije pitao šta radim osim što treniram ali svako kada čuje da sam student četvrte godine sa prosekom devet na državnom Pravnom fakultetu, bez zavisti, mi čestita. Kako onda meni da bude teško što ustajem vrlo rano da bih trenirao, odnosno žurim sa fakulteta kući kako bih stigao na drugi trening, kada nekom predstavljaš nadu da je sve moguće i da ništa nije teško kada to zaista želiš.

Koje su sve prednosti individualnog sporta i borilačkih veština uopšte?

Dolazim iz sportke porodice, gde postoji tradicija bavljenja individualnim sportovima. Dede su mi bili gimnastičari dok je otac bio džudista. Tako sam i ja krenuo njegovim stopama i preko džudoa se upoznao sa borilačkim sportovima. Trenirao sam paralelno sa osnovnom školom, a posle pauze tokom srednje škole koju sam pohađao u Budempešti, kada sam se vratio u Srbiju, shvatio sam da mi nešto nedostaje u dnevnoj rutini i da je sport, u stvari, način života. Bilo mi je potrebno nešto novo gde bih morao da učim da dajem sve od sebe da bih bio u ravni sa drugima. Nedostajao mi je izazov, tako sam krenuo na boks.

Baveći se dugo ovim sportom, šta je najdragocenije što ste naučili iz svog i iz iskustva drugih?

Boks mi je srušio sve predrasude o bokserima.To je poseban način života, a ljudi koji se takmiče ili treniraju su ljudi koje bih voleo da imam pored sebe do kraja života. To nisu nasilnici, daleko od toga, a neki koji hoće da maltretiraju druge i koji su možda zato došli da nauče boks, brzo odu. Ovde nema svađe, to je zaista neverovatno. Skoro nikada ne dolazi do nesporazuma, a i kada dođe, rešava se kroz šalu. Svi poštuju jedni druge, svako se klanja svakom jer svi imamo isti napor udaranja u džak, trčanja ili nečeg trećeg, tako da smo tu isti. Trudiću se da ljudima pokažem kakvi su bokseri kako bi ovaj sport postao ponovo poznat kao plemeniti sport.

Mislite li da je u Srbiji teže afirmisati kroz individualne sportove i kroz neke manje popularne discipline, odnosno da je duži put do toga?

Naša zemlja je i dalje u procesu tranzicije, sva merila uspeha su izokrenuta. Mnogim ljudima je svaka vaša medalja beznačajna, bez obzira na sport. Značajna im je dok imaju koristi od vas ili slikanja sa vama. Verujem da smo mi, kao sportisti ove zemlje, tu da joj kroz pravi put vratimo, između ostalog, i ponos koji je uvek zasluživala.

Zašto je tako i šta mislite koji je najbolji način da se populariziju manje poznate discipline kao što je npr. sambo, gde takođe imamo vrlo uspešnju predstavnicu, Ivanu Jandrić. Za nju takođe, do skoro, uprkos osvojenom zlatu u Azerbejdžanu, mnogi nisu čuli?

Odgovor ćemo lakše pronaći ako podelimo tradicionalne olimpijske sportove kao boks ili atletiku i one koji žele da to budu kao sto ja sambo ili kikboks. Pošto je većina pretedenata na ulazak u Olimpijksu porodicu mešavina neka druga dva sporta, a takvi su sambo ili kikboks stvaraju se tabui i potrebno ih je demifisticirati. U tom smislu podjenaka odgovornost za nepopularnost i za, rekao bih, nesrazmernu zahvalnost sportisti koji osvaja medalju, je na urednicima, koji nisu zainteresovani da sportske strane posvete njima, samim tim i da manje poznatim spotorvima ustupe mesto na stranicama dnevnih novina odnosno na televiziji. Potrebno je da celo društvo odredi sport kao nešto potrebno omladini i da ga promoviše. Primera radi, da svaka vest mora da ima ne samo tri rečenice o sportu već da neki vremenski interval populaciona politika bude usmerena na individualne sportiste. Kroz razne intervjue se sportisti u Srbiji na taj način mogu približiti publici, pa možda nekim budućim naraštajima, baš oni, budu svojevrsni idoli. Mogle bi i da se uvedu dokumentarne emisije o sportovima, neke radionice za najmlađe, a i za one starije. Rešenje uvek postoji, a stručnjaka u ovoj oblasti sigurno imamo.

Šta je najbitnije da bi se talenat iskristalisao i šta je ključno na putu stvaranja šampiona?

Većina misli da je trening najbitniji deo u boksu, beskonačan broj pretrčanih kilometara, udaranje u džak ili neka slična vežba, ali to nije tačno. Ponekad u razgovoru sa ljudima sa tim ubeđenjem pitam da li su ikad bili žedni, žedni ceo dan, ili pet dana? Suva koža, ispucale usne, upali obrazi. Tako bi izgledao malo bolji bokser na državnom prvenstvu pred merenje, a upravo taj opis je ono što razlikuje šampiona od sportiste. Ta nijansa kad prihvataš da trpiš najgore da bi bio najbolji, odričeš se vode da bi smanjio težinu i bio u kategoriji gde možeš da daš svoj maksimum. Mi računamo koliko je težak taj gutljaj vode o kom sanjamo noćima. Voda je, kažu, bezukusna, ali što se mene tiče ona ima najlepši mogući ukus. Odricanja je mnogo i ona su svakodnevna, a neke obične stvari poput kafe sa drugovima, rođendani, porodična okupljanja, u periodu pred takmičenje postaju nezamislive i nebitne. Bitno je imati ljude koji vremenom mogu da vas razumeju i poštuju tu vašu obavezu. Kroz sve ovo maksimum može biti izražen.

VESELIN VUJOVIĆ: Teško je biti trener jer zavisiš od drugih

Mon, 01 Feb 2016 13:22:00 GMT

Rukometni trener i bivši jugoslovenski reprezentativac Veselin Vujović na ovogodišnjem Evropskom prvenstvu u Poljskoj učestvovao je kao selektor reprezentacije Slovenije. Sa nekada najboljim igračem sveta razgovarali smo o uspešnoj karijeri, detaljima iz privatnog života, ali i razlikama igračkog i trenerskog posla.

Foto: Matija Hećimović (uz dozvolu autora)

Rođeni Cetinjanin, dete rukometne škole šabačke Metaloplastike, jedan je od najzaslužnijih rukometaša zbog kojih je Šabac postao rukometna prestonica Evrope. Najkompletniji rukometaš sveta, podjednako dobar u napadu i odbrani. Prototip modernog rukometaša po svim parametrima – šutu, brzini, snazi, izdržljivosti. Ljubitelji rukometa su ga voleli zbog njegovih atraktivnih poteza, eksplozivnosti, borbenosti do fanatizma, šuteva sa velike daljine i nesvakidašnjih dodavanja. U dugoj karijeri dobitnik je brojnih priznanja poput najboljeg igrača sveta i najboljeg sportiste bivše Jugoslavije. Iako je teren zamenio trenerskom klupom, Vujović, aktuelni trener Zagreba i reprezentacije Slovenije, je autoritet za mlade koji se bave rukometom.

Bili ste kandidat za selektora Hrvatske, postali ste selektor Slovenije. Kakva je komunikacija sa Rukometnim savezom Srbije?

To da sam bio kandidat za selektora Hrvatske su u pitanju bile više medijske spekulacije i neki forumi na kojima je javnost bila za mene. Glasali su u nekim anketama da budem selektor Hrvatske, ali mislim da to nije bilo realno. Ove godine sam sa Slovenijom bio na Evropskom prvenstvu i veoma sam zadovoljan što sam na čelu jedne ozbiljne reprezentacije. Što se tiče Rukometnog saveza Srbije nemam nikakvog kontakta sa njima sem nekih prijateljskih odnosa sa pojedinim ljudima.

Zlatna generacija kadeta i juniora rođenih 1984-1986. godine nije ostvarila svoj potencijal u seniorskoj selekciji. U rukometnom svetu se često izražava žaljenje što nisu ostali pod vašim vođstvom. Mislite li da bi bilo drugačije da ste ostali na klupi Srbije?

Jako mi je žao što generacija Nenadića, Šešuma, Rnića, Beljanskog i drugih nije ostala na okupu u kontinuitetu. Svetski kadetski i evropski prvaci su trebali da dobiju šansu i da to bude jedna generacija koja će Srbiju odvesti na svetski vrh. Ne znam iz kog razloga to nije urađeno na taj način i zašto ljudi nisu imali sluha. Sada su opet tu, imaju šansu i jako verujem u njih.

Dok predstavnici šabačke Metaloplastike nisu došli po vas na Cetinje, vaši roditelji su verovali da trenirate košarku. Kakva je bila reakcija vašeg oca na ovaj poziv iz Šapca?

Tačno je da sam se bavio i košarkom uporedo sa rukometom u rodnom Cetinju. U tim malim sredinama je popularno da neko igra više sportova. To jest, da se okuša u velikom broju sportova, a onda odluči za jedan. Ja sam izabrao rukomet. Mislim da je to bila dobra, ispravna odluka, i da u košarci ne bih postigao ovo što sam postigao u rukometu. Moj otac nije bio baš presrećan što su ljudi iz Šapca, odnosno iz tako udaljenog mesta došli u Cetinje po mene. Nije čak ni verovao da mu je sin takav talenat da bi neko uložio toliki napor da pređe 500, 600 kilometara zbog jednog klinca. Kasnije sam postao neko sa kim se ponosio i ne samo on nego i cela familija. Zbog njega mi je posebno drago što sam uspeo u životu.

Ko vam je bio omiljeni saigrač i zašto?

Ovo pitanje je trik pitanje na koje neću nasesti. (Smeh) Naravno da nisam imao omiljenog saigrača, imao sam ih šest. To je kompletna postava Metaloplastike koja je bila prvak Evrope dva puta i o njima mogu da kažem sve najbolje. Mislim da je svaki od njih na svom mestu, najbolji na svetu, koji su ikad igrali.

Kako je Medžik Džonson, košarkaš Los Anđeles Lejkersa i tada možda najpoznatiji sportista na planeti, uticao na vaše privikavanje u rukometnom klubu Barselona?

Gledao sam jednu utakmicu velikog Medžika Džonsona i njegovo ponašanje koje je imao prema saigračima, njegovo zalaganje, njegov profesionalni odnos. Znao je da ne radi i ne igra sa sebi ravnim, ali je iz ekipe izvlačio maksimum. Znao je da su mu potrebni da osvaja titule, i tako se i ponašao. Kao vođa, lider, i to je jedna velika stvar. Ja sam za razliku od njega dolaskom u Barselonu bio previše nervozan. Nisam poštovao svoje saigrače. Smatrao sam da sam prevelik za njih, da ne shvataju moje ideje i moj kvalitet. Nisam imao ni dobru komunikaciju sa njima, sve je to pravilo jednu dosta negativnu atmosferu u samoj ekipi i oko ekipe. Sve je išlo loše dok nisam odgledao tu utakmicu i shvatio kako treba da se ponašam. Od tog trenutka i od te utakmice, kada sam video Medžika na delu u odnosu prema svojim saigračima, ja sam totalno promenio svoj odnos. Postao sam pozitivan, postao sam lider. Neko koga su obožavali i kleli se. Neko ko je preuzimao odgovornost kada je trebalo u teškim momentima. Sa pravom sam poneo epitet najboljeg igrača na svetu i opravdao ga. Jako mi je drago što sam bio član jedne takve ekipe i familije kakva je Barselona.

Postali ste šampion Evrope sa Metaloplastikom 1985. godine i sa Barselonom 1991. godine. Da su ta dva tima mogla odigrati jedan meč ko bi pobedio?

Mislim da bi u takvom nekom meču i kada bih igrao za obe ekipe pobedila Metaloplastika, jer smatram da sam imao kvalitetnije i bolje saigrače u Metaloplastici ne umanjujući kvalitete svih onih iz Barselone.

Foto: Matija Hećimović (uz dozvolu autora)

Kada kao igrač držite loptu u ruci vi upravljate igrom. Kakav je osećaj kada u ruci umesto lopte držite znak za „tajm-aut”?

Uvek bih se menjao za loptu u ruci umesto tajm-auta. Sa loptom u ruci sam sam donosio odluke, rešavao probleme i donosio pobede. Sa tajm-autom se ipak trudim da igračima prenesem neku energiju, saznanje, ideju. Jako je teško jer zavisiš od jedne grupe igrača koja ponekad nije na vrhunskom nivou.

Poznati ste kao temperamentan čovek. Kakva bi bila saradnja Veselina Vujovića trenera i Veselina Vujovića igrača?

− Stvarno, ali stvarno ne znam (smeh). Mislim da trener Veselin Vujović ne bi istrpeo Vujovića igrača. Bio sam nezgodan za saradnju, bio sam svojeglav, snažnog liderskog karaktera. Sada kao trener sam takav da ne bih istrpeo Vujovića igrača, morao bih ga malo menjati. U ovim godinama sam pametniji, znao bih šta bih trebao promeniti.

Jedan od najboljih rukometaša u istoriji, Magnus Vislander danas radi kao poštar u Švedskoj. Može li Veselin Vujović sebe zamisliti u nekom poslu koji nije u vezi sa rukometom?

Tim Šveđanima izgleda da je tradicija taj poštarski posao. I jedan od selektora Švedske reprezentacije je bio poštar, a u slobodno vreme je bio selektor. Sa njim su postizali sjajne rezultate. Interesantno je i fino to da je jedan čovek, sa takvim kvalitetom odlučio da se bavi tim poslom. Mislim da on u svemu tome veoma uživa. Što se mene tiče ne vidim sebe u nekoj takvoj vrsti posla. Ali se vidim uskoro na svojoj vikendici na Savi sa ribarskim štapom i čamcem. Opušten na svom motoru, tako da ostavim rukomet po strani. Jako stresan posao, mislim da mi ga je već preko glave.

IVANA JANDRIĆ: Kakve uslove imamo, rezultati su nam briljantni

Thu, 14 Jan 2016 18:15:26 GMT

Ivana Jandrić je jedna od naših najuspešnijih sportistkinja i jedna od osoba koje su obeležile 2015. u sportskom smislu. Ona je u prošloj godini, koja će ostati upamćena kao najuspešnija u srpskom sportu do sada, kući donela zlatnu medalju sa prvih Evropskih igara u Bakuu, takmičeći se u sambou.

Foto: sambo.org.rs (foto galerija)

Ivana se prvo duži niz godina bavila džudom, a zatim je počela da praktikuje i jednu noviju borilačku veštinu, sambo, koja joj je vremenom prerasla u glavnu okupaciju, i iz koje je na kraju postigla prošlogodišnji istorijski uspeh.

Ova Novosađanka rođena je 1993. godine, a borilačkim sportovima se bavi od detinjstva. Osim što se bavi sportom, ova devojka studira i novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Možeš li reći da je 2015. najuspešnija godina u tvojoj sportskoj karijeri?
– Da, apsolutno mogu. Imati sportsku karijeru ne znači samo praviti velike rezultate, naravno da je to osnova, ali afirmacija kao i mogućnost da pokažete sebe i svoj sport drugim ljudima je takođe bitna stvar, iz tog razloga sam veoma zadovoljna prethodnom godinom.

Zlato na Evropskim olimpijskim igrama u Bakuu je jedan od tvojih najvećih uspeha. Kako se osećaš sada povodom toga sada, pošto su se strasti smirile?
– Nama koji smo se takmičili tamo je rečeno da na neki način pišemo istoriju. Tako je i bilo. Kada razmišljam o tome, nisam ni sanjala da će mi ta medalja otvoriti toliko vrata. Posebno sam ponosna što se nalazim na listi ljudi koju su svojim rezultatima obeležili prošlu godinu kao jednu od najboljih u istoriji srpskog sporta. To mi samo daje veći motiv da radim još više svakog jutra kada ustanem iz kreveta.

Osvojila si 5. mesto na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu u sambou, da li takav rezultat smatraš uspehom ili si očekivala više?

– Iskreno, ošekivala sam više. Išla sam na to takmičenje kao favorit, ali nažalost, mnogo se stvari nije poklopilo. Loše je tempirana forma, kao i svaki put, žreb mi nikako nije išao na ruku, i još nekoliko faktora doprineli su tom rezultatu. Tada sam bila veoma razočarana što sam se vratila bez medalje, ali sada kada pogledam na to, s obzirom na sve što se desilo, ne mogu reći da nisam zadovoljna.

Posle svih odličnih rezultata u protekloj godini osećaš li pritisak da se takvi rezultati moraju ponoviti i u ovoj?

– Već sam osetila taj pritisak na proteklom prvenstvu sveta. Nije lako nositi se sa tim kada su očekivanja velika. Opekla sam se, naučila, i sada gledam na to drugačije. Ne bih se našla među favoritima da nisam kvalitetan borac, tako da sada to samo planiram da održim. Moje je da vredno treniram, da radim na sebi, a rezultati će pokazati moje mogućnosti.

Prvo si bila uspešna džudistkinja, zašto si prešla na sambo?

– Sambo je sport koji velikom brzinom „sazreva” u svetu. Bio mi je zanimljiv od samog početka. Četiri godine radila sam dva sporta uporedo i uspevala da se snalazim u oba. Onaj ko samo malo obrati pažnju shvatiće da su ta dva sporta veoma slična. Kada je džudo promenio pravila i zabranio kontakte za noge, taj sistem borbe meni nije odgovarao pa sam više počela da radim sambo. Svetska džudo federacija je zabranila svim aktivnim džudistima da rade bilo koji drugi borilački sport mimo samog džudoa, pa smo morali da se odlučimo za jedan. Ja sam se protekle godine odlučila za sambo, što je i urodilo plodom, ali za 2016. imam drugačije planove.

Kakvi su tvoji planovi za narednu godinu?

– Imam dosta planova, jos uvek čekam plan i program našeg saveza, ali za sada planiram da opet radim oba sporta. Imam u planu par svetskih kupova i prvenstvo Evrope u sambou, kao i par Evropskih kupova i prvenstvo države u džudou, a to je sve u prvoj polovini godine. Što se drugog dela tiče, to zavisi od trenera koji vodi računa o tome.

Na domaćim prvenstvima si dominantna već duži niz godina. Kakvo je stanje u srpskom džudou i sambou u odnosu na svetske standarde?

– Već sam dosta godina aktivni prvak države u oba sporta. Što se tiče samboa, u državi je zaista loše stanje. Gotovo da nema nijedne osobe koja radi samo sambo, reprezentaciju čine uglavnom borci iz drugih borilačkih grana, ali kao takvi mi se nosimo rame uz rame sa nacijama kojima je sambo nacionalni sport (Rusi su oduvek bili najdominantniji). Sa druge strane džudo je zaista zastupljen sport kod nas. Devojke su nešto slabije što se tiče konkurencije, muškaraca ima više, ali to se nekako održava. Na međunardnoj sceni se držimo, imamo par upitnih normi za Rio, ali zaista je gotovo nemoguće uporediti naše uslove sa strancima, našim protivnicima. Ja volim da kažem, kakve uslove imamo, rezultati su nam briljantni.

Sambo je još relativno mlad sport čija popularnost raste. Da li sebe vidiš kao predstavnika ovog sporta koji će svojim primerom privući kako publiku tako i nove takmičare?

– S velikim ponosom moram da kažem da sam nakon Igara potpisala ugovor sa Svetskom sambo federacijom i tako postala jedan od četiri ambasadora tog sporta. Takođe, predsednik sam jednog takmičarskog komiteta koji je ogranak svetske federacije i koji radi na povećanju broja žena u borilačkim sportovima, pa tako i u sambou. Cilj toga je ispunjavanje uslova koji su određeni od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta za ulazak u „Olimpijsku porodicu”. Takođe, posebno mi je drago što sam ovde u Srbiji uspela da približim taj sport ljudima koji zaista nikada nisu ni čuli da postoji.

DUŠAN DOMOVIĆ BULUT: Motiviše me to što svi žele da nas pobede

Wed, 25 Nov 2015 16:51:44 GMT

Dušan Domović Bulut jedan je od četvorice članova novosadske ekipe basketaša „Novi Sad Al Vahda”, koja je po drugi put zaredom trijumfovala na „FIBA 3 na 3” svetskoj turneji održanoj u oktobru u Abu Dabiju. Oni su u finalu pobedili ekipu Kranja iz Slovenije, a Bulut je proglašen za najkorisnijeg igrača (MVP) turnira.

Foto: Predrag Vučković/Red Bull

Bulut je rođen 1985. godine u Novom Sadu. Odrastao je i započeo svoju karijeru u basketu na uličnim terenima Limana. Zajedno sa još tri momka, Markom Žderom, Markom Savićem i Dejanom Majstorovićem, započinje istorijsku priču kada su postali prvi profesionalni 3 na 3 tim u svetu. Preokret za Buluta, koji je prošle godine proglašen za najboljeg basketaša sveta, počinje 2011. godine kada je pobedio na prvom 1 na 1 turniru organizovanom u Srbiji te godine (Red Bull King of the Rock). Od 2012. godine počeli su veliki uspesi za njegovu ekipu, kada su kao predstavnici Srbije osvojili prvi FIBA svetski šampionat. Od tada do danas ostvaruju dobre rezultate i igraju na visokom nivou. Ipak, do sada u svojoj državi i u svom gradu nisu nailazili na preveliku podršku. U Srbiji se nisu sreli sa velikim interesovanjem sponzora, te su ostvarili saradnju sa katarskom sportskom kompanijom „Al Vahda”, koja je bila zainteresovana da ih podrži. Dok se u drugim zemljama rezultati basketaša prenose i na javnim servisima, kod nas su vesti o njihovim uspesima u drugom planu. Postoji određena zainteresovanost za njih u medijima, ali ona nije na nivou koji treba da predstavlja svetske prvake.

Odbranili ste titulu šampiona na svetskoj turneji u Abu Dabiju. Da li je bilo teško nositi se s pritiskom favorita?
– Po meni nije, bili smo na početku karijere takozvani anderdog, a sada smo ekipa koju svi žele da pobede. Veliki napredak smo napravili za nekoliko godina. Mene motiviše to što svi žele baš nas da pobede, ne da ti da se opustiš, tera te da si fokusiran i koncentrisan sve vreme, a to su pravi preduslovi za napredak. Iskreno mislim da naša ekipa i nema neki pritisak, nemamo kome šta da dokazujemo, sve smo sami uradili, smislili, napravili – niko tu nije nešto ulagao u nas pa da se osećamo dužnim nekome. Nema pritiska, znamo da nas zadovoljava samo prva pozicija i ta novčana nagrada.

Proglašeni ste za MVP-a u Abu Dabiju, bili ste najbolje rangiran igrač na svetu. Šta je to što razlikuje najvrednijeg igrača od ostalih?
– I ranije sam dobijao individualne nagrade, ali u ovom periodu moje karijere to mi malo znači, više se radujem timskom uspehu – iz razloga što imam s kim da ga podelim. Razlika je najviše u mentalnom sklopu, ja izlazim kao lider ekipe, dok moje saigrače to motiviše i tako zajedno dajemo najbolje rezultate. Ovoga puta sam ja bio najbolji pojedinac, prošle godine je Dejan poneo taj epitet, sledeće godine možda neko drugi. To je i naš najveći kvalitet – svako može da iskoči, a ja se trudim da svojim primerom i energijom izvučem najbolje iz svojih saigrača.

Zašto se zovete „Novi Sad Al Vahda”?
– Pravilo na svetskom turu je da ekipa nosi ime grada odakle dolazi, ali iz razloga egzistencije i profesionalizacije sporta. „Al Vahda” je sportska kompanija koja ima svoje klubove (fudbal, odbojka, itd) pa su došli na ideju da naprave i 3 na 3 sekciju, a mi smo ti koji smo dobili poziv da predstavljamo taj klub.

Gde se spremate za turnire, imate li uslove za trening u Novom Sadu?
– Leti je sve super, ipak je ovo i letnji sport, tj. sport na otvorenom. Zimi smo u malim problemima, ali svako trenira po svojim 5 na 5 klubovima. Skupimo se tu i tamo u sportskom centru „Duga”, pa odigramo basket po potrebi, a takođe svi zajedno igramo amatersku ligu Novog Sada za „Orion” menjačnice. Družimo se non-stop i to je najbolji preduslov za sve.

Kakva je uloga Grada Novog Sada i Srbije u vašoj priči, imate li podršku koja je potrebna svetskom prvaku?
– Teška je to priča, sve krene pa stane. Sto puta smo pokretali te ideje i sve je to sitnim koracima. Na nama je da se fokusiramo da imamo što bolje rezultate i da se snađemo na druge načine dok političke ličnosti i druge institucije ne budu imali koristi, kako to kod nas ide.

Zatražili ste od gradskih vlasti izdgradnju terena za trening u Novom Sadu još 2012. godine. Kakav je bio njihov odgovor i da li se išta promenilo od tada?
– Odgovor gradskih vlasti je uvek pozitivan, sa obećanjem! Ali uvek dođe do toga da nema ništa od toga. Nadam se da ćemo naći način da to uradimo u skorijoj budućnosti.

Recite nam nešto o svojim počecima u basketu. Šta je to što je bitno da bi neko postao uspešan sportista u Srbiji?
– Vera u sebe, disciplina, rad i motiv – to su najvažnije stvari po meni. Moj početak je bio tu gde sam i sad, na uličnim terenima Limana i košarkaškom klubu „Vojvodina”, za koji igram ove sezone.

Kako biste ocenili interesovanje domaćih medija za vaše rezultate?
– Slabo, za razliku od inostranih, veoma, veoma slabo. Imamo neke medijske pažnje, ali smatram da taj naš ideal, bunt i vrednosti koje pokazujemo bi trebale mnogo više da se iskoriste.

Kakvi su planovi vaše ekipe za budućnost?
– Prvi turnir imamo 11. decembra u Kataru, to je ol-star sezone. Učestvuje šest najboljih ekipa po bodovanju, s četiri kontineta. To je turnir sa najvećim novčanim nagradama i za nas dodatni motiv.

ČABA SILAĐI: Bez nove strategije srpsko plivanje nema perspektivu

Tue, 07 Jul 2015 15:50:16 GMT

Srpski plivač Čaba Silađi, koji je prošlog meseca ispunio A normu za učešće na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. godine, nedavno je morao da plati kartu za bazen na Košutnjaku kako bi odradio trening.

foto: Srbija Danas

Uprkos brzom reagovanju i ispravljanju greške od strane Plivačkog saveza Srbije (PSS), ovaj događaj pokazatelj je kako se savez odnosi prema svojim članovima. Reprezentativac Srbije rezultatom 59,79 sekundi u Holandiji, obezbedio je svoj treći nastup u karijeri na OI i postavio novi nacionalni rekord Srbije u disciplini 100 metara prsno.

Silađi se plivanjem bavi od 1997. godine, a do 2004. godine uporedo je trenirao i vaterpolo. Uspehe u karijeri zabeležio je na Svetskim i Evropskim juniorskim prvenstvima. Bio je deo Srpskog olimpijskog tima 2008. u Pekingu i 2012. godine u Londonu, učestvovao je i 2009. godine na Mediteranskim igrama u Peskari i Univerzijadi u Beogradu. Svoju prvu seniorsku medalju osvojio je na Evropskom prvenstvu u kratkim bazenima 2009. godine u Istambulu. Osim u gradovima Srbije, trenirao je i u Istambulu, a od pre godinu dana je član Plivačkog kluba „Tamiš“ iz Pančeva.

Po treći put ćeš plivati na OI, raduješ li se povratku u Rio i kakva su tvoja očekivanja?

Ovo je prvi put da na OI idem sa A normom. U Peking sam otišao kao tinejdžer, sa nepunih 18 godina, i tad mi je bilo primarno da pokupim sve moguće medalje na juniorskim svetskim i evropskim prvenstvima. To sam i uspeo, pa su mi te OI došle kao nagrada. 2012. godine sam bio usred velike krize koja je trajala skoro pet godina. Stagnirao sam i u poslednjem trenutku sam dobio poziv za učešće na OI u Londonu. Ovoga puta su ambicije mnogo veće od samog učešća. Trenutno imam peto vreme na svetskoj rang-listi. Iako još ima više od godinu dana do OI, u principu sve što radimo, to je zbog tih igara.

I pre nego što si postao član pančevačkog plivačkog kluba „Tamiš“, tačnije pre dve godine, počeo si saradnju sa sadašnjim trenerom Sebastijanom Higlom, koliko je to uticalo na tvoj napredak i isplivavanje A norme?

Sa Sebastijanom sam počeo saradnju u septembru 2013. godine, kada smo obojica prešli u Akademiju Milorad Čavić. U Kragujevcu smo proveli godinu dana, i taj period smo koristili da se naviknemo na zajednički rad. Već posle tog perioda video se ozbiljan pomak. Na EP 2014. sam zauzeo četvrto mesto na 50 metara prsno i u toku te godine sam i 100 metara popravio za više od pola sekunde. Ipak smo posle tog EP prešli u Pančevo, odakle su i Higlovi, i već kao uigran tandem nastavili vredno da radimo. U aprilu ove godine sam ispunio tu A normu, i isplivao novi nacionalni rekord 59,79. Kada sam počeo da radim sa Sebastijanom, imao sam 1:01,59, mislim da taj podatak sve govori.

S obzirom na to da si nedavno morao da platiš kartu za ulaz na bazen, šta misliš o perspektivi vrhunskog plivanja u Srbiji?

Jeste, to je živa istina i rešio sam da se obratim medijima, jer kod nas ne možeš drugačije da rešiš stvar. U plivanju nedostaju pravi sportski radnici da naprave dugogodišnju strategiju koja će voditi do sistemskog stvaranja novih plivača. Sve ovo što mi imamo trenutno u vrhunskom plivanju su rezultat individualnog fanatizma, kako plivača, tako i trenera. Do jednog novog Lenđera, Higla, Stjepanovića ili Silađija možda će trebati još pet do deset godina, ali sa dobrom strategijom i planom, već za dve-tri godine, mogu da se uoče mladi talenti sa kojima će pravi ljudi raditi pravu stvar. I tako ne moramo da čekamo da se nešto desi, nego će Srbija da proizvodi nove olimpijce.

Kakvu podršku uživaju srpski plivači od Plivačkog saveza Srbije?

Plivački savez Srbije u januaru kaznilo je Ministarstvo omladine i sporta zbog nekih propusta i zbog toga je skinut sa spiska finansiranja ove godine. To znači da PSS nema nikakva finansijska sredstva za ovu godinu pa samim tim ne može ni da podrži vrhunske plivače. Nedavno su smenjeni ljudi na vrhu PSS pa se nadam da će novo rukovodstvo da ispravi tu greške koji su prethodni nagomilali.

Može li se i na koji način unaprediti kvalitet plivanja sa resursima koje država ima?

Bez obzira na sve moje kritike, uslovi su trenutno mnogo bolji sada nego pre pet godina u Srbiji. Ima bar dva puta više bazena. Ako pogledamo samo Beograd, 2009. godine, jedini olimpijski bazen bio je Tašmajdan. Danas imamo tri zatvorena olimpijska bazena i još tri otvorena koji su pod balonom, znači šest bazena od 50 metara koji rade tokom cele godine. Ipak situacija sa Vojvodinom je i dalje kritična. Jedini zatvoreni olimpijski bazen je SPENS, a ostali su otvoreni, bez balona preko pa tako samo preko leta mogu da funkcionišu. A Vojvodina daje najveći procenat reprezentativaca, možda je do vazduha (smeh). Najbitnije je da su uslovi što se tiče bazena bolji, međutim, to nije dovoljno. Smatram da nemamo dovoljno adekvatnih trenera u državi, a pored toga nam nedostaje i dobre strategije, plivačkih kampova, trenerskih seminara.

Studije na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu, na smeru biohemijsko inženjerstvo, privodiš kraju, koji su tvoji dalji planovi u životu, obrazovanju i sportu?

Studije, ipak, idu malo sporije zbog svih obaveza oko sporta. Ipak mi je jako bitno da u Rio odem kao diplomirani tehnolog. Posle OI planiram da malo smanjim gas što se plivanja tiče. Neću se još povući, ali svakako neću provoditi više od pet sati dnevno na treninzima. Planiram da polako tražim posao u struci i paralelno da plivam još nekoliko godina, čisto da naglo ne završim karijeru.

IGOR BJELAN: Uz naporan rad i posvećenost sve se može ostvariti

Thu, 11 Jun 2015 18:55:05 GMT

Najbolji srpski badmintonac u seniorskoj konkurenciji plasirao se na prve Letnje evropske igre koje će biti održane u Bakuu od 12. do 28. juna. Titulu najboljeg Bjelan je već opravdao uspešnim učešćem na mnogim međunarodnim takmičenjima.

Seniorski državni prvak u badmintonu rođen je u Kninu, a odrastao u Šapcu. Trenutno živi u Novom Sadu gde i studira na Fakultetu za sport i turizam Tims. Badmintonom se bavi od svoje dvanaeste godine, član je badminton kluba „Beograd“. Predstavlja Srbiju na svim nacionalnim i internacionalnim takmičenjima već šest godina.

Izborio si normu za odlazak na prve Letnje evropske igre koje se ove godine održavaju u Bakuu. Koliko ti znači plasman ali i titula najboljeg seniora Srbije u badmintonu?

Sam plasman na evropske igre je odličan rezultat i ima veliki značaj za mene, ali i za badminton savez Srbije. Takođe, u prilog tome govori i činjenica da pravo učešća na igrama ima samo 30 igrača iz cele Evrope, značaj je zaista ogroman.

Badmintonom se baviš od svoje dvanaeste godine. Zbog čega si izabrao baš ovaj sport?

Badminton sam izabrao zbog njegove dinamičnosti, brzine i velikog uzbuđenja koje pruža. Pored toga, izabrao sam da se bavim ovim sportom i zbog društva koje me je upoznalo sa mnogim čarima tog divnog sporta.

S obzirom na to da svaki sport zahteva mnoga odricanja i posvećenost, kao profesionalni sportista nemaš mnogo slobodnog vremena, a uz to još i studiraš. Na koji način provodiš slobodno vreme?

Generalno, zaista imam malo slobodnog vremena, ali je uz dobro planiranje moguće uskladiti sve obaveze. Naravno, jako je teško, ali uspevam. Ovom prilikom bih voleo i da se zahvalim fakultetu za sport i turizam koji mi je mnogo puta izašao u susret. Što se tiče slobodnog vremena, u takmičarskom periodu ga skoro i nema jer igram veliki broj turnira i stalno putujem, ali kada postoji, onda ga uglavnom provodim odmarajući. Volim da odem sa drugarima na mesta sa tradicionalnom srpskom muzikom, a vikendom posećujem roditelje koji žive u Šapcu.

Koji dosadašnji uspeh ti je najdraži i zbog čega?

Ako bih morao da izdvojim jedan, to bi bila titula državnog prvaka u sve tri kategorije. Sama činjenica da si najbolji u državi u bilo kojoj oblasti te čini ponosnim i srećnim. Takođe bih dodao i skorašnji plasman na evropske igre kao jedan od dražih uspeha u dosadašnjoj karijeri.

Pored singla, vrlo često se takmičiš i u dublu sa partnerom Ilijom Pavlovićem ili u miks dublu sa partnerkom Milicom Simić, takođe veoma uspešno. Kakva je saradnja sa partnerima? Postoje li posebni treninzi za vaše dublove?

Muške i mešovite parove uglavnom igram na nacionalnim takmičenjima. Ilija i Milica su moji dugogodišnji partneri i prijatelji. Saradnja sa njima je od prvog dana bila i više nego dobra. Moja specijalnost je singl kategorija i veoma se razlikuje od parskih konkurencija. Sama strategija igre je drugačija, tehnički se razlikuje od parskih konkurencija. Treninzi za dubl svakako imaju drugačiju strukturu od onih u singlu.

Uz svakog uspešnog sportistu nalazi se trener. Koliko tebi znači podrška trenera?

Za mene trener ima ogroman značaj. Imam sreću da pored sebe imam velikog stručnjaka i poznavaoca badmintona Milana Barbira, koji je prvi trener naše reprezentacije. Saradnja sa njim na terenu i van njega je odlična.

Imaš li neke rituale pred takmičenje ili na samom takmičenju?

Imam veoma mnogo rituala na samom takmičenju, nabrojaću samo neke jer je spisak predugačak. Kada se baca novčić na početku meča, uvek biram da primam servis, nikada ne igram bez lančića, torba sa opremom je uvek na istom mestu pored terena, voda i peškir su takođe uvek na istom mestu. Uz to, ako pobedim, uvek se spremam u istoj svlačionici na istom mestu.

Kakvo je tvoje mišljenje o odnosu medija u Srbiji prema badmintonu? Misliš li da se dovoljno pažnje posvećuje ovom sportu?

Mislim da se dosta piše u medijima o badmintonu, često se pojavljujemo u poslednjih nekoliko godina s obzirom na to da imamo zaista velike i značajne rezultate. Naravno, svako dodatno pojavljivanje bi predstavljalo dobru stvar za naš sport.

Sva velika takmičenja iziskuju mnogo troškova. Na koji način uspevaš da finansiraš sve što ti je potrebno?

U svakom profesionalnom sportu, finansije igraju veliku ulogu. Ministarstvo omladine i sporta, kao i badminton savez Srbije zaista pružaju veliku podršku što se tiče finansijskog aspekta i veoma sam im zahvalan zbog toga.

Koji je tvoj cilj kada je reč o profesionalnoj karijeri? Postoji li neka titula ili takmičenje ka kom stremiš?

Kao i svakom sportisti, moj najveći cilj su Olimpijske igre. Sam plasman na najveći sportski događaj bila bi velika stvar za mene. Uz naporan rad i posvećenost, ja sam siguran da ću to i ostvariti. Naravno, uz Olimpijske igre, medalje na svetskom i evropskom prvenstvu su, takođe, veliki ciljevi u mojoj karijeri.

IVANA ŠPANOVIĆ: Jedino povreda može da me odvoji od atletike

Sun, 07 Jun 2015 14:49:58 GMT

Atletičarka Ivana Španović osvojila je zlatnu medalju na Evropskom šampionatu u Pragu i tako postala najbolja evropska skakačica u dalj. Na ovom takmičenju Španovićeva je postavila novi državni rekord skokom od 6,98 metara.

Ivana Španović najbolja je srpska skakačica u dalj, a članica je Atletskog kluba Vojvodina. Prvu medalju na svetskom prvenstvu za juniore osvojila je 2008, a 2009. zauzela je prvo mesto na Univerzijadi u Beogradu. Pored ovih, osvojila je i medalje na prvenstvu Balkana u Turskoj i mnogim evropskim i svetskim šampionatima. Španovićeva drži rekord i u drugim atletskim disciplinama, u petoboju i trci na 60 metara. Olimpijski komitet Srbije proglasio ju je 2013. za sportistkinju godine.

Kako je izgledao put do zlata u Pragu i novog državnog rekorda i koji ti je bio najveći motiv?

Iza uspeha stoje godine rada,odricanja i priprema za velika takmičenja. Postoji velika razlika u nastupu za reprezentaciju Srbije od nastupa na mitingu. Prevelika želja za dokazivanjem nekada me sputa da uradim sve 100% kako treba, ali sam ponosna što sam uspela da budem najbolja onda kada je bilo najpotrebnije.

Koliko Olimpijski komitet Srbije pomaže tebi i tvom timu?

Pomaže u velikoj meri, zajedno sa Atletskim savezom Srbije i Ministarstvom sporta. Ono što nam je neophodno trude se da nam omoguće. Prvenstveno mislim na uslove, a ono za šta se mi sportisti u velikoj meri borimo jeste da se o stručnjacima i trenerima sa kojima radimo vodi podjednako briga kao i o nama.

Mnogi ne znaju da si ti, pored toga što si rekorderka u skoku u dalj, rekorderka i u petoboju, kakvi su ti planovi kada je reč o toj disciplini?

Petoboj obožavam, ali zbog skoka u dalj nemam dovoljno vremena da se posvetim ostalim disciplinama, bar za sada. Povrede su moj veliki strah i trudim se da se sačuvam koliko mogu pa je fokus isključivo na jednoj disciplini.

Koliko je teško baviti se atletikom u Srbiji?

Ja imam najlepši posao na svetu. Radim ono što volim, uspešna sam u tome, imam priliku da putujem, razmenjujem iskustva, prisvajam i napredujem. Decu koju svakodnevno viđam u sve većem broju na atletskim borilištima u nekoj maloj meri smatram i mojoj „krivicom“ zbog čega sam neizmerno srećna i ponosna.

Kao i svaki sport i atletika zahteva novac, koliko ga je teško pronaći kad je neophodan za velika takmičenja, s obzirom na situaciju u državi na očigledna minimalna ulaganja u individualne sportove poput atletike?

Mi zaista jesmo sportska nacija i država brine o nama. Svima je jasno da je situacija teška, ali imamo sve što nam je potrebno za trening i pripreme za takmičenja. Ja živim i radim u Novom Sadu već godinama i nemam potrebu da idem bilo kuda na pripreme van zemlje sem jednom-dvaput godišnje.

Kakva je Ivana Španović van terena?

Jedino moja porodica, prijatelji i saradnici to znaju. I sasvim sam sigurna da im nije nimalo lako sa mnom.

Da li postoje, a ako postoje, kakvi su momenti u kojima bi možda poželela da napustiš atletiku?

Povreda je jedino što može da me odvoji od atletike. Sportska karijera nije nešto čime možeš da se baviš ceo život pa vreme koje posvećujem atletici želim maksimalno da iskoristim i uživam u tome.

Kakve ambicije imaš za naredni period. Koje je sledeće veliko takmičenje?

U septembru me očekuje Svetsko prvenstvo u Pekingu, a 15. maja je krenula moja takmičarska sezona i pripreme za Peking. Sa prethodnog Svetskog prvenstva branim bronzu i učiniću sve da to uradim na najbolji mogući način.

BOJANA MLADEŽIĆ: U svakom sportu najvažnija je hladna glava

Thu, 04 Jun 2015 12:15:09 GMT

Regionalni Evropski šampionat u karateu održaće se 6. i 7. juna u Parizu. Naša reprezentativka iz Bačke Palanke Bojana Mladežić takmičiće se sa kata timom u kategoriji seniora.

Bojana se izdvaja jer je višestruki prvak Balkana u kategoriji kate i zbog toga što učestvuje na takmičenjima i kao pojedinac. Ove godine prešla je u mlade seniore u uzrastu od 19. do 21. godine. Iako pripada karate klubu „Tikvara“ , nema trenera sa kojim radi i većinom treninga sama koordinira. Sa selektorom reprezentacije priprema se pred važna takmičenja, a to su, uglavnom, vikend pripreme sa nekoliko treninga dnevno. Bez obzira na sve prepreke na koje nailazi, na gotovo svakom takmičenju uzima medalju i veliki je potencijal. Za Univerzitetski odjek“ na početku razgovora govori o velikom uspehu svog tima:

– Plasirale smo se na Evropski šampionat osvojivši prvo mesto na Državnom prvenstvu. Naš tim veoma je mlad za seniorsku kategoriju budući da smo sve tek napunile 18 godina. Međutim, dugo smo naporno trenirale i smatram da je tim vrlo perspektivan. Očekuje nas velika konkurencija i stariji i iskusniji timovi.

foto: Geraldo de Paula

Koliko se razlikuje tvoja motivacija kada se takmičiš sa kata timom i sama? Da li ulažeš veći trud kada nastupaš pojedinačno?

Uvek sam volela timski rad, odnosno rad sa dobrim timom. Na dobar tim gledam kao na ljude koji slično razmišljaju i koji se podjednako trude. Ulažem jednak napor, a pored želje za pobedom osećam i odgovornost prema devojkama. Najveći poraz bi mi bio kada bih njih izneverila. Inače sam takvog karaktera da, kada se uhvatim nečega, nema odustajanja i zabušavanja, volim da sve odradim temeljno.

Kako provodiš vreme pre nego što izađeš da se takmičiš? Da li imaš neke rituale kao većina vrhunskih sportista?

Treninzi pred takmičenja su veoma ozbiljni, iscrpljujući i naporni. Zato je važno da se sve dozira i da se tempira forma već nekoliko dana uoči takmičenja. Sve što ste radili mesecima stupa na scenu i sve se pretvori u samo nekoliko minuta koliko mi treba da odradim katu. U suštini ne postoji unikatan recept ili ritual, najvažnije mi je da se dobro koncentrišem i da sam sigurna u svoju fizičku spremnost i zato volim da pred sam nastup budem sama. Moja teorija je da je u svakom sportu važna hladna glava.

Kako izgledaju tvoji treninzi s obzirom na to da nemaš redovnog trenera? Kako uspevaš da organizuješ sama svoje treninge i prostor gde će se oni odvijati?

Jako je teško raditi na ovakav način jer je karate pre svega tehnička disciplina i zahteva više uprtih očiju. Vrata sportske hale u Bačkoj Palanci su mi uvek otvorena, najčešće dođem da treniram u terminu kada se održavaju treninzi kluba. U klubu postoje dva trenera, ali njihovo poznavanje karatea se svodi na učeničke kate, a ja radim majstorske koje su složenije. Iako su mi uvek dostupni za saradnju, ja uglavnom stanem sa strane i usavršavam ono što me prethodno selektor nauči. Što se tiče kondicionog dela, odem na trčanje ili u teretanu, ali suštinski najvažnija je kondicija same kate.

Čega si sve morala da se odrekneš da bi se vrhunski bavila karateom i kako uspevaš sve da uskladiš sa obavezama koje imaš u školi?

Da bi uspeo, potrebno je i žrtvovati dosta svari. Evo da počnem od porodice. Familijarna druženja i putovanja uglavnom propuštam jer sam na pripremama ili imam trening. Takmičenja i pripreme su uglavnom vikendom pa veoma retko izlazim u grad ili odlazim na rođendane. Što se tiče škole, mogu da kažem da dobro organizujem svoje vreme, ali važnije od toga je razumevanje profesora kojima dugujem veliku zahvalnost. Ponekad je zaista teško, ali moja ljubav prema karateu je neizmerna. Osećaj kada svira himna i kada cela hala ustane na noge zbog tebe, neprocenjiv je i zbog takvih stvari shvatam koliko sve što radim vredi.

Na koji način funkcioniše finansiranje tvojih priprema i troškova takmičenja? Koliki udeo država ima u svemu tome?

Takmičenja finansiraju najvećim delom klubovi, a manjim karate savez. Ali pre toga moraš da se dokažeš, tačnije moraš da postižeš rezultate. Pre toga svi troškovi bili su na račun moje porodice. Imala sam veliku sreću jer su oni verovali u mene i jer su bili spremni da podnesu veliku žrtvu. Razlog zašto država, odnosno Olimpijski komitet ne učestvuje u finansiranju, jeste taj što karate nije olimpijska disciplina.

Kakav je tvoj stav o položaju karatea u Srbiji?

Karateom se bavim isključivo iz ljubavi. Nemam nikakve finansijske koristi od toga, jedino što mogu kasnije da imam je penzija za koju ću se i boriti. To svakako nije „zanimanje“ kojim se može prehraniti porodica. Kada dođe vreme da sama zarađujem novac, imaću pravu profesiju, a trenutno sebe vidim kao fizioterapeuta. U svakom slučaju od karatea nikad neću odustati, tada će to biti moj hobi.

MILENKO ZORIĆ: Ne mogu da zamislim sebe u nekom drugom sportu

Sun, 17 May 2015 18:17:30 GMT

Srpski šampion u kajaku Milenko Zorić osvojio je krajem prošlog meseca prvo mesto u trci na 1.000 m u dvosedu na Kupu Srbije. To takmičenje održano u Beogradu na Adi Ciganliji ujedno je bilo i priprema za predstojeće svetsko takmičenje u Nemačkoj.

foto: Kajakaški savez Srbije

Milenko Zorić svoju prvu medalju osvojio je na prvenstvu Vojvodine u dvosedu 2003. godine. Tada je veslao kajak za početnike. Sada on ima iza sebe niz godina treniranja i 150 osvojenih medalja.

Treniraš kajak već 15 godina. Šta te je najviše zadržalo u ovom sportu toliko godina?

Najviše me je zadržalo to što su kajakaški treninzi većinom na otvorenom i u prirodi. Volim da vreme provodim u prirodi, tamo se i ja osećam nekako slobodan, voda je postala moj život. Moje prvo takmičenje je bilo u Bezdanu 2000. godine. Sećam se noć uoči takmičenja nisam mogao da spavam, sve je to ostavilo veliki utisak na mene i zadržalo me ovde.

Ranije si trenirao i fudbal. Zbog čega si odlučio da ostaviš taj sport i skroz se posvetiš kajaku?

Pre kajaka oprobao sam se u fudbalu, nije mi ni to išlo loše, ali želeo sam nešto drugo, da se razlikujem od većine dečaka. Fudbal je ekipna igra i teško je dokazati koliko stvarno vrediš u tom sportu. Volim da plivam i da trčim. Sebe sada ne mogu da zamislim u nekom drugom sportu.

Krajem maja je Svetski kup u kajaku. Da li pripreme za Nemačku podrazumevaju još ozbiljnije pripreme nego za domaći kup?

Na Kupu Srbije sam nastupao u kajaku dvosedu sa mojim partnerom Draganom Hančovskim, osvojili smo prvo mesto na 1000 metara, to nam je ujedno bila i proba za svetski kup u Duizburgu na kojem ćemo učestvovati i u dvosedu i u četvercu. Predstoji nam period jakih i napornih treninga za svetski kup u Nemačkoj. Posvećenost treninzima u ovom periodu mora da bude na maksimumu. Ishrana i odmor moraju da se koriguju.

foto: Kajakaški savez Srbije

Ponekad se takmičiš sam, a nekad i u četvercu. Kako je tebi lakše da se treniraš?

Na domaćim takmičenjima veslam sam, ali na trkama za reprezentaciju nastupam u grupnim posadama. Više volim da se takmičim u grupnim čamcima jer se tu mora pokazati i timski rad koji se uvežbava na treninzima.

Zajedno sa svojim kolegom Aleksandrom Aleksićem držao si olimpijske časove kajaka osnovcima u Šidu. Da li si ste držali olimpijske časove u još nekim mestima?

Sa decom sam se družio samo u Šidu, za sada. Bilo je lepo družiti se sa decom i širiti sportski duh. Neka deca su već bila upoznata sa kajakom kao sportom, dok su neka deca prvi put čula za kajak pa smo mi objašnjavali kako kajak izgleda. Druženje je trajalo nekoliko sati, u početku smo im se predstavili i upoznali sa njima. Posle toga smo se podelili u grupe i takmičili se u nekim društvenim igrama. Na kraju smo bili u učionici sa decom koja su nam postavljala pitanja a mi kao sportisti na njih odgovarali, to je bio i najzanimljiviji deo druženja, jer deca su imala jako interesantna pitanja.

Koje si sve zemlje posetio trenirajući kajak? Misliš li da je u Srbiji cenjen ovaj sport?

Idući na takmičenja i na pripreme obišao sam mnogo zemalja kao što su : Portugal, Nemačka, Rusija, Turska, Poljska, Italija, Španija, Velika Britanija, Češka, Rumunija, Bugarska... Mislim da se kajak sve više ceni u Srbiji i da će u narednom periodu biti sve popularniji. Rezultati su sve bolji i bolji i samim tim i mediljska pažnja i popularnost je veća nego ranije.

MILAN KATIĆ: Još uvek nismo svesni uspeha

Sun, 26 Apr 2015 17:29:57 GMT

Milan Katić je odbojkaš kluba „Vojvodina NS seme“, gde igra na poziciji primača. U novosadskom klubu je šest godina, a ove sezone sa svojim timom postigao je najveći uspeh u istoriji srpske klupske odbojke.

foto: novosti.rs

Pobedivši portugalsku Benfiku odbojkaši Vojvodine osvojili su evropski Čelendž kup. Pored ovog velikog uspeha, Katić i saigrači osvojili su i Kup Srbije. Ovaj mladić iz Batajnice za Univerzitetski odjek kaže da ni oni sami nisu svesni uspeha koji su napravili u Lisabonu:

– Nismo imali vremena da se vratimo unazad i prisetimo se detalja pošto smo igrali polufinale Super lige sa „Crvenom zvezdom“. Kako vreme bude prolazilo bićemo sve više svesni uspeha koji smo napravili.

Da li je postojao neki prelomni momenat kada ste shvatili da je osvajanje trofeja vaš domet, jer je uglavnom delovalo posle svake pobede da niste očekivali da ćete dotle dogurati?

Po meni je prelomni trenutak bio posle dvomeča sa „Trentinom“. Ta utakmica nam je pokazala da možemo da pariramo najboljima. Posle toga je sve bilo lakše i sve je išlo svojim tempom tokom mečeva u okviru Čelendž kupa

Da li ste imali neku podršku Odbojkaškog saveza, grada?

Jesmo. Grad je uz nas od početka sezone i svaka im čast na tome. Odbojkaški savez nas je takođe podržao u svakom smislu kroz naš put u Evropi.

Koliko je bilo značajan psihološki momenat, s obzirom na to da ste najmlađa ekipa na takmičenju, bez iskustva u velikim evropskim mečevima? Na koji način ste uspevali da ostanete tako hladne glave, da ne sagorite ili podlegnete pritisku?

Svi se pitaju kako smo se ponašali i igrali na terenu kao da smo matori. Ova ekipa jeste mlada, ali ima dosta iskustva, dovoljno da napravi ovakav uspeh. Sigurno je mirna glava presudila u odlučujućim trenucima jer nam je fizička snaga bila na izdisaju.

Smatraš li da je taj kolektivni duh, koji vi sigurno posedujete, odigrao veliku ulogu u osvajanju ovih trofeja?

Naravno. Atmosfera u ekipi i sjajan kolektiv u svlačionici je po meni sigurno glavni razlog za dobre igre „Voše“ ove sezone. Pa mi imamo više popijenih kafa posle treninga nego pola ekipa treninga.

foto: dnevnik.rs

Nažalost, izostala je i treća titula u ovoj sezoni? Da li osvojeni kupovi mogu u potpunosti da nadomeste neosvajanje titule prvaka države?

Ostaje veliki žal za trećom titulom, išli smo redom, uzimali smo sve što smo stigli, ali jednostavno nismo mogli i to treće. Naravno, ova dva takmičenja imaju svoju težinu i iskreno, da me je ko pitao da li bih želeo da se završi sa dva trofeja pristao bih odmah i još doplatio da ovako bude.

Niko nije očekivao, pa verovatno ni vi sami, da ćete se zaustaviti na polufinalu. Šta je po tebi glavni uzrok tome?

Jednostavno nismo imali snage da izdržimo ovu seriju fizički. Šteta, Čelendž kup nam je dosta doneo, ali nas je sputao da u prvenstvu damo maksimum. Mislim da su i igrači „Zvezde“ bili svesni da ne možemo više, iskoristili to i ušli u finale, na čemu im čestitam.

Šta je, naravno, osim osvajanja Kupova, ono po čemu ćeš pamtiti ovu sezonu?

Atmosfera u ekipi je prvo po čemu ću pamtiti ovu sezonu i moj boravak u „Voši“ uopšte, dva trofeja koja nije bilo lako osvojiti, skoro pun Spens u finalu Čelendž kupa. Ima, naravno, još lepih sećanja, ali eto ovo je nekoliko najvažnijih.

Tvoj ugovor ističe, da li si dobio neke ponude, možeš li da nam otkriješ nešto o tome?

Ne bih mnogo da otkrivam, ali ima ponuda. Na meni je sada posle kraja sezone da odaberem put kojim ću ići. Žao mi je, ali i do toga je moralo doći.

Šta je ono što će ti najviše nedostajati kada odeš?

Sve će mi nedostajati. Šest godina sam igrao u „Voši“, tu sam se i afirmisao, sazreo, stekao prijatelje, ne samo na terenu, nego i van njega. Siguran sam da ću se jednog dana vratiti u „Vošu“ i nastaviti gde sam stao.