m_Intervju_drustvo

Neša Bridžis : "Stendap je veština"

Tue, 24 Mar 2026 16:38:22 GMT

Stendap (Stand-up) komedija je svojevrsna forma scenske umetnosti gde je sam izvođač glumac, reditelj, scenarista i interpretator istovremeno. Ovaj žanr ima za cilj da gledaocima na duhovit i satirčan način predstavi lične stavove izvođača o svim problemima ljudske svakodnevnice.

Dok stendap komedija na Zapadu ima mnogo dužu tradiciju i veću popularnost u društvu, na našim prostorima, ovaj žanr je i dalje u ekspanziji, koja, može se reći, u poslednje vreme postaje sve veća.

Jedan od prvih stendap komičara u našem regionu je Nenad Danilović, poznatiji kao Neša Bridžis. Široj javnosti je postao poznat nakon čuvenog spota pod nazivom „Aj Riki Martine” kada je i dobio svoj prepoznatljivi nadimak. Nakon svog prvog nastupa, kako i sam kaže, nije ni znao da se taj žanr uopšte naziva stendap komedija, da bi samo godinu dana posle počeo njom da se bavi profesionalno i počeo da gradi karijeru, danas 16 godina dugu.

Foto : arhiva sagovornika

Poznati ste kao jedan od utemeljivača srpske stand-up scene. Kako biste našim čitaocima opisali početak svoje karijere, šta vas je inspirisalo da krenete putem stendap komedije, i kako je Nenad Danilović postao Neša Bridžis?

Prve korake sam napravio 2010. godine. Tačno 16 godina od mog prvog stupanja na scenu, u vili “Maska” na Vračaru održan je nastup na kom sam „debitovao“, da se tako izrazim. Zanimljivo je da tada ni sam nisam znao da se to zove stendap komedija, niti sam pratio inostrane komičare, i tek posle više od godinu dana, na večeri otvorenog mikrofona u Skadarliji u klubu “40c” sam uplovio u stendap vode i profesionalno počeo da se bavim ovim poslom ispred organizacije Standup.rs. Iste godine smo i počeli da gradimo stendap scenu u prvom takvom klubu “Ben Akiba”, u Savamali. Inspiraciju za nastupe sam pronalazio u svakodnevnici, u ljudima, i u životu generalno, a Neša Bridžis je nastao kroz čuveni, rekao bih, sada već kultni spot “Aj Riki Martine, brate shvati me”, i tako sam i do dan danas kršten.

S obzirom na Vaše višegodišnje iskustvo, kako vidite razvoj srpske stendap scene od početka karijere do danas?

Nas je na početku bilo svega petoro, danas nas ima preko 100 širom regiona, a pritom se i dalje budi svest o takvom žanru predstave. Sve u svemu, širi se solidno, rekao bih, sve više ljudi mu pristupa, tako da je to za mene i više nego odlična stvar.

Koje je vaše mišljenje o trenutnoj stendap sceni u Srbiji i da li mislite da ona ima potencijala da bude još bolja nego što jeste?

Naravno da ima potencijala. Mi smo izuzetno duhovit narod, i kao nacija, odolevali smo mnogim nedaćama upravo kroz humor i, iskren da budem, mislim da nam nema ravnih po tom pitanju. Stendap je veština, spoj satire, aforizama, sarkazma, cinizma, i kao takav postoji kodeks koji glasi: “Sam si napisao, sam odgovaraš za to što ćeš reći, sam si kreator svoje priče, sam režiraš“. Stavio bih akcenat na ovu rečenicu, jer ona treba da bude ozbiljna poruka svim budućim kolegama koji žele pošteno da se bave ovim poslom. Danas ljudi nude stendap koji su drugi napisali ili prevode tekst poznatih komičara i potpisuju se kao da je njihov. S obzirom na to da se kod nas stendap i dalje razvija, publika misli da je to stendap, a nije, što me malo nervira, da budem iskren. Stendap na ovim prostorima može dostići svoj pun potencijal samo ako se razvija u pravom smeru.

Koje je vaše iskustvo sa nastupima u regionu, vidite li razliku između srpskog i regionalnog stendapa, i da li baš ovaj žanr ima univerzalnu poruku za svakog?

Humor je, pre svega, subjektivna stvar. Publika jeste različita, nekada je otvorenija, nekada im malo više treba da se opuste, ali generalno, i kod nas i u regionu imate fantastične komičare i publika se i te kako pronalazi u tome. Kao najbolji primer bih posebno izdvojio festival “Skup”, koji osvaja simpatije širom regiona, i koji je upravo iz tog razloga i osmišljen - da se publici predstavi raznovrsnost, bez predrasuda na nacionalnoj, verskoj i bilo kojoj drugoj osnovi, i da uživa u različitim slengovima.

Kako biste približili stendap komediju mladima i podstakli sve zainteresovane da krenu time da se bave?

Približio bih je na jedan jedini mogući način. Budite iskreni, budite originalni i budite svoji. To je poruka za sve koji bi eventualno krenuli ovim stazama. Mogao bih mnogo da pričam, ali jedno je sigurno - kada jednom probate i osetite tu energiju, stendap postaje ljubav i postaje sve.

Rima Grujić: „Jovina gimnazija više ne funkcioniše kao škola, već kao raseljena administrativna konstrukcija"

Fri, 06 Mar 2026 17:43:54 GMT

Odlukom direktora gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“, od 1. septembra nastava je raseljena u tri različite srednje škole u Novom Sadu. Kako je tada bilo saopšteno, đaci i profesori napuštaju zgradu, dok traje provera statičke bezbednosti zgrade. Jovina je najstarija novosadska gimnazija i ovo je prvi put da se nastava ne odvija u prostorijama gimnazije. Kako nastava funkcioniše već sedam meseci i da li postoji mogućnost da se đaci uskoro vrate u matičnu školu, objasnila je u intervjuu profesorka Jovine gimnazije, Rima Grujić. Ona trenutnu situaciju vidi kao potpuni institucionalni haos i ističe da od samog početka nije bilo nikakvih jasnih i zvaničnih informacija o procesu raseljavanja.

Foto: Arhiva sagovornice

Kako biste opisali trenutnu situaciju u Jovinoj gimnaziji?

Jovina gimnazija više ne funkcioniše kao škola, već kao raseljena administrativna konstrukcija. Ta „privremenost“ objektivno i subjektivno razara kvalitet nastave, urušava pristup učenju, kontinuitet rada i standarde koji su decenijama bili sinonim za Jovinu gimnaziju. Pored toga, škola je faktički ostala i bez značajnog broja stručnih saradnika sa fakulteta, čime je dodatno narušen akademski kvalitet nastave. U takvim uslovima ne govorimo više o privremenom rešenju, već o sistemskom raspadu jedne obrazovne institucije.

Da li se vidi neki pomak u postupanju uprave?

Ne. Postoje samo saopštenja, ali nema planova, rokova, odgovornosti ni konkretnih koraka. To nije rešavanje problema, to je simulacija upravljanja krizom. Kada nema datuma i jasnih odluka, to znači da nema ni stvarne namere da se problem reši.

Sa kojim izazovima se trenutno suočavaju učenici i profesori i kako se snalaze?

Izazovi su brojni i svakodnevno se menjaju. To više nisu samo organizacioni problemi. Raspored časova je potpuno neprimeren i nefunkcionalan. Radi se, uglavnom, u jednoj, poslepodnevnoj smeni, časovi se ponekad završavaju u 21 čas. Učenici su lišeni vannastavnih aktivnosti, privatnog života, sportskih, kulturnih i razvojnih sadržaja koji su sastavni deo zdravog obrazovnog procesa. Problemi su dodatno produbljeni činjenicom da rukovodstvo škole više ne pokušava da krizu rešava dobronamernim, kreativnim i pedagoškim pristupom, već ulazimo u fazu pritisaka i sankcionisanja. Pojavljuju se, a i najavljuju se novi disciplinski postupci prema učenicima i profesorima, što direktno urušava koncept škole kao slobodne, otvorene i bezbedne sredine. U takvim okolnostima snalaženje nije sistemsko, ono je isključivo individualno, zasnovano na entuzijazmu, profesionalnoj savesti i ličnom otporu ljudi koji pokušavaju da očuvaju minimum normalnosti u nenormalnim uslovima.

Kako gledate na postupanja direktora škole, njegov odnos prema zaposlenima i komunikaciju putem sajta škole?

Način na koji direktor funkcioniše apsolutno je nedopustiv. To nije vođenje škole, to je zloupotreba institucije i njenih kanala komunikacije. Sajt škole je pretvoren u sredstvo jednosmernog obraćanja, što savršeno oslikava model komunikacije koji dominira unutar same škole - bez dijaloga, bez konsultacija i bez uvažavanja različitih aktera. Kriza u gimnaziji nije nastala iznenada, ona je sistematski produbljivana upravo zbog odsustva primerene komunikacije sa učenicima, učeničkim parlamentom, roditeljima, Savetom roditelja i na kraju sa Nastavničkim većem. Umesto partnerskog odnosa, uspostavljen je model jednostrane, rigidne, neprincipijelne i nedemokratske uprave. Takav pristup nije krizu rešio, on je produbio, i u tom okviru je, po svemu sudeći, nikada neće ni rešiti.

Da li bi smena direktora rešila trenutne probleme?

Sigurna sam da bi smena direktora i čitavog upravljačkog aparata koji trenutno rukovodi školom u velikoj meri rešila probleme unutar svakodnevnog funkcionisanja Jovine gimnazije. To bi bio neophodan i lekovit korak za zaustavljanje najurgentnijih pojava - mobinga, progona, pritisaka i potpunog odsustva stvarne motivacije za odgovorno i pedagoško upravljanje institucijom. Međutim, problemi u prosveti su mnogo dublji i sistemski. Oni zahtevaju promene na svim nivoima, od načina na koji se razume uloga škole u društvu, preko koncepta obrazovanja, smisla, vizije i budućnosti obrazovnog sistema, do modela upravljanja institucijama. Ipak, u konkretnom slučaju, smena rukovodstva bi značajno otvorila prostor da se Jovina gimnazija vrati na nivo profesionalizma, integriteta i kvaliteta na kome je nekada bila.

Da li primećujete promene u interesovanju učenika za nastavu u poslednje vreme?

Da, i te promene su duboke i zabrinjavajuće. Kada su dovedeni u pitanje programi, prostor u kome borave, opremljenost kabineta, uslovi rada i dogovoreni standardi, profesori sve teže pronalaze svrhu sopstvenog angažovanja, a kamoli argumente da motivišu učenike.
Posebno su u tom smislu ugroženi učenici drugih, trećih i četvrtih razreda, jer su oni već upoznali standarde koje je ova škola imala i koje je zahtevala. Prvi razredi, s druge strane, taj standard i ne poznaju, za njih je ovo „normalnost“, što je možda i najopasnije.
U uslovima u kojima su prava učenika suštinski ugrožena, profesori više nemaju dobre argumente da ih podstiču, jer škola više ne šalje poruku da su znanje, trud i obrazovanje vrednosti koje sistem zaista štiti.

Da li su neki učenici napustili gimnaziju?

Da, već sada postoje pojedinačni odlasci, ali prave i najteže posledice ovakve politike videće se tek u junu. Već postoje ozbiljne indikacije i zabrinutost da neće biti dovoljno zainteresovanih za upis u gimnaziju pod ovakvim uslovima, sa ovakvom organizacijom, trendom urušavanja standarda i konceptom nastave koji je sve dalje od onoga što gimnazija treba da bude. To znači da problem više nije samo tekuća generacija, već budućnost škole. Kada gimnazija prestane da bude privlačna kao obrazovna institucija, to nije prolazna kriza, to je strateška šteta po čitav sistem obrazovanja.

Koliko su roditelji danas uključeni u obrazovanje dece, u odnosu na ranije?

Roditelji su danas izrazito uključeni i to, pre svega, govori o visokom stepenu svesti da se u samom konceptu obrazovanja dešavaju duboke promene na koje se mora reagovati interesu dobrobiti dece. Nekada je to moglo da deluje kao pozitivan, savremeni trend. Međutim, u ovom trenutku ta uključenost ima drugačiju konotaciju. Ona više nije izraz partnerstva i zajedničkog razvoja, već nužne reakcije na sistemsku krizu. Roditelji ne učestvuju zato što sistem funkcioniše, već zato što ne funkcioniše, oni osećaju da je ugrožena bezbednost, stabilnost i obrazovna perspektiva njihove dece.

Kako komentarišete reakciju ministra prosvete i njegovu izjavu, da je nastava u Jovinoj gimnaziji „spašena“ prebacivanjem učenika u druge škole?

Reakcija ministra prosvete pokazuje akutno nepoznavanje konkretne situacije u Jovinoj gimnaziji i suštine problema sa kojima se škola suočava. Ovako drastični potezi nisu rešenje, oni predstavljaju upad u rutinu učenika, napad na pedagoški kontinuitet i rušenje stabilnosti koja je deci bila neophodna, pa ako hoćete, i obećana.
Sadašnja situacija, kako u našoj školi, tako i u drugim gimnazijama koje su imale sličan tretman, pokazuje da problem nije rešen, već naprotiv - dodatno je zakomplikovan.
Očigledno je da su ovi modeli pre svega politički. Oni nemaju stvarnu vezu sa osnovnim postulatom prosvete, a to je najbolji interes deteta. Kada se taj princip izgubi, gubi se i smisao celokupnog sistema obrazovanja.

Da li očekujete neki konkretan pomak nakon sastanka roditelja sa predstavnicima Evropske unije?

Očekujemo, u najosnovnijem ljudskom smislu, da se nada može graditi na prepoznavanju istine i pravde iz jedne objektivne distance, od autoriteta kakav Evropska unija jeste. Sa druge strane, jasno nam je da evropski obrazovni postulati već odavno ne postoje kao stvarnost u našem sistemu. Ono što za sada vidimo jeste prilično distanciran i načelan stav, što je, realno, i jedini okvir u kome Evropska unija može da deluje u odnosu na probleme u sistemu koji nije njen deo. Zato ne očekujemo brze i direktne intervencije, ali očekujemo da istina bude vidljiva, da problem bude prepoznat i da ostane zabeležen kao deo šireg konteksta u kojem se danas nalazi obrazovanje u Srbiji.

Da li se uskoro može očekivati povratak nastave u zgradu Jovine gimnazije?

Nažalost, ne. Poslednje reakcije uprave škole pokazuju da su čak i minimalne potrebe da se definiše makar okvirni rok za povratak u zgradu postale nepoželjne. Umesto jasnih informacija i odgovornosti, svedočimo prebacivanju odgovornosti sa jedne institucije na drugu. Uprava škole se krije iza institucija, prosvetne institucije prebacuju odgovornost na građevinsku inspekciju, a građevinska inspekcija daje uopštene i nedovoljno precizne formulacije koje ostavljaju prostor za manipulaciju, naročito u vezi sa procenom bezbednosti kupole, koja se potom projektuje na čitav objekat. U takvom sistemu odsustva jasnih kriterijuma, rokova i odgovornih aktera, ne postoje realni okviri u kojima bismo mogli ozbiljno da se nadamo povratku nastave u zgradu Jovine gimnazije.

Kako vidite budućnost obrazovanja u Srbiji?

U ovom trenutku perspektive za budućnost srpskog obrazovanja, nažalost, ne postoje. Na svim nivoima sistem je duboko urušen, a osnovni postulati obrazovanja iznevereni. Jasno je da bi korenite promene morale da budu sistemske i da obuhvataju sve nivoe, ali u dosadašnjim reformama, čak i u daleko manje kriznim situacijama, nisam videla ni dovoljnu volju, ni doslednost koja bi omogućila da se dobra sistemska rešenja zaista implementiraju u svakodnevnu praksu. Moram da priznam da sam veoma pesimistična i zabrinuta. Svi ovi navodi, od najavljivanih promena na univerzitetskom nivou i uvođenja stranih visokoškolskih institucija, do bizarnih predloga da se časovi u osnovnim i srednjim školama skrate na 30 minuta, ukazuju na sistemsku destrukciju koja urušava svaki optimizam, čak i najdobronamernijeg posmatrača budućnosti srpskog školstva. Jasno je da bez ozbiljnih i doslednih promena na svim nivoima, obrazovanje ne može da ispuni svoju suštinsku ulogu u društvu.

Pet odsto više vlasništva, ali politička kontrola ostaje: Intervju sa ekonomistom Mijatom Lakićevićem

Wed, 28 Jan 2026 16:14:50 GMT

Ministarstvo finansija SAD izdalo je Naftnoj industriji Srbije (NIS) privremenu licencu za nastavak poslovanja do 24. marta 2026. godine, dok paralelno traju pregovori o promeni vlasničke strukture kompanije. Ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović izjavila je da su mađarski MOL i Gaspromnjeft dogovorili osnovne odredbe budućeg kupoprodajnog ugovora, koji će biti prosleđen američkoj administraciji, uz potvrdu da je Srbija u pregovorima povećala svoj vlasnički udeo za pet odsto.

Američka kancelarija za kontrolu strane imovine (OFAC), koja je uvela sankcije NIS-u tvrdila da ne sme biti nikakvih skrivenih veza ni povezanosti između budućeg vlasnika i ruskog Gaspromnjefta. Ekonomista Mijat Lakićević rekao je da je teško prognozirati ishod odluke, ali da lično veruje da će Amerikanci prihvatiti ovaj sporazum koji je dogovoren između MOL-a i Gaspromnjefta.

Foto: mijatlakicevic.com

“Verujem da je čitava stvar već bila iskomunicirana sa njima i da su bili upoznati sa pregovorima. Do sada nismo videli nikakve negativne reakcije. One, naravno, nisu morale da budu javne, ali su mogle da postoje na internom nivou i da budu poznate stranama koje su pregovarale – Mađarima i Rusima. Smatram da oni ne bi ulazili tako duboko u pregovore i dolazili do samog kraja, da nisu imali određena saznanja, uveravanja ili barem indicije da će SAD takav dogovor prihvatiti”, objašnjava Lakićević.

Ekonomista ističe da je važno imati u vidu da ova priča ima i ekonomsku i političku dimenziju. Iako je formalno reč o ekonomskom pitanju, politički kontekst je izuzetno značajan.

“Viktor Orban je u relativno dobrim odnosima sa Donaldom Trampom i uspeo je da iz toga izvuče određene koristi. Vučić je takođe postigao određene pomake, ne toliko značajne, ali je uspeo da najavljene sankcije ublaži ili praktično otkloni. Ipak, Srbija je pretrpela određenu ekonomsku štetu, iako se u ovom trenutku ne zna kolika je ona”, dodaje sagovornik.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ranije je najavio da će država pokušati da poveća udeo u NIS-u za najmanje pet odsto, kako bi imala veći uticaj u odlučivanju. Mijat Lakićević kaže da jeste pretpostavka da će tih pet odsto povećati uticaj Srbije u donošenju odluka.

“Ako se na tih 34 odsto, koliko Srbija ovom odlukom ima, dodaju i glasovi malih akcionara, dolazi se do procenta koji se približava 50 odsto, pa se smatra da bi to moglo da ojača poziciju Srbije u odlučivanju. Međutim, treba reći da postoje i drugačija mišljenja, gde neki ekonomisti, uključujući profesore Ekonomskog fakulteta, tvrde da tih dodatnih pet odsto neće suštinski promeniti odnos snaga”, rekao je Lakićević.

Prema ocenama stručne javnosti, puka promena većinskog vlasnika bez stvarnih promena u upravljačkoj strukturi ne bi suštinski popravila položaj Srbije, piše Nedeljnik. Mijat Lakićević kaže da je to pitanje pre svega političko i dodaje da kada bi odnosi u svetu bili normalni, problema sa NIS-om verovatno ne bi ni bilo.

“Sama kompanija, Gazpromnjeft, u svom radu nije imala naročito spornih poteza. Problem nije bio u vlasničkim procentima niti u zakonima. Srbija je i do sada imala mehanizme da zaštiti javni interes. Problem je bio u vlasti koja te mehanizme nije koristila u interesu građana, već u interesu uskog kruga ljudi. To je bio glavni problem u NIS-u i to će, nažalost, ostati problem i ubuduće. Ni novi aranžman, niti tih dodatnih pet odsto, u suštinskom ekonomskom smislu neće doneti značajnu promenu ako se način upravljanja ne promeni”, istakao je sagovornik i dodao da je odličan primer ovakvog postupanja države Telekom, 100 odsto u državnom vlasništvu, ali kojim se upravlja u interesu vlasti i njenih bliskih partnera, a ne građana.

Foto: Vikipedija

Predsednik Srbije je u više svojih obraćanja pokazao jasan stav koji ima po pitanju nacionalizacije NIS-a i preuzimanja većinskog vlasništva nad ovom kompanijom.

“Želim po svaku cenu da izbegnemo nacionalizaciju i konfiskaciju jer to nije naše većinsko vlasništvo. Želim da prvo iscrpimo sve mogućnosti”, poručio je Vučić u jednom od svojih obraćanja.

Uprkos tome što nacionalizacija javnih preduzeća nije strana srpskim vlastima, kada je NIS u pitanju, razlog za odbijanje nacionalizacije je pre svega politički – strah od Rusije, smatra Lakićević.

„Tu ne postoje ekonomski niti pravni razlozi. Vučić se ne usuđuje da se suprotstavi Rusiji, odnosno Putinu, koji mu predstavlja važan politički oslonac i stub vlasti. Nacionalizacijom NIS-a bi sebi izbio važno političko oružje iz ruku. Videli smo to i u drugim situacijama – čak je u slučaju afere sa zvučnim topom pozivana ruska komisija. Putinov režim je ključni oslonac vlasti, i zbog toga nacionalizacija nikada nije ozbiljno razmatrana“, zaključuje ekonomista.

Podsetimo, američko Ministarstvo finansija je pre godinu dana, 10. januara 2025, donelo odluku o nametanju sankcija ruskom energetskom sektoru, fokusirajući se na najveće naftne kompanije. Među njima se našla i Naftna industrija Srbije. Sankcije su uvedene kao deo napora da se smanji uticaj Rusije u ratnim naporima u Ukrajini, a njihova primena bila je najavljena za 28. februar 2025. godine. Ova odluka postavila je temelje za kasnije pregovore o vlasničkoj strukturi NIS-a i ulogu Srbije u odlučivanju o strateški važnoj kompaniji.

Iako Srbija formalno povećava svoj vlasnički udeo u NIS-u za pet odsto, stručnjaci upozoravaju da bez suštinskih promena u upravljačkoj strukturi država i dalje ostaje u podređenom položaju. Politika, a ne ekonomija, i dalje diktira odluke, dok strateški važni resursi ostaju pod uticajem vlasti i njenih bliskih partnera, a ne građana.

Marija Liješević: ,,Želim da publika osjeti iskrenost i autentičnost“

Tue, 27 Jan 2026 11:46:25 GMT

Mlada budvanska glumica Marija Liješević nalazi se na samom početku svoje profesionalne karijere, ali je već ostvarila prve značajne profesionalne korake. Nakon završene Akademije umjetnosti u Beogradu, svoj prvi profesionalni angažman ostvarila je u međunarodnoj pozorišnoj predstavi „Ovo nije zemlja za žene“.

Predstava, nastala u okviru evropske platforme koja se bavi feminističkim čitanjem klasičnih tekstova, okupila je mlade glumice iz Crne Gore i bila izvođena pred raznovrsnom publikom – od prestižnih pozorišta u inostranstvu do, za Liješević, domaćeg ambijenta Starog grada u Budvi. Kroz ovaj proces ona je stekla svoje prvo profesionalno iskustvo i priliku da se predstavi publici kao mlada glumica koja tek započinje svoj put, ali već pokazuje posvećenost i ozbiljnost u radu.

Foto: Arhiva sagovornice

Da li si zadovoljna uspjehom predstave „Ovo nije zemlja za žene“?
Iskreno, veoma sam zadovoljna uspjehom predstave. „No Woman’s Land“, odnosno „Ovo nije zemlja za žene“. To je moj prvi profesionalni projekat koji sam radila od samog početka, u smislu kastinga i kompletnog procesa rada. Imala sam sreću da upoznam divne mlade glumice, koje danas više smatram drugaricama nego koleginicama. Vjerujem da je publika prepoznala tu našu povezanost, što je doprinijelo odličnom prijemu predstave, kako u
inostranstvu, tako i u Budvi.

Kako bi se ti predstavila publici na početku svoje profesionalne glumačke karijere, nakon završene Akademije?
Na početku profesionalne karijere ne bih sebe posebno definisala. Naravno da želim da se dokažem i da me publika prepozna kao vrijednu mladu glumicu, ali mislim da je to, u krajnjoj liniji, više na publici nego na meni. Na meni je da svoj posao radim najbolje što mogu, da budem posvećena, da tragam za istinom u svakom liku i da se nadam da će publika to prepoznati i osjetiti.

Koliko je odrastanje u umjetničkoj porodici uticalo na tebe – da li to doživljavaš kao prednost, pritisak ili oboje?
Odrastanje u umjetničkoj porodici u velikoj mjeri je uticalo na moju odluku da se bavim glumom. Od malena sam bila u pozorištu, najprije kao publika, a kasnije sam sa stricem, još kao dijete, pravila male pozorišne predstave. Zbog toga imam osjećaj da je ovaj poziv, na neki način, bio unaprijed zapisan. Da li je to prednost ili pritisak – rekla bih da je oboje. Od nekoga ko dolazi iz umjetničke porodice često se podrazumijeva da „zna“ i da nosi određenu odgovornost, što može predstavljati veliki pritisak. Ipak, to je ujedno i prednost, jer sam zahvaljujući tom okruženju i podršci imala priliku da učestvujem u divnim predstavama koje su mi donijele dragocjeno iskustvo, ali i prijateljstva.

Kako izgleda tvoj proces ulaska u ulogu?
To je pomalo nezgodno pitanje jer sam u većini predstava do sada „uskakala“ u već formirane procese – tri od ukupno četiri predstave su bile takve (diplomsku ne računam, jer je ona rađena sa profesorima). Ipak, uvijek se trudim da lik što bolje upoznam, da u njemu pronađem sebe i da se postavim u njegovim okolnostima. Važno mi je da razumijem motivacije lika i da pronađem unutrašnju istinu koju mogu da izrazim na sceni, kako bi uloga bila što autentičnija.

Šta ti je najviše pomoglo da pronađeš svoj glumački identitet i izraz na sceni?
Trenutno mi najviše pomažu ljudi koji su oko mene. Kada radim u zdravom i podržavajućem okruženju, osjećam se slobodno da eksperimentišem i da se izrazim na najbolji mogući način. Što se tiče mog glumačkog identiteta i izraza, moj najveći cilj je da budem iskrena na sceni. Vjerujem da će se kroz rad i iskustvo sve ostalo polako oblikovati i razvijati.
Kakav je osjećaj biti mlada žena na početku glumačke karijere danas – i sa čime se najčešće susrećeš?
Svaki početak je težak i iziskuje mnogo truda. Donosi i nesigurnosti, pogotovo u našem poslu, jer je konkurencija velika, a da bi dobio priliku, moraš biti viđen i izabran – što ponekad nije samo u tvojoj kontroli. Mislim da je najvažnije aktivno raditi na sebi, vjerovati
u svoje sposobnosti i imati strpljenja, jer se sve dešava u pravo vrijeme.
Koji ti je trenutak tokom studija bio najveći izazov i šta si iz njega naučila?
Mogu reći da mi je najizazovniji period bila treća godina studija. Ne znam tačno zašto, ali tada se u meni desilo nešto što me, na neki način, „slomilo“. Ipak, upravo taj trenutak mi je bio veoma dragocjen, jer sam tada shvatila da mi niko ne može pomoći ako ja sama sebi ne pomognem. Naučila sam koliko je važan aktivan rad na sebi, kako se nakon pada treba podići i nastaviti dalje, i da je upravo kroz takve izazove moguće istinski napredovati i sazrijeti kao glumica.

Šta te trenutno najviše inspiriše u glumačkom radu i izboru projekata?
Trenutno me najviše inspirišu tekstovi i uloge koje istražuju ljudskost i „malog čovjeka“. Privlače me priče koje imaju svrhu, koje postavljaju pitanja i vode ka otkrivanju unutrašnje suštine likova. Generalno, sve što me izaziva i pomjera granice mog glumačkog izraza posebno me privlači. Na primjer, trenutno u Ateljeu 212 pripremamo vodvilj „Oda radosti“, što je izuzetno zahtjevan žanr i zahtijeva veliko glumačko umijeće. Upravo ovakvi projekti me okupiraju i motivišu, jer kroz njih mogu da rastem i kao glumica i kao osoba.

Gdje vidiš sebe kao glumicu u bliskoj budućnosti - pozorište, film ili oboje?
U bliskoj budućnosti vidim sebe kako aktivno radim, ili se barem nadam da ću imati priliku da radim, bilo u filmu ili u pozorištu. Voljela bih i jedno i drugo, jer su to različiti mediji koji zahtijevaju različite vrste glume. Svaki od njih pruža posebne izazove i mogućnosti, a ja želim da se razvijam i učim kroz oba, kako bih što bolje oblikovala svoj profesionalni put.

Šta bi željela da publika osjeti i zapamti kada gleda tvoj rad?
Najviše želim da publika osjeti iskrenost, autentičnost i povjerenje u moju igru. Važno mi je da svaki lik koji tumačim bude vjerodostojan i da ljudi prepoznaju trud i posvećenost u mom radu. Nadam se da će publika, gledajući moje uloge, osjetiti emociju i energiju koju ulažem i da će to ostaviti trajan utisak.

Intervju sa Jelenom Božić: TAKT opstaje jer iza njega stoje ljudi koji se nisu predali jer je teško

Mon, 26 Jan 2026 12:37:57 GMT

Nevladina, neprofitna organizacija iz Novog Sada, Kulturanova, već godinama gradi prostor za umetnost koja uključuje zajednicu i otvara dijalog o temama koje se često guraju na margine.

Njihovi najnoviji programi Taktilni heroj, AFTER AFTER i TAKT Fest tematski su različiti, ali povezani istom vizijom: umetnost kao alat za društvenu odgovornost i aktivno učešće publike. Programi otvaraju mnoge tabu teme kao što su praksa inkluzije kroz prevod predstave na znakovni jezik, festival koji opstaje zahvaljujući zajednici i poruci da je muzika i dalje oblik bunta i mnoge druge kroz koje Kulturanova pokazuje da nezavisna kultura može biti održiva.

U razgovoru sa koordinatorkom programa Jelenom Božić, osvrćemo se na njihove aktuelne projekte, međunarodne saradnje, izazove rada u savremenom kulturnom sistemu i na pitanje koje se provlači kroz sve njihove programe: šta publika nosi sa sobom kad se svetla ugase.

Vaši poslednji programi Taktilni heroj, AFTER AFTER i TAKT Fest su tematski različiti. Šta ih povezuje u okviru programske vizije Kulturanove?

Taktilni heroj i AFTER su predstave i performansi nastali u okviru projekta Universal Art Design koji se bavi podrškom mladih umetnika koji rade sa marginalizovanim grupama ili su i sami pripadnici takvih grupa. TAKT Fest, sada već tradicionalno, svoju godišnju tematiku bira na osnovu društvene klime i potreba o tom trenutku. Poslednji se bavio muzikom, aktivizmom i buntom. Jedan pripada programskom stubu Muzikanova, drugi programskom stubu Futuranova. Ono što ih spaja je davanje glasa onima čiji glas je sistemski utišan, kroz umetnost i siguran prostor.

AFTER AFTER otvara tabu temu muškog mentalnog zdravlja. Kako ste uspeli da se bavite ovom temom bez senzacionalizma, a sa jasnom društvenom porukom?

To je autorski projekat jedne umetničke grupe, koja je u okviru većeg projekta dobila podršku za razvoj predstave. Umetnici su pre same pripreme performansa bili deo inkluzivnog kampa u Poljskoj, treninga u Srbiji o projektnom menadžmentu i sa akcentom na osetljive teme, a nakon toga su zajedno sa mentorima razvijali predrasude. Sve ovo je spoj praktičnog, teorijskog i iskustvenog znanja i nas iz Kulturanove, ali i samih umetnika i učesnika.

Foto: Kulturanova

S obzirom na to da se TAKT Fest ove godine održava bez donatora, kako danas opstaje jedan nezavisni festival?

Veoma teško. Potrebno je mnogo hrabrosti, upornosti i želje, a pre svega iskrena potreba ljudi koji veruju u neke određene vrednosti da po njima deluju i kada to izgleda praktično neizvodljivo. Ipak, iskrenost u delima se prepoznaje, zajednica će uvek vratiti kada joj pružate i gradite nešto sa njom. TAKT opstaje jer iza njega stoje ljudi koji se nisu predali jer je teško - to nas je motivisalo.

Kakva je uloga umetnosti u podsticanju društvenih promena?

Umetnost je jedan od najvećih pokretača društvenih promena. Ona vam daje mnoštvo različitih perspektiva, uglova i načina da o teškim, bolnim, komplikovanim stvarima progovorite onako kako vama odgovara - onim autentičnim vašim. Ona koristi reč, izraz, mimiku, pokret, tišinu, prostore i emociju. A iz emocije se sve pokreće. Caka je što umetnost i one negativne emocije kanališe u kreativne i konstruktivne.

TAKT Film Fest okupio je autore sa više kontinenata. Koliko su međunarodne saradnje važne za lokalnu kulturnu scenu?

One nam donose znanje, iskustvo i veštine koje možda bez tih međunarodnih saradnji ne bismo imali. Daju novu perspektivu i načine kako se može poboljšati život u lokalnoj zajednici. Oplemenjuje je. Dodatno ne postoji bolji način za upoznavanje tradicije, kulture i baštine od bavljenja lokalnim temama.

Kulturanova se godinama bavi marginalizovanim grupama i temama. Koliko je teško ostati dosledan tim vrednostima u današnjem kulturnom sistemu?

Ako govorimo o sistemu koji se apsolutno ne bavi marginalizovanim grupama - veoma je teško. Takve grupe često nemaju osnovna ljudska prava, nemaju podršku i nevidljive su. Često, zbog toga nemaju poverenja. Ako govorimo o potrebi i želji, vrlo je lako. Naše najlepše aktivnosti su se izrodile iz rada sa marginalikzovanim grupama. One nam otkrivaju svetove, misli, osećanja i pojave za koje nismo ni znali da postoje. One nam otkrivaju raznolikost, koja nam je toliko potrebna.

Na koji način publika doprinosi stvaranju zajednice?

Sa sobom će neupitno svako poneti neko svoje iskustvo i poruke, zato biram poziv na promenu. Nema lepšeg osećaja za nas, nego kada vidimo našu publiku koja dalje pomera granice i koja umesto konzumenata postaje kreator sadržaja.

Kulturanova pokazuje da i u teškim uslovima nezavisna kultura može da opstane ako iza nje stoje ljudi koji veruju u ono što rade. Njihovi projekti ne ostaju samo na niovu iskustva, već pozivaju publiku da razmišlja, reaguje i postane deo promene, a ne samo njen posmatrač.

Boris Kojčinović o izložbi „Najnormalniji ljudi na svetu:" „Svi smo mi obični ljudi"

Tue, 16 Dec 2025 18:58:28 GMT

Uoči suđenja aktivistima grupa STAV i Pokreta slobodnih građana, u Novom Sadu je 21. novembra otvorena izložba pod nazivom „Najnormalniji ljudi na svetu“, čiji je jedan od autora Boris Kojčinović. Izložba se fokusira na prikaz toga ko su zapravo ti ljudi i zašto su se „najnormalniji ljudi“ našli u središtu političkih i društvenih tenzija.

Boris Kojčinović, student Filozofskog fakulteta, Jovana Vujić i Vojin Ivkov, uz tehničku podršku Maksima Rutovića, realizovali su izložbu „Najnormalniji ljudi na svetu“. U centru izložbe nalaze se glasovi dvanaestoro aktivista, optuženih za pripremanje nasilnog rušenja ustavnog poretka i pozivanje na nasilnu promenu vlasti, koji nas podsećaju da su i oni ljudu isto kao i mi. Šestoro njih je provelo više od sedam meseci u pritvoru, a ostalih šestoro se i dalje nalazi u izgnanstvu van zemlje. Priče aktivista snimljene su na dvanaest vinil ploča i svaka od njih sadrži priču jedne osobe, koje su posetioci izložbe mogli da poslušaju preko četiri gramofona. Na velikoj ceradi nalazila se fotografija kordona policije, a na drugoj ceradi fotografija policajca u punoj opremi za razbijanje demonstracija, dok je cela izložba ispraćena zvucima snimljenim na protestima i puštanih preko razglasa. Izložba postavlja pitanja o ljudskosti, izborima i o pritiscima sa kojima su se aktivisti susreli, stvarajući prostor da publika bolje razume njihove priče.

U kom trenutku ste osetili potrebu da reagujete putem umetnosti i da stvorite izložbu?

- Većina nas prepoznaje određene probleme u društvu, ono što je nama bilo glavno jeste da moramo nešto da uradimo, a ne da samo pričamo o problemu. Onoliko koliko smo mogli u tom trenutku, mi smo uradili, nismo se uljuljkali u misli da će to odraditi neko drugi. Naša osnovna ideja bila je vratiti fokus na suštinu, a suština je da se radi o ljudima, ne o nekim poluimaginarnim pojavama. Tabloidni mediji vrlo snažno rade na tome da svakog neprijatelja trenutnog režima dehumanizuju, kako bi mogli prema njemu da se odnose kako žele i misle da treba, a da niko ne reaguje, klasičan fašizam. Zbog toga smo došli na ideju da napravimo izložbu, koja će se baviti prosto i jednostavno - običnim hrabrim ljudima. Ne postoji bolji način za tako nešto od umetnosti, koja po svojoj suštini mora da komunicira sa publikom i ona najbrže dolazi do ljudi, razume se na više nivoa. Upravo zato je interaktivna izložba bila dobra opcija.

Koju poruku izložba prenosi publici i na koj način je ona predstavljena kroz samu postavku?

- Poruka je lično prepoznavanje u tim ljudima, obuvanje njihovih cipela, ali na najtopliji mogući način. Izložba je vrlo lična, oni odgovaraju na pitanja koja podsećaju na leksikonska. Zapravo je cela suština u tome da ko god bi uzeo da odgovara na pitanja na koja su oni davali odgovore, bilo gde na svetu, bilo koje vere ili boje kože, donekle bi slično odgovorio, uz male kulturološke razlike. Tu dolazimo do jednostavne spoznaje, koju prosto neverovatno, ali vrlo često gubimo u percepciji; svi smo mi samo obični ljudi.

Foto: iz arhive sagovornika

Kako ste se odlučili za format vinil ploča i gramofona kao načina za prenošenje njihovih priča?

- Gramofoni i vinil ploče su došli od ideje da sve mora biti taktilno. Bilo nam je neophodno da ih sve razdvojimo, jer je svaka ploča jedna lična priča. Odatle dolaze gramofoni i ploče - intimni su, ali zahtevaju angažman. Još jedna bitna stvar se tu pojavljuje, a to je nemogućnost jednostavnog ponavljanja i vraćanja unazad, jer život ne može da se vrati unazad; budi u trenutku i fokusiraj se ako želiš da čuješ, a ako ne čuješ život je prošao, ne čeka nikoga. Takođe, strogo smo želeli da svi učesnici izložbe čekaju u redu i stoje tokom slušanja ploča, to je takođe bio mali eksperiment, jer su naši glavni akteri izložbe lišeni konformizma, bili su u pritvoru mesecima, a deo njih je još uvek van zemlje.

Šta za vas znači reč rehumanizacija u kontekstu ove izložbe?

- Rehumanizacija znači vraćanje suštini koju ne smemo nikada izgubiti, bez obzira na sve razlike, neslaganja, sukobljavanja, onaj koji drugačije misli ili radi od nas ne sme nikada biti roba za odstrel. Dakle, nephodno je da svi razvijamo svoje kritičko razmišljanje, da gradimo i menjamo stavove o nekim pitanjima, da na osnovu njih postupamo, ali sa mišlju da se naša sloboda završava tamo gde počinje ozbiljno da ugrožava drugog, prihvatanje koncepta socijalizacije - tako bih to nazvao.

Šta je bio najizazovniji deo u kreiranju izložbe?

- Zbog same teme kojom se izložba bavi u državi cenzure kakva je Srbija trenutno, najizazovnije je zapravo bilo obezbediti prostor. Takođe, sve što podrazumeva tehničku realizaciju je zahtevalo malo više napora da bi prosto sve bilo funkcionalno na kraju. Do ideje smo došli, znali smo šta želimo, a za ono "kako" nam je mnogo pomogao Maksim Rutovac.

Da li smatrate da umetnost danas može biti i oblik otpora?

- Umetnost je uvek bila oblik otpora, oslikavala je različita razdoblja i prenosila poruke. Mi često posežemo za tim da su vremena mnogo drugačija, ja nekada mislim da nisu, suština je ista, pitanje je forme samo. Umetnost apsolutno danas, jeste i treba da bude oblik otpora, jer umetnost je poput medija, treba da uočava stvari, bude kritički nastrojena prema svakodnevici. Ova naša izložba je tek početak, planiramo da radimo još dosta stvari sličnog karaktera, jer smo prepoznali da je tako nešto neophodno.

Mihajlo Botić: "Svakako sam se nadao da ću pobediti u Poteri"

Sat, 13 Dec 2025 18:57:42 GMT

Prošlonedeljno izdanje popularnog kviza “Potera“ na RTS-u bilo je nešto drugačije nego inače – svi učesnici kviza su bili studenti.

Pobedivši tragača Dušana Macuru, oni su osvojili nagradu od 750.000 dinara, čime su na najbolji mogući način pokazali sve znanje koje imaju. Najveću pažnju svojim nastupom, ipak, privukao je Mihajlo Botić, student Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Mihajlo Botić dolazi iz Kanjiže, gde je od malena sugrađanima poznat kao svestrana i inteligentna osoba. Njegovo znanje pokazalo se još u period osnovne i srednje škole, kada je učestvovao na brojnim okružnim i republičkim takmičenjima, a u toku studija zavoleo je pab kvizove.

Među njegovim prijateljima je, kako i sam kaže, uvek postojala želja da učine da se on pojavi na televiziji, ali se on nije osećao dovoljno spremno za takav korak. Sve se promenilo za njegov rođendan, kada mu je njegov prijatelj i cimer poklonio učešće u kvizu “Potera“, i Mihajlo je prvi put svoje znanje izneo u širu javnost.

Rekli ste u emisiji da ste učestvovali u pab kvizovima, da li ste imali želju da pređete na televizijske kvizove i kako je došlo do toga da se prijavite za Poteru?

“Da, ja sam s vremena na vreme učesnik pab kvizova sa svojim prijateljima, i uvek se nekako pojavljivala ideja mog učešća na nekom televizijskom kvizu, kao što je Potera, odnosno prijatelji su često pokušavali da me ubede da se prijavim za neki kviz. Iskren da budem, ja pre odlaska na snimanje Potere nisam nikad ozbiljno razmišljao da se prijavim, jer mi je uvek nekako delovalo da nisam dovoljno spreman i da moje znanje nije baš toliko sveobuhvatno koliko je potrebno za učešće pred kamerama. Ja se ustvari nisam ni prijavio, već je to učinio moj prijatelj i cimer umesto mene, kao rođendanski poklon, tako da mi nije preostalo ništa drugo nego da se pojavim pred kamerama”.

FOTO: Instagram/potera_adrenalin

Sada, kad su Vam se utisci slegli, kako biste našim čitaocima opisali Vaše iskustvo sa snimanja?

“Utisci sa snimanja su i više nego pozitivni. Zaista, imao sam jednu divnu i druželjubivu ekipu, sa mnogo znanja, i to je dosta uticalo na to da se smirim i da mi popusti trema. Iako inače nisam (preveliki) tremaroš, moram priznati da mi je trebalo malo vremena da se opustim pred kamerama. U potpunosti sam uspeo da se fokusiram tek sa početkom prve igre. Snimanje kviza bih opisao kao zabavno, ali i stresno, i svakako kao jedno fenomenalno i nezaboravno iskustvo. “

Vaš nastup u kvizu je za prvi put bio i više nego dobar, da li ste se nadali ovakvom uspehu i da li će vas on podstaći da se eventualno ponovo prijavite za ovaj ili neki možda neki drugi kviz?

“Svakako sam se nadao da ću da pobedim u Poteri i bio sam i više nego spreman da se nadmećem sa tragačem, ali sam znao da nije samo do mene i mog znanja, već da moraju da padnu „dobra“, odnosno pitanja koja znam ili na koja mogu tačno da odgovorim po intuiciji. Takođe, i pre početka kviza sam znao i obećao sebi da ću da idem na višu ponuđenu sumu, gde sa većim novcem ide i znatno veći rizik mogućnosti da me tragač sustigne. Svakako, nisam mogao da se nadam i da sanjam da će već prvog puta igra tako dobro da se otvori u trećem delu kviza, i da ćemo načiniti čak 21 korak u odnosu na tragača, te da će pobeda biti toliko ubedljiva i da ću se generalno toliko dobro snaći već prvi put pred televizijskim kamerama. Nakon ovog uspeha svakako ću se ponovo prijavljivati za kvizove, samo ne znam kada i za koje. Svakako su u opticaju ponovno učešće u Poteri, kao i Superpotera."

Sa obzirom na to da potičete iz Kanjiže a studirate u Beogradu, da li znate kako je tamo ispraćeno Vaše učešće u kvizu i koje su reakcije na uspeh koji ste postigli?

“Iskren da budem, ne znam koliko je tačno ispraćeno moje učešće u Kanjiži, ali ja verujem da jeste, budući da sam nakon emitovanja emisije u ponedeljak veče dobio jako mnogo poruka i čestitki kako od mojih prijatelja i poznanika iz Kanjiže, tako i iz Subotice, gde sam išao u gimnaziju. Reakcije su bile jako pozitivne i mnogo sam divnih i emotivnih poruka dobio, posebno od bliskih i dragih ljudi. Jako mi je drago da je moje učešće bilo toliko ispraćeno i što su ljudi prepoznali moje znanje”.

Jedan zanimljiv detalj za kraj, svako je iz Vašeg tima u Poteri bio student, kako biste Vi podstakli mlade koji su zainteresovani za kvizove da se na njih prijave i svoje znanje iznesu u javnost?

“Budući da se ja uopšte i nisam samostalno prijavio za Poteru, mogu da kažem da sigurno ima još onih koji imaju veliko znanje i kojima prijatelji i porodica predlažu i ubeđuju ih da učestvuju na kvizovima, mogu da kažem da čim neko u svom okruženju dobija takve komentare onda je gotovo izvesno i kalibar za učešće na kvizu. Trema pred kviz je, bar meni, jako velika, ali se ona u potpunosti razbija kada se počne sa odgovaranjem na pitanja. Stvarno bih ohrabrio sve koji maštaju o učešću na televiziji i kvizovima da pokušaju i da se prijave jer je već samo pojavljivanje tamo velika pobeda i uspeh. Takođe, tako se razbija i strah od javnog nastupa, što može biti veoma značajno za bilo koju profesiju i bilo čiji životni put”.

Intervju sa Isidorom Paklar: „Devojčice treba učiti da budu svoje i slobodne"

Wed, 12 Nov 2025 19:31:51 GMT

Sa uverenjem da devojčice i žene zaslužuju ravnopravno mesto u društvu i željom da doprinese tome, omladinska radnica Isidora Paklar osnovala je udruženje IRIDA 2018. godine u Novom Sadu, sa još dve koleginice. Prethodno je završila Rodne studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, kao i Pravni fakultet u Novom Sadu. Inicijativa za ravnopravnost, inovativnost i društveni angažman (IRIDA) predstavlja organizaciju za mlade koja se zalaže za ravnopravno društvo bez nasilja. Članice udruženja snažno veruju u ravnopravnost i svojim angažmanom svakodnevno daju doprinos njenom dostizanju.

IRIDA organizuje različite edukacije, radionice, javne događaje, kampanje na društvenim mrežama i druge aktivnosti. Kako je istaknuto na njihovom sajtu, trude se da mladima prenesu važne poruke na što kreativnije i inovativnije načine. Isidora Paklar u IRIDI trenutno vodi program za informisanje i edukaciju.

Kako mediji u današnje vreme predstavljaju žene i rodno zasnovano nasilje?
– Mediji i dalje vrlo često senzacionalistički izveštavaju o nasilju prema ženama, što se ogleda u tekstovima, naslovima i pratećim fotografijama. Kada je reč o predstavljanju žena, fokus se neretko stavlja na izgled, privatni život, kao i pitanje majčinstva – bez obzira na temu o kojoj se govori. Međutim, primećujem i pojedine pozitivne pomake. Različite platforme aktivno promovišu glas žena i inicijative za prevenciju nasilja. Postoje odlične Smernice o medijskom izveštavanju o nasilju prema ženama koje su napisale Novinarke protiv nasilja i mislim da one treba da bude deo obaveznog obrazovanja za sve buduće novinare i novinarke.

Foto: iz arhive sagovornice

Na koji način društvene mreže utiču na ovakvu medijsku sliku?
– Društvene mreže imaju dvostruku ulogu – s jedne strane mogu značajno doprineti širenju senzacionalističkih vesti, kao i promovisanju štetnih stereotipa i obrazaca. Ali sa druge, one su prostor otpora i borbe, i pružaju platformu za osnaživanje žena, deljenje iskustava, edukaciju i kampanje koje podižu svest o rodnoj ravnopravnosti i borbi protiv nasilja.

Koje promene su potrebne kako bi mediji bolje predstavili žene i njihove uspehe?
– Mediji moraju da naprave prostor za žene u svim oblastima. Nema "ženskih" tema, već samo ženskih perspektiva, koje nisu dovoljno zastupljene. Važno je omogućiti da vidimo i čujemo ekspertkinje u svim oblastima, koje će biti u jednakoj meri vrednovane i saslušane kao njihove muške kolege. Žene koje ulaze u ozbiljne stručne ili političke debate ne smeju biti procenjivane i komentarisane na osnovu izgleda, oblačenja, frizure. Vreme je da žene tretiramo sa istom ozbiljnošću kao i muškarce, i da prestanemo da ih, čak i ako se ne slažemo sa njihovim mišljenjem, degradiramo na osnovu toga što su žene.

Šta smatrate da je važno da već kao devojčice naučimo o rodnoj ravnopravnosti i rodno zasnovanom nasilju?
– Mislim da je važno da devojčicama dozvolimo sve ono što dozvoljavamo i dečacima, od najranijeg uzrasta – da budu aktivne, nemirne, neposlušne, da istražuju i slobodno biraju igre i igračke. Bitno je da ih putem ličnih primera naučimo da su kućni poslovi (i briga o deci) zajednički poslovi onih koji žive u jednoj porodici, a ne muški ili ženski. Treba da znaju da je u redu da imaju svoje granice, posebno kada je reč o telesnoj autonomiji, i da grljenje, ljubljenje i dodirivanje nije obavezno, već treba da usledi samo ako one to žele i pristanu na to. Trebalo bi da prestanemo da odgajamo poslušne devojčice, jer su upravo poslušnost i ćutanje obrasci koji omogućavaju i održavaju rodno zasnovano nasilje sve ove godine. Devojčice treba da učimo samo da budu svoje i slobodne.

Foto: vebsajt IRIDA

Kako je počeo Vaš angažman u Iridi, i da li vidite neke promene od tada?
– Moj angažman u IRIDI počeo je iz vere da devojčice i žene zaslužuju ravnopravo mesto u svetu u kojem živimo, a da ga i dalje nemaju, kao i lične potrebe da nešto uradim povodom toga. Promene od tada svakako postoje, i čini mi se da jednu od najvećih čine generacije mladih žena koje su sve borbenije i sve manje spremne da prave kompromis oko onoga što im pripada i što zaslužuju. Zato verujem da je rad sa mladima jedan od ključnih elemenata u pokretanju dugoročnih društvenih promena. Takođe, u samoj IRIDI vidim kontinuirano jačanje kapaciteta za edukaciju, prevenciju i zagovaranje za prava žena.

Koje mere prevencije rodno zasnovanog nasilja su efikasne među mladima?
– U IRIDI verujemo u moć koju ima edukacija, a ona se može sprovoditi u različitim formama. Mladi koji nešto nauče i usvoje kroz naše programe, obično pokreću dalje promene u svojim porodicama, krugovima prijatelja, zajednicama. Ovakav pristup osnažuje mlade da postanu aktivni učesnici/e u borbi protiv nasilja. Na taj način gradimo generacije koje prepoznaju i reaguju na rodno zasnovano nasilje, šireći svest i kulturu ravnopravnosti u svom okruženju. Edukacija na taj način postaje katalizator promene – ne samo za pojedinca/ku, već za čitavu zajednicu.

Intervju sa Dejanom Stojiljkovićem - Od „Konstantinovog raskršća“ do „Dorćolskog rekvijema“

Tue, 11 Nov 2025 18:44:06 GMT

Pisac i scenarista Dejan Stojiljković je jedan od autora domaće scene koji već godinama uspeva da spoji istoriju, mit i emociju u dela koja osvajaju čitaoce širom regiona. Njegove knjige poput Konstantinovog raskršća, Serafima i Zvezde nad prazninom, osim što se bave istorijskim temama i ličnostima, kombinuju i elemente horora, misterije i fantastike. Takvih knjiga u našoj književnosti nema previše, za razliku od brojnih svetskih dela, ne čudi da, uz poseban i pitak stil pisanja, njegove knjige doživljavaju ogromne uspehe i tiraže.

Ove godine, Dejan Stojiljković je izdao novu knjigu pod nazivom Dorćolski rekvijem, koja takođe beleži dobre kritike od strane čitalaca, a u poslednje vreme sve češće slušamo o novom projektu koji se vezuje sa Stojiljkovićev rad, a to je ekranizacija njegovog najuspešnijeg dela, Konstantinovog raskršća. Ovaj istorijski triler objavljen davne 2009. godine, uskoro bi trebalo da bude pretočen u televizijsku seriju, nakon što je već doživeo adaptacije u vidu stripa i izdanja na engleskom jeziku. Sa Dejanom smo zato razgovarali o budućnosti i očekivanjima od ovog projekta, kao i o inspiraciji i generalnom radu na ostalim delima.

1. Konstantinovo raskršće je roman koji je snažno odjeknuo u domaćoj književnosti i delo je koje se može smatrati ličnom kartom Vas kao pisca. Kako ste doživeli trenutak kada ste saznali da će po knjizi biti snimana serija?

Ne ide to baš tako. U pitanju je proces a ne trenutak u vremenu. Pre nego što je serija snimljena, bilo je raznih ponuda za film - i nikad se ništa nije realizovalo. Na ideju da se snima serija došao je moj drug i čovek sa kojim sam radio scenario za Senke nad Balkanom, Boban Jevtić. On je bio fan knjige i video je u njoj potencijal. Naravno, od ideje do same realizacije mora da prođe određeni vremenski period jer nijedan producent neće tek tako "odrešiti kesu", već će sve pre toga da izmeri i izvaga. Ima mnogo slučajeva gde su najavljivane ekranizacije knjiga, pa se na kraju ništa nije desilo.

2. Da li mislite da ekranizacija može „proširiti“ književno delo, ili ga nužno pojednostavljuje?

Zavisi od onog ko radi ekranizaciju. Recimo, film Ridlija Skota Blejdraner je dosta slobodna adaptacija romana Filipa K. Dika Sanjaju li androidi električne ovce, i u mnogim aspektima - bolja. S druge strane, imate niz adaptacija knjiga koje su užasne. Na primer - Mračna kula po romanu Stivena Kinga. Opet, Frenk Darabont je napravio čudo adaptirajući Kingova dela Zelena milja, Bekstvo iz Šošenka i Izmaglica. Takođe, postoje knjige koje naprosto nije moguće prevesti na filmski jezik. Ja ne vidim način da se, recimo, adaptira Pavićev Hazarski rečnik ili romani Dostojevskog i Kafke.

3. Koliko ste kao autor bili uključeni u proces adaptacije - scenario, izbor glumaca, vizuelni identitet serije?

Pisao sam prvu ruku scenarija za drugu sezonu serije i konsultovan sam u vezi raznih aspekata produkcije. Čak sam snimio i jedan kameo, kratku scenu sa Milanom Marićem. Producenti su me ispoštovali u svakom pogledu i to je do sada moje najpozitivnije iskustvo na filmu.

FOTO: WikimediaCommons

4. Bili ste deo velikih projekata poput Senki nad Balkanom. Kako ocenjujete današnju filmsku i TV produkciju: ima li dovoljno ideja, kreativnosti, hrabrosti, novih projekata i adaptacija domaćih autora, ili smo ušli u šablon i eru hiperprodukcije lošeg kvaliteta?

„Senke" su bile gamechanger i nakon emitovanja prve sezone mnogi su pokušali da to oponašaju i kopiraju, ali niko u tome nije uspeo do kraja. Svejedno, pokazali smo da u našim uslovima može da se radi tv format koji može da parira svetskim produkcijama te vrste. Hiperprodukcija postoji i ona nužno nije loša ako donosi kvalitet kao što su, recimo, serije Sablja, Volja sinovljeva ili Porodica. Ali veliki deo produkcije je ispod svakog nivoa i vidi se da su svi tezgarili, od kafe kuvarice do reditelja. Takođe, sistem u kome živimo forsira podobne stvaraoce, bliske vlasti i vladajućim strukturama i to takođe utiče na kvalitet produkcije. Nije dovoljno biti dobar, moraš da budeš i podoban.

5. Ove godine ste izdali knjigu pod nazivom Dorćolski rekvijem, koja donosi novi sloj vašeg stvaralaštva - kako je nastala ideja za ovu knjigu? Da li ste inspiraciju pronalazili u konkretnim događajima, mestima ili ličnostima iz beogradskog života?

Ne samo iz beogradskog. Delovi romana se događaju u Vranju, Vlasotincu, Prokuplju... Oslonio sam se dosta na svoja beogradska iskustva jer je Beograd moj rezervni zavičaj. Andrić je jednom rekao da Beograd iznova izmišlja i stvara sebe i to je stvarno tako. On je mesto koje je u stalnoj promeni, istovremeno je kao živo biće, zver koja diše, reži, krvari... Probao sam da uđem pod kožu glavnog junaka, detektiva Saše Malavrazića, koji je rođeni Beograđanin i nadam se da sam u tome uspeo. Taj stari Beograd koji pamti stepenice SKC-a i koncerte Ekatarine Velike i Idola još živi u njemu i stalno je u sukobu sa ovim novim čiji „simboli“ su Kulčina u Beogradu na vodi i Jelena Karleuša na tviteru. A dramski sukob je uvek srž dobre priče. Dobro protiv zla, svetlo protiv mraka, EKV protiv turbo-folka... Opet, postoji i sukob na jednom drugom nivou a to je večiti sukob prestonice i tzv. „unutrašnjosti“. Tako da je bilo vrlo zabavno poslati tog novotalasnog Beograđanina na jug Srbije, među Vlasotinčane i Prokupčane...

6. U kom smislu se Dorćolski rekvijem razlikuje od vaših ranijih romana, tematski ili stilski?

Razlikuje se u tome što je ispričan u prvom licu, Malavrazić je narator i on ne štedi ni sebe ni čitaoce. Njegov jezik je britak, ulični, kabast, prljav, urban... Negde na razmeđi Bukovskog, Irvina Velša, Entoni Bardžisa s jedne strane i Vidosava Stevanovića i njegovih ranih priča iz zbirki Periferijski zmajevi i Refuz mrtvak s druge. To je možda i moja „najangažovanija“ knjiga, da se tako izrazim, mada ne volim tu reč jer sam ja pripovedač, a ne aktivista. Ali duga zima natera vuka da prezimi sa jaganjcima pa je ta društvena kritika u romanu jača nego ranije. I sve to jeste rezultat jedne duge, hladne zime koja, eto, u ovoj zemlji traje 13 godina. Probaću da otkrijem rupu na saksiji i da kažem kako svaki umetnik, pisac naročito, deli sudbinu društva u kome živi i dešavanja u tom društvu neizbežno utiču na njegovo delo. Osim ako ne živi na Marsu ili u Švajcarskoj.

7. Koliko vam znači istorijski kontekst u pripovedanju? Da li istorija kod vas ima ulogu kulise ili aktivnog učesnika radnje?

I jedno i drugo. Zavisi od situacije. Istorija postoji na makro i na mikronivou. Ne možete pisati, recimo, o knezu Lazaru samo kroz vizuru velikih događaja kao što je Kosovska bitka. Morate da znate i kako se taj čovek odevao, šta je jeo i pio, gde je spavao, to je istorija na mikro nivou i takozvane „dočaravanje epohe“, a to se radi kroz detaljnu rekonstrukciju što je dug i mukotrpan proces. Zato u našoj književnosti nemamo mnogo istorijskih romana, bar ne onih dobrih. Goran Petrović je bio jedan od poslednjih pisaca koji je imao taj istančan osećaj da od mikro-istorije napravi epsko književno delo. I moram da priznam da se često pitam šta će ova naša mala srpska književnost sad kada ga, nažalost, više nema?

8. U Vašoj knjizi pod nazivom Zvezda nad prazninom inspiraciju ste pronašli u disidentnom pesniku tragične sudbine, Branku Miljkoviću? Koliko ste istraživali njegov lik, delo i sve okolnosti u kojima je radio, i zašto je baš on bio pogodan lik za jedan takav roman?

Ne bih Branka nazvao „disidentnim“ pesnikom, prosto mi ta politička odrednica ne ide uz njega. Po toj logici bi i Zoran Radmilović bio disidentni glumac a Mića Popović disidentni slikar. Branko je bio veći od života, da je rođen danas, bio bi rok-zvezda ili vozač Formule 1. I ne mislim da je njegov život bio tragičan, u smislu da ga tragični kraj tj. ubistvo definitivno određuje. Najsjajniji plamen najbrže izgori, ali on je goreo kao zvezda i njegova poezija gori i danas i osvetljava i greje živote mnogih. Ideju za knjigu dobio sam pre mnogo godina ali sam smatrao da nisam ja taj pisac koji treba da napiše roman o Branku Miljkoviću. Kada sam video da niko od kolega neće to učiniti u dogledno vreme, krenuo sam lagano u istraživanje, srećom, tu sam, u Nišu, na izvoru svega i nije bilo teško otkriti tog „apokrifnog“ Branka Miljkovića. Napisati roman dostojan jednog tako velikog čoveka i umetnika je već bila druga stvar. Zvezda nad prazninom je knjiga sa kojom sam najviše zadovoljan kako je ispala, ne bih dodao ni izbacio iz tog romana ni jednu jedinu reč.

9. Za kraj, koji su sledeći projekti i knjige na kojima radite, da li tu imate nešto zanimljivo da najavite, i kada publika može da očekuje premijeru seriju Konstantinovo raskršće?

Do kraja godine izlazi nova knjiga Čuvar prelaza. U pitanju je presek mog pripovedačkog opusa od 2002. godine do danas, odabrane i nove priče. Među tim novim pričama je i Promena plime, novo poglavlje iz hronika Nemanje Lukića. Zaplet je vezan za ukleti svetionik u Boki Kotorskoj čiju tajnu zna samo agent Serafim. Prva sezona serije će izaći u toku sledeće godine, ali ne znam tačno kad, to zavisi od producenata i distributera. Trenutno radim na dvotomnom romanu Učitelj mačevanja i planiram da se pojavi u toku sledeće godine.

,,Grupisanje studenata je pokretač promena"

Sun, 10 Nov 2024 18:31:11 GMT

“Monopolizacija studentskih organizacija učinila je pasivnijim jedan od najreaktivnijih delova društva – studente“ – smatra Branislav Đorđević, član organizacionog tima organizovane grupe STAV (Studenti protiv autoritarne vlasti) i od skora jedan od osnivača nove studentske organizacije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu – SAD (Studenti za akademsku demokratiju).

Ranije neformalna, a sada organizovana grupa STAV simbolično je osnovana 1. februara 2024. godine, na dan grada Novog Sada, mada su se još ranije javile prve ideje o stvaranju organizacije koja bi objedinila novosadske studente koji se bave aktivizmom. Prve značajne naznake njihovog angažmana šira javnost je mogla da primeti još tokom protesta ispred Republičke izborne komisije nakon decembarskih parlamentarnih i lokalnih izbora.

Njihove prve aktivnosti u Novom Sadu podrazumevale su inicijative za ekološke akcije, zatim borbe za prava studenata poput anketiranja na temu uslova u studentskoj menzi, i naposletku, celokupno podizanje svesti mladih po pitanju političkog angažmana na fakultetu i u društvu. Ponovo su značajnu pažnju zaslužili za vreme izbora za studentski parlament tokom proleća, kada su ih zbog nepravilnosti dosledno blokirali, što je rezultiralo njihovim višestrukim ponavljanjem. Svako ponavljanje pratili su novi incidenti, sve do njihovog konačnog održavanja u zgradi Rektorata, koje je obeleženo prisustvom privatnog obezbeđenja i pojavom šok-bomba.

Na tim izborima izglasan je novi sastav Studentskog parlamenta sa osam glasova, a u parlamentu su se ponovo našli samo predstavnici liste Saveza studenata. STAV se nije kandidovao na tim izborima. Oni su smatrali da uslovi nisu fer i da je bilo gotovo nemoguće da učestvuju, dok su predstavnici Saveza tvrdili da STAV-ovci nemaju pravo na žalbe jer se nisu kandidovali.

S ovim na umu, neki od članova STAV-a odlučili su da se formalno okupe u novu organizaciju, što bi nudilo mogućnost jednostavnijeg kandidovanja na izborima za Studentski parlament u budućnosti. Kako tvrdi Đorđević, SAD je pored toga oformljen i da bi se izgradila raznolikost u studentskim organizacijama na novosadskom Filozofskom fakultetu.

O značaju istovremenog postojanja različitih udruženja i studentskih organizacija unutar jedne obrazovne institucije razgovarali smo sa Branislavom Đorđevićem, članom organizovane grupe STAV, kao i novoosnovane studentske organizacije – Studenti za akademsku demokratiju, a takođe i o planovima vezanim za njenu budućnost.

Foto: Iz arhive sagovornika

Tokom poslednjih godinu dana, neformalna grupa STAV postala je poznata ne samo studentima Filozofskog fakulteta i studentima drugih fakulteta našeg univerziteta, već i široj publici Srbije. Ipak, tokom prijema brucoša ove godine primetili smo da su članovi STAV-a predstavljali drugu organizaciju – Studenti za akademsku demokratiju. Možemo li reći da je STAV, u neku ruku, prerastao u SAD, formalnu organizaciju, ili ih treba posmatrati kao dva različita udruženja?

Treba ih posmatrati kao dva različita udruženja zbog toga što članstvo u jednoj organizaciji ne uslovljava učešće u drugoj. STAV je zamišljen kao sveobuhvatna organizacija, barem na teritoriji grada Novog Sada, kojoj svako može da se priključi, bio student ili jednostavno mlada osoba, aktivista. Naziv Studenti protiv autoritarne vlasti nije isključiv za ljude koji ne studiraju. Sa druge strane, SAD je formalna organizacija koja je registrovana u Agenciji za privredne registre, a nadamo se, kroz koji dan registrovana i na fakultetu, namenjena studentima Filozofskog fakulteta svih smerova koje zanima kakve druge organizacije mogu postojati, pored onoga što fakultet ima da ponudi.

Šta znači za jednu organizaciju da postane formalna, odnosno registrovana?

Činjenica da je organizacija formalna znači da moramo da poštujemo neka određena pravila, ali znači i da kao studentska organizacija možemo da se kandidujemo na izborima na Filozofskom fakultetu, možemo da se prijavljujemo na konkurse koje objavljuje Ministarstvo, fakultet, Kancelarija za mlade, Pokrajina, i da možemo biti finansirani iz zvaničnih sredstava, da to ne bude gerilski, kao što je slučaj sa STAV-om. Sve u svemu, predviđeno je da to bude jedna formalna organizacija koja će nuditi, pored navedenog, i neku vrstu neformalnog obrazovanja pri fakultetu.

Foto: SAD

Zašto je važno da na jednom fakultetu postoje različite studentske organizacije?

Važnost studentskih organizacija, po mom mišljenju, pogotovo u demokratskim društvima, jeste u tome što se celokupno stanje demokratije može ogledati u njima. To su važne organizacije za mobilisanje i okupljanje studenata, za njihovo neformalno obrazovanje i generalno mesto okupljanja i umrežavanja različitih studenata. One su tu da se u ime studenata bore za njihove interese, da osiguraju da će prava studenata biti poštovana.
Postojanje više različitih organizacija omogućava da svaki student nađe svoju nišu koja mu odgovara, organizaciju koju će zajedno sa kolegama da gradi. To takođe pokazuje da na fakultetu vlada pluralizam i jedna demokratska atmosfera, daje studentima izbor i omogućava sukob mišljenja na neki pristojan način, koji nama nedostaje. Monopolizovanjem studentskih organizacija učinjena je pasivizacija jednog od najreaktivnijih delova društva - studenata. Individualno ima dosta studenata koji su aktivni, ali njihovo grupisanje je jedan vid pokretača promena.

Šta podrazumevaju planovi za bližu budućnost SAD-a kao studentske organizacije, hoće li biti skoncentrisani isključivo na Filozofski fakultet ili govorimo o delovanju na nivou Univerziteta?

Za sad smo koncentrisani na Filozofski fakultet, ali nam se polako javljaju i studenti drugih fakulteta koji bi želeli da osnuju svoje studentske organizacije, kojima smo mi voljni da u tom cilju pomognemo, naročito sa pitanjem dokumentacije koju treba podneti.
U budućnosti imamo planiranu tribinu sa kojom već polako počinjemo, Upoznaj svoj fakultet, gde ćemo pokušati da što sažetije objasnimo kako funkcioniše naš fakultet – šta je profesor, šta je docent, kako radi studentska služba, kako se prijaviti na web servis, kako podneti zahtev za studentske stipendije i kredite, kakve sve mogućnosti postoje za studente i ostalo. Biće održane i radionice različitih tema: kako napisati seminarski rad, kako osnovati svoju organizaciju i slično.

U vezi sa prethodnim pitanjem, da li je u planu i politički angažman izvan fakultetskog života, ili on ostaje načelno u STAV-u?

Politički angažman ostaje načelno u STAV-u pošto studentske organizacije prema pravilima ne smeju da propagiraju političke ideje. STAV će ostati primarna organizacija koja će se baviti i Univerzitetom, i lokalnim problemima u Novom Sadu.

Naposletku, da li bi i drugi zainteresovani studenti mogli da se priključe i doprinesu razvitku SAD-a?

Naravno, prijave su otvorene svakodnevno, u opisu naše Instagram stranice nalazi se link gde se može ispuniti Google forma za pristupnicu. Čim se pristupnica obradi, sledi neka vrsta prijemnog sastanka. Organizaciji mogu da se pridruže i studenti koji žele da doprinesu bez zvaničnog članstva, to nije obavezno, bitno je da postoji volja da se radi na boljitku fakulteta.
Takođe, nudim i svim studentima koji žele da osnuju svoju studentsku organizaciju mogućnost da se jave studentskoj organizaciji Studenti za akademsku demokratiju ukoliko im je potrebna pomoć.

Čitanje je pravo, ne privilegija

Sat, 09 Nov 2024 16:01:30 GMT

Javne biblioteke u Srbiji suočavaju se sa novim izazovom. Uvođenje naknade od 15 dinara po pozajmljenoj knjizi moglo bi da dovede do ozbiljnih finansijskih poteškoća, posebno za manje biblioteke. Jelena Glišović, predstavnica Bibliotekarskog društva Srbije upravo je govorila na ovu temu — čitanja je sve manje, a umesto da se sa ovim problemom bavimo, uvode se nove mere koje stvaraju još veći jaz između biblioteka, kao najvećih čuvara znanja, i samih ljudi.

Neizvesnost oko budućnosti biblioteka izaziva zabrinutost među ljubiteljima knjiga i bibliotekarima, koji upozoravaju na moguće negativne posledice po kulturni život u Srbiji. Čitanje je civilizacijska tekovina — a svakim danom je sve ugroženije. Sama potreba za čitanjem drastično opada u prethodnih nekoliko godina. Vreme, strpljenje i posvećenost sve češće su usmereni ka drugim radnjama, pogotovo kod mladih koji su odrasli u savremenom, dinamičnom okruženju kakav je svet danas. Ovo se najviše može primetiti u samim bibliotekama — broj pozajmljenih knjiga opada iz godine u godinu, posećenost je sve manja, a čak i kada je ima, to su uglavnom odrasli i stariji ljudi.

Foto: Milica Stevanović

Kako će ova tarifa uticati na razvoj čitalačke kulture u Srbiji, posebno među mlađim generacijama?

Mlade ljude zanima ono što je novo, neka nova izdanja. Zamislimo da je 1. januar i da je tarifa uvedena po sadašnjem modelu, velike biblioteke bi imale bar 50 odsto manje novca da kupe nove knjige, a za male sredine to znači da biblioteka neće moći da nabavi ništa novo. Gde će ti mladi ljudi onda otići? Postoje sredine u kojima ne postoji ni knjižara, čak i da imate novac, negde čak ni ne postoji ta komercijalna alternativa da se dođe do knjige.

Kakva je saradnja između Bibliotekarskog društva Srbije i drugih institucija, kao što su Ministarstvo kulture i lokalne samouprave u vezi sa ovim pitanjem?

Imala sam sastanak sa ministrom kulture početkom jula, deo sastanka smo odvojili za ovu temu gde sam iznela problem tarife i zabrinutost bibliotekara povodom ovog pitanja. U tom trenutku nisu bili upoznati sa tim. Zakon je takav da ovaj dokument može da bude formiran bez uključivanja nadležnih ministarstava, a da se direktno tiče institucija koja su u nadležnosti tog ministarstva. To apsolutno nema nikakve logike, ne možete krojiti nešto što se tiče budžeta institucija, a da nisu uključena ministarstva koja su nadležna za rad. U vezi sa lokalnim samoupravama na prethodnom sastanku Upravnog odbora Bibliotekarskog društva Srbije (BDS) pozvali smo predstavnike grada Beograda koji su u Sekretarijatu za kulturu grada zaduženi za biblioteke, kako bismo videli kako oni razmišljaju o tome. Oni se se ne osećaju da su u obavezi da plaćaju tarifu, podržavaju nas ali ističu da su njima u ovom trenutku ruke vezane. Mogu da kažem da imamo saradnju ali ona za sad nije podrazumevala neku zajedničku akciju.

Smatrate li da su u donošenje odluke o ovom pravnom aktu bili uključeni svi oni na koje ova odluka utiče?

Sastanak je održan 2. februara prošle godine koji je bio informativni i tada smo saznali da će se Organizacije za ostvarivanje reprografskih prava (OORP) baviti time. Kada pogledate taj dokument vama je jasno da nije uzeto u obzir to kako javne biblioteke funkcionišu, morate poznavati neke stvari kako bi nešto mogli da primenite, a primena tarife značajno utiče na rad biblioteka. Predstavnici biblioteka i bibliotekarskih zajednica nisu bili uključeni u donošenje odluka o ovom pravnom aktu.

Imate li uvida o tome šta kažu pisci? Da li se po ovom pitanju nalazite na istoj strani ili ipak oni ove tarife vide samo kao način dodatne zarade?

Samo na prvi pogled može da izgleda kao dodatan priliv novca, ali zapravo bibliotekari i pisci veoma tesno sarađuju, biblioteke su te koje kupuju knjige pisaca i daju ih na korišćenje i čitanje, knjige su napisane da bi se čitale, ili su napisane da biste bili član OORP-a i dobijali novac, a da se vaša knjiga nikad ne čita, možda postoji taj mehanizam, ali mi kao bibliotekari o tome ne razmišljamo. Dosta pisaca nas je javno podržalo, ali generalno malo ljudi se uključuje u ovu javnu raspravu. Apsolutno smo sa piscima na istoj strani kao i sa izdavačima.

Šta se dešava sa klasicima i drugim delima čija je starost premašila život njihovih pisaca, čak i vek?

Ovo je možda i najveća mana ovog pravnog dokumenta ako stavimo po strani ovaj finansijski deo koji nas je i pokrenuo na ovu akciju. U ovom pravnom aktu je potpuno zanemaren termin repertoara, dakle konkretan spisak autora i izdavača. Ovom tarifom ovakvom kakva je sada, sve je obuhvaćeno bez jasne kategorizacije.

Foto: Pixabay

Postoji li mogućnost pokrivanja tarife putem članarine?

Osim što bibliotekari ne bi bili srećni tim rešenjem jer se mi potpuno zalažemo za to da članarine budu besplatne, sa članarinom ne može ništa da se reši zato što ne naplaćuju sve biblioteke članarinu, takođe novac od članarina koje biblioteke naplate, vraćaju u budžete osnivača, a osnivači su gradovi i opštine, upravo na osnovu ovog se jasno vidi da ljudi koji su to predlagali uopšte ne znaju kako funkcioniše rad biblioteke, biblioteke uopšte nemaju sopstveni novac.

Šta će se desiti onog trenutka kad biblioteke ne budu imale novca da isplate naknade?

Desiće se sledeće, ako postoji zakon koji je obavezujuć, ako ste vi dužni nešto da platite i ako vi to niste platili zna se šta se dešava, vi ćete prvo biti opomenuti, a nakon toga tuženi, tuženje je ono što je izvesno i to će se već desiti nakon prvog kvartala sledeće godine. Nakon svakog kvartala je predviđeno da se dostave podaci o pozajmljenim knjigama i na osnovu toga se uspostavlja račun bibliotekama, ako nešto ne platite onda će vas neko i tužiti. Nećemo da pregovaramo u trenutku kada smo tuženi i to po zakonu, to nije vreme za pregovor, vreme za pregovor je sad.

Koji su naredni koraci koji se mogu preduzeti u borbi protiv ovih mera i da li postoji nešto što građani mogu da učine?

Organizovali smo onlajn peticiju gde se svi mogu uključiti i svi građani su pozvani da se uključe zato što se ovo tiče svih nas. Onlajn peticija je došla do 9.000 potpisa, a nama je potrebno 10.000 potpisa kako bi ta peticija mogla da bude dostavljena Skupštini i bila predmet razmatranja. Sigurno je da će doći do tog broja, ali je vrlo važno da dođe u što kraćem roku. Mi imamo sve manje vremena, imamo dva meseca, to je sve što imamo na raspolaganju, zato je važno da što pre stignemo do 10.000 potpisa da bi ta peticija bila jedan legitiman dokument za uvođenje ove procedure u Skupštinu.

Ana Jovanović: „Dreg je samo jedan od načina na koji se ja izražavam, ali nije nešto što me definiše”

Sun, 09 Jun 2024 13:25:33 GMT

U svetu performansa i umetnosti, Dreg je postao značajna platforma koja prepliće ekspresiju, protest, edukaciju i zabavu. To je oblik performansa koji se karakteriše ekscentričnim stilom oblačenja, naglašenim šminkanjem i dramatičnim scenskim nastupima. Dreg kraljice i kraljevi transformišu se kroz kostime, šminku i scenske nastupe kako bi izrazili različite aspekte ličnosti, satire, parodije ili čak društvene komentare. Kroz ove nastupe, umetnici mogu da stvore nove likove, da istraže društvene teme i da se povežu sa publikom na dubljem nivou, to je mnogo više od samo zabavnog performansa. To je platforma za izražavanje, umetnost, politiku i zajedništvo. Za neke koji se ovom vrstom umetnosti bave, poput Ane Jovanović, koja je na sceni poznata kao Paola Yo Wolff, Dreg nije samo performans na sceni, već način da se emocije pretoče u umetnost kako bi svoju autentičnost delila sa svetom. To nije samo forma zabave na sceni, već i sredstvo za promenu sveta, jedan iskreni izraz umetničkog stvaralaštva koji ima moć da inspiriše, pokrene i ujedini ljude.

Foto: Stefan Mundžić

Šta je za tebe dreg i šta ti znači?

-To je za mene umetnička platforma pomoću koje ja mogu da izrazim svoje emocije na sceni i da te emocije podelim sa publikom. Za mene je to jedan način ekspresije, jedan vid protesta, edukacije, zabave. To je neki miks aktivizma i umetnosti.

Šta te je inspirisalo da kreneš da se baviš dregom?

-Scena, bina, svetlost. Oduvek sam maštala o tome da budem neka poznata umetnica, međutim mislila sam da to nikada neće biti moguće i nisam imala ideju šta bi ja to mogla da radim na sceni. Kada sam čula da postoji nešto što se zove Dreg, odmah sam videla priliku i tako je sve krenulo.

Kako se obično spremaš za nastup?

-To obično zavisi na kakvoj vrsti eventa nastupam i onda tražim adekvatnu inspiraciju. Ponekad su žurke tematizovane, pa onda u skladu s tim se pripremam, a ponekad nisu pa je onda sva sloboda data umetnicima. Ja obično krećem od pesme i od toga kako se ja trenutno osećam i šta se to dešava u mom ličnom životu. Pa onda razmišljam o tome šta bi to mogla kroz pesmu i scenu da prenesem na publiku. Zatim razmišljam o kostimu i uvek se trudim da budem što praktičnija i što jednostavnija, a da opet prenesem neku poruku.

Da li bi mogla da opišeš neki posebno značajan ili transformativan trenutak?

-Ja nemam neku zavidnu Dreg karijeru i još uvek smatram da sam amaterska DRAG kraljica i da mi je to samo hobi, ali ako bih morala da izdvojim neki transformativni trenutak, onda je to bio moj sam početak bavljenja Dregom, 2019. godine kada se organizovao prvi novosadski prajd. Tada se organizovala Dreg žurka i event koji se zvao "DRAG up your life" gde su veći iskusne Dreg kraljice ponudile svoje perike, kostime i šminku, osobama koje bi želele da se oprobaju u ovakvoj vrsti umetnosti. Ja sam tada prvi put nastupala i od onda sam se zaljubila u Dreg.

Foto: Stefan Mundžić

Kako je Dreg uticao na tvoj lični rast i identitet?

-Dreg je jako puno uticao na moj lični rast i identitet, najpre sam razbila tu anksioznost kada je u pitanju nastupanje pred velikom grupom ljudi, zatim identitetski - dobila sam ogromnu snagu i inspiraciju da živim svoj identitet i da budem autentična.

Kako balansiraš svoju Dreg personu sa svojim privatnim životom?

-Vrlo dobro, u smislu da postavljam jasnu granicu između te dve stvari. Dreg je samo jedan od načina na koji se ja izražavam, ali nije nešto što me definiše. Predrasude postoje, u smislu da se Dreg-om samo bave homoseksualni cis muškarci, što apsolutno nije istina. Takođe, ljudi često misle da se neko out-uje kao transrodna osoba zbog toga što počnu da se bave Dregom, što takođe nije istina. Ali to me apsolutno ne koči, ja imam sopstvenu definiciju Drega i time se vodim i pokušavam da uživam koliko god mogu bez obzira na predrasude koje postoje.

Kakav bi savet dala onima koji žele da se u budućnosti bave ovom vrstom umetnosti?

-Javite se nekim Dreg kraljicama koje već nastupaju i zamolite ih da vam pomognu, ali nemojte očekivati previše jer su i one same prezauzete oko svojih Dreg persona. Imajte već ideju o vašem nastupu, osmislite Dreg ime i onda tražite mogućnosti za nastupe. Naoružajte se strpljenjem, ali nikada ne gubite iz vida vašu ljubav prema ovoj umetnosti i neka vam to bude vodilja. Na kraju je bitno samo da vi uživate, da vam bude lepo, a onda će to ljudi da osete. Dakle, samo uživajte u procesu i radite ovo iz ljubavi.

Radivoje Jovović: „Građanska dužnost je moralni imperativ“

Wed, 06 Dec 2023 15:30:20 GMT

Reč dužnost je imenica ženskog roda koja, u nedostatku sinonima koji je bolje objašnjavaju, može da se nazove obavezom ili zadatkom. Kada ispred nje postavimo građane, dobijamo termin „Građanska dužnost“. Šta je zapravo građanska dužnost? U kakvoj su građani obavezi, kome oni duguju? Ili je bolje pitanje šta? Šta građani jedne zemlje nekome mogu da duguju? Profesor fakulteta dr Lazar Vrkatić u Novom Sadu, dr Radivoje Jovović, docent ovog fakulteta, prodekan za međunarodnu i stručnu saradnju na istom, politikolog i deveti na listi kandidata Srbije protiv nasilja za poslanike Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, za Univerzitetski odjek govorio je o tome šta je građanska dužnost, kako je izvršiti i šta su ciljevi na predstojećim izborima, kao i o tome kako se, nakon toliko godina, ujedinila opozicija.

Foto: Privatna arhiva sagovornika

Kako biste definisali građansku dužnost?

Ne bih je ovde definisao na posebno stručan način, već bih samo rekao bih da je to osnovna moralna obaveza prema nama samima, ali i ljudima oko nas, koje moramo poštovati, čije živote moramo poštovati. Mi imamo jedan problem što smo politiku počeli da shvatamo kao nešto odvojeno od nas, što postoji u nekim visokim sferama u kojima odlučuju za nas neki nedodirljivi, daleki ljudi, a politika je svuda oko nas. Politika predstavlja važan mehanizam društvenog života i svako koi ole želi da se pita u vezi sa svojom širom društvenom perspektivom mora imati osećaj da se bar minimalno bavi politikom.

Ponekad deluje da je ta konstrukcija postala floskula. Mislite li da su građani svesni njenog značenja?

„Građanska dužnost“ je danas postala jedna fraza za small talk, a trebalo bi da ima sveto, istaknuto mesto u našem razumevanju toga kako živimo naše živote. Mi moramo da, kada izađemo na ulicu, naprosto budemo svesni – ukoliko je prljavo na ulici, ukoliko u njoj nema osvetljenja, ukoliko kontejneri nisu na vreme ispražnjeni, ukoliko su ulice nebezbedne, da se sve to tiče našemoralne obaveze da utičemo na to da živimo u uređenijem društvu. Jer ako je čovekbiće koje kreativno promišlja, oseća i razume dostojanstvo i samopoštovanje, i ima alat da menja svoju društvenu stvarnost, onda nas kao ljude umanjuje činjenica da smo prečesto politički pasivni. Isto tako, mislim da postoji problem ako bavljenje politikom razumemo samo kao „dužnost“. Potrebno je da imamo na umu da je reč i o važnom pravu, i mogućnosti, da na lepši, korisniji i humaniji način uređujemo naše živote. Jer, ako sređujete svoju kuću samo zato što osećate obavezu, onda ste u opasnosti da propustite uživanje u tome. Isto je sa politikom; bez obzira na sve probleme i prljavštine naše politike, ja lično itekako uživam u političkoj i aktivističkoj borbi - radim dobre stvari zajedno sa dobrim ljudima, i nagrađen sam za to osećajem ogromne satisfakcije i toplim emocijama. Naravno, nije uvek lako, i podnosite velike rizike, ali verujem da bi nam svima bilo lakše kad bismo podelili te rizike. Ja konkretno biram da živim po misli Meše Selimovića: „Boj se ovna, boj se govna, kad ću živjeti?!“

Kako biste vi pozvali građane da, uslovno rečeno, izvrše svoju građansku dužnost?

Kao što sam pomenuo, ljudi vide politiku kao nešto potpuno udaljeno od sebe, dok ona podrazumeva mnoge veoma lako dostupne aktivnosti - glasanje, potpisivanje i raspisivanje peticija, proteste, demonstracije i štrajkove, ali i razgovor sa svojim komšijama, sugrađanima i prijateljima oko toga kako oni vide neke stvari. Politika podrazumeva svaku mogućnost našeg uticaja na druge ljude i na našu zajednicu kako bismo je učinili boljom, čistijom, uređenijom, pravednijom, i slobodnijom. Dakle, mislim da moramo da osvestimo jednu ključnu stvar, a to je da ukoliko se ne bavimo politikom, onda će se politika baviti nama (Ralf Nejder). A kad se politika bavi nama, mi nismo ti koji dobro prolazimo.

Šta biste definisali kao povod za ujedinjenje opozicije u jednu listu, listu Srbija protiv nasilja?

Prelomna tačka bila su masovna ubistva u „Ribnikaru“ i u Mladenovcu, kao jedan stravičan momenat kada smo kristalno jasno osvestili neophodnost ujedinjavanja u jedan široki front – doneta je odluka da pošto-poto spasimo ovo društvo dok se još može spasiti. Stoga smo ostavili po strani sve međusobne razlike, pa i bitne programske razlike, fokusirajući se na ono ključno, a to su zdrav razum i puka samoodbrana od režima nasilja, mržnje, kriminala i mafijaških organizacija.

Smatrate li da je, zbog toliko različitosti, ideološki i u delovanju, lista reprezent čuvenih catch all politika?

Ne, naročito zbog toga što ova lista nije zamišljena kao nešto što će tokom dužeg perioda sprovoditi zajedničke programske politike, već je zamišljena kao grupacijakoja za zadatak ima da obezbedi minimalne preduslove normalnog političkog života, a to pre svega znači oslobađanje medijskog i političkog prostora, pravljenje pravnog, institucionalnog i svakog drugog terena za prve slobodne i poštene izbore koji će uslediti godinu dana nakon rušenja ovog režima.

Mislite li da će podržavaoci zelenih politika glasati za kolonu u kojoj su, između ostalih, i dosta desni-centar orijentisanih stranaka i obratno?

Pre svega, razumem probirljivost. Razumem potpuno i izvesnu dozu gadljivosti kada je reč o izboru bilo kakve koalicije koja u sebi sadrži desničarske elemente. Ali, sa druge strane, računam na racionalnost velikog broja birača. To je jedna vrsta racionalnosti koju smatram da i sam posedujem, gde je ključni cilj da rešimo ono što je uslov bez kog se ne može, a to je elementarno oslobađanje našeg društva, čime će da počne poštena rivalska borba ovih organizacija oko ideja, vrednosti i planova za naše društvo.

Koji je glavni izborni cilj Srbije protiv nasilja?

Prvo ću govoriti na nivou istraživanja javnog mnjenja – pobeda je jako blizu u Beogradu, a kao što svi znamo, kad autokratski režimi krenu da padaju, uglavnom prvo padaju u glavnom gradu i ubrzo zatim počnu da se krune i na svim drugim nivoima. Dakle, to je ono što istraživanja pokazuju. Pokazuje takođe i osećaj, koji kroz razgovor sa ljudima širom Srbije govori da je Beograd veoma „zreo“ da padne. S druge strane, ukoliko do toga ne dođe na nivou Republike, opet smatram da ćemo značajno narušiti dosadašnju političku moć ovog režima. Suzićemo im manevarski prostor, prisiliti ih na saradnju sa više aktera, te će se stranke lažne opozicije morati otvoreno „autovati“. Mislim da je ovo početak kraja za njih.

Malopre ste pomenuli osećaj. Kakav je on u Vojvodini?

Kada pogledamo Vojvodinu, do pre nekoliko meseci u velikom broju mesta ljudi nisu prilazili našim štandovima, nisu prilazili da razgovaraju sa nama. Osećali smo izvesnu vrstu odbojnosti od strane nekih, ali prevashodno značajnu dozu straha, kod drugih, ljudi. Sada, poslednjih nekoliko nedelja, koliko redovno i konstantno putujemo po Vojvodini, vidim da daleko veći broj ljudi prilazi, oslobođen straha. Mislim da je, u poslednje vreme, u slučaju sve većeg broja ljudi, gnev pobedio strah.

Šta biste Vi poručili građanima, u sklopu ovog izlaska na izbore i same građanske dužnosti o kojoj ste govorili?

Građanima i građankama bih mogao da poručim dve ključne stvari – prva je da pozivam sve iole racionalne, informisane, obaveštene ljude da, čak i ukoliko osećaju da u ovoj koaliciji ima nekih stavki koje im se ne dopadaju, razumeju kakvi su nam politički prioriteti, i daju podršku istoj. Isto tako da razumeju da imaju sa naše strane, sa strane mnogih od nas iz ove koalicije, jedno čvrsto obećanje dosledne borbe za ciljeve i vrednosti za koje se zalažemo, od koje nikada nećemo odustati. S moje strane, to je borba za društvo socijalne pravde, radničkih i socijalnih prava, zaštite životne sredine, decentralizacije, antifašizma i sekularizma. Zeleno, levo, normalno.

„Rijetkost je vidjeti drugu ženu kako radi u ovoj struci" - Ketlin Čen

Sun, 02 Jul 2023 21:11:38 GMT

Prema istraživanju "Misija žena u audiu" (Women in Audio Mission) svega 5% žena zaposleno je u audio industriji. Istina je da je procenat čak i manji jer u tih 5% ubrajaju se i ljudi druge seksualne opredjeljenosti. Ketlin Čen je Amerikanka koja poslednjih nekoliko godina radi u Berlinu kao inženjerka zvuka. Dio je berlinskog feminističkog kolektiva SoundSysters koji je vremenom izgradio lokalne timove širom Njemačke. Njihova misija je da ženama približe industriju zvuka i da razbiju stigmu da je ovo zvanje isključivo za muškarce.

Foto: Privatna arhiva

Kako si započela svoju karijeru i gdje si sada?

Muzikom se bavim od detinjstva. Kao mala sam išla u muzičku školu ali sam vremenom shvatila da ne mogu biti umetnica, bar ne srećna umetnica tako da sam ušla u produkcijsku stranu muzike. Počela sam da se bavim inžinjeringom u studiju, većinom produkcija i takve stvari. Kada sam krenula na fakultet pokušavala sam da radim u studiju i u suštini u toj fazi stažiranja već sam shvatila da to nije oblast kojom bih se bavila, a u tom trenutku već sam bila u Berlinu i stažirala sam u studiju, ali sam takođe radila dizajn zvuka za jednu kompaniju koja se bavi igricama za telefone (mobile gaming). Oko 2018. sam upoznala kolektiv Sound Systers a one se većinom bave inžinjeringom lajv zvuka, uglavnom na događajima i okupljanjima pa sam tako počela da radim na nekim dešavanjima sa njima.
Kroz njihovu mrežu sam shvatila da zapravo mnogo volim živi zvuk. Tako sam počela sa DIY opremom i događajima, uglavnom događaji vezani za zajednicu, nešto što zovemo zoli žurke. To su u suštini humanitarni koncerti, prikupljanje sredstava za neku svrhu, tako sam u naučila da radim sa lajv zvukom. Skoro godinu i po dana to mi je bio glavni posao, frilensovanje u svijetu lajv zvuka, radila sam događaje kad god i gde god sam mogla, međutim tokom pandemije sam radila kao podrška za muzički softver, dakle Ableton. To mi je pomoglo i pomaže da imam neku zaradu dok uporedo i dalje imam po neku svirku ili događaj.

Budući da si radila u raznim oblastima vezanim za zvuk, kako naći ono što tebi najviše odgovara, bez dugog procesa pokušaja i pogreški kroz svaku oblast?

Definitivno sam imala mnogo grešaka prije nego što sam stigla do lajv zvuka. Nisam sigurna šta sam mogla drugačije da uradim, mislim da je svaki korak u novom pravcu koji sam napravila pre dolaska do lajv zvuka morao da se desi. U početku sam imala mnogo interesovanja ali onda kada bih uradilla nešto želja za tim bi nestala. Na primer kada je u pitanju okolina, razlika između bine i studija može da varira od mesta do mesta ali posao sam po sebi mi nije davao dovoljno motivacije da nastavim time da se bavim sve dok nisam došla do lajv zvuka. Tu uživam u kompletnom procesu i svemu što obaveze tog posla nose. Ne znam kako bih drugačije došla do tog posla bez mnogo uspona i padova osim da nisam imala neku ludu sreću i srela se sa ovim poslom na samom početku karijere.

Koje su neke velike prepreke na koje si naišla u poslu a koje si morala da prevaziđeš radeći u lajvu?

Mislim da je najveći izazov taj da moraš sam sebi da stvaraš prilike, barem je u mom slučaju tako bilo - učila sam na poslu. Za lajv zvuk morate učiti tokom rada i da biste dobili posao morate biti spremni na mnogo odbijanja. Kada sam tražila događaje van feminističkog, političkog aktivizma ili kvir kruga naišla sam na mnogo odbijanja. Samo bih se pojavljivala na događajima i pitala da li nude frilens poslove. Nisam imala puno iskustva sa digitalnim mikserima tako da me u 99% slučajeva nisu pozvali da radim, a takođe ni njemački nisam znala toliko dobro tako da sam prvu godinu takvog rada samo progurala i bilo je teško.
Kada sam prestala da radim u studiju za igrice, što je značilo da sa part-time prelazim na kompletan rad u frilensu, shvatila sam da tu ima više posla za mene u narednom periodu. Na neki način sam samo morala da verujem da će sve biti u redu. Iz tog ugla, mislim da je najteži deo zapravo imati samopouzdanje da izađeš u svet i zadržiš motivaciju i samopouzdanje iako će te u ranoj fazi skoro svi odbiti zbog manjka iskustva i poznanstva. Ovo je industrija gde te ljudi preporuče na osnovu onoga što drugi govore o teb, a takođe moraš ostati motivisana da samostalno stičeš znanje što je nešto na čemu i dalje radim. Učenje nikad ne prestaje jer se tehnologija konstantno menja i ima toliko različite muzike za istražiti.

U kom momentu si shvatila da želiš da se baviš baš ovim poslom?

Sigurno jedan od najznačajnijih momenata je bio kada nisam radila tek tada sam shvatila koliko je taj posao potreban u mom životu jer kada nisam imala svirke ili događaje osećala sam se prazno. Osećala sam se kao da kaskam i da ne učim ništa novo jer inače učim dok radim tako da sam morala mnogo više da se potrudim da učim gledajući tutoriale i pokušavajući da učestvujem u onlajn seminarima i takvim dešavanjima.
Razlog što sam se uopšte uputila u vode lajv zvuka je zato što mi samo sedenje i učenje po nekoliko sati ne ide od ruke. Treba mi nešto opipljivo, volim da trčim okolo i pričam sa ljudima tako da je bilo teško za mene da učim na taj stari način. Posle pandemije dogodio se veliki obrt u branši - neki ljudi su promenili karijere a ja sam se baš tada upustila u svoju ozbiljnije. Baš tada SoundSysters počinje da dobija mnogo više poziva na događaje, a neke od nas, kao na primer ja, počinju da rade i druge poslove.
Bilo je stresno nastaviti da podržavaš zajednicu i naći ljude koji će raditi ove poslove. S odlaskom mnogo ljudi potražnja je, zajedno sa platama, skočila. Na svojim počecima sam bila sretna ako dobijem 250 ili 270 evra za jedan dan posla koji traje i do 10 sati, a sada se osećam mnogo sigurnije da tražim 300 ili 500 po danu u zavisnosti od toga kakav je posao. Možeš tražiti više naročito za korporativne ili biznis događaje, takođe Berlin ima dosta prilika za finansiranje putem subvencija.

Pretpostavljam da si mnogo putovala kroz Nemačku dok si radila, kako je kada ljudi vide ženu kraj miksete?

Generalno je reakcija pozitivna. Mislim da je Nemačka, za razliku od Amerike odakle dolazim, veoma progresivna u tom polju. Nisam iskusila eksplicitnu diskriminaciju ali sam definitivno upoznala nekoliko in house tehničara i inžinjera koji su kreteni. Nisam sigurna da li su takvi zbog toga ko sam ja ili su takvi prema svima. Mislim da je in house inžinjer koji je kreten stereotip, znam da su moje muške kolege doživjele nešto slično. Generalno bih rekla da je pozitivno ali nekada kada se takve situacije dese a imam težak dan mnogo se razočaram.

Pored rada sa Sound Systers kako neko može da se kao početnik oproba u industriji?

Većinu posla dobijam preko Sound Systers. Pokušavamo da angažujemo ljude kroz radionice ili ih zovemo na događaje da nas prate i uče na licu mesta. Ako imam događaj ili svirku i mislim da je dobro da pozovem nekoga da gleda i uči okrećem se kolektivu, pored toga ima mnogo mreža koje su većinom specifične i nude ovakve prilike. Na primer u Americi je to SoundGirls, ali su one zahvaljujući internetu postale kolektiv širom sveta. One imaju lokalne grupe i nekad i događaje za ljude koji su zainteresovani i žele da se upuste u lajv zvuk. Poznajem nekoga ko je osnovao i Audio Girl Africa koji žene u Africi uvodi u muzičku industriju. Takođe ima i womeninlivemusic.eu koje su više eurocentrične ali sa fokusom na skandinavske zemlje. Pored toga ima tradicionalno školovanje, fakultet, seminari, kursevi i tako dalje.

Šta bi imala da poručiš mladim devojkama koje imaju želju da se oprobaju u ovoj industriji?

U ovom poslu rekla bih da sam naučila da se ne bojim. Mislim da ako učiš nešto dok radiš može biti strašno da pitaš pitanje ili da praviš odluke koje mogu dovesti do greške ali ja baš takve stvari ohrabrujem jer ako ne praviš greške onda zapravo ni ne učiš niti pronalaziš prostor i ptilike gde zaista možeš da radiš i učiš u prostoru gde uredu praviti greške. Na primer ako radiš konferenciju, tu ima dosta profesionalaca i profesionalne opreme i to možda nije prostor za pravljenje grešaka ali ako je u pitanju neki benefit koncert, događaj unutar zajednice gdje atmosfera opuštenija onda nemoj da se ustručavaš da isprobaš stvari ako imaš vremena. Takođe, nađi mentora ako je moguće, znam da SoundGirls nudi tu opciju za SAD i Evropu. Nemoj da se bojiš da pitaš pitanja jer većina žena koje rade u ovom poslu želi da radi sa više žena. Ja sam sretna da pomognem bilo kome ko je zainteresovan jer bih voljela da radim sa manje muškaraca.

Danijela Mladenović: ,,Istraživanja upućuju na to da društvene mreže mogu da izazovu socijalnu anksioznost"

Thu, 25 May 2023 16:00:30 GMT

U poslednjih nekoliko godina sve više se priča o tome da društvene mreže imaju loš efekat na
mentalno zdravlje. Određene studije dokazale su i da drušvene mreže u pojedincima mogu probuditi socijalnu anksioznost koja predstavlja drugi najčešći socijalni poremećaj. Danijela Mladenović, psihološkinja i kreatorka instagram stranice „Anksiozni optimista“ govori o tome da društvene mreže ipak predstavljaju mesto na kome osobe koje pate od socijalne anksioznost i ostvaruju interakciju sa drugima jer im je lakše da to rade u virtuelnom nego u stvarnom svetu.

Foto: Danijela Mladenović

Koje je vaše mišljenje o tome kako društvene mreže utiču na socijalnu anksioznost kod ljudi?

- Za mnoge ljude društvene mreže danas zauzimaju veliki deo svakodnevice. Probudimo se ujutru i prvo pogledamo da li se dešava nešto novo na mrežama. Društvene mreže sve češće zamenjuju ostale oblike informisanosti, uključujući novine, radio, tv pa čak i portale. Ono što sam ja primetila u radu sa osobama koje pate od socijalne anksioznosti jeste da uticaj društvenih mreža kod njih može doprineti tome da osećaju viši stepen anksioznosti, strah od socijalne interakcije kao i strah od negativnih ocena ili komentara. Zato se neki od ljudi u potpunosti isključe sa mreža, poput nekog bega od nelagodnih osećaja. Sa druge strane, nekima su društvene mreže ipak olakšale međusobnu komunikaciju pa zbog toga imaju osećaj da su im se socijalne veštine poboljšale.

Postoji dilema o tome da li osobe koje imaju socijalnu anksioznost uopšte imaju društvene mreže, kakav je vaš stav o tome?

- Osobe koje imaju socijalnu anksioznost ne moraju po prirodi biti introverti, one zapravo žele kontakt sa drugima samo naprosto imaju strah od društvene interakcije. U praksi se ova dilema rešava u dva pravca. Neke osobe pokušavaju da se preko društvenih mreža povežu sa drugima, dodaju prijatelja na Fejsbuku, zaprate nekoga na Instagramu, neko im uzvrati i oni se osećaju kao neko ko je uspešno ostvario komunikaciju sa drugima što dovodi to toga da delimično smanjuju svoj strah. Sa druge strane, postoje i oni koji samo pokušaju da koriste drušvene mreže. Oni se pitaju da li je u redu da tamo izraze svoje lične stavove, da li će se njihova fotografija nekome svideti, kako će to drugi prihvatiti i onda naprosto ugase svoje naloge i potpuno izbegavaju taj vid komunikacije.

Foto: Pixabay

Na koji način preko društvenih mreža možemo prepoznati da li neko pati od socijalne anksioznosti?

- Jako je teško putem mreža uočiti da li neko ima problem sa socijalnom fobijom, ali možemo da se osvrnemo na to kako da uopšteno primetimo da li neko ima taj problem. Takve osobe imaju, kao što sam već rekla, strah od interakcije sa drugima, imaju pojačan strah od osude, strah od izloženosti u društvu ili potpuno izbegavaju društvo i društvena okupljanja. Takođe, imaju i strah od toga da se eksponiraju kako se ne bi obrukali i kako ih neko ne bi ismevao. Što se mreža tiče, možda da kažemo da se te osobe teško odučuju da bilo šta objave ili da komentarišu, većinom su tu da bi pasivno pratili šta se dešava u toj sferi.

Vezano za prethodno pitanje, šta bismo onda mogli da izdvojimo kao loš primer podsticanja socijalne anksioznosti na društvenim mrežama?

- Osobe koje pate od socijalne fobije mogu da se osećaju prijatnije kada su iza ekrana i onda može postojati tendencija da se previše oslone na društvene mreže. Sve društvene mreže čine i da se svi kolektivno lakše upoređujemo sa drugim ljudima, pa se može desiti da nas one nateraju da se više fokusiramo na ono što mi nemamo a drugi imaju te nam to zapravo još više budi osećaj anksioznosti. Takođe, ako imamo potrebu da stalno proveravamo šta se dešava na mrežama, dolazi do povećanog stresa ali i do buđenja straha o tome da smo nešto propustili. Možda najveći problem je način korišćenja društvenih mreža gde možemo da se predstavljamo kao neko ko u realnom životu zapravo nismo. Tada se iz situacije u kojoj stvarno upoznajemo nekoga sa kim smo stupili u kontakt na mrežama može javiti dodatni osećaj nelagodnosti jer je prikaz sa mreža zapravo mnogo drugačiji od onog pravog.

Ako pozitivne strane postoje, šta biste tu izdvojili?

- Postoje, naravno. Povezivanje sa drugima preko mreža je mnogo lakše nego uživo. Možemo imati mnogo manje anksioznosti ukoliko tako komuniciramo, što dalje može biti jedan vid vežbe da priču kasnije prebacimo u stvarni život. Društvene mreže takođe ostavljaju prostor za duže razmišljanje, jer nema direktne i spontane komunikacije, već možemo dobro promisliti šta ćemo reći, odnosno objaviti pre nego to i uradimo. Ono što je takođe jako važno je i činjenica da na društvenim mrežama postoji mnogo ljudi koji pate od socijalne fobije, te im društvene mreže pomažu da pronađu jedni druge, da razmene svoja mišljenja i iskustva i da nekim zajedničkim snagama krenu u postepeno rešavanje svoje anksioznosti.

Kako putem društvenih mreža možemo podići svest ljudi o socijalnoj anksioznosti?

- Svest ljudi o socijalnoj anksioznosti moramo podizati. Nije socijalna anksioznost samo to da je nekoga strah ili stid, to je mentalni poremećaj. Socijalna anksioznost loše utiče na sve životne segmente, na svakodnevicu, na posao, na partnerstvo. Da bi bilo nekog poboljšanja svi treba da prestanemo da sudimo drugima, jer postoje pojedinci koji se uopšte ne plaše da bez ikakvog razloga drugima sude, a postoje i oni koji se plaše upravo te osude. Osuda je opasna, neke reči koje danas izgovorimo mogu nam se okačiti oko vrata i mogu nas gušiti u budućnosti. Zato, zarad kolektivnog dobra, treba da pođemo od sebe, da prestanemo da osuđujemo i da počnemo da razmišljamo o potencijalnim rešenjima za probleme svih nas.

Shodno celom razgovoru, koji bi bili vaši saveti za ’zdravo’ korišćenje društvenih mreža?

- ’Zdravo’, sviđa mi se ta reč. Dakle, ako ostanemo na mrežama realni i otvoreni, ali i pozitivni podstaći ćemo interakciju drugih sa nama mnogo brže ali i kvalitetnije u odnosu na to kada smo negativni ili kada igramo ulogu žrtve. Moramo i da uravnotežimo vreme provedeno na mrežama sa vremenom koje provodimo u realnom svetu. Moramo i da smanjimo upoređivanje sa drugima, i svoju pasivnost za koju je dokazano da povećava socijalnu anksioznost, čak i kod ljudi koji nemaju anksiozni poremećaj. Poenta je u tome da prepoznamo koje su snage a koje slabosti društvenih mreža, da ih iskoristimo na najbolji mogući način i da se nikada, ali nikada ne oslanjamo samo na društvene mreže kao jedini način komunikacije.

Dobrila Marković: ,,Treba uperiti svetlo ka umetnicima koji nisu na gradskoj sceni“

Thu, 20 Apr 2023 12:36:39 GMT

Konkurs „Dolazimo“ traje do kraja aprila, a namenjen je mladima iz svih sfera umetničkog rada, koji je raspisala mreža kulturnih stanica u Novom Sadu, na čelu sa Omladinskim centrom OPENS. Učestvovaće svi zainteresovani mladi od osamnaeste do tridesete godine, bez obzira na studentski i poslovni status, koji žive ili rade na teritoriji opštine Novi Sad i žele da napreduju u svojoj oblasti.

Dobrila Marković već pet godina radi kao koordinatorka u Omladinskom centru OPENS i zajedno sa kolegama motivišu mlade ljude, kao što je to slučaj sa pomenutim konkursom, ali i ostalim programima sa ciljem pozitivnog učinka na napredak društva. Diplomirala je na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe. Pored toga ima iskustvo kao aktivistkinja grupe „Sloboda nema cenu“, bavila se pružanjem podrške marginalnim grupama, ženama žrtvama nasilja, Romima i drugim osetljivim grupama. Veliki akcenat u njenom radu je stavljen na učešće u podsticanju mladih u obrazovanju i ličnom napredovanju.

Foto: Privatna arhiva

Kako je nastala ideja za poziv mladim umetnicima koji je raspisao Omladinski centar i kakva mogućnost će im biti pružena u okviru njega?

- Ideja konkursa je nastala kao produkt želje da se svetla upere ka umetnicima koji do sada nisu imali priliku da steknu svoje mesto na gradskoj umetničkoj sceni, a da se uz to osnaže i važna pitanja koja se tiču položaja mladih stvaralaca. Deset mladih umetnika koje žiri bude odabrao, odnosno deset projektnih ideja, biće nagrađeno sa po 40.000 dinara, koje će moći da se iskoriste za realizaciju projektne ideje. Na raspolaganju će im biti i Omladinska kulturna stanica OPENS kao prostor za realizaciju ideje. Pored toga, kroz podkast koji će voditi Šok zadruga promovisaćemo pobednike konkursa i njihove ideje. Takođe, komisija zadržava pravo da na nivou rang-liste odabere još nekoliko mladih umetnika, mimo onih nagrađenih, koji će imati priliku da svoje stvaralaštvo pokažu publici u nekoj od kulturnih stanica.

Zbog čega je značajno da se za ovaj konkurs odazove što veći broj novih stvaralaca?

- Smatramo da je važno da se odazovu i iskoriste priliku koja je pred njima, s obzirom na to da je ideja upravo u tome da se usmerimo na podršku u prvim koracima razvoja karijere. Ovakvih konkursa nema mnogo. Ovo je ujedno prilika da se mladi umetnici povežu sa svojim vršnjacima i kolegama, sa publikom, ali i da se kroz saradnju sa svima nama informišu o svim dostupnim resursima koji su im na raspolaganju, pre svega kroz Mrežu kulturnih stanica, posebno kulturnu stanicu OPENS. Već je primetno veliko interesovanje mladih, kako kroz prijave, tako kroz pitanja sa kojima nam se obraćaju.

Koliko često praktikujete organizovanje ovakvih događaja?

- Ovo je prvi konkurs ove vrste i nadamo se da će biti prilike da se ovakav vid podrške nastavi, jer verujemo da su važni mladima. Imaćemo nekoliko sličnih aktivnosti za mlade u okviru Omladinskog centra. Tu pre svega mislimo na kurs podkasta u okviru programa „Pripazi na klik, pripazi na ton“. Uz rad sa Jelenom Božić, novinarkom i dobitnicom nagrade za etičko izveštavanje o mentalnom zdravlju, mladi će proći kroz sve faze pripreme i produkcije etički korektnog sadržaja u oblasti mentalnog zdravlja. Kurs podrazumeva pet edukativnih radionica koje će se održati krajem aprila i početkom maja, a prva radionica zakazana je za 24. april.

Koje emocije i osobine, a da su u današnje vreme ponekad zanemarene, želite da podstaknete kod mlađe populacije?

- Vrlo često možemo da čujemo da su mladi nezainteresovani, ali nije tako. Oni i te kako imaju šta da kažu i naš je zadatak da stvorimo uslove za to. Važno je da ih saslušamo, podržimo i da zajedno počnemo što više da brinemo jedni o drugima i o zajednici u kojoj živimo. Ima mnogo toga što i mi možemo da naučimo od njih. Svakako, Omladinski centar je mesto gde želimo da se mladi osećaju dobrodošlo, prihvaćeno, slobodno, inspirisano i da znaju da je taj prostor njihov, kao i sigurno mesto.

Šta mislite koliko je teško mladima da se edukuju i rade na sebi ukoliko se suočavaju sa nekim mentalnim poteškoćama?

- Pandemija je u velikoj meri uticala na mentalno zdravlje mladih. Velik broj mladih bori se sa depresijom i anksioznošću. Čak 50% mladih, kroz UNICEF-ovu U-Report anketu reklo je da se sada osećaju mnogo lošije nego pre pandemije, a 11% govori da nisu bili srećni ili uopšte motivisani u poslednje dve nedelje. Uzevši sve to u obzir jasno je zašto se velik broj njih oseća preopterećeno, a mentalno zdravlje je važno za sve nas, ali za mlade posebno jer treba da se razvijate i napredujete. Izboriti se sa tim izazovima, a ujedno i edukovati se, funkcionisati svakodnevno nekada je veoma teško. Nedostatak svesti o važnosti mentalnog zdravlja često odvraća mlade od toga da potraže pomoć kada se osećaju loše. Sa druge strane, otvoreni razgovori, podrška porodice, nastavnika i pre svega vršnjaka su glavni faktor koji utiče pozitivno na mentalno zdravlje.

Na koje sve načine pokušavate da pomognete mladim ljudima kako bi oni napredovali?

- U saradnji sa partnerima, OPENS je pokrenuo „Sazvežđe podrške“, neformalnu mrežu organizacije mladih koja ima besplatne programe psihološke podrške. Sazvežđe podrške je tu da mlade informiše o pitanjima koji se tiču mentalnog zdravlja, pruži znanje za dalji lični razvoj i podršku u trenucima krize. Sa druge strane Omladinski centar OPENS nudi mladima i onima koji rade sa njima besplatno korišćenje konferencijske sale i sale za sastanke za organizaciju događaja, besplatno korišćenje podkasta i – možda ono što je najvažnije – kovorkinga čitaonice i omladinskog kluba. Na predlog Ženske inicijative, studentkinja sa Filozofskog fakulteta u Omladinskom centru, uvedeni su i besplatni ulošci za devojke. Pored ova dva najdirektnija programa pomažemo druga udruženja koja rade sa mladima, realizujemo program Participativnog budžetiranja za srednjoškolce „Uključi se, pronađi rešenje“ i po modelu našeg Omladinskog centra sada zajedno sa drugim gradovima, radimo na uspostavljanju novih centara.

Na koje projekte ste kao predstavnica Omladinskog centra najviše ponosni?

- Teško je izabrati, zbog toga što su svi programi na svoj način karakteristični i važni, ali ako baš moram da biram, rekla bih da je to Sazvežđe podrške. Samo tokom prošle godine zajedno sa našim partnerima pružili smo oko 12.000 besplatnih usluga za mlade ljude i Sazvežđe je podržalo oko 2.900 njih. U našem Centru ove godine u martu smo imali preko 1.000 poseta i značaj i doprinos ovakvih usluga od presudnog je značaja, jer tu govorimo o uslugama za mlade koje su im dostupne u svakom momentu.

Kultura u srcu Banata je već odavno doživela vrhunac

Sat, 07 Jan 2023 06:18:29 GMT

Botoš je jedno od najstarijih sela u Banatu. U pisanim spomenicima kao naselje pominje se 1300. godine, prema podacima iz Kruševskog spomenika, čiji su stanovnici u to vreme bili pravoslavno stanovništvo. Jedan od najstarijih spomenika kulture u Botošu je pravoslavni manastir, ili namastir, kako ga stanovnici nazivaju, koji se nalazi na obali reke Tamiš koji je nastao u 14. veku. Kasnije, oko polovine 18. veka, u Botošu je sagrađena nova bogomolja, to jest crkva posvećena Roždestvu Presvete Bogorodice, u narodu poznata kao Mala Gospojina. Ova crkva je podignuta 1783. godine, blagoslovom temišvarskog patrijarha Mojsija Putnik. Kulturna tradicija ovog mesta dugo se gajila. Do pre par decenija održavale su se mnogobrojne manifestacije. Danas je sve utihnulo. Ove godine je održana priredba za slavu sela, koja je bila prva i poslednja u godini. Zlatomir Baca Sremac, predsednik Kulturno umetničkog društva u Botošu, decenijama održava kulturni život ovog starog sela, a ove godine je, nažalost, samo jednom organizovao susret u Domu kulture.

Foto: Privatna arhiva

- Iako smo danas dosta napredovali, kulturni život u mestu u srcu Banata, kao da isčezava. Do prošle godine smo imali manifestacije, a više ne. Zbog čega je to tako?

Danas, nažalost, u Botošu je sve utihnulo, ali ostaje nada da će nove generacije i mnogi entuzijazisti naći snage da ožive rad društva. Postoje svi uslovi, i od strane Mesne zajednice, i meštana, pa se nadamo da će nove snage nastaviti kulturnu tradiciju u Botošu. Ekonomske i političke prilike, poput inflacije i rata u Ukrajini, situacija uzrokovana korona virusom, nov medijski sadržaj na nacionalnim televizijama, uticale su da se kulturni život malo pasivizira. Nadamo se, da će i to proći, i da ćemo se vratiti na stare slave botoške kulture. U Botošu, 52 godine izlazi jedinstveno glasilo na ovim prostorima, Botoške novine. Ove novine dokazuju jedan deo života naših meštana i oni su trajni dokaz šta se u Botošu dešavalo, i društveno, i kulturno, i sportsko zbivanje. Štampano je od crno-belog izdanja do najmodernijih novina, štampanih u visokom koloru. Želja urednika je da se svi primerci ovih novina ukoriče u jednu jedinstvenu monografiju i da osim toga što će čuvati uspomene, ona će poslužiti kao primer mladima kako kultura može da se održava.

- Kada je život, poput raznih manifestacija, zaživeo u Botošu?

Kulturni način življenja počeo je davnih godina. Puno godina je postojalo i radilo Crkveno pevačko društvo. Takođe, postojalo je i Kulturno prosvetno društvo u kojem su radili prosvetni radnici, a Osnovna škola potiče iz 1804. godine, sa dva odeljenja u zgradi bogatog trgovca Bukovala. Kroz kulturno-prosvetni rad, smenjivale su se sekcije, dramska, pevačka, solistička, folklorna... Najistaknutija je bila dramska sekcija, koju su priređivali članovi pozorišta, a igrale su se pozorišne predstave Pop Ćira i pop Spira, Koštana, Zona Zamfirova, Revizor... Najposećenija predstava je bila Koštana, Bore Stankovića, čije su se reprize ponavljale nekoliko puta. Tadašnji Dom kulture nije mogao da primi goste da vide botoške glumce. Posle kratkog zatišja, u Botošu se ponovo pokreće rad Kulturno umetničkog društva. Pre svega, organizovana su takmičenja pevača narodne muzike "Botoško leto", zatim takmičenja solo-instrumentalne muzike, pod nazivom Zvuci sa Tamiša, koje su trajale više decenija.

- Kako je sve organizovano i koje su najznačajnije akcije?

Tadašnji entuzijazam omladine i spoj zadruge, koji je vodio čika Vlastimir Filipović, doveo je do ovih rezultata. Mi smo, kao omladinska organizacija, pobeđivali u to vreme na mnogim manifestacijama. U akciji "Znanje imanje" i Politikinoj akciji za sela, osvojili smo 1. mesto u Pokrajini i 2. mesto u Jugoslaviji, kao jedno od najboljih organizacija u državi.

- Od kad ste Vi na čelu Kulturno umetničkog društva, šta ste organizovali?

Pored Alaske večeri, pihtijade, rakijade, pasuljijade, fijakerijade, imali smo razne akcije. U jedinstvenoj akciji koju je vodila Radio televizija Vojvodine, koja je nosila naziv "Sa Zadrugom brže rastemo", Osnovna škola u Botošu osvojila je 1. mesto i tu je svoj doprinos dalo Kulturno umetničko društvo koje se zvalo Matica Botoš.

Protiv neetičnosti prvo ljudski, pa profesionalno

Sun, 18 Dec 2022 09:28:20 GMT

Naslovi, tekstovi i prilozi sa temom mentalnog zdravlja se u medijima najčešće pojavljuju obojeni senzacionalizmom i neetičnošću, kao roba – sredstvo za dobijanje publiciteta. Novinarka „Radija 021”Dragana Prica Kovačević je bila jedna od učesnica tribine i članica žirija za nagradu Etičkog izveštavanja o mentalnom zdravlju, koja se bavila temom prikaza mentalnog zdravlja u medijima.

Foto: Arhiva sagovornice

Borba protiv nepravde i želja da predstavi javnosti ljude vredne medijskog prostora, dovela ju je na put novinarske profesije. Pre nego što je dospela na talase „Radija021“, Dragana je tokom studija volontirala u nedeljniku „Vreme“ i radila u muzičkom magazinu „Balkanrock“. Po završetku studija novinarstva na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, išla jena profesionalna usavršavanja u školu istraživačkog i školu digitalnog novinarstva. Dobitnica je ovogodišnje nacionalne nagrade za etičko izveštavanje o siromaštvu, što joj je treća po redu nagrada za svoj rad. Bori se za etičnost u medijima i poboljšanje novinarskog izveštavanja, što ju je dovelo do mesta žirija za nagradu Etičkog izveštavanja o mentalnom zdravlju, koju je savez Opens sredinom oktobra dodeljivao zajedno sa Institutom za mentalno zdravlje Vojvodine i Festivalom mentalnog zdravlja u okviru kampanje „Pripazi na ton, pripazi na klik“.

Kada se neetičke vesti pojave u medijima, da li novinari razmišljaju o nekoj potencijalnoj šteti, odnosno problemima koji mogu da nastanu ovakvim izveštavanjem?

-U suštini sve zavisi od novinara i prioriteta medijske kuće. Znamo da je većini medijskih kuća prioritet klik, možda novinari individualno razmišljaju o tome, ali ne mogu dalje od uredništva i politike medijske kuće. Ja lično razmišljam, i mi kad u našoj redakciji radimo neke osetljivije teme okupimo se svi zajedno, ne samo urednik, i razmatramo na koji način bismo to trebali da objavimo, a da ne izazovemo probleme konkretno toj osobi ili drugim osobama koje se suočavaju sa takvim problemom.Naša redakcija je u dobrim odnosima sa organizacijom Srce sa kojom sarađujemo, i sa njima smo proveravali, kad smo obrađivali neke od osetljivih tema, da lismo ih obradili na odgovarajući način. Smatram da naša redakcija savesno radi svoj posao i to je donekle zbog toga što ovde rade mladi novinari koji su išli na razne edukacije. Sada je jako važno da postoje kontakti za pomoć, da se to obradi nanačin na koji se ne ugrožava nečije dostojanstvo. To su neke stvari na koje treba da se obrati pažnja.

Kako neetičko izveštavanje utiče na širu populaciju a kako na pojedinca?

-Mislim da na ovo pitanje nabolji odgovor može dati psiholog. Ono što mi znamo jeste da sigurno može da utiče na osobu, u smislu ako je osoba u riziku od suicida, neka vest koja ima detalje kako je izvršeno samoubistvo može da pogura tu osobu da tu krizu završi na nepovoljan način. Takođe može da utiče na porodicu osobe koja ima probleme. Što se tiče šire javnosti, ono što je meni vrlo problematično, jeste da se neguju predrasude koje javnost ima i to može da utiče na odnos prema osobama koje imaju mentalne poteškoće.

Koliko daleko može ići novinarska neetičnost zbog klikova i profita?

-Apsolutno predaleko. Kao dokaz toga videli smo kada je bio intervju sa serijskim silovateljem. Možda je bilo i gorih slučajeva, samo je bila takva povratna reakcija ljudi da se postavlja pitanje : Dokle? Dokle smo spremni da idemo? Tako da mislim da ide predaleko i problem je što je došlo toliko daleko, da svi to prihvatamo kao da je to normalno.

Da li smatrate da novinari snose odgovornost za ovakav vid neetičkog izveštavanja ili urednici koji im daju prostora?

-I jedni i drugi. Novinar treba da zna svoje granice, meni da neko kaže da uradim nešto što je apsolutno protiv svakog standarda ja bih radije dala otkaz. Urednici naravno imaju najveću odgovornost, oni bi trebalo da budu najodgovorniji i najsvesniji u redakciji, a na tim pozicijama su većina marketinški stručnjaci koji rade samo da zarade, što je veliki problem. Takođe, i sam novinar preuzima odgovornost nad svojim tekstovima.

Šta to novinarstvo kao struka može da uradi da se izveštava na neki bolji, etičniji način?

-To je vrlo društven problem, nije samo do nas. Prvo bi trebalo da se organizuju edukacije kojesu jako važne. Svaka redakcija bi trebalo da ima neku obaveznu edukaciju ili obuku za osetljive teme. Gledano na nivou društva, možemo da ne čitamo to, ali će se uvek naći oni koji će čitati. Možemo da apelujemo na privredu da se ne oglašava u takvim medijima. Zamislite reklamiranje auta a reklama izađe pored intervjua sa silovateljem. Tako da to nije samo isključivo naš problem, moralo bi i Ministarstvo infomisanja da se uključuje, ne u smislu da cenzuriše, ali recimo da promoviše neki bolji pristup ili eventualno da se osvrne kad se nešto tako skandalozno desi, takođe Udruženja novinara bi trebalo da reaguju, Savet za štampu bi morao da ima neka veća ovlašćenja nego što ih sada ima, REM da ne spominjem. Jako je širok problem i svi bi trebalo da se uključe u to.

Kako Vi vidite trenutno stanju u Srbiji kada je u pitanju izveštavanje na ovu temu?

-Ono što se meni trenutno sviđa jeste ta reakcija od publike, vidi se da javnost nekako pokušava da skrene pažnju i da govori da to nije dobro. Jedna od pozitivnih stvari jeste da postoji grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama, koja takođe svaki put kada se objavi neka neetička vest, one objave napismeno šta tu ne valja i kako treba da bude pravilno napisano. Ponekad deluje beznadežno, kad govoriš kao da govoriš zidu, tako da je to vrlo problematično.Problematično je to što ti mediji dobijaju novac na konkursima za javno informisanje i što se podstiču sa svih strana, od strane publike koja to čita, od strane urednika koji od toga zarađuje, od strane države koja to plaća. Vidim ga delimično nepopravljivog, ali bih volela da se skrene pažnja da postoje odgovorni mediji koje bi trebalo pratiti i podržati.

"Mladi ljudi su naša sadašnjost" - Jelena Božić

Sun, 18 Dec 2022 09:02:12 GMT

Radijski prilog za rad ,,Mentalno zdravlje ne isključuje prisustvo neprijatnih emocija”, autorke Jelene Božić, osvojio je nagradu u istoimenoj kategoriji na konkursu ,,Etičko izveštavanje medija o mentalnom zdravlju”. Konkurs je organizovan u okviru 7. Festivala mentalnog zdravlja u saradnji sa Institutom za javno zdravlje i omladinskim savezom udruženja OPENS (Omladinska prestonica Evrope Novi Sad), a dodela nagrade se održala polovinom oktobra u Digitalnom omladinskom centru Gradske biblioteke u Novom Sadu.

Foto: Arhiva sagovornice

Jelena Božić, mlada novinarka i aktivistkinja, završila je novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radi u neprofitnoj organizaciji Kulturanova kao koordinatorka programa, a svoju ljubav prema radiju ipoljava radom u multimedilanoj platformi za mlade Javne medijske ustanove Vojvodine (Oradio RTV). Takođe, od ove godine je potpredsednica neprofitne organizacije Kulturanova, kao i direktorka festivala Tradicionalno akustičnog kompozitorskog takmičenja (TAKT Fest). Većinski se bavi temama koje se tiču mentalnog zdravlja, nasilja, manjina i ranjivih grupa, tačnije ljudskim pravima i rešavanjem istih. Zalaže se za poboljšanje položaja mladih i slobodu govora, smatra da su oni naša sadašnjost.

Šta za Vas predstavlja ova nagrada?

- Ja mislim da nagrade znaju da budu veliki podstrek za dalju karijeru, pogotovo ova nagrada za etičko izveštavanje medija o mentalnom zdravlju. Ona je vrlo važna jer o temama mentalnog zdravlja u ,,mejnstrim” medijima užasno izveštavaju, često su ljudi nakon takvog izveštavanja ponovo retraumatizovani, ne vodi se računa kome se obraćamo, na koji način i šta možemo da proizvedemo kod neke osobe. U tom smislu mi je bilo važno da je prepoznato da postoje mediji koji ovu temu normalizuju, ne ulaze u patologizaciju, ne osuđuju i prepoznaju da su teme mentalnog zdravlja jedne od najvažnijih, kojim trebamo da se bavimo. S jedne strane, znači mi zato što je prepoznato da u moru onih koji ne rade posao kako treba ima i nas koji to radimo. S druge strane drago mi je što sam dobila nagradu i od mladih ljudi koji su bili u žiriju i pošto je to moja ciljna grupa više mi znači, zato što je poruka koju sam ja htela da prenesem kroz ovu priču stigla do onih kojima je bila namenjena. Tako da kada te prepoznaju oni kojima se obraćaš to je podstrek da više budete profesionalniji.

Šta Vas je motivisalo da se prijavite za nagradni konkurs?

- Motivisala me je moja redakcija, okruženje u kojem radim, kada god je u pitanju neki konkurs zaista je lepo kada su tu kolege koje te podrže. Vetar u leđa je došao i od mojih urednika koji takođe prepoznaju da to što mi novinari radimo vredi i može biti priznato kroz neke nagrade, tako da motivacija su zapravo ljudi sa kojima radim.

S obzirom da se bavite ovom temom od početka Vaše karijere, da li su postojale neke prepreke?

- Ne, nisu postojale, ali na početku karijere itekako jesu. Sada već znam pristup ljudima, bavim se dugo tim temama i često se mladi ljudi neće odmah otvoriti. Sa mladim ljudima treba pričati na prvom mestu njihovim jezikom i onda nema tih prepreka, a na drugom mestu ih ne treba potcenjivati, onog trenutka kada mladi osete da ih ne smatrate ravnopravnim sagovornikom, naravno da se neće otvoriti. Meni je trebalo vremena da pristupim tako i nije moj rad isti na počeku novinarstva i sada, a to sve je edukacija o temi mentalnog zdravlja i moja želja da o mladim ljudima pričam upravo sa njima.

U Vašem radu pojavljuje se više sagovornika koji pričaju o očuvanju mentalnog zdravlja, koje su to metode koje im pomažu?

- To je zaista raznovrsno, ono što prvo moram da kažem je da iako je tema mentalnog zdravlja globalna i treba o njoj da se priča na svim nivoima, svakoj osobi treba pristupiti pojedinačno. Najveći stereotipi i predrasude su da ono što funkcioniše u nekoj grupi, funkcioniše kod svih, to nije tačno jer smo svi mi individue, pa tako na primer nekima pomaže pisanje dnevnika, nekima da budu sami, nekima da razgovaraju sa drugarima, nekima isključivo psihoterapije, neki razgovaraju sa ljudima koji su im bliski, ali ne sa porodicom, drugi to ipak rade sa porodicom. Dosta puta sam čula da slikaju, da se izražavaju kroz umetnost, stripove, neki drugi ventil i zato je veoma važno da pričamo.

Da li je teško izveštavati o mladim ljudima?

- Meni je to najlepša stvar, ja sam kroz aktivizam, treninge, Kulturanovu, radio posvetila svoj profesionalni život razvoju mladih ljudi, njihovoj edukaciji i rešavanju problema sa kojima se oni suočavaju. To su najdivniji i najiskreniji sagovornici, apelovala bih na sve koji u bilo kojoj sferi rade sa njima da ih ne potcenjuju. Mladi ljudi nisu naša budućnost, oni su naša sadašnjost.

Da li smatrate da podstičete mlade novinare da pišu o ovoj temi?

- Ja bih rekla da, mislim da se to posebno vidi u omladinskim medijima kojih ima mnogo i kvalitetni su, ne samo u Srbiji već u celom regionu, sa mnogo tih ljudi sam sarađivala i oni su, kao i ja, veliki pokretači pozitivnih društvenih tema, ne samo u oblasti mentalnog zdravlja. Kada vi u jednom trenutku napišete nešto što je drugačije i nudi rešenje, a ne diskriminiše, vidite da publika reauguje na to, kao što su slučaj ove nagrade ili mladi ljudi sa kojima pričamo, onda sagovornici, a i druge kolege shvataju da ne mora sve da bude senzacionalistički da bi se došlo do veće populacije. Profesionalni pristup sa iskrenom namerom je proces koji je mnogo sporiji, ali u svakom slučaju mnogo bolji i mislim da novinarstvo takvo i treba da bude.

Napomenuli ste da novinarstvo treba da ima profesionalni pristup, kakvo je stanje kod nas?

- Trenutno jako loše, nekoliko medija izveštava i razmišlja etički. Imamo mnogo tabloida koji ne pristupaju temama temeljno, profesionalno, previše se juri za pregledima, lajkovima i ne obraća pažnja na kvalitet i to nikako nije dobro. Ja mislim, da je važna uloga i ogromna odgovornost ljudi koji rade u medijima jer mi kreiramo stvarnost. Nažalost, mediji koji se ovim poslom bave profesionalno još uvek su u manjini i ne dolaze do izražaja od senzacionalizma i neprofesionalizma.

Antiratnih priča nikad nije dosta - Intervju sa Lanom Bastašić

Thu, 24 Nov 2022 10:41:19 GMT

Poznata regionalna spisateljica Lana Bastašić je sada već zasigurno navikla da gotovo sva pozorišta u zemljama bivše Jugoslavije adaptiraju njene pripovetke i njena dela. Ovo je prvi put da studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu to rade i to sa jednom od pripovedaka koja svakako nije dobila pažnju koju zaslužuje u vidu dobijanja brojnih adaptacija. Premijera predstave Tata stiže kući, po istoimenoj pripovetci iz zbirke Mliječni zubi, odigrana je 28. oktobra u Pozorištu ,,Promena'' u Novom Sadu u režiji Maše Pavlović.

Foto: V. Nićiforović

Lana Bastašić objavila je zbirke kratkih priča Trajni pigmenti, Vatrometi i Mliječni zubi, knjigu priča za decu Nastja crta sunce i zbirku poezije Naivni triptih o Bosni i umiranju. Njen prvi roman, Uhvati zeca, osvojio je Evropsku nagradu za književnost 2020. godine. Roman je uvršten u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. U svojoj bogatoj karijeri dobila je nekoliko nagrada za kratku priču, poeziju i jednu čak i za neobjavljenu dramu. Zbirka pripovedaka Mliječni zubi govori o odrastanju, o odrastanju sa preranim poznavanjem sveta i o svetu koji ne mazi nikoga.

Da li je, to jest, koliko je ova adaptacija ostala verna Vašem delu i koja promena Vas je najprijatnije iznenadila?

Maša je prišla tekstu s mnogo poštovanja, tako da sam od početka imala puno povjerenje u nju i njen kreativni proces. Rezultat me oduševio. Izvukla je sve ono najvažnije iz teksta i uz puno humora i topline postavila na daske. Najviše mi se dopalo to što je pitanje narativnog glasa riješila dodavanjem starije Lane od krvi i mesa u scene sjećanja. Još jedan dokaz da sam pametno postupila što sam joj prepustila da sama radi dramatizaciju.

Nakon što ste videli Vaše likove kako oživljavaju na sceni, retrospektivno posmatrajući kako vidite ovo delo, da li biste išta menjali u priči?

Ne bih ništa mijenjala jer je ta priča za mene zaokružena i tada, kad sam je pisala, uspjela sam da postavim pitanja koja sam htjela da postavim. Isto tako, ona ima svoje mjesto u zbirci i zaokružuje pitanje traumatičnog nasljeđa koje moja generacija nosi. Bilo mi je teško vidjeti kraj priče na sceni, ali sam istovremeno znala da on mora biti takav i nikako drugačiji.

Koliko su nacionalističke tendencije i misli, suptilno istrenirane u deci u delu, prisutne kod današnjih mladih u vreme mira i da li jačaju vremenom?

Teško je generalizovati, ali svakako je nacionalizam neka vrsta virusa koji preživljava i decenijama poslije. Klinci koji nikada nisu osjetili rat danas crtaju nacionalističke murale po našim gradovima. Naše društvo je u konstantnoj krizi - ekonomskoj, duhovnoj, ljudskoj - i kao takvo je podložno jednostavnim mitovima. Nadam se ipak da će zdrav razum prevladati u novim generacijama.

Koliko je ova priča aktuelna u savremenom dobu, ne u kontekstu same radnje nego pre u odnosu na ideju davanja smisla svemu u korist ili kroz prizmu patrijarhalne figure oca?

Često čujem kako nam je dosta ratnih priča, možda i jeste, ali antiratnih priča nikada nije dosta. Za mene je to prije svega jedna antiratna priča koja postavlja pitanje šta sve možemo da stavimo u taj prazni simbolički prostor u kojem treba da stoji očinska figura. Bilo da su nam roditelji živi ili ne, moja generacija je osjetila njihovu odsutnost prosto zato što su morali da se nose sa najvećom krizom u svojim životima. U tom smislu tema je i više nego aktuelna budući da naše društvo konstantno prolazi kroz krize i samim tim roditelji ne mogu da budu savršeni niti konstantno prisutni.

Koliko je patrijarhat zapravo živ u 2022, da li se situacija imalo promenila, i ako ne kako promeniti išta?

Patrijarhat je i te kako živ. Opasno je pretpostaviti da u nekom trenutku možemo sasvim da ga prevaziđemo. Ženska prava, kao i prava manjina, mogu vrlo lako da se izgube i za to imamo dokaze u ''razvijenim'' društvima današnjice koja se vraćaju pedeset godina unazad i ta prava oduzimaju. Potrebno je početi od sebe, osvijestiti unutar sebe sopstvene privilegije i predrasude, a potom uticati na svoju najbližu okolinu kako bila bolje mjesto za sve. Iskreno vjerujem u moć malih grupa. Odatle sve počinje.

Da li su ,,problematični'' stavovi koje vidimo u likovima više politička ili društvena posledica? Koliko je ličnog zapravo u njima, ili barem u njihovom nastanku?

Moji likovi su uvijek dio neke šire sredine, oni ne rastu izolovano od jezika i društva. Sve što čuju u školi, u školskom dvorištu, ili kod kuće i na televiziji, čini njihov imaginarijum, prostor razmišljanja i djelovanja. Oni trenuci kada neko od njih može, makar nakratko, da vidi van svega toga, da pomisli da možda ono što je uobičajeno nije i najbolje, to su trenuci nade za mene. Ponekad čitalac (ili gledalac u publici) to može da vidi mnogo prije samog lika.

U duhu uvek aktuelne teme o potrebi da se razgovara o mentalnim problemima i traumama, da li mislite da se radnja priče danas odigrala, da bi imala drugačiji kraj i ako da kakav, da li je moguće prevazići toliku traumu na zdrav način?

I dalje u našem društvu postoji stigma kada govorimo o mentalnim oboljenjima, traumama i psihičkom zdravlju uopšte. Možda bi kraj priče bio drugačiji da su moji likovi živjeli na mjestu gdje psihoterapija nije stigmatizovana, gdje muškarci imaju pravo na emocije i iskazivanje emocija. Isto tako, rat je sam po sebi kraj smisla, kraj dijaloga, i ne vjerujem da iko iz njega može da izađe zdrav.

Nakon brojnih adaptacija Vaših dela, što na filmskom platnu, što na pozorišnoj sceni, kakav je osećaj i da li su Vam draže scene velikih pozorišta ili adaptacije poput ove, lokalnog tipa?

Nisam imala priliku da pogledam sve adaptacije, ali iz iskustva znam da više vjerujem studentima nego nekim izvikanim, afirmisanim imenima. Manje je pretencioznosti i superiornosti, a mnogo više poštovanja za mene kao živu autorku. Bilo je reditelja koji me nijednom nisu kontaktirali, pa mi je jednog dana samo javljeno da je te večeri premijera. Studenti i dalje imaju poziciju onoga koji uči i iz te pozicije vrlo često nastane mnogo uspjelija i kompleksnija umjetnost baš zato što je ne guši ničiji ego.