m_Kultura_vizum

Šetnja kroz istoriju: Muzej štampe i štamparstva

Thu, 02 Apr 2026 17:59:16 GMT

Novi Sad bogatiji je za jednu jedinstvenu postavku. Na adresi Vojvode Mišića 1, u bivšoj zgradi štamparije „Forum“, vrata je otvorio Muzej štampe i štamparstva.

Novi kulturni prostor smešten je u suterenu zgrade i obuhvata nekoliko tematski uređenih prostorija. U podnožju stepenika koji vode u izložbeni kutak, posetioci mogu da primete puteljak sačinjen od citata i simpatičnih misli zaposlenih u listu „Magyar Szó“. Ovaj niz reči uvodi u hodnik ispunjen trofejima, pohvalnicama i svim priznanjima koje je ovaj list dobio od svog osnivanja. Vitrina je impresivno popunjena, a u njenoj blizini je i ploča sa detaljima ovih postignuća.

Sledeća prostorija je jedna od većih u muzeju. Desni zid u celoj svojoj dužini prikazuje vremensku liniju razvoja dnevnog lista poznatog i kao „Mađarska reč“. Ključni trenuci u razvoju jasno su istaknuti fotografijama i preciznim datumima. Na ovoj strani prostorije se nalaze i razni brojevi lista od osnivanja sve do danas. Posetiocima mogu biti naročito interesantni originalni rukopisi i lični predmeti osnivača. Sa druge strane nalazi se mala foto kabina idealna za fotografisanje i stvaranje uspomena tokom posete muzeja. Prema rečima kustosa izložbe, kutak posvećen razvoju fotožurnalizma lično je uredila fotoreporterka lista „Magyar Szó“. Pored objektiva i raznih fotoaparata, ovaj deo muzeja kreativno imitira izgled mračne komore.

U nastavku se mogu videti razne pisaće mašine, kao i proces uređivanja naslovne strane dnevnog lista. Nešto više o procesu sakupljanja vesti, radu redakcije i ovom nesvakidašnjem muzeju, posetioci mogu saznati gledajući kratke informativne filmove. Oni se puštaju u malenom bioskopu u dnu suterena i vizuelno prate i objašnjavaju rad lista „Mađarska reč“.

Foto: Boris Radić

Muzej štampe i štamparstva sadrži još neke zanimljive delove. Izložena su i specijalna i vrlo neobična izdanja, koje je sastavljao ovaj dnevni list kroz godine. Tu se nalazi interaktivna tabla sa ciljem da pruži više informacija o redakciji, ali i zabavi kvizovima o svemu što se sazna tokom posete. Posebno zanimljivo iskustvo je prostorija prekrivena ogledalima i raznim primercima ovih novina od osnivanja pa sve do danas. Poslednja prostorija Muzeja je posvećena radu štamparije „Forum“, u čijoj nekadašnjoj zgradi se i nalazi sama postavka. Posetioci imaju mogućnost da proniknu u to kako je nekada izgledao proces štampanja novina. Postavljene su razne mašine za umnožavanje, sečenje, savijanje papira, kao i sto sa slovima za štampu. U ovom delu muzeja je i kutak za decu.

Posebno je istaknuta ustakljena vremenska kapsula koja sadrži pismo namenjeno budućim generacijama i broj dnevnog lista „Magyar Szó“ koji je izašao na dan otvaranja muzeja. Na samom kraju moguće je videti stakleni zid na kojem su postavljene razne poštanske markice koje „Forum“ izrađuje.

U toku je promotivni period tako da, prema rečima zaposlenih, ulaz je besplatan, ali je poželjno najaviti svoj dolazak. Muzej je otvoren svim radnim danima, a kustosi se nalaze na raspolaganju posetiocima do 15 časova.

Cilj izložbe je uputiti javnost u rad jednog od najstarijih dnevnih listova u Vojvodini, ali i pokazati kako se štampa razvijala tokom vremena. Svojom neobičnom sadržinom i netipičnom postavkom, ovaj muzej pruža sasvim drugačije iskustvo svima onima koji su u potrazi za nečim originalnim i zanimljivim.

Dodirna tačka: večernja šoljica tišine

Sat, 25 Oct 2025 08:33:15 GMT

“Velika umetnost je spoljašnji izraz unutrašnjeg života umetnika, a taj unutrašnji život stvara njegov lični pogled na svet”, rekao je slikar Edvard Hoper.

Danas zavirujemo u njegov unutrašnji svet.

Nighthawks(1942) Photo:The Art Institute of Chicago

Godina je 1942. i Sjedinjene Države su nedavno ušle u Drugi svetski rat, posle japanskog napada na Pearl Harbor. Kolektivno stanje u državi je tiho i tenzično. Edvard Hoper slikom “Nighthawks” dao nam je prozor da zavirimo u tišinu i tenziju. Cela scena je gotovo filmska – kao da gledamo savršeno konstruisan kadar. Hoper je mesecima radio na pripremi pred svaki svoj rad. Za “Nighthawks” osmislio je likove, tačnu poziciju svake “rekvizite”, osvetljenost, kompoziciju i emociju kao da je konstruisao pozorišnu predstavu. Na Hoperovoj sceni zatičemo potpuno praznu ulicu grada. Noć i neonska ulična rasveta stvaraju neugodu. Kafić na uglu umetnik je arhitektonski isplanirao – tako da iz kojeg god ugla da posmatramo sliku pogled će nam se vratiti na četiri figure unutar lokala. Hoper nam je jednom scenom pružio ceo jedan mikrouniverzum u koji smo zalutali. Kafić na uglu ulice je mikrouniverzum za sebe.

Iako je ulica prazna, tišinu na slici prave jedine znaci života – ljudi unutra. Prvo ugledamo par za šankom. Pomislimo da su sigurno zajedno jer se drže za ruke, međutim jedan bolji pogled kasnije shvatimo da se ne dodiruju. Par sedi zajedno, ali su na potpuno različitim mestima, miljama daleko. Iz njene šolje izlazi para sveže kafe, dok je njegova potpuno hladna, što možda aludira na to da ju je dugo čekao u kafiću. Pak ona je sada tu, ali kao da nije. Tišina verovatno već neko vreme preplavljuje prostor, jer nikome više ne stvara neprijatnost. Vremenom je postala jedini prijatan deo ambijenta.

Motiv usamljenih parova čest je u Hoperovim delima. Može se povezati sa njegovim brakom sa Džozefinom Hoper, dugim 43 godine. Oboje su bili umetnici - ona ga je progurala u svetu slikarstva, što joj nikad nije priznavao. Bila mu je muza i vodila je dnevnike u kojima je opisivala Hoperov proces slikanja. Njihov brak je bio buran – bili su zavisni jedno od drugog, a u zajedništvu su se osećali usamljeno. Ovaj motiv tačno osećamo i u “Nighthawks”. Džo je bila model za žensku figuru, dok je Hoper prema sebi pravio nacrte za muške likove. Džo je takođe i dala ime ovom remek delu - nos čoveka za šankom ju je podsećao na jastrebov kljun.

Sledeća figura na koju nailazimo je konobar iza šanka. On je takođe u svom svetu, zamišljeno gleda na ubitačno praznu ulicu i deli osećaj nelagode koji su svi tokom rata osećali. Prirodno pažnja nam dalje ode do čoveka koji nam je okrenut leđima. Njegov položaj tela je zapravo naš ulaz u sliku, jer delimo istu tačku gledišta. Stojimo iza njega, u tami ulice i koz njega se grejemo u tišini kafića. Pod njegovom rukom su savijene novine, verovatno preplavljene vestima o ratu. Ova figura simbol je svakodnevnog čoveka u neizvesnom svetu. Usamljen, melanholičan i zatvoren u sebe. Neki kritičari tumače da je ovaj čovek sam Hoper, koji je sam bio introvertan i povučen. Međutim, koliko nam je ova figura ulaz - toliko nam je prepreka za povezivanje sa scenom. Okrenuta leđa su prvi znak da nikad nećemo ući unutra. Drugi znak je nepostojanje vrata za fizički ulaz u kafić. Vidimo jedna vrata koja dalje vode verovatno u kuhinju, ali ne postoji ulaz za sam kafić. Ovo stvara osećaj vakuuma i zaglavljenosti. Zaglavljenost u nelagodi, melanholiji - u samog sebe.

Na posletku vidimo jednu čašu pred praznim mestom za šankom. Možda je tu za nas. Poziva nas da sa četiri stranca delimo nelagodu koja se vremenom pretvara u poznatu tišinu. Ona je dodirna tačka sa ovom tihom, udaljenom, filmskom scenom.

Dodirna tačka: sami sa sobom

Sat, 11 Oct 2025 16:50:22 GMT

Prošle nedelje zavirili smo u svet slikarke Leonore Karington. Njen autoportet bio je simboličan odraz potrage za slobodom i svojim mestom u svetu slikara. Kroz istoriju, umetnicima je centralni cilj slikanja autoprtreta, bilo istraživanje svog postojanja, identiteta i statusa. Neki su slikanje sopstvenih portreta koristili radi podizanja svog društvenog statusa. Neki su gledali na autoprtret sa tehničke strane - poput Rembranta koji je analizirao promene sopstvenog lica kroz godine. Drugima, autoprtret je pak predstavljao nasleđe koje ostavljaju iza sebe. Austrijski slikar Egon Šile slikao je sirove, nefiltrirane, autentične autoportrete koji ne iziskuju empatiju i razumevanje - već suočavanje.

“Nude Self-Portrait, Grimacing”
Photo: Wikipedia Commons

Danas se suočavamo sa uvrnutim svetom Egona Šilea. Rođen u malom gradu Tulinu, u blizini Beča, Šile je od malena bio izložen smrću. Njegov otac Adolf Šile patio je od sifilisa. Slike tela koje kroz kratko vreme trune i deformiše se, ostale su urezane u slikarevo sećanje i one će velikim delom uticati na njegov kasniji umetnički izraz.
Šile autoportrete nije koristio za veličanje sebe - naprotiv koristio ih je za razotkrivanje unutrašnje istine. Izobličene linije koje stvaraju neproporcionalne figure čine ove autoprtrete upečatljivim. Šile je na poseban način gledao na ljudsko telo, ono nije objekat već subjekat sam za sebe. Autoprtreti su mahom bili muški aktovi, što je takođe bilo kontraverzno i neobično u trenutku njihovog stvaranja. Slika “Nude Self-Portrait, Grimacing” naslikana je 1910. godine. Vidimo slikara u nagoj zgrčenoj pozi, sa podignutom rukom i natečenim stomakom. Lice je iskrivljeno od bola, sa podignutim obrvama i širo otvorenim ustima. Grimasa i položaj tela su direktno povezani. Oni nisu samo odraz fizičkog stanja, već nam Šile prikazuje sirovo, psihološko stanje iznutra. Pozadina je jednostavna i stavlja ceo fokus na figuru. Tonovi su topli, sa ponekim potezima crvene i zelene boje koji pridodaju napetosti scene. Uočavamo prepoznatljivu Šileovu liniju - iako pravi neproporcionalnu, izobličenu figuru ona je oštra i tačna. Slika ne traži odobravanje i razumevanje, ona je iskrena, neprijatna i neuredna. Tera nas da se suočimo sa bolom koji nam nedvosmisleno i sirovo prikazuje. Tera nas da u ogledalu sagledamo više od fizičkog, i odemo dublje. Odemo unutra. Egon Šile radikalno i hrabro nas pušta dublje, da zavirimo u neispolirane slojeve njegovog bića.

Za samo 28 godina života, Egon Šile naslikaće oko 170 autoprtreta. Svaki brutalniji i iskreniji od prethodnog. Sledeći put kada se budete sreli sa sopstvenim odrazom, zastanite. Setite se Egona Šilea. Suočite se sa unutrašnjim neprijatnim neredom. Stvorićete novu dodirnu tačku - sami sa sobom.

Dodirna tačka: doručak sa Šumanovićem

Sat, 13 Sep 2025 10:46:47 GMT

Da li ste raspoloženi za jutarnji piknik? Ne bi bio ni u Dunavskom, ni u Limanskom parku - šta više ne bi bio uopšte u parku. Idemo u Spomen-zbirku Pavla Beljanskog.

Zgrada pored Galerije Matice srpske je specijalizovana muzejska ustanova, obogaćena umetničkim delima koje je sakupio kolekcionar Pavle Beljanski. Mi ćemo se smestiti na samom početku izložbene sobe, na prizemlju muzeja. Možda malčice kasnimo, ovde nas već čekaju Sava Šumanović i četiri dame.

“Doručak na travi“, Photo:Tijana Šakić

“Doručak na travi“, Šumanović je naslikao 1927. godine, kada je na Jesenjem salonu u Parizu slika prvi put bila izložena.

Primećujemo afinitet koji je Sava Šumanović imao prema Pol Sezanu, Van Gogu, a pogotovo Anri Matisu. Neverovatan ekspresionistički kolorit i kubistička stilizacja uvlače nas u sliku.

Fokus nam drži prolaz u centru slike koji vodi do obale. Voleli bismo do nje da odemo, ali nam se pogled sretne direktno sa slikarevim. On nas gleda skoro prekorno, kao da ne bismo trebali da budemo tu, ili pak kao da smo ga uhvatili na delu. Ispod njega je žena, jedina obučena. Ona je potpuno skoncentrisana na poziranje za svoj budući portret - toliko da ne primećuje ni nas, ni žene naspram nje. Međutim, možda ih ne primećuje jer one ni nisu tu.

Tri nage ženske figure sklapaju se sa prirodom oko njih. Svetle i bez faca, deluju kao aktovi u procesu slikanja – nedovršeno. Iako ne nose provokativnu konotaciju, u sliku su “ugrađene’’

i čine se skoro idilično, osećaj da smo zalutali u slikarevu maštu namerno je konstruisan – on delu daje notu mističnog, lirskog i nadrealnog.

“Doručak na travi“ Save Šumanovića odgovor je na istoimenu sliku Edvarda Manea, koja se smatra prvom slikom moderne umetnosti - zbog nage devojke koja nije predstavljena kao alegorijska figura, već potpuno “obična’’ devojka koja “bestidno” gleda van platna. Šumanović je zadržao glavne Maneove motive – aktove u prirodi koju su okupljeni oko doručka. Međutim u svoju verziju implementira specifičan izraz – kombinaciju kubističke stilizacije i snažne kolorističke kompozicije. Slikom poručuje da srpski sikar može ravnopravno da učestvuje u evropskim “razgovorima” o modernom slikarstvu.

Ovo delo ima veliki značaj za stvaranje veće umetničke slobode na našim prostorima. Šumanović se oslobađa akademskih normi i otvara prozor za modernu umetnost kod nas.

Ukoliko budete raspoloženi za jutarnji piknik, svratite do Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, pronađite “Doručak na travi“ i zasitite se novonastalom dodrinom tačkom.

Dodirna tačka: plavi kvadrat ili prozor ka nepoznatom?

Sat, 30 Aug 2025 13:46:07 GMT

Pogledajte dobro sliku ispod. Da li je prvo što ste pomislili: “Ali ovo je običan plavi kvadrat”? Ukoliko jeste, dajte šansu slikaru Iv Klajnu - možda vam otvori nove vidike.

Blue Monochrome (1961)
Photo: moma.org

„Dok sam ležao na plaži u Nici, počeo sam da osećam mržnju prema pticama koje su letele tamo-amo po mom prelepom, vedrom plavom nebu, jer su pokušavale da probuše rupe u najvećem i najlepšem od svih mojih dela.” - sećao se Klajn svojih mladalačkih dana, i početka potrage za ultramarin plavom bojom.

Da bismo razumeli zašto baš ova nijansa plave, moramo se vratiti u prirodu. Plava boja jedna je od najređih za pronaći u prirodi. Razmislite: koliko plavih životinja i biljaka možete da navedete? Pre nego što počnete da se prisećate časova biologije iz osnovne škole, moram vam malo otežati zadatak: u pitanju nije bilo koja plava, već čista, bogata - ultramarin nijansa.

Kroz istoriju postojao je samo jedan izvor prave plave boje, i to je bila metamorfna stena lapis lazuli. Njena vrednost bila je podjednaka zlatu, a od njenog praha dobijao se najintenzivniji, najkvalitetniji i najskuplji pigment - ultramarin. On se čuvao za bojenje centralnih figura na slikama, pogotovo Bogorodice.

Već tokom 19. veka, naučnici su pokušavali da stvore sintetičku nijansu ove plave boje. Međutim, ni jedna nije u potpunosti izgledala kao izvorna nijansa lapis lazulija.

Sredinom prošlog veka, umetnik Iv Klajn počinje potragu za tom savršenom nijansom plave boje. Pošto su tradicionalna veziva umanjivala boju tokom sušenja, morao je da pronađe način da sačuva intenzitet sirovog pigmenta. Obratio se Edvardu Adamu, poznatom pariskom trgovcu bojama, i zajedno su počeli eksperimentisanje u laboratoriji. Klajn je u jednom od pokušaja upotrebio sintetičku smolu. Nanošena valjkom kako bi se izbegla bilo kakva tekstura, smola je povezivala pigment bez narušavanja njegove brilijantnosti, stvarajući baršunastu površinu koja je upijala pogled posmatrača. Sa zaobljenim ivicama i blagim izdizanjem od zida, monohromi su davali iluziju levitacije.

Nijansu je nazvao “Internacionalna Klajn plava”(IKB), i koristio je na bezbroj načina i varijanti u svojim delima. Jedno od njih je “Blue Monochrome” iz 1961. godine.
„Plava nema dimenzije, ona je izvan dimenzija”, govorio je Iv Klajn. Za njega, ova slika je mnogo više od plavog kvadrata. Ona je potral, prozor ka slobodi. Ka nečemu višem i većem od nas, nečemu što nije ovozemaljsko. Pariskom slikaru ovi radovi su predstavljali mogućnost da se suoči sa misterioznim i nepoznatim.

Danas sa razvojom tehnogije i digitalnih ekrana, ova nijansa plave nam na prvi pogled nije specijalna - imamo osećaj da je svakodnevna. Međutim prava vrednost dolazi iz njene prirodne retkosti i misterije njenog porekla.

Uticaj koji je Iv Klajn ostavio na istoriju umetnosti je ogroman, do danas je inspiracija mladim umetnicima. Mnogi su probali da rekreiraju boju IKB, ali prava “Klajn plava” je još uvek neponovljena.

Sledeći put kada se susretnete sa plavim kvadratom - zastanite. Dobro se zagledajte u tu plavu rupu. Osetićete talas mistične slobode i energije, osetićete dodirnu tačku.

Dodirna tačka: obilazak poslednjeg sprata af Klintinog „Hrama“

Sat, 23 Aug 2025 14:28:30 GMT

Dragi čitaoci, dobro došli nazad u “Hram” švedske slikarke Hilme af Klint.
Ovu građevinu slikarka je zamislila kao veliku spiralnu “puževu kuću” njenih radova. Krugovi hrama bi se nizali u pet spratova, svaki manji od prethodnog. Predstavljali bi “put duhovnog razvoja čoveka - od telesnog do božanskog”. Za ovaj duhovni hram stvorila je 193 rada, podeljenih u 10 serija, koji bi po tačnom rasporedu kružili do vrha.

Danas se penjemo na poslednji sprat ovog magičnog “Hrama” i dolazimo do duhovnog vrhunca. Do sada smo prešli dug put kroz neverovatan svet slikarke Hilme af Klint. Svet spirala, simbola, žute i plave. Svet neobičnog, ali na duži pogled poznatog. Osetili smo proces odrastanja, ne samo fizički već i spiritualni. Suočili se sa večnim dualnostima univerzuma. Slikarka nas je vešto spremala, iz sprata u sprat, za finalnu tačku njenog svetog mesta.
-Da li je osećate?

Finalna - “Oltarska” serija sastoji se iz 3 slike visine skoro tri metra.

Serija “Altarpiece” br. 1

Prva slika nam otkriva veliki trougao duginih boja, koji se uzdiže sve do veličanstvenog žutog kruga. Kao da je Hilma htela da nam prikaže jednu od verzija ovog “Hrama” po kojem se šetamo. On ne mora biti fizički i materijalno tu da bismo ga osetili. Trouglasti hram predstavlja put - preobraženje duše koja do vrha oseća univerzum izvan telesnih čula. Kroz njega izlazimo iz svog fizičkog oklopa i težimo ka prosvetljenju. Ova slika je podsetnik puta koji smo do ovde prešli.

Serija “Altarpiece” br. 2

Kada smo se podigli do vrha af Klint nam ukazuje na spuštanje do dna. Sada vidimo veliki trougao, ali okrenut naopačke, koji crpi energiju iz velikog kruga nad njim. Uzvišena i božanska energija sada silazi dole u materijalni svet. Hilma nam govori da je svuda oko nas - u svakom obliku života. Boje su na ovoj slici tamnije, kontrast između blage roze boje na vrhu, i tamno crvene na dnu, pridodaju magičnoj tenziji.

Serija “Altarpiece” br. 3

Kada bismo rukom prekrili poslednju sliku iz serijala, osetili bismo da neminovno nedostaje finalni rasplet - oslobođenje ogromne energije kojom smo sada preplavljeni. Onda nam se pogled sretne sa trećom “oltarskom” slikom i ona celom našem putovanju ponovo da smisao. Veliko žuto jezgro, obavijeno crnim štitom. Ostatak platna obojen je jarkim bojama, koje podeljene u štrafte ceo fokus vraćaju na centar jezgra. Žuta i plava, dualne energije, u harmoniji energetski probijaju “membranu” jezgra na gornjoj polovini. Na donjoj vidimo pomešane boje “materijalnog” sveta sa prethodne dve slike. Jedna zelena štrafta između neba i zemlje predstavlja horiznot. Sve ovo nas prirodno vodi do centralne tačke.
Simbol u centru slike koji nam ukazuje na to da ovo nije kraj, već početak daljeg puta. Hilma af Klint genijalno postavlja “Oltarski” serijal na vrh hrama kao novu početnu tačku duhovnog ciklusa. Zamislila ga je kao mesto gde će posetioci hrama zastati, u tišini, meditacijom, pred apstraktnom vizijom beskonačnosti.

-Da li osećate?
Istovremeno su se stvorile poslednja, i prva dodirna tačka.

Dodirna tačka: obilazak trećeg sprata af Klintinog „Hrama“

Sat, 16 Aug 2025 19:53:31 GMT

Dragi čitaoci, dobro došli nazad u “Hram” švedske slikarke Hilme af Klint.
Ovu građevinu slikarka je zamislila kao veliku spiralnu “puževu kuću” njenih radova. Krugovi hrama nizali bi se u pet spratova, svaki manji od prethodnog. Predstavljali bi “put duhovnog razvoja čoveka – od telesnog do božanskog”. Za ovaj duhovni hram stvorila je 193 rada, podeljena u 10 serija, koja bi po tačnom rasporedu kružila do vrha.

Prošle nedelje popeli smo se stepen više, kako fizički, tako i duhovno. Danas stižemo na treći stepen, na kom nas čeka mnogo sporiji ritam od prethodnog. Hilma nas je sprovela kroz duhovni preobražaj i sada smo u kosmičkom vrtu labudova, cveća i golubova. Na ovom delu puta susrećemo se sa sjedinjenjem suprotnosti: muško – žensko, svetlo – tama, materija – duh, i gledamo kako su one zajedno deo jedne mnogo veće celine. Opustite se i prepustite magiji Hilme af Klint.

serijal "The Swan" br. 1

Naspram svih slika sa kojima smo se susreli do sada, prva slika iz “The Swan” kolekcije je najmanje apstraktna. Jasno vidimo dva labuda, postavljena jedan naspram drugog, kao u ogledalu. Crni sa žutim kljunom predstavlja muško, a beli sa plavim kljunom žensko. Različiti, a opet u potpunom jedinstvu i harmoniji. Kljunovima se dodiruju tačno na sredini slike i stvaraju beskonačni krug. Nije bez razloga prva slika u seriji najjasnija – ona je baza za sve ostale slike u serijalu, koje postaju iz broja u broj apstraktnije i hermetičnije. Labudovi se postepeno pretvaraju u oblike i simbole, ali ključna poruka potiče još od ove prve slike: večita dualnost prirode, koja se u Hilminoj viziji stapa u jedno – u celinu.

serijal "The Dove" br. 3

Neverovatan spoj motiva hrišćanstva sa apstraktnim formama i intenzivnim bojama. Golubica u centru slike, na preseku žutog i plavog, predstavlja materiju stvorenu iz svetlosti – most između duhovnog i zemaljskog. Golubica u hrišćanstvu i ezoteriji simbolizuje duh i mir. Slika podeljena na četiri celine može sugerisati na četiri elementa (vatra, voda, vazduh, zemlja), ili pak na četiri strane sveta. Hilma nam govori da je božanstvo sveprisutno – svuda i u svemu. Kombinacijom ptice i preciznih geometrijskih simbola ukazuje nam na balans između prirode i kosmosa, savršenu harmoniju.

serijal "WU-Rose" br. 1

Možda na prvi pogled ne biste rekli da vidite ružu, ali do sada smo naučili da Hilma af Klint “obične” stvari slika kroz prizmu spiritualnosti i apstrakcije. Ponovo preovlađuju žuta i plava – večna dualnost, ovde isprepletana u “savršeni haos”. Centralni deo slike u prvi mah deluje zamršeno i komplikovano, ali ako se bolje skoncentrišete, videćete da je sve tačno na svom mestu: svaka linija, spirala, boja. Baš kada nam ovaj sređeni nered postane previše, udaljimo se i smiri nas plavetnilo po kojem ova neobična ruža pluta.

Ova tri neverovatna serijala približila su nas poslednjem stepenu “Hrama”, koji nas čeka sledeće nedelje. Spoznali smo sveprisutnu povezanost prirode i kosmosa, kao i večitih dualnosti. Hilma af Klint ponovo nas je pomerila sa svakodnevnog gledišta i obrnula ga naglavačke – jer mnogi odgovori nisu spolja, već iznutra. Spremila nas je za poslednji nivo.

Do tada, ukoliko imate upalu mišića, dobro se istegnite i pripremite za penjanje do finalne dodirne tačke!

Dodirna tačka: obilazak drugog sprata af Klintinog „Hrama“

Sat, 09 Aug 2025 19:48:49 GMT

Dragi čitaoci, dobro došli nazad u „Hram“ švedske slikarke Hilme af Klint.
Ovu građevinu slikarka je zamislila kao veliku spiralnu „puževu kuću“ svojih radova. Krugovi Hrama nizali bi se u pet spratova, svaki manji od prethodnog. Predstavljali bi „put duhovnog razvoja čoveka – od telesnog do božanskog“. Za ovaj duhovni Hram stvorila je 193 rada, podeljenih u 10 serija, koji bi po tačnom rasporedu kružili do vrha.

„The Evolution“

Prošle nedelje obišli smo prvi stepen neverovatne af Klintine građevine, koji nas je proveo kroz faze odrastanja u fizičkom svetu. Danas se penjemo stepen više – materijalno ostavljamo u podzemlju i transformišemo se u duhovno. Serija slika pod nazivom "The Evolution“ predstavlja put duhovne evolucije čoveka.

Slika br. 7

Sedma slika ovog serijala uvlači nas u misterioznu tamu platna, kontrastiranu sa svetlim krilima centralne figure. Klint ponovo stavlja akcenat na mušku (žutu) i žensku (plavu) energiju koje se negde na sredini ukrštaju i stvaraju transmisiju energije. Ona se dalje uvija kroz crne vrtloge i pravi dve spirale koje ukazuju na razvoj. Natpis "evolutionen“ u centru slike definitivno je simbol koji na prvi pogled najviše privuče pažnju. Hilma, iako izuzetno apstraktna, ovde nam nedvosmisleno govori da se pred nama odvija duhovni razvoj. Odvija se evolucija. Ona nije samo fizička – za af Klint evolucija je prvenstveno duhovna; duboki unutrašnji proces stalnog rasta i razvoja. Takođe, moramo se osvrnuti na činjenicu da je af Klint verovala da "Visoki gospodari“, odnosno više sile, slikaju kroz nju. Ova slika je jasan izraz njene povezanosti sa nevidljivim i spiritualnim svetom.

Slika br. 13

Evolucija je na slici broj 13 složena i upakovana u more simbolike. Intrigantni slojevi geometrijskih oblika, figura i jarkih boja tačno su raspoređeni tako da sugerišu balans i razvoj. Hilma nam prikazuje da njeno viđenje evolucije nije samo biološki proces, već kompleksan put duhovnog razvoja van fizičkih granica. Vidimo jasan kontrast živopisnih boja naspram nežnijih pastelnih nijansi, koji ukazuje na harmonizaciju suprotstavljenih sila. Muško – žensko, svetlo – tama, materijalno i duhovno – suprotne sile koje, kada su u harmoniji, af Klint smatra ključnim za razvoj duše.

Slika br. 15

Vidimo centralnu figuru cveta sačinjenog od sedam simetričnih latica, na kojima se nalazi isti simbol slova "W“. Hilma u većini svojih radova koristi slova i reči koji, međutim, nisu deo nijednog fizičkog jezika, već predstavljaju „jezik duhova“. Slikarka je provela dobar deo života tumačeći ove simbole. Slovo "W“ protumačila je kao simbol muškarca, a slovo "U“ kao simbol žene. Slika broj 15 iz serije "The Evolution“ prikazuje cikličan oblik koji odražava Klintinu veru u cikluse koji vode univerzum. Većina njenih radova sadrži motive religijskog pokreta teozofije, u koji je i sama verovala. Teozofija uči da se čovekova duša stalno razvija i usavršava kroz različite faze i inkarnacije. Na slici, kroz spirale i geometrijske oblike, Hilma vizualno prikazuje ovaj proces stalnog rasta i unutrašnje transformacije. Cela ciklična struktura slike uvija se u "Fibonaccijevu spiralu“, koja ukazuje na večne promene i neprekidan razvoj i evoluciju.

"The Evolution“ samo je fragment ogromnog tela radova neverovatne Hilme af Klint. Kroz kruženje po drugom nivou „Hrama“, slikarka nam postavlja mnoga pitanja – od preispitivanja našeg dolaska do smisla daljeg putovanja. Usmerava nas da kopamo po svojoj duši kako bismo razumeli njene radove. Ovim spratom uvela nas je u ideje o višem duhovnom razvoju i spremila za sledeći nivo.
Do tada, ukoliko imate upalu mišića, dobro se istegnite i spremite za penjanje do finalne dodirne tačke!

Dodirna tačka: obilazak prvog sprata af Klintinog „Hrama“

Sat, 02 Aug 2025 19:11:17 GMT

Dragi čitaoci, dobro došli u „Hram“ švedske slikarke Hilme af Klint.
Ovu građevinu slikarka je zamislila kao veliku spiralnu „puževu kuću“ svojih radova. Krugovi hrama nizali bi se u pet spratova, svaki manji od prethodnog. Predstavljali bi put duhovnog razvoja čoveka – od telesnog do božanskog. Za ovaj duhovni hram stvorila je 193 rada, podeljena u 10 serija, koja bi po tačno utvrđenom rasporedu kružila do vrha.
Danas ćemo napraviti krug po prizemlju vrtloga af Klintinih neverovatnih radova.

Prvi nivo: „The Ten Largest“

Hilma af Klint u svojim dnevnicima tvrdi da je 1906. godine od takozvanih „Visokih Gospodara“ dobila naređenje da slika za „Hram“. Tada je već nekoliko godina bila članica „Petorke“ – grupe žena koje su se svakog petka okupljale i, inspirisane teozofijom, tokom seansi pokušavale da stupe u kontakt s višim, spiritualnim svetom.

„Slike su bile naslikane direktno kroz mene, bez ikakvih prethodnih skica, i sa velikom silinom. Nisam imala pojma šta bi te slike trebalo da prikazuju; ipak sam radila brzo i sigurno, ne promenivši nijedan jedini potez četkicom.“
– pisala je Hilma pri završetku serijala The Ten Largest (Deset najvećih) 1907. godine.

Deset slika, svaka oko dva metra u širinu i tri u visinu, predstavljaju životni ciklus čoveka – od rođenja do smrti. Ciklus je podeljen na četiri celine: „Detinjstvo“ (br. 1–2), „Mladost“ (br. 3–4), „Zrelost“ (br. 5–7) i „Starost“ (br. 8–10).

Slika: Detinjstvo, br. 1

Detinjstvo af Klint prikazuje šareno i neplanirano. Linije i oblici su slobodni i imaju svoj neobuzdani tok. Jasni su motivi cveća, koji sugerišu ljudsku integralnu povezanost s prirodom – iz nje se rađamo. U donjem desnom i levom uglu stoje dva para tačaka, žuta i plava. Slikarka je u dnevnicima beležila skice i misli koje su pratile proces stvaranja, a između ostalog objasnila je žutu boju kao mušku, a plavu kao žensku energiju. Ženska energija na platnu preovlađuje, ali centralni deo slike prikazuje dva simbola u krugu – plavi i žuti – koji su tankom linijom prirodno povezani.
Na posletku: zaigrane narandžaste spirale – simbol detinjstva kao kreativnog, neodređenog, slobodnog stanja.

Slika: Zrelost, br. 6

Zrelost donosi složeniju kompoziciju – oblici i simboli su na smislenijim mestima, stvarajući konkretniji sistem. Boje su svedenije i „ozbiljnije“. Oseća se pojava uloga, odgovornosti i ravnoteže. Iako potpuno apstraktna, Hilma af Klint nas intuitivno vodi kroz faze odrastanja – moramo joj se prepustiti.

Slika: Starost, br. 10

Poslednja slika ovog ciklusa nas, doslovno, priprema za kraj. Forma je ovde usaglašena i tačna – sve je na svom mestu. Tonovi su tamniji, gubi se dečja razigranost, međutim u oči nam upada centralno kockasto jezgro: četiri kocke u osnovnim bojama – crvena, plava i žuta.
Simbol starosti kao povratka osnovi, izvoru.
Na posletku: bled znak beskonačnosti, koji nam poručuje da se vratimo na prvu sliku – tamo ćemo se ponovo roditi.
Tako možemo kružiti po prizemlju „Hrama“ celog života – do beskonačnosti.

"The Ten Largest" je duhovni temelj Hilminog „Hrama“.
On predstavlja početak razumevanja energetskih faza ljudskog postojanja i priprema nas za sledeći sprat.

Do tada se, ukoliko imate upalu mišića, dobro istegnite – i spremite za penjanje do najviše dodirne tačke!

Dodirna tačka: prošlost plovi počasni krug

Sat, 26 Jul 2025 17:21:39 GMT

Godina je 1838. i šetate se obalom Temze. Zraci zalazećeg sunca plutaju po vodi. Mislite: "Kako dobar dan za šetnju". Zastanite. Čujete li to? Udaranje čelika o tišinu reke. Dubok, promukao huk parobrodske sirene. Pogledajte oblak čađavog dima koji kao da grebe plavo nebo. Sedite. Smestite se. Pred vama prošlost plovi svoj poslednji krug.
Photo:Smarthistory

Ukoliko pored vas sedi čovek koji kratkim potezima crta prizor pred vama, onda ste zbilja odabrali dobar dan za šetnju. To je engleski slikar Vilijam Tarner, koji trenutno pravi skicu za svoju najpoznatiju sliku. Kada je završi, 1839. godine nazvaće je “Poslednja plovidba Temerera”(“The fighting Temeraire”).

No, da bismo razumeli ovaj bitan trenutak kojem prisustvujemo, moramo se vratiti nekoliko godina unazad. Konkretnije, do 1805. godine i Bitke kod Trafalgara, kada je veličanstveni linijski brod "Temerira" pritekao u pomoć glavnom brodu admirala Nelsona, i obezbedio najčuveniju britansku pomorsku pobedu.
Nakon decenija službe i opisanog istorijskog podviga, brod "Temerira" je povučen iz upotrebe i pretvoren u plutajuće skladište. Do 1830. u potpunosti je izgubio na relevantnosti. Osam godina kasnije, tačno ovde na Temzi, mali brodski tegljač ga vuče do brodogradilišta gde će biti rastavljen i prodat.

Nekad veliki i slavan "Temerira", sada je prazna, zarđala ljuštura, koja plovi ka svom kraju. Međutim, na Tarnerovoj slici vidimo veličanstveni jedrenjak u punoj snazi i veličini. Naslikan svetlo i prozračno - kao duh slavne prošlosti Kraljevske mornarice. Njemu jasan kontrast je mali parni tegljač. Zadimljen, glasan i težak predstavlja budućnost koju je Industrijska revolucija donela. Simbolično jedan ovakav brodić budućnosti, teško za sobom vuče velelepnu englesku prošlost u nepovrat. Za Vilijama Turnera ovo je mnogo više od jednog broda koji odlazi da ga rastave i prodaju. Ova scena, tokom zalaska sunca, je jasan trenutak promene - kraja jedne zlatne epohe. Lični omaž Engleskoj, slavi naslikan ne kao olupina koja ide u smrt, već kao hrabri junak koji tiho plovi u istoriju.
Tarner ju je naslikao pred kraj svog života kao prikaz izvanrednog putovanja kroz koje je svet prošao tokom njegovog života. Rođen u doba jedrenjaka, preminuo u dobu parnih mašina. “Poslednja plovidba Temerera” je elegična razglednica opraštanja od svega poznatog i bliskog.

Tarner nam govori da u sledećoj šetnji zastanemo. Oslušnemo. Osvrnemo se oko sebe i zapitamo se: "U kakvu budućnost nas mali zagušljivi parobrod nosi?". Tačno tu - između njega i nas, nalazi se dodirna tačka.

Dodirna tačka: Klimtov večiti krug

Sat, 19 Jul 2025 15:16:17 GMT

Smrt i život. Večiti krug. Nit koja nas sve kao bića spaja- sudbina koju neminovno delimo. Ovo Ariadnino klupko kotrljalo se kroz razne epohe umetnosti i na početku 20. veka stiglo do Gustava Klimta. Sa odmršavanjem počeo je 1910. godine, kada je stvorio prvu verziju slike “Smrt i život”. Pet godina kasnije vraća mu se, sa osećajem da ga je raščivijao do pola. Nova, i finalna verzija slike nastala je 1916. godine. Velika. Šarena. Istinita.
Photo:Tijana Šakić

Slika je podeljena na dve jasne celine. Leva polovina platna rezervisana je za smrt. Visoka figura obavijena tamnim ogrtačem sa toljagom u ruci, jasna je personifikacija Klimtovog viđenja smrti. Mračna i tiha. Njena pojava nam je, već na prvi pogled očita, ali i poptuno prirodna. Krstovi na ogrtaču dodatno podcrtavaju kraj fizičkog života sa jasnom hrišćanskom simbolikom. Toljaga koju smrt drži može se tumačiti na različite načine. Predmet koji nas ne asocira nužno na oružje, ali jeste simbol autoriteta nad životom. Smrt je dakle pasivna, tiha, sveprisutna i čeka svoj prirodni red.
Desna polovina prikazuje arhitektonsku kulu od ljudskih tela ispreplitanih u zagrljaju. Vodopad života izvire sa majkom koja u naručju nosi bebu. Tu se stvara nova celina- trojstvo starenja, sačinjeno od novorođenčeta, devojke i starice. Klimt nas podseća na vreme koje uvek i sve jedno, prolazi. Pogled nam se uz tok ove reke priorodno spušta do srži onog zamršenog klupka: zagrljeni muškarac i žena. Ne vidimo im lica samo zajedništvo iz kojeg novi život nastaje. Zamršeno, komplikovano, a opet integralno i iskreno. Ljubav. Iako je muška figura svom težinom naslonjena na žensku, ona je nosi kao štit. Jing i jang.
I sa ove strane platna je tišina, ali spokojna jer su figure u bezbrižnom snu. Smrt je tu, svega nekoliko koraka pored. Umesto da se osećaju ugroženo figurom smrti, Klimtova ljudska bića je zanemaruju.
Dakle centralna figura slike je smrt? Beba? Baka? Ljubavnici? Ako pogledate malo bliže videćete da je umetnik vrhunski decentralizovao na obod “oblaka života”. Ona jedina ima otvorene oči i direktno je izložena figuri smrti. Iako bi po položaju tela imalo smisla da joj je pogled uperen oči u oči sa smrću, on je ipak nejasan. Kao u kakvom delirijumu i disocijaciji, prisustvo smrti ovu figuru puni životom. Vazduhom. Bojom. Prihvata je, i dopušta da joj da smisao. Gustav Klimt je kroz slikanje i odmršavanje večitog pitanja poente postojanja sam sebi tražio spokoj. Svega nekoliko godina posle završetka ovog remek dela iznenada je preminuo. Ostavivši nam ovu sliku da u njoj, i mi pronađemo sopstveni mir.

Klimt nam govori da sliku gledamo u celini. Onakvu kakva jeste- istinita. Kada se leva i desna polovina spoje, tu negde na polovini luka, nastaje dodirna tačka. Smrt i život. Večiti krug.

Dodirna tačka: Popodnevni šah-mat Žorža Seraa

Sat, 12 Jul 2025 12:47:40 GMT

Ako biste imali slobodno nedeljno popodne u Čikagu put bi vas prirodno odveo do Instituta umetnosti. Tamo biste skrenuli do Departmana za Slike i Skulpture Evrope, i na kraju završili u Galeriji 240. Ne biste morali mnogo da lutate jer bi vas pri prvom koraku šareno platno od dva metra prirodno zaledilo u vremenu i prostoru.
Jel ste li spremni za partiju šaha?
Photo: Art Institute Chicago
“Nedeljno popodne na ostrvu La Grande Žat”(1884-1886)(“Un dimanche après-midi à l’Île de la Grande Jatte”), je najpoznatiji rad francuskog slikara Žorža Seraa. Platno koje ide 2 metra u visinu i 3 metra u širinu može na prvi pogled biti “previše” za upiti. Moramo ga smestiti u veliki kontekstualni ram da nas ne bi potpuno zaledilo.
Žorž Sera rođen je u imućnoj buržoaskoj porodici u Parizu. Njegovi roditelji mogli su da finansiraju kvalitetno umetničko obrazovanje u Visokoj školi lepih umetnosti u Parizu.
“Neki kažu da vide poeziju u mojim slikama, ja samo vidim nauku”- je Seraova rečenica koja tačno uobličava njegov rad. Njegova impresija i naklonost prema nauci dovele su ga do istraživanja o optičkoj teoriji i psihologiji percepcije. U teorijama naučnika Ogdena Ruda i Ševrelja otkrivao je kako boje međusobno deluju na oko. Istraživanje ga je dovelo do razvića sopstvene slikarske tehnike “poentilizma”, koja sugeriše da ako u tačkastim potezima nanosimo komplementarne boje, jednu do druge, bez mešanja, nijanse će u oku posmatrača jače doći do izražaja. “Nedeljno popodne na ostrvu La Grande Žat” je najpoznatiji primer korišćenja poentilizma. Na prvi pogled slika je topla i boje nas otvoreno pozivaju na sunčanu obalu Sene. Međutim kada joj se malo približimo u njoj je potpuna tišina. Ne dopušta nam da u nju potpuno uđemo. Slika je zapravo zamrznuta. Figure buržoaskog naroda, kao na šahovskoj tabli tačno su poređane po parku, ali bez dinamike- potpuno statične. Ljudi su u gužvi, fizički bliski, ali duhovno potpuno razdvojeni.
Sera je bio povučen distanciran čovek, privatan život je čuvao iza zaključanih vrata.
Osećaj distanciranosti je toliko jako preneo na platno, da se oseti i sa druge strane. U vremenu je zaledio jedan sloj društva tokom industrijske revolucije- već krajem 19. veka Sera nam sugeriše da razvoj industrije donosi i raskol bliskosti među ljudima.
Opsednut tačnošću i detaljima, davao je sebi vremena za stvaranje. Za ovo delo trebalo mu je dve godine i preko 60 uljanih studija i crteža. Svakodnevno je upijao pejzaž obale Sene, i analizirao anatomiju ljudi u parku. Pažljivo je radio na kompoziciji slike, ona je gotovo matematički precizna. Elementi, od likova do senki, su “izračunati” i u tačnim geometrijskim ravnima. Detaljima je pogotovo posvećena pažnja, slika kao da nas priziva da joj se vratimo i svaki put otkrijemo nove skrivene simbole.
Naizgled jedno obično nedeljno popodne buržoazije koja je spolja uglađena i izglančana, ali sa detaljima koji otkrivaju sloj dekadencije i lažnog morala. Upečatljiva je figura žene koja pod jednu ruku šeta sa muškarcem, a u drugoj šeta majmuna. Simbol majmuna, pogotovo u umetnosti 19. veka, često ima seksualnu i subverzivnu simboliku: ovde se kontekst šetnje na povocu, može tumačiti kao simbol kontrolisanog nagona. Motiv prostitucije pronalazi se i u figuri žene koja na obali peca- kao metafora “pecanja” plena.
Tačno kada krenemo da se zamrzavamo zajedno sa Saraovim likovima, tačno tu na sredini slike pogled nam se sretne sa dva plava oka. Devojčica u beloj haljini koja bledo, nevino, neiskvareno stoji među skrivenim porocima i pravi direktan kontrast.
Gleda nas kao odraz u ogledalu i pita: “Da li ste i vi zaleđene figure koje samo popunjavaju pejzaž?”
Ovim šah-matom Sera je stvorio dodirnu tačku.

Kako napraviti zvezdanu kašu?

Sat, 05 Jul 2025 16:03:26 GMT

Da li ste znali da je moguće hraniti mesec zarobljen u kavezu? Samo vam treba toranj-odžak koji okretanjem poluge usisava zvezde koje se potom melju u mlinu. Vrlo jednostavan recept za zvezdanu kašu. Ako ste, iz već nekog razloga odgovorili na ovo pitanje u negaciji, uverite se sami:

Foto: Historia Arte

U umetničkom univerzumu španske slikarke Remedios Varo - sve je moguće. Mistična stvorenja, zvezdane kaše, ptice nastale iz violina i svetlosti. Spoj nespojivog - potpuna magija.
Slika “Papilla estelar” (Zvezdana kaša) na prvi pogled nas uvlači u svet toliko neobičan da se osećamo dezorijentisano. “Šta je Remedios htela da nam kaže?”
Za početak, moramo sliku kontekstualno uramiti. Varo je bila vodeća figura nadrealizma 20-tog veka, išla je u korak sa Dalijem, Man Rejom, Bendžamin Peretom. Odrasla je uz oca inženjera koji je podsticao njeno interesovanje za tehničke nacrte, nauku i mašinske konstrukcije. Sa druge strane upijala je književna dela, od Edgara Alana Poa, do stručnih područja filozofije i alhemije. Potpuno povezana sa spiritualnošću, univerzumom i magijom. Kada su se ta dva sveta, svet nauke i svet duhovnosti, u njoj sudarila, kao da su stvorili crnu rupu u koju nas njena dela uvlače.
Kada je izbio Španski građanski rat, bila je prisiljena da napusti zemlju i ode u Pariz - tadašnji centar nadrealizma. Egzil, osećaj nepripadnosti i čežnja za domom su motivi koji su popunjavali crnu rupu Remediosinog rada. Našla je pripadnost u nepripadanju i napravila svoj umetnički prostor od egzila.

“Papilla estelar”, naslikana 1958. godine, prikazuje nam ženu izolovanu u kuli u oblacima, koja pomoću mehanizma mlina iz univerzuma usisava zvezde, melje ih, i potom hrani mesec u kavezu. Motivi izolovanosti i egzila jasno se osete - kula je sama po sebi arhetipski simbol izolovanosti, ali i unutrašnjeg introspektivnog svetilišta. Mesec u kavezu asocira nas na zatvorenu pticu- simbol duše i slobode. Ipak, mašina ne deluje kao hladni produkt industrijalizacije, već deluje magično. Povezuje duhovno i materijalno u simbiozu.
Žena, iako izolovana, hrani mesec “zvezdanom kašom”. Remedios nam sugeriše da se duša može hraniti inspiracijom koja dolazi iz unutrašnjeg sveta, iz spiritualnog, a ne fizičkog ili društvenog. Priča nam kako, čak i u egzilu i izolovanosti imamo u sebi univerzum iz kojeg moramo hraniti našu mesec-dušu. Iz unutrašnje crne rupe izvući stvaralačku snagu i smisao.

Remedios Varo uprkos svemu uspeva da nahrani svoj duh, a što više gledamo u “Papilla Estellar” uspeva da hrani i naš.
Osetite li to?
Upravo se stvorila dodirna tačka.

Kako su muzičari postali glas studentske borbe - Kultura u otporu

Thu, 03 Apr 2025 16:02:53 GMT

Više od četiri meseca, studentski protesti protiv sistemske korupcije i nefunkcionalnih institucija tresu Srbiju.

Ovi protesti su dobili podršku različitih društvenih grupa, uključujući profesore, umetnike, advokate i sindikate. Iz sveta umetnosti, studenti su dobili snažnog saveznika - muzičare.

Od orkestra Srpskog narodnog pozorišta u blokadi, preko studentskih horova, pa do nezavisnih umetnika koji su svojim glasovima i instrumentima postali deo borbe, jasno je da kultura ne može da se posmatra izolovano od društvenih dešavanja.

Zvuk otpora: Orkestar SNP u blokadi

Kada su članovi orkestra Srpskog narodnog pozorišta stali uz studente, nije to bio samo simboličan gest – bio je to jasan stav da, kako kažu, kultura ne može da se razvija i održava u atmosferi represije.

"Moramo se pridružiti borbi. Kao radnici u kulturi, osećamo potrebu da na ovaj način – obustavom rada – pružimo podršku studentima svih univerziteta u Srbiji u njihovoj borbi za pravednije, sigurnije i kulturnije društvo", navodi se u saopštenju Orkestra.

Umetnici u pozorištima mesecima su izloženi uvredama i degradaciji. Orkestar Srpskog narodnog pozorišta je hrabro istupio i istakao da "mahanje crvenim rukavicama, kao podrška studentima više nije dovoljno".

Pružajući podršku studentskim zahtevima, članovi orkestra su predstavili i nekoliko tačaka vezanih za kulturu:

1. Vraćanje svih obrisanih umetničkih radnih mesta na nivo sistematizacije radnih mesta SNP-a od 9. aprila 2012. godine.

2. Izrada novog kataloga radnih mesta, uz obavezno učešće stručnih lica iz svake umetničke institucije, u skladu sa specifičnostima svake umetničke oblasti, kako bi se osigurala pravična raspodela radnih pozicija.

3. Izrada potpuno nove Uredbe, uz aktivno učešće stručnih lica iz svih umetničkih institucija, stručno, odgovorno i transparentno planiranje i izrada, uz poseban fokus na specifičnosti umetničkog rada.

4. Jasno razdvajanje nosilaca umetničke delatnosti i ostalih zaposlenih u Uredbi, po uzoru na sektor prosvete i zdravstva, kako bi se precizno definisala uloga i status umetničkog kadra.

5. Donošenje Zakona o pozorištu, uz učešće svih pozorišta i aktivnu saradnju sa zaposlenim umetnicima.

Ovaj protest je i, tvrde mnogi iz sveta umetnosti, borba za budućnost kulture u Srbiji. Umetnici koji su se pridružili blokadama brane svoje profesije, ali i ideju da umetnost, obrazovanje i kultura moraju da imaju mesto koje im pripada u društvu. Kao deo institucije sa dugom tradicijom, orkestar Srpskog narodnog pozorišta jasno stavlja do znanja da će ostati dosledni u odbrani kulturnog nasleđa i vrednosti koje ono nosi. Umetnici pokazuju da "kultura ne više ne može da ćuti".

Snaga Blokadnog hora

Među najinspirativnijim inicijativama koje su proizašle iz studentskih protesta istakao se novosadski “Blokadni hor” – spontano okupljena grupa studenata i građana koji kroz pesmu izražavaju, navode, svoj bunt, solidarnost i zajedništvo. Ovaj hor postao je simbol protesta, kao i slike društva zasnovanog na međusobnoj podršci i saradnji.

Foto: Tijana Doroški/Odjek

Njihov repertoar obuhvata pesme koje odražavaju duh borbe i nade u očima građana koji učestvuju u trenutnim protestima. Uglavnom je nacionalan i patriotski, a nezaobilazna su izvođenja himne “Bože pravde“, kao i pesama “Vostani Serbije” i “Tamo daleko”.

Kroz svoje nastupe na protestima, “Blokadni hor” pruža glas otporu i podseća na vrednosti koje bi, po njima, trebalo da oblikuju društvo – jednakost, solidarnost i zajedničku borbu za bolje sutra.

Kultura nije neutralna

Ovi protesti su dokazali, u očima mnogih umetnika, da kultura ne može da bude pasivna i odvojena od društvenih tokova.

Umetnici su još jednom dali svoj odgovor na trenutna dešavanja. Muzičari i radnici u kulturi koji su se priključili studentima pokazali su da je umetnost moćno sredstvo borbe i promene. Njihove pesme, zvuci instrumenata i scenski nastupi postali su deo šireg otpora i jedan od zaštitnih znakova ovih protesta.

Muzika, teatar i umetnost danas dotiču ono što mnogi iz sveta kulture vide kao nešto što nijedna represija ne može ugušiti - ljudsku svest i savest.

„Blokhaus“: Kada umetnost artikuliše kolektivna osećanja pre nas samih

Fri, 28 Mar 2025 10:11:00 GMT

„Umetnost, odnosno, kultura kao takva, izuzetan je provodnik kolektivne svesti u momentu kada se velikom brzinom dešava mnogo stvari i kada nemamo vremena da sami sa sobom sednemo i artikulišemo svoje misli – samim tim, umetnost je spontana i ona sama u naše ime artikuliše ono što osećamo. Komunicira sa javnošću, sa ljudima, sa publikom na jedan kreativan način time što je neposredna i subjektivna“ – ovako izložbu sumira student Akademije umetnosti, jedan od organizatora.

Izložba studenata i srednjoškolaca pod nazivom „Blokhaus“ otvorena je juče, 27. marta. Publika je imala priliku da pogleda dela i program koji su mladi stvorili u poslednja četiri meseca, inspirisani aktuelnim protestima i blokadama.

Foto: Tijana Doroški

Ovo izlaganje krasi raznolikost po pitanju oblika umetničkog izražavanja, pa tako i samog prostora. Prva postavka nalazi se u Šok zadruzi, druga u Galeriji SULUV, a treća, i najveća, u prostoru Galerije Akademije umetnosti na Bulevaru Mihajla Pupina.

Upravo su studenti novosadske Akademije umetnosti inicirali stvaranje ovakvog događaja, ali poziv su proširili širom Univerziteta, a priključile su se i buduće kolege u programu su učestvovali i učenici Baletske škole plesnim performansom, a učenici umetničke škole „Bogdan Šuput“ doprineli su u stvaranju postavke, što čini ovu izložbu dodatno inkluzivnom:

„Mi smo ovu izložbu organizovali sa ciljem da mladima pružimo platformu, alatke i sredstva za realizaciju svojih umetničkih projekata koji su inspirisani blokadom i protestima zato što se svaki veliki pokret, svaka velika promena u kolektivnoj svesti prikazuje u umetnosti i ljudi u to vreme zaista postaju kreativniji, imaju potrebu da svoja osećanja na taj način prikažu i sa njima izađu u javnost“, objašnjava naš sagovornik.

Foto: Tijana Doroški

Student iz organizacije naročito podvlači da je razlog za proširenjem postavke upravo zajedništvo i zajednički pokretač, a ne pojedinačna promocija:

„Ova izložba se ne fokusira na estetski kvalitet rada i koncept koliko na kolektivizam i baš zato svi treba da učestvuju i doprinesu ako osećaju potrebu. Izložba je anonimna upravo zbog toga što se radi o jednom kolektivnom glasu.“

Važno je spomenuti da nisu prisutne bile isključivo tradicionalne forme likovne umetnosti i fotografije, već da je u pitanju bio i jedan nadasve audio-vizuelni doživljaj.

Kako „bockanje" postaje umetnost? - Iskustva iz sveta tetoviranja

Tue, 25 Feb 2025 17:30:03 GMT

Tetoviranje je davno prestalo da bude aktivnost rezervisana samo za profesionalce koji su prošli dugotrajne obuke i posvetili ponekad i godine šegrtskom radu u studijima.

Oprema za tetoviranje je već godinama dostupna na velikom broju sajtova i od nje nas deli samo nekoliko klikova, a deluje da nailazi novi porast u ovom hobiju sa širenjem sajtova kao što je "Temu", gde za veoma malo novca možemo da nabavimo sve što nam je potrebno da započnemo ovaj hobi.

Naravno, postoji nekoliko razloga zašto profesionalce iz ove branše ne raduje ovakva dostupnost, a ne tiču se svi porasta konkurencije na tržištu. Glavne brige koje nastaju sa ovakvim "uradi sam" projektima su bezbednost i kvalitet završenog proizvoda, koji osoba suštinski nosi sa sobom do kraja života.

Kako bolje razumeti ovaj fenomen, ako ne kroz razgovor sa nekim ko je nedavno prošao kroz čitav ovaj proces, od spavaće sobe, pa sve do profesionalnog studija?

Sara iz poznatog novosadskog studija "Tension" je odlučila da podeli svoje iskustvo u razgovoru sa Odjekom.

"Počela sam da se bavim tetoviranjem pre tri godine. Prosto, dobila sam tu ideju i sledeći dan poručila najjeftiniju opremu koju sam našla na "KupujemProdajem". Prve dve tetovaže, za vežbu, uradila sam na narandži, ali sam ubrzo shvatila da mi to ne pomaže i onda sam krenula da vežbam na sebi. Ubrzo nakon toga sam mogla da se oprobam na svojim prijateljima koji su bili spremni da mi to dopuste, čak i nakon što ih upozorim da tetovaže možda neće ispasti najbolje. Neke su iz prve ispale dobro, a neke sam kasnije morala da popravljam.“

Naime, ovakva iskustva su prilično česta. Brza internet pretraga većinu dovede do odgovora da su za vežbu preporučene voćke, i da kora narandže i banane imaju neka svojstva slična ljudskoj koži, a da je sledeći korak lažna koža koja može da se kupi u specijalizovanim radnjama. Ovaj drugi korak često bude preskočen, kvalitetna lažna koža nije jeftina, a čak ni ona najbolja nije idealno rešenje i većina profesionalaca tvrdi da bez oprobavanja na pravoj koži ne može puno da se odmakne u procesu učenja.

Foto: Pixabay

"Nekoliko ljudi me je bodrilo i tvrdilo da bih zaista mogla ovime da se bavim. Nakon što sam se preselila u Novi Sad krenula sam da se raspitujem za obuke u studijima koji bi kasnije mogli da mi ponude i radno mesto. Naišla sam na "Tension" i to je bio studio u kom sam se odmah pronašla, čak mi je i izgled samog prostora odgovarao. Došla sam sa puno predznanja pošto sam već neko vreme radila sama, a i pre toga sam umela da crtam. Ubrzo su me u studiju naučili neke stvari za koje bi mi trebalo puno vremena da ih sama savladam. I sad kad radim mi znači da sam okružena ljudima koji puno znaju i mogu da mi pomognu u bilo kom momentu, što je definitivno bolje nego kad bih sama radila. Podjednako mi znače i njihove kritike i pohvale.“

Iako je moguće postati samouk tattoo umetnik, bez mentorstva profesionalca sa puno iskustva, put do uspeha ume da bude naporan i dug. Činjenica je da zaista korisni saveti vezani za tetoviranje nisu nešto što je tako lako naći na internetu, pre svega jer stručnjacima ne ide u korist da ih dele.

Da li zato što žele da sačuvaju svoj položaj na tržištu, ili zato što im savest ne da da šire informacije i samim tim podstiču ljude da često veoma nebezbedno krenu da se bave ovim zanatom, ostaje dilema ali saveta svakako nije mnogo.

Pored očiglednog rizika - loših tetovaža, postoje i infekcije, kao i ožiljci i druge trajne povrede koje pre svega učine da je tetovažu nemoguće uspešno prekriti ili ukloniti.

Još jedan problem koji je skorijeg datuma je kvalitet opreme koja se koristi.

Na sajtu "Temu" i sličnim onlajn prodavnicama moguće je kupiti setove koji uključuju sav pribor koji je potreban: mašinicu, igle i boju za tetoviranje, i to sve za manje od 4000 dinara.

U svetu profesionalne opreme ovakve setove generalno nije moguće kupiti, već se svaki element pojedinačno bira, a sama mašinica srednjeg ranga košta najmanje tri puta više od ovakvog seta sa sajta "Temu".

Veoma očigledan razlog za ovo je manjak kvaliteta - ovakvi masovno proizvedeni setovi ne podležu strogim proverama kvaliteta koje postoje pre svega radi bezbednosti. Kod profesionalne opreme, svaki deo u studio stiže kompletno sterilan, poput medicinske opreme, a garanciju za to pružaju odgovorni proizvođači.

Možemo biti sigurni da po ceni koju plaćamo nepoznatom proizvođaču na sajtu "Temu" taj nivo kontrole nije sproveden.

Za najrazličitije proizvode sa tog sajta je u prošlosti dokazano da su toksični, nekad i do te mere da kupcima ostave trajne posledice po zdravlje. Specifičnost proizvoda za tetoviranje jeste što oni ulaze pod kožu, te sve štetne materije koje se tu mogu naći idu direktno u krvotok.

"Što se tiče higijene, u početku nije bila na zavidnom nivou. Prvobitno sam tetovirala prijatelje na kućnim žurkama, ponekad čak i bez rukavica. Na svu sreću, niko nije imao nikakvih problema. Sad kad radim u studiju svi poštujemo iste procedure, sve se detaljno dezinfikuje. Naravno, nakon samog tetoviranja sve zavisi od klijenta, pošto je jako velik deo procesa zarastanja nega nakon samog tetoviranja. Što se tiče tehničkih elemenata, moja početna mašinica nije bila loša, ali kad sam došla u studio dobila sam moderniju i profesionalniju. Dosta su mi pomagali oko nekih tehničkih stvari koje nisam znala kad sam sama radila, a bilo je i pojedinosti koje sam sama istraživala preko interneta i dok sam sama radila. Mislim da sam malo brže napredovala od nekih kolega, prosto jer sam imala malo prethodnog iskustva, a i puno volje.“

Deluje da su baš ovo aspekti u kojima rad u studiju ume da bude presudan, pošto su specifične procedure i tehnike često dobro čuvane tajne.

Iako živimo u vremenu u kom za sve postoji neka vrsta uputstava na internetu, praćenje istih ne može da se poredi sa znanjem koje se stiče u direktnom kontaktu sa profesionalcima, koji pored instrukcija, mogu da daju i konstruktivnu kritiku, pre svega jer su sposobni da uoče detalje koji mogu da promaknu početničkom oku.

Jedno je neminovno, a to je da se ova industrija menja. Mišljenja o prirodi promena su podeljena, ali kad posmatramo razvitak većine umetničkih delatnosti, možemo primetiti da slično izgledaju.

Tetoviranje, kao i muzika, kao i likovne umetnosti, započele su toliko davno da se mogu smatrati suštinskim delom ljudske prirode.

Nakon toga, nailazi momenat kad ih elite preuzmu za sebe i donose odluke o tome kome je dozvoljeno da u njima učestvuje.

Poslednja faza je oslobađanje, kad vid umetničkog izražaja ponovo postaje dostupan svima koji žele da stvaraju.

Studentska solidarnost nema granice

Fri, 29 Nov 2024 19:07:46 GMT

U okviru devetog izdanja Festivala studentskog pozorišta otvorena je danas izložba fotografija sa prošlogodišnje manifestacije u Galeriji Akademije umetnosti. Izložbu fotografija realizovala je prof. dr Dubravka Lazić sa studentima fotografije. Ona se zahvalila svim prisutnim entuzijastima što su došli da pogledaju izložbu i istakla da nije ni znala da li će do samog čina otvaranja doći zbog svih dešavanja i solidarnosti sa studentima Akademije umetnosti u Beogradu, koji su učestvovali na prošlogodišnjem festivalu.

“Drago mi je da tako neka vrsta studentske solidarnosti postoji iz nekog razmišljanja koje nema granice, nekako mi je srce puno kad s te strane posmatram ovu stvar.”

Podsetimo, studenti Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu danas su odali počast stradalima u tragediji i zaustavili saobraćaj na Bulevaru umetnosti na 15 minuta, a studenti Akademije u Novom Sadu su blokirali sve tri zgrade u znak solidarnosti sa kolegama.

Ovo je jedna predivna manifestacija koja postoji zbog studenata, kako ističe prof dr. Dubravka Lazić, primer je kako neka vrsta dobre komunikacije, saradnje i solidarnosti među njima postoji. Zajedno sa njom izložbu je otvorila dr Ljubica Ristovski koja vodi projekat već duži niz godina.

Studenti fotografije prate festival od 2021. godine, a ova umetnička dela prikazala su pozorišna dostignuća predstava nastalih na umetničkim visokoškolskim obrazovnim institucijama iz Novog Sada, Zagreba, Cetinja, Ljubljane i Banjske Bistrice. Svaka fotografija ima svoju duboku priču, emotivnu snagu i estetiku samih izvedbi. Zabeležini su trenuci glumačkih perfomansi, ekspresivne scene i atmosfere prostora, čime omogućavaju posetiocima da dožive čari pozorišta.

Neke od fascinatnih fotogafija jesu sa predstave “Zločin na kozjem ostrvu” koju su izvodili umetnici iz Ljubljane, fotografisala ih je Tijana Borbelj. Na jednoj od fotografija glumica sedi na ogoljenoj sceni, okružena prazninom koja sve govori. Iznad nje je balon koji pruža nadu ili sećanja, a senke se poigravaju sa granicama stvarnosti. Sledeća fotografija je beg, koji predstavlja poeziju, glumici se vijori haljina predstavljajući vezu između nežnosti i snage, ona beži u nepoznato. Obe fotografije predstavljaju krhkost na sceni, koju posmatrači mogu protumačiti na različite načine.

Među malobrojnim posetiocima, prisustvovali su i studenti fotografije koji su fotografisali večerašnji događaj, kako Dubravka ističe, nadaju se da će biti predstavljene na istom postolju sledeće godine.

"Undisputed" - Neosporno inovativno boksersko iskustvo

Wed, 20 Nov 2024 16:35:13 GMT

Iako smo svedoci toga da u poslednjih nekoliko godina, usudio bih se reći čak i decenija, ovaj nekada veoma popularan i slavan "džentlmenski“ sport, boks, nije uspevao da dostigne svoj pun sjaj i širu zastupljenost, pre svega među mlađom populacijom, čini se da ipak postepeno dolazi kraj teškim vremenima.

Činjenica je da ne može sve "preko noći“ i da je potreban određeni vremenski period kako bi se profesionalni boks vratio tamo gde je nekada bio, budući da u današnje vreme, makar za sada, najveću pažnju u svetu boksa i njegovih ljubitelja privlače egzibicioni mečevi ljudi koji se direktno ne bave ovim sportom, ili povratkom nekadašnjih legendi ovog sporta koji su spremni da i na taj način podstaknu porast popularnosti.

Međutim, sasvim očekivan i logičan način promovisanja boksa, pre svega među mlađom publikom, jeste pojavljivanje novih video igara sa tematikom boksa. Više od deset godina je prošlo od kada je poslednji put izašla video igra koja je isključivo bila fokusirana na boks. Bila je to sada već čuvena igra "Fight Night Champion“ koju je izradio gejming studio "EA Sports“. Ljubitelje boksa, kao i video igara generalno, pozitivno je iznenadila vest da je u gejming svet početkom oktobra meseca ove godine lansirana nova video igra pod nazivom "Undisputed“, koja je bazirana isključivo na boksu bez ikakvih drugih borilačkih veština.

Stiče se utisak da su mnogi bili skeptični po pitanju toga kakva će igra zapravo biti, budući da je na njoj radio novootvoreni britanski gejming studio "Steel City Interactive“, koji je u čitavoj priči izgledao kao potpuni autsajder i novajlija u svetu gejminga koji za cilj ima da sasvojom igrom bude konkurent mnogo većim igrama i studijima od sebe, kao što su igra "UFC“ od developera "EA Games“ ili igra "WWE“ od developera "2K Games“.

Foto: Freepik

Ono što se može primetiti na prvi pogled u ovoj igri jeste svakako grafika. Budući da se radi o novom gejming studiju kojem je ovo prva igra, ne može se mnogo toga zameriti. Grafika je sasvim zadovoljavajuća ako uzmemo u obzir da su očekivanja oko same igre bila dosta niska. Bilo da se radi o detaljima boraca koje imate u ponudi ili arenama u kojima se borite, sve to izgleda na oko lepo odrađeno, što naravno ne znači da ne može bolje. Developeri su se posebno potrudili da lica boraca, kao i njihove figure, budu predstavljeni onakvim kakvim zaista jesu i u stvarnosti. Treba istaći takođe da je sistem oštećenja boraca u borbama dobro odrađen, naročito kada se radi o posekotinama ili modricama, vidljivo su izraženi znoj i zamor na licima boraca što je za pohvalu. Moglo bi se reći da grafika ove igre dosta varira, u nekim slučajevima izleda fenomenalno i atraktivno, dok u nekim situacijama i scenama izgleda kao da je potpuno traljavo i jeftino odrađeno. Suštinski, sasvim solidna grafika
upotpunjena odličnim zvukom ambijenta u kojem se odvija meč garantuju ugođaj igrača.

Sama igra poseduje nekoliko modova. Za početak tu su obični boks mečevi u kojima mogu da se koriste aktuelne bokserke i bokseri, takođe prisutan je i klasik mod koji daje mogućnost igranja sa nekim bivšim legendarnim bokserima. Čini se da je najviše pažnje privukao karijera mod, koji igraču daje mogućnost da napravi samog sebe i da se takmiči u raznim kategorijama i takmičenjima. Treba istaći da je ovaj mod odrađen besprekorno, u ponudi je da igrač može da podesi i prilagodi apsolutno svaku sitnicu na sebi, svaki deo mišića, tetovaže, stil igranja.

Kada govorimo o kontrolama same igre, moze se zaključiti da je upravo ovaj segment igre taj koji je doneo najviše inovacija u poređenju sa nekim drugim borilačkim igrama koje se nalaze na tržištu. Da se primetiti da ovo nije jedna od onih igara u kojima ćete pritiskati svako moguće dugme sa ciljem da zadate udarac protivniku. Igra je osmišljena tako da u sebi sadrži naporne i taktičke segmente koji su od izuzetnog značaja. Pozicioniranje i kretanje borca u ringu je takođe veoma bitno, i samim tim strpljenje igrača je neophodno kako bi u datom trenutku zadao odgovarajući udarac.

Treba takođe istaći da su se autori ove igre potrudili da na jednom mestu okupe celokupnu boksersku scenu tako što su uspeli da obezbede licence za veliku većinu bokserskih organizacija poput WBC, WBO, Ring i IBF. Igrači tako dobijaju mogućnost da se takmiče za titule svih bokserskih promocija i da na taj način postanu "Undisputed“ – kao što i sam naziv igre kaže, neprikosnoveni šampion. Pored toga, u igri postoji 70 licenciranih bokserki i boksera podeljenih po raznim kategorijama, što jasno stavlja do znanja da su se ljudi zaduženi za ovu igru potrudili da igra bude gotovo kompletna.

Uzimajući sve rečeno u obzir, može se zaključiti da je ova igra pravo osveženje u svetu gejminga. Generalni utisak jeste takav da se primeti da su na ovoj igri radili ljudi koji su veliki zaljubljenici u boks, odakle se i stvorila potreba da se nakon više od decenije pojavi igra koja je orijentisana samo na ovaj sport. Naravno igra ima i vrlina i mana, što je potpuno očekivano za ovakav novi gejming studio kao što je "Steel City Interactive“. Budući da je igra još uvek "sveža“, za očekivati je da u narednom periodu developeri izbace poboljšanja i ispravke u samoj igri. Ostaje nam da vidimo da li će ova igra biti jedan novi začetnik franšize bokserskih igara u svetu gejminga u godinama pred nama.

Balans tradicije i promene: Studenti Fakulteta primenjenih umetnosti o novom izložbenom prostoru

Sun, 26 May 2024 13:11:24 GMT

Fakultet primenjenih umetnosti ove godine je zvanično prekinuo saradnju sa Muzejem primenjenih umetnosti, koji je prethodnih godina bio glavni izložbeni prostor maturskih izložba Fakulteta primenjenih umetnosti. Sada je taj prostor zamenjem Bioskopom Balkan, gde će se ovaj tip izložbi ubuduće održavati.Ovaj potez izazvao je različite reakcije među studentima, od kojih mnogi smatraju da Bioskop Balkan ne može adekvatno zameniti muzej kao izložbeni prostor.

Foto: Andreja Stanković

Posebno su zabrinuti studenti sa manje konvencionalnim smerovima, čiji radovi često zahtevaju specifične uslove izlaganja koje muzej pruža, pa smo ovom prilikom, razgovarali sa studentkinjama sa odseka keramike. Studentkinja ovog smera Ivana Pražić, smatra da je za specifičnu disciplinu poput keramike za izlaganje potreban prostor poput muzeja.

„Ne mogu da kažem da je moja čitava klasa nezadovoljna, ali mislim da bi nam bilo draže da smo u Muzeju jer to ipak ima neku istorijsku vrednost pa je samim tim logičnije održati izložbu na takvom mestu. Keramika je sama po sebi odličan vid izražavanja u možda nekom nekonvencionalnom tretmanu, onana jedan inovativan način razvija mnoge umetničke discipline pa tu i postoji taj određeni vid izražavanja u različitim dimenzijama i materijalima. Zato i smatram da je Muzej Primenjenih umetnosti bolji prostor za ovakav tip radova.“

Foto: Ivana Pražić

Ipak, iako neće imati prilike da svoje radove ove godine izlažu u muzej, profesorka Fakluteta primenjenih umetnosti Jasmina Pejičić izuetno je ponosna na rad svojih studenata.

„Prilično sam zadovoljna radom svojih studenata, Trudim se da oslobode um i izađu iz klasike dizajna, da ostave svoj neki lični pečat, i da to ipak bude malo unikatnije, da ne bude ta klasična rotaciona forma koja se forsira u svetu keramičkog dizajna. Razvili su se i to baš dobro, trudim se da zajedno izvedemo sve njihove ideje i sprovedemo u realnost, desi se čudo kad tako talentovane ljude ne ograničavamo nekim, da kažemo nebitnim pravilima, već im damo slobodu i pružimo maksimalnu podršku.“

Kako je keramika često potcenjena kao umetnička forma i mali broj ljudi je upoznato sa keramikom kao oblikom umetnosti, izlaganje radova u muzejskom prostoru omogućavao je širu vidljivost i bolje razumevanje keramike kao umetničke discipline. Studentkinja keramike Andreja Stanković, misli da je izlaganje u muzeju kako za keramiku, tako i za ostale smerove služilo kao jedan vid promocije ovih umetničkih disciplina.

„Svrha muzeja je da izlaže umetničke radove, a Bioskop Balkan nije adekvatan za izložbu mladih studenata koji treba da prezentuju sebe.Mislim da je ovo baš velika greška i Muzeja primenjenih umetnosti i našeg fakulteta. Izlaganje u muzeju bi služilo i kao promocija keramike i svih drugih odseka, a izložba u muzeju je sama po sebi jedna velika privilegija i početna tačka za svakog umetnika da prezentuje sebe kroz svoj rad.“

Foto: Andreja Stanković

Iako Bioskop Balkan ima svoju istorijsku vrednostali to ne znači nužno da je prostor optimalan za izlaganje umetničkih dela. Studentkinja Jana Božović smatra da ne obezbeđuje istu vrstu prostora za izlaganje umetničkih dela na način na koji to omogućava muzej.

„Muzej je ipak bolje mesto za izalaganje zato što je to ipak najbliža ustanova našem fakultetu , on bi trebalo da da prostor studentima kao što je to bilo i ranijih godina i mislim da je to jedan savršen start za malde umetnike nakon što diplomiraju da zapravo imaju svoju prvu veliku izložbu u muzeju. Iako prostor Bioskopa Balkan savršen i ima jako lepu atmosferu i zahteva tu neku atfmosferu radova da bi zapravo bili kompatibilni i za razilku od muzeja nije neutralan prostor. On je ipak kompatibilniji za raznovrsnost studentskih radova, jer to su ipak različiti radovi, različiti odgovori na različite teme, različiti stilovi različitih umetnika.“

Bez obzira na razlike u mišljenjima, studenti Fakulteta primenjenih umetnosti nastavljaju sa radom na svojim projektima, pripremajući se za nadolazeću matursku izložbu u novom prostoru.

(Pri)stani na pritisak - počinje 19. FIST

Fri, 17 May 2024 11:44:28 GMT

Festival internacionalnog studentskog teatra (FIST) u organizaciji studenata i studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti održaće se po devetnaesti put od 20. do 25. maja u Beogradu. Pod sloganom „(Pri)stani na pritisak“, ovogodišnje izdanje festivala se bavi različitim vrstama pritiska sa kojima se mladi suočavaju danas, a upravo je to i tema gostujućih predstava akademija iz Poljske, Grčke, Hrvatske i Bugarske.

Tim 19. Festivala internacionalnog studentskog teatra (FIST) svojom temom ukazuje na to da je pritisak postao simbol savremenog društva i pozicije mladog čoveka u njemu, ali i da je na pojedincu kako će se sa pritiskom nositi - prihvatanjem ili odlučnim stajanjem na put.

Foto: FIST

„Živeti u svojim dvadesetim godinama znači nesnađenost, izgubljenost, prepuštenost. Prepuštenost slučaju, sebi, drugima, očekivanjima, bolu, sreći, životu. Živeti u dvadesetim godinama znači praviti greške, ispravljati ih, ljutiti se, voleti, imati visok standard, pokazati sebe, sakriti sebe, zaštititi sebe. Živeti u dvadesetim godinama znači da vreme teče, a mi imamo osećaj da stojimo. Vreme teče i ono neće stati, a od pritiska nam zuji u ušima“, poručuju organizatori 19. FIST-a.

Temu pritiska će iz različitih perspektiva obraditi pet gostujućih trupa eminentnih evropskih pozorišnih akademija iz Poljske, Bugarske, Hrvatske i Grčke, koje čine glavni, takmičarski program festivala. Devetnaesti po redu FIST će 20. maja sa početkom u 19:30 časova otvoriti predstava „U samoći pamučnih polja“ Nacionalne akademije dramskih umetnosti iz Varšave, koja se bavi izazovima ostvarivanja iskrenih međuljudskih odnosa u savremenom društvu, dok predstave drugih akademija pokreću teme poput nezaposlenosti mladih, odnosa kapitalizma prema umetničkom stvaranju i položaja kvir zajednice.

Foto: FIST

Festival će 25. maja u Novom Bioskopu Zvezda zatvoriti FIST produkcija, koju ove godine potpisuje studentkinja Teona Milićević. Pod nazivom „Pritisak“, a u režiji Nemanje Mijovića, ova audio-vizuelna dramska instalacija nastoji da stimuliše čovekova čula, predstavljajući pritisak u njegovim mnogobrojnim formama.

Pred samo otvaranje festivala, 20. maja u 18 časova, u saradnji sa Hemofarm fondacijom biće organizovana tribina „Na kafi sa psihologom“, posvećena upravo pritiscima sa kojima se suočavaju mladi u svojim dvadesetim godinama, a jedan od govornika biće glumac Ognjen Mićović.

Foto: FIST

Prateći program čini i intenzivno, trodnevno usavršavanje za buduće pozorišne producente „In case of emergency break glass and call a producer“, sačinjeno iz radionica i panela čiji su predavači i govornici uspešni pojedinci iz sveta umetnosti, ali i korporativnog sektora.

Ovogodišnje izdanje festivala specifično je i po organizaciji celokupnog programa u prostorima alternativne umetničke scene, ukljućujući Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić, Bitef teatar, Elektropionir, Hartefakt Kuću, Novi Bioskop Zvezda i Novu Iskru. Za devetnaest godina postojanja, FIST će po prvi put imati svoj festivalski centar - u periodu trajanja festivala, umetnička galerija i kafe-bar Polet u Cetinjskoj 15 biće mesto susreta i off-programa.

Ulaz na sve programe 19. Festivala internacionalnog studentskog teatra je besplatan.

Devetnaesti po redu FIST podržan je od strane Ambasade Republike Grčke u Beogradu, Ambasade Republikr Poljske u Beogradu i Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR).

Više informacija o celokupnom programu ovogodišnjeg izdanja festivala može se pronaći na zvaničnom veb-sajtu festivala, Instagram i Tiktok nalozima festivala.