m_Kultura_knjiga

Rade Šupić: "Imati jasan stav znači biti stvaralac"

Tue, 28 Apr 2026 12:21:13 GMT

Mladi pesnik Rade Šupić već svojom prvom zbirkom pokazuje zavidnu zrelost i jasno profilisan poetski izraz. Povodom njegove knjige „Po instrukcijama umrlih“, imao sam priliku da sa autorom razgovaram i kroz intervju dodatno sagledam tematske i estetske okvire njegovog stvaralaštva.

Ova zbirka otvara prostor za promišljanje o identitetu, prolaznosti i odnosu prema nasleđu, pri čemu se izdvaja autentičan i introspektivan pristup. Upravo spoj ličnog i univerzalnog čini njegov pesnički glas relevantnim i vrednim pažnje.

Šta stoji iza naslova „Po instrukcijama umrlih“?

Oduvek sam imao neku potrebu da naglasim život uprkos neminovnoj smrti, da naglasim pobedu života nad ništavilom, u svakom atomu i tvari. Stoga, i sam naslov želi da dočara to ubeđenje. Ako se nečija vokacija želi predstaviti kao onakva u kojoj sadejstvuju glasovi umrlih, odmah se stiče utisak da oni i nisu baš tako mrtvi kao što izgleda. Jer jelte, čim mogu da govore, kako mogu to biti. To je samo mali naglasak, sitno opipavanje terena, a s obzirom kada je pisano – 2020 i 2021. godine, i ne čudi. Takođe, naslov želi naglasiti spoj tradicionalnog i modernog. Da moderno ne može bez tradicionalnog, pogotovo u savremenosti, kada je inventivnost uvek dobro došla – ali samo onda ako se ne ruga prošlosti, ako se ne ruga temeljima književnog, i najzad – ako se ne ruga samoj sebi.

U kojoj meri je Vaša poezija autobiografska?

U velikoj meri. Uvek naglašavam empirizam kao ključnu i nezaobilaznu stavku za nastanak dobre pesme. Koliko si dobro uspeo nešto da osetiš, koliko si spreman nešto da osetiš, u svojoj uzvišenosti ili svome padu – toliko je tvoje pesničko iskustvo veće, a samim tim, i pesma. U mom slučaju, da se nisu desile brojne uzročno-posledične veze, velika većina moje vokacije ne bi ni postojala. U stvari, postojala bi, kao već pomenuto iskustvo, ali ne i u svojoj ovaploćenoj manifestaciji.

Kako razvijate poetiku, a čuvate autentičnost?

Nikada ne razmišljam o tome. Razvoj je nailazio spontano, naravno, nije padao sa neba. On je uvek posledica nečega – čitanja, iskustva, početne poetske matrice, ako je ima, susreta sa drugim ljudima, itd. Imamo pesnike koji imaju doslovno sve predispozicije (iz laičkog ugla) za stvaranje nečega dobrog: recimo, znanje, generalno akademsku potporu, zatim nagon za pisanjem, i slično. Međutim, nešto tu nedostaje, nečega tu nema, a to što fali ne može se nadoknaditi suvim znanjem. Stoga, svedoci smo kako pesnički legitimitet može zavisiti, ipak samo prividno, od akademizama, i da se u tom maniru mnogi mogu samopotvrđivati. Jer naravno, ako imam određeno zvanje i znanje, verovatno sam dobar u stvaranju onoga što sam
proučavam. Nije uvek baš tako. Zato čudi nesvesnost pojedinaca o sopstvenom netalentu. Još više čudi glad, nikad zasićena, a uvek puna sebe. O autentičnosti ne bih umeo da Vam kažem mnogo. Ako je ima, to se uvek potvrdi na ovaj ili onaj način. Kada se pesnik dokopa znanja o sopstvenoj posebnosti, to ga natera ili da još jače i bolje peva, ili ga sa druge strane stropošta. Procentualno, mislim da je ovo drugo češće. Jer lakše je biti gordi pevač, nego smireni beležničar, zapisničar čuda.

Postoji li granica između vere i umetničke sloboda?

Ne verujem u spolja zadatu granicu između vere i umetničke slobode, ali verujem u unutrašnju meru. Umetnost ima pravo da preispituje i ono što je sveto, ali ne nužno da ga banalizuje. A svedoci smo da se to danas često poredi sa inventivnim izrazom, naročito u savremenoj – ponekad tako bezbožničkoj umetnosti.

Kako vidite položaj mladog pesnika danas?

Često se položaj pesnika, a osobito mladog, stavlja u lošiji položaj u odnosu na društvene pretenzije. Međutim, postavlja se pitanje – da li poezija uopšte može dostići svoju široku popularizaciju, odnosno svoj apsolut u društvu kakvo poznajemo, i da li se to ikad desilo? Mislim da ne može, a ono što je još važnije reći – i ne treba. Poezija obogaćuje život pojedinca, a pojedinac obogaćuje život poezije. Prožimaju se, naprosto, jer su međuzavisni. Uzimajući u obzir stepen mediokriteta, dakle ne konkretno u našoj zemlji, nego uopšteno, položaj pesnika ne može biti na nekom visokom stupnju. A reklo bi se da upravo taj lošiji položaj stvara jedan „inventivan“ položaj avangardnosti, jer što je veći stepen neprihvatanja, veći je naglasak na posebnosti jedne društveno-umetničke kategorije, unutar same kategorije, razume se. S tim u vezi, ja se nikada nisam žalio, a poezija mi je donela mnogo radosti, mnogo susreta. Ne znam kako bih organizovao svoj život da nije bilo nje. Položaj kao položaj, sklon je smrti. Zemaljska slava je mrtvo slovo. Stoga, preporučujem stvaraocima da koriste poeziju na pravi način, kako bi živeli lepše, i ispunjenije.

Da li umetnost treba da bude angažovana?
Može, ali i ne mora. Nisu svačiji kapaciteti isti. Ali ako neko, na primer, nema kapaciteta da svoja stremljenja izrazi kroz angažovani izraz, onda je tu građanska angažovanost, kao osnovna matrica po kojoj treba hoditi, nevezano stvara li se u korist društva, ili ne. Umetnost svakako treba da bude korisna, i uvek je korisna. Materijalistički i transakcionistički opredeljeni duhom, ako se to duhom može nazvati, skloni su „kritici umetnosti“, gde se ona posmatra kao nekorisna. A zašto je nekorisna, prema njima? Jer ne doprinosi ekonomskom poretku, ili individualnom blagostanju. Paradoksalno, iako je ovde naglasak na materijalizmu (kao da se sve može prožeti tom bogomdanom transakcijom – a logično – ne može), takvo gledište odiše strogim siromaštvom, a to je najveća nemaština koja postoji: siromaštvo duha. U ontološkom smislu, umetnost je uvek angažovana, jer objavljuje rekapitulaciju bića i duha, ali samo u onoj meri u kojoj je pojedinac spreman da se žrtvuje za svet. I sebe.

Pesnik Rade Šupić

Koliki je danas rizik javnog umetničkog stava?

Reklo bi se da rizika – nema. Kako je to dobro napisao pesnik Branko Miljković: “Svet se deli na one koji su zapevali / I na one koji su ostali robovi”. Poenta ovakvog referenciranja leži u tome da je danas javni umetnički stav nešto najprimarnije i najprirodnije što može postojati. Svet nikada nije bio loš u svojoj zamisli, svet je zamišljen kao raj, ali su ga ljudi načinili paklom. Isto su učinili i sa svojim dušama. Stoga, ističem neophodnost stava, jer rizika zaista nema. Eventualno možete biti ispljuvani, isprebijani (od strane dovedenih poslušnika ili “registrovanih” organa reda), pregaženi, ali ne i – ubijeni. Gospod kaže: “I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti.” Trebalo bi malo više da poverujemo u te reči, a zloba svakako govori sama protiv sebe. Naše je da imamo jasan stav, po cenu umetnosti, ali i života. Imati jasan stav znači biti stvaralac. Mastiljari mastiljare, stvaraoci nose stavove. Nikada neće biti drugačije.

Može li poezija dopreti do publike u digitalnom dobu?

Naravno. Da ne postoje digitalne platforme, mislim da bi manifestacija poetike izostajala u većoj meri. Ne bi bilo tog blistavog kohezivnog aparata, koji i zlo i dobro donosi – u zavisnosti kako se primenjuje, odnosno da li se pravilno primenjuje. Popularizacija poezije kroz digitalne medijume donela je mnogo blagodati. Naravno, tu mislim na uži krug čitalaca, koji je opet sjajan. Jedna od tih blagodati je svakako međugeneracijsko povezivanje, stvaranje umetničkih društava, književnih udruženja, pa i običnih grupnih ćaskanja, ili pak fejsbuk grupa, gde je cilj isti – a to je umetnost. Kod nas postoje regionalni elektronski časopisi gde pesnici mogu da pokažu “šta umeju”. Elem, tekstovi pesničkih konkursa koji su se nekada davno prenosili isključivo preko štampe ili radija, sada su dostupni gotovo svima na internet platformama. Svako može da piše, ali svako može i da bude kritičar. Ali neću mnogo o manama, jer najpre treba istaknuti dobre stvari. Sve u svemu, ja sam lično zadovoljan kako je moja poezija primljena. Ona neće, i ne želi, mada ni ne može, dostići neke megalomanske razmere u popularnosti, ali ima, i imaće – svoj život, nevezano da li sam ja živ ili ne. Non omnis moriar – kaže Horacije.

Šta Vas danas najviše inspiriše?

Inspiriše me dosta stvari, ali nemam potrebu da o tome pevam. Pre sam dosta pisao o smrti, sa povremenim optimizmom. Međutim, pravim neke beleške koje su potencijalne pesme. Mislim da sada dublje i bolje osećam stvari, ali manje isto to prenosim u poetskoj formi. Ali pošto je smrt pobeđena, ne ostaje ništa drugo osim slavljenja. To je nešto o čemu razmišljam, to je moj budući fokus, uostalom – moj budući život.

Koji savet biste dali mladim pesnicima?

Da drže kontinuitet i da istraju. Da ne dozvole da crvljivost sveta, a osobito pesničkog, probudi u njima skrivenu gordost. Da se ne uznose kada pobeđuju, a kada su poraženi da ne očajavaju. Da se međusobno podržavaju. Da im poetika bude zasnovana na ljubavi. Tek malo svetlosti tražim.

Koju poruku želite da vaša poezija prenese?

Ne mislim nikada o tome. Čitaoci pronalaze značenja i (re)interpretiraju ih, jer književnost je uvek višeznačna, fluidna, značenja variraju. Ali, iako variraju, jedino autor zna više od svojih čitalaca. Štaviše, može i da zna, ali da ne zna da objasni – što je legitimno. Izgleda kao da je prisustvo tajne neizbežno, i da je tajna stvaranja jedini pravi pristup u umetnosti. Ne može se sve ni objasniti, a i da može, to bi bilo jako strašno. Zaista ne mislim o tome šta moja poezija prenosi publici, ali dokle god živi jedan čovek kome je ona radost, biću zadovoljan tim ishodom. Naravno, ne zbog čitanosti, već zbog ontološkog trepeta u ljudima. To je uostalom i svrha stvaralaštva. Nikada druge svrhe nije ni bilo.

Koju emociju želite da probudite kod čitalaca?

Radost.

,,Beskrajni plavi krug. U njemu, ništa“: Recenzija romana NGDL

Tue, 27 Jan 2026 11:51:59 GMT

Roman NGDL – Ne daj golubu da leti, autora Marinka Arsića Ivkova, dobitnik je NIN-ove nagrade za 2024. godinu. Marinko Arsić Ivkov je savremeni srpski pisac poznat po spoju humora, ironije i filozofske refleksije u prozi, što je vješto utkao i u ovaj roman. Njegova djela istražuju ljudsku prirodu, društvene odnose i pitanja slobode i identiteta, koristeći originalan jezik i ritam pripovijedanja koji omogućava prenošenje dubljih značenja kroz naizgled svakodnevne situacije.

Već naslov prvog poglavlja, „Beskrajni plavi krug. U njemu ništa.“, tjera čitaoca na razmišljanje i povezivanje sa prethodnim čitalačkim iskustvima. Ova sintagma aludira na literarnu tradiciju, odnosno na Crnjanskog i njegovu čuvenu frazu „Beskrajni plavi krug i u njemu zvijezda“. Dok Crnjanski zvijezdu vidi kao simbol nade, Ivkov mijenja kraj u „ništa“, prenoseći osjećaj praznine i introspektivne težine. U samom tekstu autor potvrđuje ovaj motiv kroz rečenicu: „Ništa se širi, tiho, između nas i svijeta“. Međutim ,,ništa” ne označava puku prazninu, već sugeriše da smisao nije unaprijed dat – on se neprestano traži, sa rizikom da nikada ne bude pronađen.

Roman je strukturisan kao niz putovanja, pri čemu poglavlja često nose imena mjesta. Ta mjesta ne funkcionišu kao konačne tačke dolska, već kao prolazne stanice u stalnom kretanju. Na taj način, roman se opet može povezati sa poetikom lutanja prisutnom u Seobama Miloša Crnjanskog, ali bez istorijskog kolektivnog konteksta.

Simbolika u romanu je bogata i često tjera na razmišljanje. Golub, koji se provlači kroz centralnu metaforu, nije samo ptica koja leti, već simbolizuje težnju, ranjivost i neizvjesnost modernog čovjeka. U jednoj od scena, golub je opisan kao „tihi posmatrač svega što prođe i nestane“, što oslikava prolaznost i opet introspektivnu perspektivu koju roman razvija. Ograničenja koja likovi doživljavaju predstavljena su gotovo fizički, ali simbolizuju društvene ili unutrašnje barijere - norme, strahove i nevidljive granice ponašanja. Simboli u romanu ostaju otvoreni za tumačenje, što predstavlja jednu od njegovih glavnih karakteristika, ali u pojedinim trenucima ta otvorenost može ostaviti čitaoca u zabludi, bez jasnijeg razumijevanja značenja.

Humor i ironija provlače se kroz roman od samog početka. Djelo kombinuje komične i apsurdne situacije sa ozbiljnim filozofskim pitanjima, čime stvara specifičan ritam i ton. Na primjer, dijalog u kojem jedan lik konstatuje: „Ako sve propadne, makar ćemo bar imati priču za kasnije“ pokazuje kako autor kroz humor otkriva složenost ljudskog reagovanja pred neizvjesnošću. Ova ravnoteža između smjeha i ozbiljnosti omogućava čitaocu da sagleda likove u više dimenzija i da razmišlja o sopstvenim ograničenjima i slobodama.

Pouke koje roman nosi nisu direktne ni moralizatorske. Autor stvara prostor za analizu i introspektivno čitanje, gdje čitalac može pronaći lične poruke i univerzalne refleksije o ljudskoj prirodi, slobodi i odgovornosti. Ključna ideja koja se provlači kroz knjigu jeste način na koji pojedinac reaguje pred nepoznatim i suočava se sa nepravdom ili ograničenjem. Roman balansira između smijeha i ozbiljnosti, simbolike i realnosti, introspektivnog i univerzalnog. Čak i kada se scene čine trivijalnim ili smiješnim, uvijek postoji dublji sloj — pogled na ljudsku prirodu, zajednicu i način suočavanja sa sopstvenim ograničenjima.

Slojevitost i bogatstvo simbola ostavljaju snažan utisak i čine roman nezaboravnim. NGDL ostaje prisutan u mislima čitaoca i podsjeća da sloboda nije data ni izvan nas ni u svijetu oko nas, već je rezultat odnosa, odluka i razumijevanja.

Recenzija knjige „Pod tuđim suncem" Miodraga Majića

Mon, 26 Jan 2026 14:07:09 GMT

Roman „Pod tuđim suncem“ Miodraga Majića govori o potrazi za istinom i iskupljenjem. Prati susret penzionisanog oficira Koste Rašića i taksistice Marije tokom putovanja na Krf. Kroz njihov razgovor i zajedničko putovanje otkrivaju se teme prošlosti, identiteta, ratnih trauma i smisla života. Iako su veoma različiti, likovi se povezuju jer oboje nose teška sjećanja i posljedice rata. Roman pokazuje da su oni, na različite načine, žrtve svojih okolnosti, a kritike ga hvale zbog snažne priče i realističnog prikaza stvarnosti.

Foto: Vulkan izdavaštvo

Radnja romana počinje jedne kišne noći u taksiju broj 382, kada Kosta, nakon što je prodao kuću u kojoj je odrastao kako bi vratio dugove, odlučuje da krene put Krfa. To je ujedno i njegovo prvo putovanje van granica zemlje, ali i pokušaj da pronađe jedino što mu je preostalo – istinu. Slučajan susret sa Marijom, koja te noći postaje njegov saputnik, postepeno prerasta u dubok i emotivan razgovor koji će obilježiti čitavo putovanje.

Dok Kosta želi da se suoči sa sobom i ostacima svog života, Marija želi da pobjegne – i od sebe i od sopstvene stvarnosti. Upravo ta razlika među njima postaje tačka u kojoj se njihova sjećanja i sudbine prepliću. Tokom čitanja imala sam utisak da njihovi razgovori pokreću neku vrstu nevidljivog mehanizma u kome se polako otkrivaju istine koje su dugo bile potisnute.

Roman je nesporno kvalitetan, ali autor veliku pažnju posvećuje psihološkim stanjima i unutrašnjim razmišljanjima likova. To daje dubinu priči, ali u isto vrijeme usporava radnju. Na pojedinim mjestima, zbog čestih vraćanja u prošlost i Kostinih razmišljanja o ratnom periodu, stiče se osjećaj da se radnja odvija sporije nego što je očekivano. Zbog toga knjiga može biti zahtjevna za čitanje onima koji više vole dinamičnu radnju i brži zaplet.

Posebno su upečatlljivi dijelovi u kojima se Kosta prisjeća ratnih dana. Njegova ogorčenost prema državi za koju se borio, ali i osjećaj lične krivice zbog mladića koji su stradali pod njegovom komandom, prikazani su veoma realistično. Čitajući te djelove, shvata se perspektiva vojnika koji je pošteno obavljao svoju dužnost, braneći nešto što je, kako se ispostavlja, već bilo izgubljeno. Kroz Kostinu borbu sa sobom i njegovu upornost u traganju za istinom, čitalac se suočava i sa surovom realnošću današnjice.

Odlazak na Krf i poseta Plavoj grobnici predstavljaju snažan simbolički trenutak romana. More u Kosti budi sjećanja na pretke koji su dali život za otadžbinu, a upravo na tom mjestu on završava svoj životni put. Taj dio romana je emotivno snažan, ali i težak. Što se tiče samog završetka romana, postupak glavnog lika Koste dosta je neočekivan, kraj je mogao biti intrigantniji. Međutim sama pouka romana je dopadljiva, tjera čitaoca da o životnim problemima i traumama drugih ljudi razmišlja dublje i sa više razumijevanja.

Na kraju roman „Pod tuđim suncem“ poručuje da se čovjek ne može osloboditi prošlosti dok se s njom ne suoči. Rat ostavlja duboke posljedice na sve ljude, bez obzira na stranu na kojoj su bili, te da su mnogi istovremeno i krivci i žrtve. Kroz putovanje i razgovor likova naglašava se važnost istine, razumijevanja i prihvatanja odgovornosti kao puta ka ličnom miru i iskupljenju.

O autoru

Miodrag Majić (Beograd, 1969) sudija je Apelacionog suda u Beogradu. Doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Samostalno i u koautorstvu, objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, i učestvovao je u izradi najznačajnijih zakona u ovim oblastima. Dobitnik je nagrade Vitez poziva (2016), priznanja Balkan heroes (2018), nagrade Verica Barać (2019) i nagrade Doprinos godine Evropi (2019). Već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu (www.misamajic.com), u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu. Dosad je objavio romane “Deca zla”, “Ostrvo pelikana”, “Rudnik” i zbirku priča “U ime naroda”. Živi u Beogradu sa suprugom i troje dece.

Portret tuge, haosa i ponovnog pronalaženja sebe: Recenzija romana „Plave sestre"

Fri, 12 Dec 2025 19:56:23 GMT

Roman Plave Sestre autorke Koko Melors pojavio se početkom 2024. godine i ubrzo postao i jedan od najčitanijih naslova u svetu fikcije. Knjiga sadrži kombinaciju snažnih emocija kroz koje prolaze kompleksni likovi kao i teme koje pogađaju sve, sa naglaskom na tugu nakon gubitka i onoga što ona nosi sa sobom.

Plave Sestre je priča o tri sestre - Ejvri, Boni i Laki koje se godinu dana nakon smrti četvrte sestre Niki ponovo okupljaju u porodičnom stanu u Njujorku. Smrt nije jedini događaj koji ih je razdvojio, ali postaje onaj koji ih primorava da se suoče sa sobom, sa porodičnim nasleđem, kao i sa dugovima prošlosti koje su dugo izbegavale.

Plava boja u romanu funkcioniše kao emocionalna nit koja povezuje sve tri sestre, jer u sebi nosi dvostruku simboliku koja savršeno odražava njihove živote. S jedne strane, plava označava hladnoću, distancu i tugu - upravo ona stanja koja oblikuju njihove rane i porodične traume. S druge strane, u njoj postoji i mir, voda i ideja čišćenja, pa tako postaje simbol njihove tihe, uporne želje za smirenjem i novim početkom. Upravo zato autor bira plavu: u jednoj boji staju i bol i nada, što romanu daje dodatnu dubinu i povezuje unutrašnje svetove likova bez ijedne eksplicitne rečenice.

U osnovi je porodična drama, ali roman je takođe intimna slika o zavisnosti, emocionalnim rolerkosterima i odrastanju u disfunkcionalnoj porodici. Melors se ne zadržava isključivo na psihološkom profilu likova, već prikazuje kako se tuga manifestuje u različitim klasnim i ličnim okruženjima i kako ono samo po sebi ima uticaj na način tugovanja.

Knjiga je napisana u trećem licu, ali svaki deo prati jednu od sestara, čime se stvara osećaj dnevničke intimnosti. Ejvri, najstarija sestra advokatica sa perfekcionističkom fasadom, vodi svoje borbe u tišini i precizno zapakovanoj samokontroli. Boni, bivša bokserka, nosi grubost kao odbranu od sopstvene ranjivosti, dok Laki, najmlađa sestra i model, beži u zabavu, odnose i intenzitet trenutka, pokušavajući da pobegne od sopstvenog haosa. Niki, iako fizički odsutna, prisutna je u svakom poglavlju - kroz sećanja, krivicu, nerazjašnjene odnose i prazninu koju je ostavila.

Foto: Adobe Stock

Radnja se razvija gotovo neprimetno. Naime, Melors uvodi čitaoca u svet sestara bez velikih preokreta na samom početku. Međutim, efekat ove jednostavnosti oseća se postepeno, kako priča napreduje, slojevi emotivne i porodične prošlosti počinju da se ljušte, otkrivajući mnogo mračnije, komplikovanije i bolnije odnose nego što deluje na prvi pogled. Njujorški stan kao mesto radnje funkcioniše gotovo kao lik sam po sebi - pun je tragova prošlih života, potisnutih svađa i sentimentalnih ostataka porodice koja nikada nije u potpunosti naučila da komunicira i funkcioniše.

Najmoćniji element romana svakako je prikaz unutrašnjih borbi likova. Melors, bez obzira na težinu same tematike, uspeva da izbegne patetiku, a tuga gubi ulogu osećanja, već je predstavljena kao stanje koje nagriza ambicije, samopouzdanje, identitet i na kraju odnose sa drugima. U trenucima kada se sestre suočavaju sa sopstvenim krivnjama i iluzijama, roman poprima gotovo terapeutski ton.

Posebno se izdvaja prikaz zavisnosti, kako je oblikovala Nikin život, ali i kako se njeni tragovi provlače kroz živote sestara koje pokušavaju da shvate šta su propustile, šta su ignorisale i da li su mogle nešto da spreče. Tuga u ovom romanu nije linearna, niti je “čista”, ona je haotična, isprepletana ljutnjom, ljubavlju, nezavršenim razgovorima i pokušajima da se pronađe stabilnost u svetu koji je izgubio jedno od svojih uporišta.

Melorsin stil pisanja je direktan, precizan i emotivan, ali nikada ne prelazi u prenaglašenu dramatiku. Njena proza je moderna, filmska i vrlo vizuelna, čineći da čitalac lako uroni u svaku scenu, gotovo kao da se nalazi na licu mesta. Jedini deo koji može biti sporan je povremena oslonjenost na tipične motive (karijera, zavisnost, glamur, destrukcija), koji nekim čitaocima mogu delovati prepoznatljivo. Međutim, i pored toga, emotivna autentičnost likova drži roman stabilnim.

Plave Sestre nije knjiga koja se čita u jednom dahu. Ona zahteva strpljenje, emotivnu otvorenost i spremnost da se zaviri u tuđe rane ne bi li se u njima prepoznale i neke naše. Prikazuje kako se tuga transformiše, kako se ljubav menja, i kako porodica, ma koliko komplikovana bila, ostaje mesto oko koga se sve vrti.

Ovo je roman o ženama koje pokušavaju da sastave svoje živote nakon što im se svet raspao, o odnosima koji su istovremeno razorni i spasonosni, i o činjenici da nas najdublji gubici često primoraju da ponovo upoznamo sebe.

Plave Sestre ostavlja snažan, dugotrajan utisak - ne zbog velike radnje, nego zbog toga što se bavi onim što mnogi izbegavaju: unutrašnjim haosom.

Svevremena tema čije se rešenje ne nazire na horizontu: Recenzija romana „Daleka obala“

Tue, 09 Dec 2025 23:22:31 GMT

Težnja za slobodom pojedinca i surovost ljudi, koji i dalje imaju predrasude prema svima onima koji se razlikuju po boji kože, etničkom poreklu ili religiji glavna je misao romana Daleka obala, sedmog u nizu u opusu autora Karila Filipsa. On inspiraciju za svoja dela pronalazi u sopstvenom poreklu i istoriji svog naroda, koja ima korene na afričkom kontinentu.

Pronalaženje uzroka i osuda problema rasizma primarni je cilj Karila Filipsa. Isticanjem sveprisutnog rasizma autor ovog romana želi da publika osudi postojeće principe i shvatanja, a ujedno ih i promeni, zgrožena surovom realnošću.

Radnja romana je smeštena u Engleskoj, u malom selu Veston, svega nekoliko kilometara od mora. Prva junakinja sa kojom se čitalac upoznaje je Doroti, prevremeno penzionisana profesorka klavira. U okviru istog poglavlja, publika se susreće i sa drugim protagonistom – Solomonom. O njemu se zna nešto manje, on je noćni čuvar i usamljenik. Kako je naznačeno da je tamne puti, već može da se zaključi iz čega proizilazi njegova samoća u tipičnom engleskom selu.

Monotonija ovog mesta biće pomalo uzdrmana jednim tragičnim događajem i nastaće praznina ispunjena mnogobrojnim pitanjima na koja autor postepeno daje odgovor. Saznaje se istorija dva glavna junaka, uviđa se tanka nit koja ih suptilno povezuje i čitalac uviđa beskrupuloznu realnost naizgled slobodne i mirne zemlje Engleske.

Tragedija koja je zadesila protagoniste umnogome povećava realnost opisanih događaja. Roman nije fantastične prirode, realan je i bavi se aktuelnim pitanjima. Uzevši u obzir činjenicu da je u trenutnom vremenu prisutan problem kojim se ovo delo i bavi – diskriminacija na rasnoj osnovi – Daleka obala dobija na neverovatnoj vrednosti. Napisan je 2003. godine i nakon više od dve decenije tematika je i dalje aktuelna. Taj podatak treba posmatrati iz dva ugla.

Sa jedne strane, delo je vanvremensko i primenjivo u realnosti nakon toliko vremena, što mu daje na značaju. Sa druge strane, publika treba da se zabrine što je pomenuti problem i dalje prisutan u tolikoj meri.

Foto: Vulkan izdavaštvo

Verujem da je Karil Filips delo zasnovao na ličnim iskustvima. Kao neko ko dolazi sa afričkog kontinenta, mogao je da nemo posmatra neke tragične dođaje, koje je živopisno prikazao kroz teme politike, siromaštva i društvenog uređenja. Tako posmatrajući, može se reći da je kompetentan da se bavi ovakvim pitanjima i bude onaj koji će da ih približi ostatku sveta koji živi u izvesnom mraku, bilo svesno ili ne. Međutim, narator nije on, već neko sasvim drugi, kome nisu relevatna autorova iskustva i stavovi. Pripovedač je nepoznat i sasvim je neutralan kada je u pitanju prikazivanje događaja u romanu.

Knjiga je namenjena starijem uzrastu, odnosno delu publike koji može da uvidi značaj ove teme, ali i da razume sve ono što je napisano između redova. Treba naglasiti i da knjiga nije predviđena za mlađu publiku zbog nekih grafičkih scena, koje mogu da ih uznemire. Ne smatram da je greška što su takvi prikazi prisutni, jer oni nose najsnažniju emociju koji možda i najbolje prikazuju dubinu problema. Ono što se moglo navesti kao negativna strana ovog dela jeste bled početak.

Roman ima svega pet poglavlja, a prvo na čitaoca ne ostavlja naročiti utisak. Početak je konfuzan, pomalo nedorečen i čitalac se više fokusira na odsustvo bilo kakvih objašnjenja nego na sam tok radnje.

Ipak, ostatak knjige je nadoknadio ono što je falilo prvom poglavlju. Radnja se lepo razvila, paralelno prateći sudbinu dva junaka čiji smo susret ispratili na početku. Neprestani skokovi iz sadašnjosti u prošlost su pomalo zbunjujući, ali su pozitivno uticali na dinamiku same radnje. Junaci su prikazani živopisno i realno. Čitalac u nekim trenucima ima više razloga da ih osuđuje no da ih brani, ali ništa od toga nije bio cilj autora.

Lično, stekla sam utisak da je ideja Karila Filipsa bila da likove jednostavno razumemo, da ih prihvatimo onakve kakvi su, ako želimo, ali primarno da proniknemo u njihovu srž i razumemo razloge za njihove postupke, koji nisu uvek moralno ispravni. Ono što mi se najviše dopalo kod ovog autora jeste što nije pokušao da glorifikuje ili opravda svoje junake. Želeo je samo da ih prikaže kao sasvim obična ljudska bića, prepuna mana, istkana nekim kvalitetima i vrlinama, ponesena idejama i strastima, ali sputana razmišljanjem sredine u kojoj se nalaze.

Nakon sklapanja korica knjige, neko bi mogao da osetio tugu zbog surovosti ljudi i tragedije koja je zadesila Doroti i Solomona. Nasuprot tome, druge bi mogao da ispuni bes zbog nejednakosti i predrasuda, koje su i dalje prisutne. Mišljenja sam da je tema sjajno prikazana i da je neophodno realno suočiti publiku sa postojećim stanjem i poretkom u svetu.

U pitanju je tema koja se provlači već dugi niz vekova, a čije se rešenje ne vidi ni na dalekom horizontu. Čini se ponekad da se sloboda egzistencije nazire negde na pučini, čini se i da trzaji pojedinaca u želji da donesu jednakost dolaze u talasima, ali ovo svetsko more je najčešće mirno.

Daleka obala samo je još jedan brod na površini vode koji pokušava da baci sidro i zadrži se u nepreglednom plavetnilu, u očaju pokušavajući da suoči svet sa onim što iznova dozvoljava da se događa. Izgleda i da većina više voli da zadrži glavu ispod vode, blaženo nesvesna neophodnosti promene koja treba da zadesi društvo. Možda su sve ove ideje ništa drugo no neka daleka obala...

Recenzija knjige ,,Kafe pikantna bundevica”

Sat, 29 Nov 2025 12:32:08 GMT

Kafe pikantna bundevica Lori Gilmor je knjiga koja miriše na jesen — kao šolja toplog napitka začinjenog cimetom, onaj koji pijete dok se ušuškavate pod ćebe i želite da vam misli na kratko pobegnu od realnosti. Već sama ilustracija na korici privlači pogled i obećava toplu priču koja će se idealno uklopiti u tmurne, hladne, jesenje dane.

Od prvih stranica knjiga uvlači čitaoca u atmosferu malog gradića Drim Harbora, mesta koje odiše toplinom, sporijim ritmom i zajednicom ljudi koji se svakodnevno okupljaju u čuvenom kafiću Pikantna bundevica. To je upravo onaj tip okruženja koje čitaocu pruža osećaj da je neko vreme deo udobne, jednostavnije stvarnosti.

Glavna junakinja, Džini, nasleđuje kafić svoje tetke i time dobija savršenu priliku da pobegne iz dosadnog, korporativnog života. Njen dolazak u Drim Habor, na početku i ne izgleda tako jednostavno, ali što više vreme prolazi, to se Džini sve više uklapa u samu energiju grada. Dolazak u Drim Harbor znači novi početak — sporiji, topliji, jednostavniji život. Njena vedra priroda, ljubav prema kafi i iskrena želja da unese život u kafić brzo je približavaju lokalnoj zajednici. Ipak, postoji neko ko kao da joj se opire na svakom koraku: Logan.

Logan je lokalni farmer, povučen gotovo do tačke socijalne hibernacije. Njegov svet sastoji se od rutine, tišine i životinja koje ga ne osuđuju. Oboje nose svoje terete, ali Džini svojim jačim karakterom narušava njegovu ustaljenu mirnoću. Njegova priča nosi određenu dozu misterije, ali se često vrti u krug. Pravog razvoja zapleta nema; radnja je mirna, ponekad previše mirna, baš poput samog Drim Harbora. Stiče se utisak da se previše pažnje posvećuje Loganovim starim ranama, kao da se od njega gradi tragični junak, dok bi priči mnogo više prijalo nešto jače, konkretnije u sadašnjem trenutku.

Ono što nedostaje je jedan snažan lik, neko ko bi uneo malo dinamike, autoriteta ili emocionalnog naboja, neko ko bi zaokrenuo priču u nekom drugom smeru. I Džini i Logan su simpatični, ali pomalo bledi, nedovoljno upečatljivi da nose ovakav tip romantične priče.

Ipak, sve ove mane ne znače da knjiga ne ispunjava svoju svrhu. Naprotiv: Kafe pikantna bundevica je savršena kada želite da pobegnete iz realnosti uz topli čaj ili kafu i da se prepustite laganoj, nežnoj atmosferi. Priča se čita brzo, stil je lagan, poglavlja kratka, a celokupna atmosfera je meka, umirujuća i idealna za sve koji žele nešto nenaporno.

Foto: Vulkan izdavaštvo/Instagram

Ovo je knjiga koju bih najviše preporučila tinejdžerima, mlađoj publici ili nekome ko ne voli tešku tematiku, već traži čisto opuštanje. Za ozbiljnijeg čitaoca ili nekoga ko voli jače karaktere i dinamičnije radnje, delovaće pomalo mlako. Tematika nije teška, tako da nije za svačiji ukus.

Za mene lično — ovo je lepa knjiga za trenutke kada želim da se isključim i uživam u toploj atmosferi. Ne mogu reći da me je razočarala, jer nisam imala ni velika očekivanja. Ocena: 7/10.

Zanimljivo je da, dok sam čitala komentare i forume, primetno je da je potražnja za Lori Gilmore i pričama iz Drim Harbora ogromna, ali mnogi čitaoci osećaju blago razočaranje baš ovom pričom. Ipak, s obzirom na popularnost serijala, planiram da uzmem još neku knjigu iz Drim Harbora — možda je sledeća priča snažnija, dublja i emotivno upečatljivija.

O autorki – Lori Gilmor

Lori Gilmore je američka autorka savremenih ljubavnih romana, koja piše pod ovim imenom, ali i pod pseudonimom Melisa MakTernan. Najpoznatija je po svojoj seriji Drim Harbor, u kojoj se nalazi i Kafe pikantna bundevica.

Karakterišu je: romantične priče smeštene u male, šarmantne gradove, likovi koji zrače toplinom i jednostavnošću, pitak i prijatan stil i atmosfera koja podseća na cosy jesenje filmove.

Kafe pikantna bundevica je prva knjiga serijala Drim Habora otvara vrata čitavom nizu toplih, sezonskih romana smeštenih u istom malom gradu. Svaka naredna knjiga prati drugi kutak Drim Harbora — od knjižare sa mirisom cimeta do božićne farme i šarmantne palačinkarnice — pa čitaocu pruža osećaj kao da se stalno vraća u poznatu, udobnu zajednicu. Serijal trenutno broji više nastavaka i nastavlja da raste, što znači da, ako vam ovaj prvi roman prijatno legne, imate još mnogo prilika da upoznate nove likove i sezonske priče koje čine Dream Harbor tako privlačnim.

Kafe pikantna bundevica je postala TikTok senzacija, što joj je donelo široku popularnost i van žanrovskih okvira. Prema podacima izdavača Vulkan, srpsko izdanje ima 288 strana i objavljeno je 2025. godine.

Recenzija: Andrej Makin - Stari kalendar jedne ljubavi

Wed, 15 Oct 2025 17:43:06 GMT

Roman „Stari kalendar jedne ljubavi“ je nostalgično prisećanje prošlog, lepšeg vremena. To je priča o ljubavi i nepotpunosti koja ostaje posle nje. Ovu priču od 2023. godine možemo pročitati na srpskom jeziku i to zahvaljujući pre svega Andreju Makinu. Francuski književnik je dobitnik Gonkurove nagrade za svoj savremeni klasik „Francusko zaveštanje“, koji novim delom nastoji da nas ponovo obori s nogu ili bar natera da se zapitamo o prolaznosti svega u životu.

Foto: Anja Popov/Izdanje Laguna

U centu zbivanja nalazi se Valdas, u početku dete, na kraju čovek u ozbiljnim godinama. Kroz sve ove opisane decenije prepliću se istorijska, revolucionarna i politička dešavanja sa mnogo, manje ili više, bitnih ljubavnih odnosa. Između skrivanja od neprijatelja i skrivanja dokumenata nalaze se Ketlin, Lera, Taja, Olesija,... Sve one su na neki način oblikovale život ovog čoveka, ali ovo je priča o Taji i ljubavi koja je trajala svega par dana. Veza ne mora da traje dugo da bi ostavila dubok trag, to je sigurno jedno od saznanja koje je pisac hteo da istakne. Makin o svemu piše vrlo jednostavnim jezikom, gotovo racionalno i gotovo nimalo romantično.

Taja je vrlo ratoborna žena. Snalažljiva i izmučena zbog svog teškog života, naročito detinjstva. Grube spoljašnjosti, ali lepa i veoma ranljive duše koju ne otkriva svakome. Ona je sušta suprotnost ostalim devojkama i ženama koje su prošle kroz Valdasov život. S druge strane, Valdas je iz imućne porodice. No, njemu se taj život uvek činio kao predstava za prijatelje i poznanike njegovog oca i maćehe. Kada upoznaje Taju, on je već uveliko van dometa komfornog života.

Prekretnica Valdasovog života je između dva kalendara. Prestanak korišćenja julijanskog kalendara 1918. godine značio je prelazak na gregorijanski i početak njegovog novog, tmurnog života. Tada je poslednji put video Taju koja ga je po ko zna koji put spasila, ovog puta nesvesna da će ostaviti samo tugu i melanholično sećanje na stari kalendar. Pola priče je njegov put prema njoj, a pola je sećanje i besomučan trud za vođenjem smislenog života.

„Stari kalendar jedne ljubavi“ nije poseban po radnji, ona je jednostavna, već viđena – ljubav, kao već dobro poznati saveznik u privlačenju čitalaca i sve to kroz prepreke koje život nosi sa sobom. Ipak, način na koji je ispričana priča razlikuje se od tipičnih ljubavnih romana. Makin piše poetično, a opet ne sladunjavo. Deluje da se mnogo više trudi da dočara prizor nego da vezu predstavi bajkovito, kad ona to već nije sama po sebi. Ljubav je prikazana kao nešto što se dogodilo i oblikovalo ga, a ne kao niz strastvenih, emotivnih trenutaka. Kroz celu knjigu provlači se neka ravnodušnost, nema afekta u emocijama i time nam besprekorno dočarava koliko je glavni lik pomiren sa prolaznošću vremena i koliko mu u ovom novom kalendaru ništa nije posebno važno.

Vreme briše mnogo toga, ali ne i emocije. Sa njima samo naučimo da živimo kako moramo baš kao što je to uradio Valdas povremeno se sećajući prošlog života u kome je ostavio pravu ljubav. I tuga i nostalgija koju oseća prikazane su kao nešto sasvim prirodno što se događa svakom čoveku.

Iako je ovaj roman vrlo kratak, on zahteva čitanje natenane. Potrebno je vreme da se poveže sa likom i da njegov život poistovetimo sa sopstvenim. Svaki čitalac ima svoju prošlost zbog koje će bolje razumeti i roman i sopstvenu sadašnjost.

Za sve koji vole introspektivne, emotivne priče umotane u istoriju ovo je knjiga koja može da vam ispuni nekoliko kišnih popodneva. Možda se najbolji opis svih segmenata i slojeva koje ovaj roman nosi nalazi upravo u rečenici pisca: „Njihov život se ušuška u vremenu staroga kalendara, nejasnom kašnjenju koje su ukinuli užurbani graditelji svetle budućnosti.“

Promišljanje o sopstvenim odnosima kroz drugu perspektivu: Roman „Slika s morem"

Wed, 08 Oct 2025 17:07:34 GMT

Roman Slika s morem objavljen je 6. maja 2025. godine i predstavlja najnovije delo švedskog pisca Fredrika Bakmana.

Kao i u ranijim knjigama, autor istražuje teme prijateljstva, odrastanja. Bakman je svetsku slavu stekao romanom Čovek po imenu Uve. Knjiga je doživela ogroman uspeh i ekranizaciju, prvo u Švedskoj, a zatim i u Holivudu pod naslovom Čovek po imenu Oto.

U romanu Slika s morem, Fredrik Bakman bavi se temom prijateljstva i njegovim dugotrajnim uticajem na život pojedinca. Knjiga polazi od odnosa koji nastaju u detinjstvu i pokazuje kako oni oblikuju stavove, ponašanja i identitet kroz godine. Luiza je devojka na pragu punoletstva, željna da pronađe sopstveni put. Njena jedina dragocenost je stara razglednica slavne slike, koju čuva od detinjstva i koja ju je podstakla da se izražava kroz umetnost – crtajući i oslikavajući zidove onim što joj se nađe pri ruci. Kada izgubi svoju jedinu prijateljicu, odlučuje da preduzme riskantan poduhvat kako bi sačuvala uspomenu na nju. To je uvodi u još jednu policijsku poteru, ali i otvara put ka nečemu što bi joj možda donelo sigurniju budućnost. Na tom putu upoznaje Teda, čoveka koji je nekada davno bio deo iste one slike sa razglednice. Njih dvoje kreću na zajedničko putovanje tokom kojeg se otkrivaju priče o njegovim prijateljima, o okolnostima koje su dovele do nastanka umetničkog dela, ali i o njihovim sopstvenim traumama i nadama da pronađu izlečenje. Roman se smenjuje između Luizinih i Tedovih doživljaja u sadašnjosti i njegovih sećanja iz detinjstva, gradeći ispovest koja čitaocu stalno otvara nova pitanja.

Posebno je značajan način na koji Bakman povezuje prijateljstvo sa umetnošću i stvaralaštvom. U romanu umetnost nije samo estetsko iskustvo, već način na koji likovi uspostavljaju komunikaciju i pokušavaju da razumeju sopstvenu prošlost. To je polje u kojem se pronalazi smisao i oblikuje identitet kada u svakodnevici nedostaje jasnih odgovora.

Knjiga je vrlo emotivna, možda i previše za nečiji ukus, ali Bakman je poznat po tome što iznosi osećanja i ljudske slabosti u jednoj ili dve rečenice koje se dugo pamte. Njegov stil prepoznaje se po kratkim, upečatljivim mislima. Veliki deo romana bavi se temom zavisnosti – prikazuje je iz različitih uglova, i iz perspektive onih koji se bore sa njom, ali i onih koji vole i gube svoje bližnje zbog nje. Autor ne traži opravdanja, već pokazuje bol i krivicu koji ostaju iza. Takođe, u knjizi se pojavljuju i teške teme poput nasilja u porodici, te ovo svakako nije lagano štivo, pogotovo zbog strukture romana koja je dosta usporena.

Na kraju, delo otvara pitanje - šta zapravo ostaje od prijateljstva kada se ljudi menjaju i udaljavaju, i da li su zajednička iskustva dovoljna da održe vezu? On ne nudi gotove pouke, već podstiče čitaoca da sam razmisli o sopstvenim odnosima i ulozi koju bliske veze imaju u njegovom životu.

Sve dobre barbike: lutke iz izloga protiv svakodnevnog preživljavanja

Mon, 06 Oct 2025 17:31:03 GMT

Roman Sve dobre barbike Katarine Mitrović, objavljen u izdanju PPM Enklave 2024. godine, ne govori o lutkama iz izloga, već o tridesetim godinama kao prekretnici i trenutku kada se život prelama.

Simbolično, roman počinje tridesetim rođendanom junakinje Vanje, koji nije onakav kakav je zamišljala. Čita se u naletu i izaziva bujicu misli i poistovećivanja, jer Katarina nije napisala roman koji nam nudi lekcije i recepte za bolji život. Umesto toga, nudi reportažu sa jasnim slikama života izgubljene žene na pragu tridesetih, njenog neuspeha i pokušaja da nastavi dalje. Knjiga menja način na koji gledamo male odluke i životne poteze — počevši od toga šta pojesti i obući, do toga šta priznati sebi a šta ljudima oko sebe — otuda i nagrada "Grozdana Olujić" za najbolju proznu knjigu autora do trideset pet godina, objavljenu tokom 2024. godine.

Foto: Petra Milošević

Specifičan humor provlači se kroz roman, hladnokrvan je, ironičan i služi kako bi se dodatno naglasila apsurdnost svakodnevice. Nasmeje čitaoca jer je bio u istoj ili sličnoj situaciji koja je odlično opisana i nije teško prepoznati se u njoj. Kratka poglavlja smenjuju se poput kadrova — svaki kadar fokusiran je na jedan gest ili predmet koji služi za pokretanje nove teme — poput autobusa, frižidera, ili prazne kartice u džepu jakne. Autorka ne ulazi u psihološke analize, već opisuje realan život, čak i kada je veoma teško, bez melodrame i patetike, ali ovakva estetika pisanja ume da zaboli svakog ko se makar malo poistovećuje sa junakinjom priče.

Poslednja scena, trenutak autobuske nesreće, je momenat otrežnjenja. Završna rečenica — „Dobro je, žive smo“ — premešta fokus sa svakodnevnih sitnih poraza na samu činjenicu trajanja: održati život iz dana u dan. Umesto lažnog srećnog kraja, tu su olakšanje i mirna potvrda opstanka.

Barbike iz naslova romana simbolišu savršenstvo, što je veoma ironično jer stvarnost u kojoj živimo i koju autorka opisuje ne teži savršenstvu, već preživljavanju. Barbika je lepa, staložena, prihvatljiva, usklađena sa kalupom i ženstvena — ali na kraju, ona je samo lutka. Svako poglavlje je poput testa izdržljivosti — ono nas vodi kroz prazan frižider, neuspele susrete sa Tindera i kašnjenje honorara. Zato ironija naslova stoji: život ne merimo po pravilima lutke, već po stvarnim potrebama.

Zatvoreno 70. Sterijino pozorje- “Beogradski trio” nosi pobedu u Sloveniju

Wed, 04 Jun 2025 13:50:24 GMT

Sinoć je održana dodela nagrada pri završetku 70. Sterijinog pozorja.

Ovogodišnji žiri u sastavu: Vanja Ejdus, glumica (predsednica Žirija), Dražen Ferenčina, reditelj, Fedor Šili, dramski pisac, Petar Grujičić, teatrolog i Đorđe Kosić, dramski pisac, u prethodnih 8 dana pogledao je 9 predstava iz Takmičarskog programa, kao i 3 predstave u međunarodnoj selekciji “Krugovi”.

Photo:Tijana Šakić

Sterijinu nagradu za najbolju predstavu, žiri je odlukom većine glasova, dodelio predstavi “Beogradski trio" prema romanu Gorana Markovića, dramatizacija i režija Matjaž Berger, Teatar "Anton Podbevšek" Novo Mesto i Cankarjev dom Ljubljana, iz Slovenije. Slovenačka predstava odnela je i Sterijinu nagradu za originalnu scensku muziku, nagradu iz Fonda “Dara Darinka Čalenić” za najbolju glumicu koja je pripala Gaji Filač, kao i Sterijinu nagradu za scenski govor koja je pripala Barbari Rogelj. Predstava “Sveti Georgije ubiva aždahu”, Dušana Kovačevića, režija Milan Nešković, Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd, odnela je nagradu za najboljeg glumca koja je pripala Nikoli Rakočeviću, za najbolju glumicu Anđeliku Simić, kao i nagradu za kostimografsko rešenje Biljani Grgur. Za autorski projekat “Naličje”, Borisu Liješeviću pripala je Sterijina nagrada za režiju, a Aleksandru Raduloviću za glumačko ostvarenje.
“Jezik kopačke” iz Zagrebačkog kazališta mladih, očekivano je odneo nagradu publike za najbolju predstavu sa ocenom 4,66. Osim toga odneo je i nagradu za najbolji tekst koja je pripala Filipu Grujiću i Ivanu Ergiću, nagradu za scenski pokret dobila je glumica Tamara Despot, i nagrada iz Fonda "Dara Darinka Čalenić″ za najboljeg mladog glumca pripala je Bernardu Tomiću za ulogu Davida Polovine. Predstava “Iskupljenje”, prema romanu Branimira Šćepanovića, odnela je nagradu za dramatizaciju, koja je pripala Slobodanu Obradoviću, kao i nagradu za glumačko ostvarenje koju je dobio Boris Isaković. Specijalna nagrada za kolektivnu glumačku igru, zasluženo je pripala ansamblu predstave “Narodni poslanik”, Branislava Nušića, režija Egon Savin, Makedonski naroden teatar Skoplje.

“Posebno mi je drago što se festival odvija u gradu u kome se dešavaju možda najdramatičnije stvari u poslednje vreme, u gradu u kome je jedna tragedija pokrenula lavinu promena, ljudskih i emotivnih. U gradu u kome su mladi najzad izašli na svetlost dana, i ovaj grad je stvarno najvažniji u ovoj revoluciji. Zbog toga je ovo Sterijino pozorje veoma posebno”, mimo repertoara izašao je pred mikrofon, i rekao Goran Marković, nakon nagrade koju je dobio. Osim njega niko se nije osvrnuo na okolnosti tokom kojih se festival održao, direktor Sterijinog pozorja Miroslav Radonjić rekao je: “Nadam se da ćemeo iduće, 71. pozorje dočekati kao bolji ljudi, u jednom plemenitijem društvu, i da ćemo sledeće godine proslaviti instituciju koja je zaista, možda i jedini pozorišni svetionik koji gori na ovim prostorima već 7 decenija, bez prekida”.

Čitav vek Velikog Getsbija

Fri, 02 May 2025 18:45:43 GMT

Prošlo je tačno sto godina otkako je Veliki Getsbi pokušao da promeni prošlost i uhvati zeleno svetlo na kraju doka — roman koji je postao jedan od najuticajnijih ikada, a možda i pogrešno shvaćen.

Glavni lik Ficdžeraldovog romana postao je simbol beskrajnih žurki i ostvarenja američkog sna. Pop kultura ga je oslobodila okvira književnosti, pa se njegovo ime danas može pronaći svuda — od hotelskih soba do bočica kolonjske vode, što pomalo čudno zvuči za čoveka koji je, na kraju krajeva, bio krijumčar alkohola, umešan u kriminalne aktivnosti i neko ko je oduvek želeo da, zajedno s imenom, promeni i svoju prošlost.

Kad se Veliki Getsbi pojavio 1925. godine, nije naišao na razumevanje koje danas ima — čak ni među najnaklonjenijim čitaocima. Sam Ficdžerald je svom prijatelju Edmundu Vilsonu priznavao da kritika, iako često dobronamerna, uopšte nije shvatila poentu knjige. Pisci poput Idit Vorton cenili su roman, ali šira književna scena ga je čitala kao običnu misteriju i ostajala ravnodušna. Naslovi poput „Ficdžeraldova najnovija knjiga ćorak“ nisu pomogli, a prodaja je bila toliko loša da su preostali primerci završili kao otpisano izdanje.

Sve do Drugog svetskog rata, Getsbi je bio više promašaj nego klasik. A onda se sve promenilo: roman je ušao u vojne biblioteke i kroz specijalna izdanja stigao do desetina hiljada američkih vojnika. To novo čitalačko telo dalo mu je drugi život. Pedesete su ga dočekale u skladu s idejom američkog sna, a šezdesete su ga uzdigle do statusa svetinje. Kasnije je postao pop-kulturna ikona — zahvaljujući Holivudu, čak i oni koji ga nikad nisu pročitali znaju kako zvuči. Kad je Redford obuo Getsbijeve cipele 1974. godine, svet je prvi put čuo pridev „getsbijevski“.

Ficdžerald je 1940. godine umro od srčanog udara, a za života je prodao manje od 25 hiljada primeraka knjige. Čitav vek kasnije, prodato je više od 25 miliona kopija širom sveta, najviše u Sjedinjenim Američkim Državama.

Foto: easons.com

Zašto se stalno vraćamo Velikom Getsbiju?

Zato što to nije samo priča o nesrećnoj ljubavi, već o iluzijama koje oblikuju čovekovo postojanje — i o raspadu američkog sna. Getsbi se ne bori samo za Dejzi, već i za ono što ona simbolizuje: status, pripadnost, stvarnost koja je trebalo da se dogodi.

Roman na svega dvestotinak strana dočarava veliku slojevitost. U jednoj večeri možete osetiti sve likove i čitavu atmosferu. Svi su hladni, sebični, puni laži — čak ni Nik, koji bi trebalo da bude neutralni posmatrač, nije imun na zavođenje tog sveta. On je ratni veteran, i to ne slučajno — kao narator romana, nosi distancu i melanholiju koja prožima čitavu priču. Što više čitamo, sve je jasnije: ova knjiga nije samo o ljudima, već i o idejama. O Americi kao iluziji.

Getsbi je nekada bio Džejms Gec – siromašni vojnik koji je shvatio da mu za ljubav i uspeh treba bogatstvo, pa je stvorio novog sebe – promenio bi i kožu da je mogao. A 1920-ih, u takozvanim džez-godinama, kada je roman nastao, cela Amerika igrala je neku verziju te igre: izgraditi novi identitet, izgledati kao neko bolji, uspešniji, bogatiji.

Ficdžerald je napisao knjigu u kojoj vreme nije samo tema — ono je aktivni učesnik. Getsbijeva opsesija prošlošću i pokušaj da je oživi na kraju ga uništavaju. Za njega je zeleno svetlo na kraju doka predstavljalo upravo tu nedostižnu prošlost. Distanca između njega i Dejzi, kao i razlika između „starog novca“ i njegovog bogatstva, bila je nepremostiva. Dejzi, upravo zbog te razlike nikada nije mogla da izabere njega. Sigurnost je videla u Tomovom, a ne u njegovom bogatstvu.

Na kraju, umire jednako paradoksalno koliko i nasilno — potpuno sam, bez ijednog gosta sa svojih raskošnih zabava. Do poslednjeg daha verovao je u zeleno svetlo. Izmaklo nam je tada, ali to nije važno — sutra ćemo trčati brže, pružati ruke dalje... i jednog lepog jutra.

Mašta u rukama: Kako deca mogu zavoleti knjige od najranijih dana

Fri, 03 Jan 2025 16:40:26 GMT

"Deca su najlepši čitaoci, jer u svakoj knjizi prepoznaju sebe, svoje snove i sve ono što se u svetu može izmeniti“, rekla je davno naša velika spisateljica Desanka Maksimović. Ipak, koliko je ova rečenica prigodna danas - odnosno koliko deca prepoznaju sebe danas u literaturi napisanoj mnogo pre njihovog vremena i da li uopšte čitaju dovoljno da se prepoznaju?

Današnja deca, okružena ekranima i digitalnim sadržajem, sve više gube interesovanje za aktivnosti koje zahtevaju dublje angažovanje i strpljenje. Pametni telefoni, tableti i video-igre zamenili su tradicionalne oblike igre i zabave, dok su knjige, koje podstiču maštu i razvijaju kognitivne sposobnosti, često zapostavljene. U svetu gde je sadržaj dostupan na klik, deca sve ređe razvijaju naviku čitanja, ključnu za njihov emocionalni i intelektualni razvoj.

Kako usmeriti decu ka knjigama i probuditi u njima ljubav prema čitanju?

Spisateljica Jovana Reba smatra da je ključna uloga roditelja. Njihov primer i pristup mogu oblikovati odnos deteta prema knjigama još od najranijih dana.
"Mislim da pre svega govorimo o ljubavi roditelja prema čitanju, ili bar o njihovoj svesti o značaju čitanja. Deca rade ono što im roditelji kažu i pokažu. Ako roditelj smatra da je knjiga nepotrebna, dete će odrastati s tim uverenjem. Dete do sedme godine ne bira, već se prilagođava onome što mu se pruža. Dakle, nisu deca odgovorna – isključivo mi, roditelji, a posle nas, nastavnici i profesori srpskog jezika i književnosti“, ističe Reba.

U Srbiji danas postoji oko 3.300 biblioteka u osnovnim školama i njihovim izdvojenim odeljenjima, dok srednje škole imaju približno 500 biblioteka. Prema izjavi predsednice Društva školskih bibliotekara Srbije, Mirjane Radovanović Pejović, iz 2021. godine, učenici godišnje iz ovih biblioteka pročitaju između sedam i deset knjiga.

Međutim, učiteljica Vesna Subić iz Osnovne škole "Servo Mihalj“ u Zrenjaninu smatra da deca osnovnoškolskog uzrasta čitaju pretežno iz obaveze.
"Smatram da je oduvek bilo prisutno to da se ljubav prema knjigama razvija od ranih dana, kroz uticaj porodice. Moj zaključak za današnju generaciju jeste da ljubav prema čitanju gotovo ne postoji. Deca uglavnom čitaju zato što im je to nametnuto – bilo od strane škole ili roditelja – ali jasno pokazuju da ne žele da čitaju, u velikoj većini“, kaže Subić.

Prema podacima iz 2023. godine, Gradska narodna biblioteka "Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu ima 7.616 članova. Tokom 2022. godine, članovi su zadužili 56.569 jedinica bibliotekarske građe. Međutim, rukovoditeljka Dečjeg odeljenja, Snežana Kačarić, primećuje pad interesovanja najmlađih za članstvo u biblioteci.
"Deca su po svojoj prirodi veoma radoznala mala bića. Ukoliko im odrasli predstave knjigu na zanimljiv način, interesovanje se lako probudi. Problem je u tome što užurban tempo života ograničava slobodno vreme roditelja, pa nemaju dovoljno vremena da dovedu dete u biblioteku i omoguće mu da samo istražuje knjige koje ga zanimaju. Danas deci vreme ispunjavaju ekrani, a interesovanje za knjige, koje u startu postoji, brzo iščezava“, kaže Kačarić.

Osim roditelja, značajnu ulogu u oblikovanju odnosa deteta prema književnosti ima obrazovni sistem. Nastavni plan i program, iako često revidiran, propisuje obaveznu lektiru koja ponekad uključuje dela teška za razumevanje deci mlađeg uzrasta. Na primer, obavezna literatura za treći razred osnovne škole obuhvata epsku poeziju poput "Oranje Marka Kraljevića“ i "Marko Kraljević i beg Kostadin“, čiji je jezik deci tog uzrasta često nejasan.

Učiteljica Vesna Subić smatra da je obrazovni plan osmišljen sa pažnjom, ali ističe da uvek postoji prostor za dodatnu literaturu primerenu deci.
"Odabir knjiga za učenike prvo je određen Planom i programom, i to poštujemo, ali uvek ostaje mogućnost da proširimo čitalački izbor dodatnim delima. U zavisnosti od uzrasta učenika, trudim se da uskladim njihov izbor. Knjiga mora biti u kraćoj formi romana, puna avantura i zagonetki“, objašnjava Subić.

Foto: Freepik

Osim zanimljivog sadržaja, decu posebno privlače ilustracije. Psihološka istraživanja pokazuju da ljudsko oko najviše privlače jasne boje i oštri kontrasti, a kod dece je ta pojava još izraženija. Ilustracije ne samo što pomažu u razumevanju teksta, već i održavaju pažnju, podstiču kreativnost i razvijaju maštu.

Spisateljica Jovana Reba slaže se sa ovim i naglašava da su deca trećeg milenijuma deca vizuelne kulture i da je važno svaki tekst "upakovati“ u privlačne ilustracije.
"Dete će se prvo zaljubiti u ono što vidi, a zatim i u ono što čuje ili pročita dok istražuje ilustracije. Tako dolazi do sinergije dva naizgled suprotstavljena medijuma i cilj je ostvaren – dete počinje da uživa u knjizi“, zaključuje Reba.

Biblioteke deci nude jedinstvenu priliku da istraže svet književnosti, razvijaju svoje interese i uživaju u sigurnom okruženju koje promoviše ljubav prema čitanju i učenju. Širok izbor literature za najmlađe, koji biblioteke pružaju, siguran je način da deca od najranijih dana zavole pisanu reč.

Ipak, prema rečima Snežane Kačarić, deca najčešće biraju bajke i priče o životinjama.
"Veoma je zanimljivo pratiti želje i afinitete današnje dece. Naše iskustvo iz poslednjih deset godina pokazuje da su predškolci najviše zainteresovani za knjige o dinosaurusima. Svemir je takođe tema koja im je inspirativna za istraživanje, a poslednjih godina pridružuju se i knjige o ljudskom telu. Priče o princezama i prevoznim sredstvima takođe imaju svoje male obožavaoce. Od pre par godina primetno je i interesovanje najmlađih za stripove kao žanr“, objašnjava Kačarić.

Književnost, kao i druge umetničke forme, teži osavremenjivanju u eri digitalizacije kako bi se približila najmlađima. Razvijaju se audio-knjige, edukativne aplikacije i digitalne platforme koje knjige čine interaktivnim i privlačnim u savremenim okolnostima. Spisateljica Jovana Reba ističe da je za razvijanje istinske strasti prema literaturi neophodno prilagoditi pristup savremenoj generaciji.
"Prvo moramo da naučimo jezik milenijalaca, da koristimo tehnologiju koju oni koriste, i tek onda da ih podučavamo u skladu s njihovim potrebama. Ne smemo glumiti intelektualce koji preziru nove generacije. Moramo biti i učenici i profesori, ako želimo da prenesemo svoja znanja na suštinski način“, tvrdi Reba.

Pored tehnoloških inovacija, književnost ostaje verna tradicionalnim vrednostima. Teme obrađene u dečjoj literaturi postavljaju temelje za njihov budući život, pa učiteljica Vesna Subić naglašava važnost ravnoteže između tradicionalnih vrednosti i savremenih tema.
"Balans između tradicionalnih vrednosti i savremenih tema u literaturi za decu mora da postoji. Tradicionalne vrednosti, poput porodice, date reči, empatije prema ljudima, životinjama i prirodi, vere, slobode govora i komunikacije, osnov su koje svako dete treba da nosi u sebi. Ipak, vrlo je važno da deca budu u skladu sa vremenom u kojem žive, jer u suprotnom neće biti spremna za život. Knjiga nam kao medijum omogućava da utonemo u bilo koji svet i bolje ga razumemo“, zaključuje Subić.

Najnovije generacije suočavaju se s posledicama nedostatka čitanja, što se ogleda u slabom vokabularu, teškoćama pri izražavanju i nemogućnošću jasnog prenošenja sopstvenih misli, ističu stručnjaci. Kada dete uspe da razvije naviku čitanja, potrebno je kontinuirano ulagati trud i pažnju kako bi ta navika opstala. Snežana Kačarić naglašava da je za stvaranje dobrog i kvalitetnog čitaoca potreban poseban proces, koji podrazumeva aktivnu ulogu porodice, učitelja i bibliotekara.
"Kvalitetan čitalac se ne stvara sam. Neophodan je stalan podsticaj. Posao stvaranja istinskog ljubitelja književnosti nije lak, ali je svakako interesantan i podsticajan. Uz decu i mi zaposleni ostajemo mlađi i motivisani za rad“, kaže Kačarić.

Knjige su mostovi između sveta mašte i stvarnosti, a najbolji putnici na tom putovanju su upravo deca! U eri digitalne stvarnosti, posebno je važno negovati ljubav prema pisanoj reči od najranijih dana. Iako na tom putu stoji mnoštvo prepreka, postoje i prečice koje vode do dečjeg srca. Na nama je da ih pronađemo.

"Deca postaju čitaoci na krilima svojih roditelja“, rekla je Emili Buhvald, a njene reči podsećaju na odgovornost svih nas u stvaranju generacija koje će voleti knjige i znanje.

Prijatelji, ljubavnici i mnogo velikih i strašnih stvari

Mon, 11 Nov 2024 03:40:27 GMT

Metju Peri je godinu dana pre smrti objavio svoju prvu knjigu "Prijatelji, ljubavnici i velika strašna stvar", koja je prošle godine, povodom tragičnog događaja, prevedena na srpski jezik.

Ova knjiga donosi snažnu i dirljivu priču o njegovoj borbi sa zavisnošću, kao i o naporima da očuva svoju karijeru usred globalne slave koju je stekao u popularnom sitkomu.

Kada je tek započinjao svoju glumačku karijeru, njegov otac mu je poklonio knjigu "Gluma sa stilom". Džon Benet Peri, pevač i glumac koji je postao poznat zahvaljujući reklamama za Old Spajs iz 70-ih i 80-ih, ostavio je posvetu na prvoj stranici: "Još jedna generacija je otišla k' vragu. Volim te, tata.“

Nije mogao ni da nasluti koliko će se ta poruka kasnije pokazati tačnom. Iako je njegov sin postao daleko poznatiji od njega, zahvaljujući ulozi Čendlera Binga u "Prijateljima", Metju je kroz život prošao kroz mnoge teške trenutke, prepoznajući duboku povezanost sa likom kojeg je igrao, ali i suočavajući se s velikim problemima u privatnom životu, naročito zbog zavisnosti od alkohola i droge.

Foto: Pixabay

Memoari Metjua Perija donose duboku priču o njegovoj borbi da zadrži kontrolu nad sopstvenim životom, otkrivajući ne samo slavu već i dramu koja se krila iza nje. Knjiga detaljno opisuje njegove napore da se oslobodi zavisnosti: prisustvovao je oko 6.000 sastanaka Anonimnih alkoholičara, prošao kroz 65 detoksikacija i potrošio oko 7 miliona dolara kako bi postao trezan. Priča počinje u trenutku kada je bio na dnu – hospitalizovan zbog ozbiljnog zdravstvenog problema uzrokovanog zloupotrebom droga, nakon čega je pao u komu koja je trajala 14 dana. U vezi s tim iskustvom, rekao je: "Pomalo je poetično, bio sam toliko prepun sranja da me je to skoro ubilo.“

Suvi humor, karakterističan za Perija, savršeno je usklađen s njegovim likom Čendlera, za kojeg je rekao da je bio njegov alter ego. Već kao tinejdžer shvatio je da humor može biti način da se nosi sa životnim teškoćama, pa je kroz šale pokušavao da prikrije unutrašnje nesigurnosti. Problemi sa zavisnošću počeli su mnogo pre nego što je postao poznat. Kao dete razvedenih roditelja, često se osećao izopšteno. Već sa pet godina putovao je sam iz Montreala do Los Anđelesa kako bi posećivao oca. Sa četrnaest godina otkrio je da mu alkohol pomaže da ublaži osećaj nesigurnosti i učini ga šarmantnijim. Uskoro je pronašao i lekove protiv bolova, što je dovelo do svakodnevnog uzimanja čak 55 tableta.

Zavisnost Metjua Perija nije se odnosila samo na supstance, već i na njegovu potragu za slavom, za koju je verovao da bi mogla popuniti prazninu u njegovom životu.

"Mislim da morate da ostvarite sve svoje snove da biste shvatili da su to pogrešni snovi,“ piše u knjizi. Glumac je bio vrlo otvoren o svojim greškama, iznoseći izvinjenja prema porodici, prijateljima i bivšim partnerkama, među kojima je bila i Džulija Roberts, koju je, iz straha da bi mogao biti taj koji bi bio ostavljen, napustio.

Foto: Andrea Mihalj

Iako su bolnički tretmani, detoksikacija i pokušaji da se promeni doneli određene promene, Perijev egocentrizam nije potpuno nestao. I dalje je sebe video kao jednog od najsmešnijih ljudi na svetu, iako je povremeno davao kontroverzne izjave, poput komentara o prerano preminulim kolegama, kao što su River Feniks i Hit Ledžer, ili o prijatelju kojeg je opisao kao "nekoga ko nikada nije uspeo kao glumac, ima dijabetes, stalno se brine o novcu i ne radi ništa. Zamenio bih mesta s njim u sekundi.“

Kada razmatra svoj život u 53. godini, Peri u knjizi iskreno priznaje svoju duboku usamljenost: "Sedim u ogromnoj kući s pogledom na okean, a jedini ljudi s kojima delim to iskustvo su moj trezveni saputnik, medicinska sestra i baštovan koji dolazi dva puta nedeljno.“

Iako je otkrio brojne lične borbe, "Prijatelji, ljubavnici i velika strašna stvar" nudi dubok uvid u dušu čoveka koji je kroz humor i šou-biznis pokušavao da se nosi sa svojim demonima. Kroz sve to, preovlađujući ton njegove knjige ostaje duboka usamljenost i potraga za emotivnom povezanošću koja je izgleda uvek u njemu nadvladavala humor po kom ga pamtimo.

Prije, poslije i tjekom

Sat, 19 Oct 2024 18:09:28 GMT

Za mog svesnog života, ja se ne mogu setiti ni jednog trena u kom nije bilo oluje govana.

U takvom nekom sveopštem razočaranju koje me neretko obuzima, ruku mi je pao poslednji dobitnik NIN-ove nagrade kog priznajem u mom malom svetu ogorčenosti - ,,Poslije zabave".

U pitanju je drugi roman autora Steve Grabovca a treće delo sveukupno. Prvo delo je zbirka pesama ,,Stanica nepostojećih vozova" i ova zbirka prošla je relativno neprimećeno na regionalnoj književnoj sceni. Drugo delo a prvi roman mu je bio ,,Mulat albino komarac" koji je izašao 2019. i ušao je u najuži izbor za nagradu koju će Grabovac konačno dobiti početkom ove godine.

Ipak, i sa svim ovim, njegovo dobijanje nagrade došlo je kao pravo osveženje pomalo učmalom i predvidljivom književnom svetu - i zbog izdavačke kuće, i zbog porekla autora i zbog njegovih godina i iskustva ali ne i zbog teme.

Naime, Imprimatur nije poznat koliko ostale velike, internacionalne izdavačke kuće, Stevo Grabovac nije bio zvezda pre ovog romana i arhetipski je, čini se, bilo moguće predvideti sve gradove iz kojih dobitnik NIN-a može doći, sve dok nagradu nije dobio jedan Banjalučanin, alternativno jedan pisac iz Slavonskog Broda ili podjednako alternativno, iz Bosanskog Broda.

Foto: NIN

Rekao bih da recenzija romana koji su naširoko analizirali i kritikovali najpoznatiji savremeni kritičari i pisci, samo po sebi nije sasvim smisleno ako ne pružim nešto novo.

Ja dakle, o ,,Poslije zabave" ne mogu i ne umem govoriti kao o nekom tamo književnom delu.

To jeste dakle sve ono što njegov opis po sajtovima - roman zbilja jeste i o ocu i o zločinu i o porodici i o svemu ostalom što se navodi ali meni je mnogo važnija njegova iskrenost.

Tražio sam dugo posle Bekima išta nalik njemu - Knausgor mi nije nimalo pasao jer on nije mogao razumeti moju bosansku, jugoslovensku tugu i tako sam zaludno išao kroz more pijanih i očajnih ali ne i dobrih pisaca. I Stevo je prvi koji ju je opet razumeo, pa bih ga prvo time nahvalio, bio je bekimovski u svetu u kom je to teško biti.

A možda i važnije, učinio mi se mnogo bližim na trenutke što mi se činilo gotovo nemogućim.

Roman dakle, govori o, kako se tvrdi, istinitom i užasavajućem događaju iz 1992. godine, o masovnom ubistvu romske dece u malom mestu u blizini Bosanskog Broda.

I Stevo, kroz ovaj roman, pokušava da se dokopa istine, kako bi pomogao uistinu i sebi i svima oko njega da razume šta se tu dogodilo i ovim pogledom, ponajbolje vidimo koliko naliči svom ocu iz romana.

Ipak, ovako nešto može zvučati previše strašno i daleko za nas. Ali roman ima tu centralnu temu koja motiviše razvoje ali delo je mnogo više introspekcijsko nego što bi to ovaj lid slutio.

Mi dakle kroz prizmu jednog mračnog (i utoliko mračnijeg jer o njemu gotovo niko ne zna ništa) zločina saznajemo istovremeno podosta i o Stevi. Naš autor na raskrsnici između ličnih i kolektivnih trauma, vođen plemenitim ciljem, uspeva da se natera da izbegne samosažaljenje kakvo veruje da ga inače neminovno čeka.

Ovde se ipak treba osvrnuti te reći da Grabovac, zvanično, ne piše o sebi. Te i mi zvanično pišemo o njegovom umetničkom alter egu ali ono što možda i najviše vrednujem kod autofikcije je što autor svesno i nesvesno maskira tu granicu do neprepoznatljivosti, pa tako, verujem, ni mi ni on ne znamo gde se završava Grabovac a počinje njegov književni junak.

Značajni domaći kritičari, u nekoliko navrata tvrde da je ovo roman koji ne ostavlja nadu. Da je napisan kako jeste, mračno i mučno i da posle njega ostaje beznađe i ništa drugo. Ja se sa ovim sentimentom ne bih složio. Za mene čak važi suprotno. Verujem da je roman nada sam za sebe. On je neki vid Grabovčevog sukobljavanja sa svojom i našom prošlošću. I to su zastrašujuće teške stvari, mi ovde živimo nasleđene generacijske traume koje su toliko duboke da je sama pomisao na sukobljavanje sa njima užasavajuća. A Grabovac to čini.

I ono što Stevo, pardon, njegov alter ego radi svakodnevno - njegovo utapanje u beg od stvarnosti kroz alkohol i drogu, to je podjednako razumljiva i mnogo češće primenjivana metoda nego takvo sukobljavanje olovkom, odnosno pisaćom mašinom u lice.

Stevo Grabovac nije dakle napisao roman koji će se pamtiti jer je on o ocu ili o ratu ili o koječemu. On je napisao roman u kom su mračne devedesete tek ono što pokreće radnju. Taj zločin, nama, istorijski, treba da bude ozbiljan razlog za preispitivanje. Ali njemu, autoru i/ili liku, one su samo vrata za lični svet u kom se bori sa sobom, sa sveopštom i ličnom traumom i ogorčenošću. On zna da ne pripada više tu gde je ostao i da niko više ne pripada i svestan je sveprisutne bede i nevoljnosti oko sebe. I ipak, i sa svim tim, on dela. On istražuje i piše i radi.

"Poslije zabave" je stoga roman nade kakav se teško može naći. On kazuje da u najmračnijim vremenima, ostaju ljudi. Empatija i pisanje i vera. I ako joj ikad dođe kraja, oluja govana će se sa ljudima završiti, kako je i počela.

Nervozni ljudi - nervozna planeta

Wed, 23 Oct 2024 15:55:48 GMT

Kako da sačuvamo zdrav razum na planeti koja nas izluđuje? Kako da se osetimo srećnim kada se podstiče naša anksioznost? Kako da ostanemo ljudi u tehnološkom svetu?

Britanski pisac Met Hejg autor je beletristike i publicistike za decu i odrasle, koga karakterišu realistične i fantastične teme. Njegova književna dela prevedene su na srpski jezik poput "Misli o nervoznoj planeti", "Deda Božić i ja", "Ponoćna biblioteka", "Kada ljubav pobedi vreme", "Radlijevi" i "Devojčica koja je spasila Božić", a dečji bestseler, "Deda Božić i ja", trenutno se adaptira za film u produkciji StudioCanal-a i Blueprint Pictures-a. Osvojio je brojne književne nagrade za decu poput zlatne medalje Smarties, nagradu Aleks i nagradu za knjigu Plavi Piter, a nekoliko puta bio je nominovan za Karnegijevu medalju i nagradu za dečiju knjigu Vaterstones. Hejgove najprodavanije knjige prevedene su na 28 jezika.

Knjiga "Misli o nervoznoj planeti" prevedena je na srpski jezik 2023. godine pod Vulkanovim izdavaštvom. Autor nas podseća na sve ono što smo zaboravili, a zaboravili smo da budemo ljudi, da budemo empatični, jedinstveni, da sopstvene vrednosti nikada ne merimo u odnosu na druge ljude. Brza i nervozna planeta stvorila je od nas brze i nervozne ljude.

Knjiga se može protumačiti i kao Hejgova autobiografija, u kojoj je opisao panične napade kroz koje je prolazio 14 godina boreći se sa anksioznošću i depresijom. On na veoma živopisan i jednostavan način, opisujući svoj panični napad u tržnom centru, pokušava da racionalizuje svoje emocije i da ih smiri različitim metodama. Redovan san, fiziča aktivnost, usklađena ishrana, ograničena upotreba interneta i kvalitetno vreme provedeno u prirodi za autora su bili ključni i on ih je kroz osamnest poglavlja detaljno sa primerima obrađivao, kao neku vrstu priručnika.

Foto: Ivana Ivanović

Hejg ističe da današnja teškoća nije to što je život nužno gori nego što je nekada bio. Ljudski životi imaju mogućnost da budu bolji i zdraviji u odnosu na prošlost. Nevolja je u tome što su nam životi zatrpani, izazov je otkriti ko smo u gomili nas samih. Na kraju krajeva profil na društvenim mrežama našeg najboljeg prijatelja nije naš najbolji prijatelj. Status o danu provedenom u parku nije dan u parku. A želja da saopštimo svetu koliko smo srećni ne znači da smo srećni.

Pored mnogobrojnih tema britanski pisac u jednom delu svoga rada govori o anksioznosti izazvanoj internetom i citira Tristana Harisa, bivšeg radnika Gugla koji ističe da šačica ljudi koja radi u nekoliko tehnoloških kompanija svojim izborima usmeriće ono što milijardu ljudi misli danas.

Ne znam hitriji problema od ovog. To menja našu demokratiju i našu sposobnost da razgovaramo i imamo odnose jedni sa drugima kakve želimo. Internet je prva stvar koju je čovek izgradio, a koju ljudska vrsta ne razume, najveći ogled u anarhiji koji smo ikada imali.

Met Hejg na internet gleda kao na ogroman nervni sistem u kome smo svi povezani, naša sreća i nesreća zajednička je više nego ikada, emocije grupe postaju naše. To globalno selo i apsolutan uvid u tuđe nesreće, gradove pogođene vremenskim nepogodama ili ratovima, od čoveka su stvorili upravo taj umreženi nervni sistem, a sa njim prvobitno strah, a onda i distancu prema određenom sadržaju na internetu. Naviknuti da konzumiramo negativne vesti, počinjemo svesno da ih izbegavamo i postajemo distancirani kako bi zaštitili svoje emocije. To je mač sa dve oštrice, jer gora stvar od proste neinformisanosti je aktivno izbegavanje informisanosti.

Pored svega čovek se trudi da “raskrči” svoj mozak, koji zbog preopterećenosti dolazi u stanje panike, i izgleda da u tako preopterećenom svetu mora da postoji filter, situacije moraju da se pojednostave.

Ponekada čovek mora da se isključi, baš kao i računar.

Recenzija knjige „Kako ubijaju dobre devojke“ Holi Džekson

Fri, 01 Dec 2023 12:23:07 GMT

Ova tinejdžerska misterija i triler se prvi put pojavila na policama svetskih knjižara 2019. godine, a prošle godine se našla i kod nas, kada je prevedena na srpski jezik. Knjiga počinje sa opisom porodice čiji je sin pre pet godina optužen za ubistvo svoje devojke. Glavna junakinja, Pip ih opisuje sa velikom dozom žaljenja. Kuca na vrata njihove porodične kuće i upoznaje se sa Ravijem- bratom optuženog i izgovara sasvim neočekivanu stvar- tvrdi da može da dokaže da je njegov brat nevin. Pip je srednjoškolka sa željom da za svoj esej analizira način na koji su mediji izveštavali o nestanku i ubistvu srednjoškole Endi Bel. Ali ona svom radu daje drugi cilj-sigurna je da policijska istraga nije otkrila pravog ubicu i ubeđena je da je ona baš ta koja može da otkrije pravu istinu o ubistu starom pet godina. Kroz knjigu upoznajemo se sa misterijom ubista u isto vreme kada i Pip. Ona se upušta u istraživanje same žrtve-Endi Bel i njenog momka Sala koji je ujedno i okrivljen. Jedini problem kod ovakvog rešenja slučaja jeste što se Salu nikada nije sudilo za ubistvo svoje devojke, jer nije moguće suditi mrtvim osobama. Nedugo nakon što je Endi nestala, Salovo telo je pronađeno u obližnjoj šumi i zaključeno je da se Sal ubio jer nije mogao da podnese život u zatvoru. Pip vrlo brzo nagovori Ravija da postane njen partner u istrazi i njih dvoje zajedno rizikuju sve da otkriju pravog krivca.

Foto: www.vulkan.com

Pip istražuje sve moguće puteve, krene od policije i samih medija. Razgovor koji ima sa novinarom lokalnog lista je jedan od prvih intervjua koje Pip sprovodi u toku njene nezvanične istrage. Novinar je izuzetno arogantan, gde on tvrdi da je Sal kriv i da je nazivanje Sala odvratnom ubicom sasvim opravdano, gde je ironija kada ga Pip opomene i kaže mu da novinar nema pravo da optužuje nevine ljude, jer se princip „nevin dok se ne dokaže suprotno“ mora primeniti i u novinarstvu. Pip pokušava da odgonetne tajnu same Endi, ko je bila ta devojka i kako se uplela u toliko različitih priča. U jednom momentu se na njenom spisku nalazi čak sedam osumljičenih. Bez obzira na to što na prvi pogled nisu povezani, Pip shvata da su svi zajedno deo slagalice koji joj je potreban kako bi rešila slučaj. Iako se Pip definitivno može okarakterisati kao glavni lik romana, evidentno je da je sama priča o nestanku i smrti Endi i Sala izuzetno razvijena, do te mere da se čini da je Pip samo način da se čitaocima predstavi ta misteriozna priča i da je ona zapravo glavni lik. Teško je pretpostaviti šta će se sledeće desiti, svaki put kad Pip otkrije nešto novo, moguće je razviti bar tri različite teorije o ubici. Zapleti su neizostavni deo svake dobre misterije a u poslednjim stranama se uvek konačno otkriva istina. Ovde ne samo da imamo dobar kraj već imamo i neočekivane okrete koji menjaju očekivani razvoj situacije. Autorka koristi mnogo detalja pri svojim opisima, ali neki detalji nisu tu samo kako bi mi bolje zamislili prostoriju u kojoj se likovi nalaze. Na prvim stranicama na izgled nebitan detalj gde Pip kaže da je na zidu njene prijateljice nekada visilo više fotografija nego što ih ima danas, ispostavi se kao bitan detalj koji je otkriven tek 200 stranica kasnije. Na neke momente je teško pratiti radnju jer se više stvari dešava istovremeno. Na neka pitanja nisu na kraju ni dati odgovori ali kako glavna junakinja kaže na finalnim stranicama knjige, mora se pomiriti sa činjenicom da ne može da zađe u svaki mračan kutak njenog grada.

Knjiga je pisana jednostavnim jezikom, stilski nije preterano obogaćena, ali za ovaj tip knjige to nije ništa neobično. Imamo nekoliko tipičnih stereotipa-zla devojka kojoj je stalo samo do slave i novca i njen dobar dečko koji je totalna suprotnost, najbolja drugarica zaljubljena u svog druga ali previše stidljiva da bi mu to ikada priznala, Pip koju ne zanimaju izlasci i „normalne“ tinejdžerske stvari jer je predstavljena kao tipična štreberka i njen pomoćnik koji se zaljubi u nju kada konačno reše slučaj. Ono što je počelo kao misterija jednog ubistva završilo se hapšenjem četiri osobe za četiri različita zločina. Zbog dobrog odgovora na ovu knjigu, autorka je odlučila da napiše dva nastavka, pretvorivši Pipin istraživački duh u seriju knjiga.

„Živele knjige!“ – Završen ovogodišnji Međunarodni sajam knjiga u Beogradu

Mon, 30 Oct 2023 16:13:55 GMT

U subotu, 21. oktobra, otvoren je 66. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, koji je trajao sve do 29. oktobra. Ovogodišnji Sajam svečano su otvorili francuski književnik Matijas Enar, dobitnik Gonkurove nagrade za roman „Busola“, i srpski pisac i izdavač Slobodan Bajac.

Foto: Marija Bulić

„U vremenu u kom odjekuju prasak bombi i jauci žrtava rata utešno je znati da nas reč i dalje povezuje i prevazilazi sve granice“, istakao je Enar na ceremoniji otvaranja.

Počasni gost ove godine na Sajmu knjiga bila je Francuska, međutim tokom čitave manifestacije učestvovali su i izdavači ne samo iz Srbije već i iz Crne Gore, Severne Makedonije, Italije, Rumunije, Rusije. Kako navode iz organizacije na ovogodišnjoj manifestaciji predstavilo se 420 izlagača, od kojih je 356 bilo domaćih, i 64 iz inostranstva.

Foto: Marija Bulić

Ljubitelji knjiga biće u prilici da Sajam posete i sledeće godine i to na istoj lokaciji, navela je direktorka Beogradskog sajma Danka Selić. Ona je takođe ocenila ovogodišnji Međunarodni sajam knjiga, kao veoma uspešan i istakla da je broj posetilaca premašio 190.000 ljudi.

Najznačajniji gosti pored Matijasa Enara, bili su i jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista i pisac, Toma Piketi, njegova supruga, takođe ekonomistkinja, Žilija Kaže, najprevođeniji i jedan od vodećih francuskih pisaca, Erik-Emanuel Šmit, i još mnogi drugi.

Foto: Marija Bulić

„Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda“, ovogodišnji je nosilac nagrade u kategoriji za izdavača godine.

Direktorka Seliić je najavila i da će se sledeće godine 67. Međunarodni sajam knjiga organizovati od 19. do 27. oktobra 2024.

Recenzija romana Rolana Topora "Stanar"

Wed, 10 May 2023 19:35:27 GMT

U svom romanu Stanar, Rolan Topor kroz vrlo misteriozan i u nekim delovima dramatičan način uz jezive detalje prenosi čitaocima poruku o tome kako je biti autsajder i otuđenik u sistemu ukalupljivanja i urbanom okruženju. Koliko je zapravo samo malo dovoljno da neko izgubi identitet i sve to pod pritiskom mase i toksičnog okruženja? Koliko je teško biti ono što zapravo jesmo u okruženju ljudi koji nameću iznova i iznova određeni kalup?

Foto: Freepik

Topor svoju priču započinje doseljavanem glavnog junaka Trelkovskog u stan u centru Pariza. Zgrada je opisana kao izrazito mračna, a već i nakon prvih nekoliko stranica stiče se utisak sivila i negativne energije koja je ovom zgradom vladala. Preseljenje u tu zgradu označava zapravo njegovu odluku da postane onakav kakav zaista jeste, i kako se u sebi oseća. Paralela selidbe je u suštini preseljenje iz jednog bića u drugo i na taj način on postaje ono što želi.

Pisac veoma veštom tehnikom čitaoce uvodi u priču, i na vrlo kvalitetan način pojašnjava koliko je individui kao što je u ovom slučaju Trelkovski, teško izboriti se za svoje pravo glasa, svoje mišljenje i svoje mesto u društvu kao takvom. Protagonisti po dolasku u novo okruženje dolaze i nove muke. Novi ljudi u njegovom životu nepotrebno konstruišu i utiču na njegov boravak i bitisanje u samoj zgradi, oni ga jednostavno drugačije gledaju zato što se on drugačije postavio, odnosno kako oni to ne žele. Na pameti su mu i razna preispitivanja svojih odluka i pronalazak stvarnog sebe kao ličnosti, sve zbog nesigurnosti u sebe, a kao posledica društva u kom živi. Ispred sebe stavlja masku koja prikriva njegove realne želje, pa poziva prijatelje na žurku useljenja, a dolazi i u blizak intimni odnos sa jednom devojkom. Da li on to zapravo želi ili je to sve laž? U prvim momentima nesvesno prihvata to kao stvarno i istinu, međutim kasnije shvata da je sve to zapravo slika društva, i da je upravo društvo sve to htelo od njega, a ne on, jer su to želje njegove okoline i njihovi kalupi „normalnog“.

Stanari predstavljaju našu okolinu i ljude koji nas svakodnevno okružuju, koji u ovom slučaju ne prihvataju ono što smo postali i ne prihvataju našu drugost i različitost i to kako se mi izjašnjavamo. Pored dominantne drugosti koja vlada ovim romanom, Trelkovski biva osuđen i zbog svog porekla. Oni glavnog junaka pritiskaju kao što i društvo generalno pritiska jednog takvog čoveka, u bilo kom društvu, čak i u najliberalinijem mogućem. Susedi u ovom romanu sebi dodeljuju autoritet da Trelkovskom donesu presudu, uz to određujući ko i šta je on. Trelkovski se tada nalazi u situaciji „sam protiv svih“ i postaje tuđinac za svoje okruženje. Pisac osim par istaknutih likova nije precizno definisao ostale stanare zgrade, već se u više navrata pominju drugi likovi pa dolazi do određene zabune i kontradiktornosti u samom romanu. On svakodnevno susreće nepoznate stanare i tako njegovi neprijatelji postaju neizbrojivi i samim tim strašniji. Njegova paranoja postaje sve dublja i mračnija kada god mu se neka njegova neuklopivost nabije na nos, pa sve to dovodi do sukoba između dve strane: Trelkovskog – strah, i njihove strane – nepoverenje.

Rolan Topor je i sam u svojim delima pre Stanara govorio o svojoj poziciji autsajdera i nekoga ko je prihvatio taj status, pa je shodno tome, autsajderskim pristupom napisao i ovaj roman.

Susret i razgovor sa piscem Zoranom Živkovićem

Wed, 03 May 2023 12:15:38 GMT

Razgovor sa piscem Zoranom Živkovićem održan je u utorak, 25. aprila 2023. godine, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Foto: Danijela Erić

Zoran Živković je jedan od najprevođenijih srpskih savremenih književnika. On je prvi magistar i prvi doktor nauka u oblasti naučne fantastike. Tokom svoje karijere oprobao se u ulozi prevodioca, urednika i izdavača, ali kako i sam kaže, najdraža mu je uloga pisca. Napisao je Enciklopediju naučne fantastike 1990. godine koja je, u to vreme kada je izašla, bila tek treća enciklopedija te vrste u svetu. Njegova dela su visoko nagrađivana širom sveta, prevedena na mnogo jezika, a priče su objavljene u antologijama i časopisima u Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu, Francuskoj i drugim državama Evrope i sveta.

Na sastanku o Živkovićevom stvaralaštvu govore: Ljiljana Pešikan-Ljuštanović, profesorica na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, i Rendal Mejdžor, viši nastavnik veština na istom fakultetu, a ujedno i prevodilac svih Živkovićevih dela.

Na samom početku premijerno je puštena epizoda Autogrami serije Sakupljač koja je emitovana na beogradskoj lokalnoj televiziji Studio B, a koja je zasnovana na pričama i delima Zorana Živkovića.

Profesorica Ljiljana Pešikan-Ljuštanović za Zorana Živkovića kaže da je on pisac fantastike u onom najplemenitijem smislu. Kao pisac monografije posvećene stvaralaštvu ovog umetnika, Ljuštanovićeva iz svog ugla gledanja tvrdi da je Živković pisac sa određenom tajnom. Najviše govori o sadržaju njegovih dela koje je više puta čitala ispočetka te, s toga, sa sigurnošću tvrdi da onaj ko ga čita u celini biće nagrađen dozom uživanja u kompoziciji. Ona pokušava da razume elemente koje Zoran Živković koristi u svojim delima, i najviše se osvrće na humor. „Taj humor je jedna vrsta igre sa čitaocem“, kazala je profesorica.

„Kroz čitanje Zoranovih dela dešava se ponovno uspostavljanje veze čoveka sa samim sobom“, izjavio je Rendal Mejdžor i dodao da su sa razlogom Živkovićeva dela prevedena na 21 jezik u 25 zemalja u svetu. On smatra da život nije samo ono što vidimo, te da svaka knjiga ovog autora ima određenu udicu na koju će se svaki čitalac sigurno upecati. Mejdžor dodaje i da je kroz prevođenje svih Živkovićevih dela imao tu čast da najbolje upozna ovog pisca.

Promocija knjige “Na kafi” Barbare Hanuš

Thu, 23 Mar 2023 20:29:24 GMT

U Američkom kutku u Novom Sadu, održana je promocije knjige „Na kafi“ slovenačke spisateljice Barbare Hanuš.

Foto: Marija Marčeta

„Na kafi“ je knjiga sastavljena od duhovitih priča o životu starih. Iz priče u priču čitaoci se upoznaju sa različitim likovima, a svaki lik ima specifičnu karakternu osobinu ili fizičku manu. Njihovi životi se prepliću i oni svoju svakodnevnicu provode zajedno na kafi ubijajući dokolicu. Prema rečima spisateljice, svaki lik je inspirisan sopstvenim životom i ljudima kojima je okružena, a u ovu knjigu utkala je i veliki deo sebe. Za vreme pandemije Korona virusa, boreći se sa brigom o majci koja se nalazi u domu za stare, odlučuje da napiše knjigu „Na kafi“. Ova knjiga, pored toga što govori o životu starijih ljudi, takođe je prilagođena njima. Vodilo se računa o veličini fonta, kao i o vrsti i boji papira na kakvom će ona biti štampana. Mnogi čitaoci su se zapitali kako će se dalje razvijati likovi i radnja, iako drugi deo nije bio planiran, autorka odlučuje da napiše “Od sedam do sedamdeset sedam”. Ovaj nastavak se bavi problemima i životima ljudi svih starosnih dobi, jer kako i sama autorka navodi, svako, bez obzira na godine ima probleme. “Od sedam do sedamdeset sedam” će se dotaći i pitanja smrti, autorka smatra da je važno govoriti o smrti jer je ona danas tabu tema, a čini sastavni deo svačijeg života.

Barbara Hanuš je rođena 1960. godine u Ljubljani, a svoju karijeru započela je kao pesnikinja, a potom je počela da piše i za najmlađe. Prva knjiga koju je izdala bila je “Mali morski jež” i “Mala morska devojčica”, nakon toga usledile su slikovnice i zbirke “O Jakobu i maci Mici” i “Markova kaciga”. Njena knjiga “Rođendan” svrstana je u evropsku zbirku slikovnica. Najnovije knjige koje je izdala za decu su “Flaster za snagu i hrabrost” i “Luka lovi, Marko žmiri”. Tokom pandemije Korona virusa odlučuje da piše i za odrasle, pa su tada nastale knjige “Na kafi” i “Od sedam do sedamdeset sedam”.