m_Kultura_film

Roki, ali ne Balboa: „Project Hail Mary"

Thu, 09 Apr 2026 11:40:44 GMT

Dugo vremena nismo imali onaj dobar svemirski blokbaster koji je potkrepljen humorom, intrigama, preokretima i zanimljivim svemirskim prostranstvima koje treba istražiti. U toj branši se nalaze Interstellar, The Martian i možda još poneki u poslednjoj deceniji-dve. Jako je teško izbalansirati dobru priču, zanimljivo pisanje i lepotu svemira koju želiš da dočaraš, sve zajedno sa efektima od po par miliona dolara. No, Project Hail Mary uspeo je da napravi savršen balans između toga. Naravno, film je adaptacija knjige i time je zadatak mnogo lakši, ali opet treba napraviti film koji bi bio verodostojan pisanoj reči i treba da se prilagodi velikim IMAX platnima.

Foto: wsj.com

Režiseri ovog filma, Fil Lord i Kris Miler, imali su pre ovoga Spider-Man: Into the Spider-Verse, i čini se da im je upravo takav jedan animirani film pomogao da shvate da svi uzrasti gledaju filmove u bioskopu i van njega. Spider-Man: Into the Spider-Verse bio je veliki hit i način animacije koji su koristili je ostvario ono što je bio cilj, ali sa filmom Project Hail Mary je bilo drugačije od početka, sa ogromnim budžetom i potrebom za glumcem koji će biti prisutan u 90% kadrova. Tako je na kraju ispalo da će taj glumac biti Rajan Gosling, i on je tu ulogu zapravo izneo na način na koji je knjiga i zamislila da se desi. Bojao sam se jedino da će biti kao u filmu Blade Runner, gde je Rajan bio pomalo zanemariv po pitanju emocija i facijalnih ekspresija, ali ovde je zadobio neku notu Meta Dejmona iz filma The Martian - kombinacija drame, samoće, humora i avanturizma.

Za vreme pisanja ovog teksta, Project Hail Mary ima ocenu 8.4 na IMDb-u i jedno vreme se nalazio na Letterboxd listi top 100 filmova. Što je malo napumpano, jer se, na primer, Kjubrikov Space Odyssey nalazi na 227. mestu. Ipak, ovaj film se provlači tankom niti kroz one Spilbergove filmove kao što su E.T. ili Jurassic Park, koji su u potpunosti namenjeni svim uzrastima. Da zamislimo da odete u bioskop sa bakom i dekom, tatom i vašom decom, svako bi našao ponešto što bi ga zabavilo. Gotovo da ne postoji granica godina i time su samo proširili spektar gledalaca, a i sebi zakucali uspeh. Na kraju krajeva, od samog izlaska ovo je daleko najuspešniji Amazonov film svih vremena (ali da bude pošteno, ni ne postoje toliko dugo). Postoji još jedan faktor uspeha ovog filma, a to je nova svemirska misija "Artemis II", koja je najavljena i trebalo bi da se desi uporedo sa izlaskom ovog filma.

Da zamotamo krug i odgovorimo na ono najbitnije: da li treba da odem i pogledam ga u bioskopima? Odgovor je bez komplikacija - da! Film je vredan gledanja na platnu (naravno, ako ste već pogledali Lord of the Rings, koji su zbog 25 godina postojanja ponovo na platnu), jer dugo nismo imali film koji uspeva da izvuče toliko elemenata, a da se pritom ne pretvori u neku bezukusnu smesu ili kič. Dune i Dune 2 su nam otvorili zanimljiv svet, ali ni sam ne bih želeo njima da se vraćam. Avatar nam je prvo dao nešto veoma inovativno, da bi na kraju svakim svojim nastavkom prešao u „lep“ film i običan holivudski kič. Tako to obično biva, ali jedno je sigurno - imaćemo zanimljivu godinu bioskopa (osim novog Avatara)! Amaze! Amaze! Amaze!

Karmadonna - estetika prljavog realizma

Wed, 25 Mar 2026 11:41:07 GMT

Umetnost je oduvek reflektovala stvarnost, dok kreativnost reaguje na promene u društvenom, kulturnom i političkom životu. Film se često opisuje kao „najlepša prevara na svetu“ — deluje kao ogledalo naših života, a istovremeno nudi beg u veštački konstruisane svetove. Kao moćan medij empatije, film podstiče gledaoce da sagledaju svet iz različitih uglova, brišući granicu između duboke umetnosti i utešnog eskapizma. Kamera, montaža i atmosfera doprinose osećaju da prisustvujemo stvarnim događajima, a ne fikciji.

Film se naslanja na estetiku evropskog underground i nezavisnog filma, gradeći teskobnu atmosferu u kojoj sve deluje nestabilno, osim osećaja straha za goli život. Domaća kinematografija retko je razvijala čist horor žanr, sve dok se nije pojavio film „Karmadona“, koji uvodi estetiku prljavog realizma.

Radnja filma prati grupu marginalizovanih likova uhvaćenih u začarani krug nasilja, kriminala i egzistencijalne nesigurnosti, gde granica između žrtve i počinioca postaje sve nejasnija. Kroz fragmentarne epizode njihovih života, film razotkriva brutalnu svakodnevicu u kojoj opstanak često podrazumeva moralne kompromise, a nasilje postaje gotovo prirodno stanje. Upravo u toj sirovoj, gotovo dokumentarističkoj neposrednosti, „Karmadona“ pronalazi svoj najjači izraz.

Foto: IMDb/Karmadonna

Aleksandar Radivojević, režiser i scenarista, poznat i po kontroverznom „Srpskom filmu“ snimljenom pre gotovo šesnaest godina, pokazuje da ume da pomera granice i u savremenoj kinematografiji. Granice se pomeraju ne kroz obnavljanje horora kao žanra, već kroz demonstraciju da se jezivost može graditi iz realnosti, a ne iz fantastike.

Ovaj realističan prikaz subkulture nije prošao nezapaženo na festivalima, gde je izazvao ovacije publike. Film prikazuje probleme savremenog društva, uključujući korupciju, kriminal, narkomaniju i nasilje. Likovi govore autentičnim, svakodnevnim jezikom, što pojačava utisak stvarnosti. Otvoreni prikaz tabu tema izazvao je pažnju i polemike, a film je visoko rangiran zbog svoje brutalne iskrenosti, surovog nadrealizma i hrabrosti, koju dodatno naglašava omaž prevazilazeći samu tehničku izvanrednost produkcije.

Sve u svemu, „Karmadona“ je intrigantan i dosledno realizovan projekat, koji postavlja brojna pitanja o životu i svetu, uronjenom u tranziciono sivilo postmodernog društva.

INDEKS

Sun, 22 Mar 2026 14:52:59 GMT

Šesti dan Nedelje Promene obeležilo je prikazivanje filma ,,Indeks’’ reditelja Miloša Živanovića.

Studentski dokumentarno-igrani film je omaž studentskim protestima i neprestanoj borbi za pravdu i odgovornost, a nastao je kao rezultat autorske potrebe da se umetničkim jezikom predstavi jedan od ključnih društvenih momenata. Glumačku ekipu čine mladi glumci Tamara Nikolić i Petar Lazarević, ali i dobro poznata imena poput Tihomira Stanića, Seke Sablić, Elizabete Đorevske i Bojana Dimitrijevića.

Radnja je fokusirana na period studentske borbe i na njene uspone, ali i nemile trenutke koji su, nažalost, njen neizostavni deo, poput nasilnog ponašanja policije prema studentima i građanima i provokacija pristalica vladajuće stranke. Međutim, kako film nije samo dokumentarnog karaktera, već i igranog, radnja prati i mladog studenta Luku, istaknutog i aktivnog borca za istinu i pravdu i njegov život kao sina policajca koji nema razumevanja za dešavanja u državi. Upravo kroz ovaj dinamični odnos oca i sina film uspostavlja dublju simboličku napetost između autoriteta i pobune, ličnog i političkog.

Foto: www.imdb.com

S obzirom na nepovoljnu situaciju sa budžetom, reditelj se odlučio za većinski dokumentarni pristup, zahvaljujući kome je film dobio na neposrednosti. Takođe, prema rečima reditelja, scenografija je već bila na ulicama, jer je značajan deo filma snimljen upravo na protestima u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i Beogradu, te je pod uticajem realnosti dobio autentičniju formu.

Na, može se reći, minimalo iznenađenje, film je zbog svoje tematike i poruke koju šalje kritikovan i zabranjen još pre premijere, što svedoči o njegovoj neposrednoj političkoj osetljivosti. Uprkos preprekama, prikazan je u Nišu, Beogradu, Novom Sadu, Kruševcu i Aranđelovcu, gde je naišao na veliko interesovanje publike i izazvao brojne reakcije.

Film „Indeks” ostavio je snažan utisak na publiku, vrativši sećanja na pojedine trenutke studentske borbe, čime predstavlja relevantan podsetnik na nju ali je ujedno i pokazatelj toga koliko čovek, preplavljen nizom emocija, u celokupnom tom procesu može izgubiti samog sebe. Time se „Indeks” nameće ne samo kao svedočanstvo vremena, već i kao univerzalna priča o ceni koju pojedinac plaća kada se nađe na raskršću ličnih uverenja i društvenih okolnosti.

Recenzija filma „Orkanski visovi“

Sat, 28 Feb 2026 16:02:25 GMT

U subotu 14. februara, ljubitelji velikog platna i književnih klasika u Srbiji imali su priliku premijerno da pogledaju novu filmsku adaptaciju romana „Orkanski visovi“. Mišljenje publike je podeljeno, ali jedno je sigurno, rediteljka Emerald Fenel unela je nešto sasvim novo i neočekivano u već poznatoj priči Emili Bronte.

Glavne uloge pripale su Margo Robi i Džejkobu Elordiju, koji su glumili Ketrin Ernšo i Hitklifa. Ova filmska adaptacija knjige „Orkanski visovi“, ekranizovala je samo prvu polovinu romana, čime je stavljen fokus na detinjstvo i ranu mladost glavnih junaka. Uvodna scena je brutalna, iz dubine mraka na svetlost dana izlazi obešen čovek, koji se još uvek bori za vazduh.

Lice publike oslikava napetost i tiho iščekivanje onog neminovnog. Sledi opšte veselje, a u moru nepoznatih lica, konačno se susrećemo sa malom Ketrin Ernšo i njenom družbenicom Neli. Njih dve trče ka svom domu, znajući da ih očekuje glava kuće. Ove gotovo nepovezane scene, postavljaju ambijent i gledaoce upoznaje sa vremenom same radnje i njegovom brutalnošću. Ova izopačenost i napetost prate priču Emili Bronte od njenog početka sve do samog kraja.

Junaci su daleko od savršenih, više ih krase mane, no vrline. Karakterizacija likova odvija se postepeno, a ubrzo upoznajemo i Hitklifa, kojeg je Ketrinin otac usvojio u oblaku gordosti i pod senkom dubokog pijanstva. Iako je posluga bila izuzetno nezadovoljna pridošlicom i šta to predstavlja za kućni budžet, gazdina kći je bila i više nego srećna što ima novog prijatelja. I tako je sasvim neplanirano, Neli bila zamenjena Hitklifom.

Duboka povezanost prisvojenog dečaka i male Ketrin nastupila je veoma rano u detinjstvu, a kako je vreme prolazilo, bilo je očigledno da se između njih razvijaju i romantične emocije. Hitklif ne preza da brani Keti čak ni od njenog oca, koji večeri provodi pijući i stvarajući strah kod svih zbog neprikrivene agresije. Maleni dečak je gordo nosio svoje ožiljke od batina, a uz njih i jasan osećaj da voli devojku zbog koje je i istrpeo tolike udarce.

Film prikazuje skok u vremenu od nekoliko godina, glavni junaci više nisu toliko mali. Ketrin je i dalje naprasita, dramatična, ali sada još i zanesena idejom o udaji. U blizini se doselio misteriozni gospodin Linton, trgovac tekstilom, u pratnji nepoznate dame. Kuća u koju su se doselili je neverovatna, odiše bogatstvom i ukusom, što intrigira mladu Keti. Sa druge strane, Hitklif to ne posmatra sa odobrenjem i u njemu se javlja klica ljubomore. Nakon niza spleta okolnosti, odigrava se ključna scena – Ketrin Ernšo postaje Ketrin Linton. Jedno jednostavno „da“ zauvek menja sudbinu gazdine kći i dečaka koji je ceo život samo mislio na nju. Iako su osećanja obostrana, oni to ne znaju, a njihovi putevi se u potpunosti razmimoilaze. Oboje napuštaju oronulu kamenu kuću zvanu „Orkanski visovi“ i započinju sasvim drugačije živote.

Foto: preuzeto sa swarthmorephoenix.com

Od datog trenutka, film prati Ketin život supruge. Vizuali su neverovatni, a kostimi izuzetno detaljni i impresivni. Haljine su raskošne, ali pojedine ne oslikavaju možda istinski duh vremena. Umetnuti su moderni detalji u vidu aksesoara, koji odaju lični pečat rediteljke. Fokus je stavljen i na enterijer doma Lintonovih, koji je izuzetno bizaran i uznemirujuć. On oslikava disfunkcionalnost i izapačenost odnosa među junacima koji tu borave. Tim detaljima, prisećamo se da ovo nije film koji treba da nas zadivi, no priča koja treba da nas trgne iz zanesenosti i uljuljkanosti o ideji nedosanjane ljubavi. Posebno je interesantna Ketina spavaća soba, oslikana tako da prikazuje njenu kožu. Ovaj detalj prikazuje klaustrofobiju, nemogućnost glavne junakinje da pobegne "iz sopstvene kože" i otrgne se od svog života.

Godine su prošle i sasvim neočekivano, Hitklif se ponovo pojavljuje. Proveo je godine lutajući i stičući bogatstvo, nakon čega odlučuje da otkupi dom u kom je odrastao od svog oca koji je u potpunosti propao. Keti burno reaguje na njegov povratak. Iako je njen muž u potpunosti zaljubljen u nju, ona ne može da mu uzvrati te emocije. Jedina i nikad prežaljena ljubav joj je mladić sa kojim je odrasla.

Hitklif i ona se upuštaju u tajnu vezu, veoma burnu i erotičnu. Za razliku od knjige, koja je veoma uzdržana u pogledu njihovih emocija, film ne libi da prikaže njihova sastajanja i strast. Emocije su veoma napete i intezivne, gusto zbijene u mračne i maglovite scene. Važno je razumeti da ovo nije romantična priča o ljubavi. Ne treba idealizovati i romantizovati Ketrin i Hitklifa, oni oličavaju povezanost duša, ali njenih najmračnijih i najuvrnutijih delova.

Foto: preuzeto sa www.justwatch.com

Priča Emili Bronte nije nikada imala srećan kraj. Nakon tračka nade i na kratko upaljenog plamena ljubavi, žeravica strasti i sreće između Keti i Hitklifa je zanavek ugašena. Odlučuju da prestanu da se viđaju, ali oboje zbog toga pate. Ona više ne izlazi iz sobe, prestaje da jede i provodi dane gledajući kroz prozor, tražeći njegovu siluetu u kiši i magli. Hitklif ženi Lintonovu družbenicu Izabelu u želji da prkosi ženi koju voli, ali joj piše pisma koja nikada nisu stigla do nje. Neli ih pali, jedno za drugim, u besu i s ciljem da stavi tačku na njihovu priču. Scene su sve sumornije, bizarnije, vreme koje je kišovito oslikava unutrašnje stanje junaka. Česta je upotreba krupnih planova i detalja. Oni se fokusiraju na intezivne emocije, duševnu patnju likova i sve ono što se odigrava "ispod površine". Boje u kadrovima su sve tamnije i sugestivne, intezivirajući ono što se odigrava.

Radnja kulminira u završnici – nesrećna i bez ikakve predstave da Hitklif nikad nije prestao da je voli i traži, Keti umire. Kraj je veoma tužan, ali očekivan jer ljubav između glavnih junaka nikada nije bila moguća. U knjizi se priča nakon ovoga nastavlja, prateći život Hitklifa nakon gubitka svoje Keti za kojom nikada nije prestao da pati. Rediteljka je pak odlučila da se ovde zaustavi.

Postoje mnoge razlike u odnosu na roman, ali u tome se i krije umetnička sloboda i lepota prikazivanja sopstvenog doživljaja nekog dela, a zatim ga deleći sa drugima. Cilj umetnosti jeste da inspiriše i motiviše na stvaranje nečeg novog na osnovu sopstvene impresije, a ovaj film je upravo primer toga. On je slika nečeg bizarnog, ali novog i lepog, prikazujući već mnogo puta ispričanu priču na toliko drugačiji način. Umetnički postupak Emerald Fenel je nekima neshvatljiv ili odbojan, ali je intrigantan i zasenjujuć u svom pokušaju da toliko stari klasik prikaže u sasvim drugačijem ruhu.

Potraga za promenom u filmu „Bugonija"

Sun, 15 Feb 2026 23:51:33 GMT

Film Bugonija, u režiji Jorgosa Lantimosa predstavlja atmosferično i suzdržano ostvarenje koje se manje oslanja na klasičnu radnju, a više na vizuelni i zvučni aspekat filma. Uz narativnu i dijaloški vođenu priču, film gradi značenje i kroz ritam, tišinu i ponavljanje, ostavljajući gledaocu prostor za lično tumačenje.

Radnja filma prati Tedija i Dona (Džesi Plemons i Ejdan Delbis), braću koja su na neki način izolovani od sveta, fizički bliski prirodi, ali emotivno distancirani od okoline. Njihova svakodnevica prikazana je kroz niz naizgled jednostavnih situacija, koje ne vode ka klasičnom zapletu, već postepeno otkrivaju unutrašnje stanje likova. Oni kidnapuju Mišel Fuler (Ema Stoun), moćnu preduzetnicu, zbog sumnje da je ona vanzemaljac. Film se ne bavi konkretnim događajem, već stanjem svesti, osećajem zastoja i nemogućnošću promene ovozemaljskog sveta.

Režija Jorgosa Lantimosa u ovom filmu oslanja se na duge, statične kadrove u kojima dominiraju zvuci prirode, često bez ikakve muzičke podloge. Ovakav pristup usporava tempo filma i naglašava osećaj tišine i praznine, ali i prisutnosti prostora u kojem se likovi nalaze. Zvuk ambijenta postaje ravnopravan element priče, preuzimajući ulogu izražavanja emocija koje lik ne izgovara. Kao kontrast tihim i sporim scenama režija nam za dinamične događaje i kretanje likova donosi odsečnije i grublje kadrove i brze sekvence, koje su praćene dramatičnom klasičnom muzikom. Ova suprotnost stvara jasnu podelu između stanja smirenosti i naglih emotivnih pomaka. Upravo u tom smenjivanju ritmova film gradi svoju napetost.

Foto: Vikipedija

Vizuelni stil filma je sveden, sa naglaskom na prirodne pejzaže i ponavljanje sličnih kompozicija kadrova. Posebno je značajna paralela između prvog i poslednjeg kadra, koja sugeriše kružnu strukturu filma. Ovakav povratak na početnu vizuelnu tačku ostavlja utisak zatvorenog “začaranog” kruga i povratka na početak ciklusa. Tema filma Bugonija bavi se odnosom moći, istine i paranojom u savremenom društvu, kroz priču o otmici žene za koju kidnaperi veruju da nije ono što se predstavlja. Film istražuje kako teorije zavere, strah i potreba za smislom mogu da utiču na ponašanje pojedinaca, ali i koliko je granica između racionalnog i iracionalnog lako izbrisana. Kroz zatvoren prostor i ograničen broj likova, Bugonija ispituje ko zaista ima kontrolu u situaciji koja na prvi pogled deluje jednostavno, kao i kako uverenja, a ne činjenice, mogu da oblikuju stvarnost i međuljudske odnose.

Gluma Eme Stoun u Bugoniji zasniva se na suzdržanosti i kontroli. Ona lik gradi kroz sitne promene u ponašanju, pogledu i tonu, a ne kroz naglašene emotivne ispade. Njena interpretacija deluje promišljeno i precizno, ali namerno distancirano, što ostavlja utisak lika koji je stalno korak ispred situacije u kojoj se nalazi. Nasuprot tome, dvojica kidnapera funkcionišu kao kontrast njenoj smirenosti. Njihova gluma oslanja se na nervozu, nesigurnost i česte promene raspoloženja. Iako povremeno deluju karikirano, njihova neusklađenost i impulsivnost doprinose tenziji i naglašavaju neravnotežu moći između njih dvojice. Zajedno, ova tri glumačka pristupa grade odnos u kojem dominira psihološka, a ne fizička napetost, što je u skladu sa ukupnim tonom filma.

Iako zbog sporog ritma može delovati zahtevno, Bugonija ostvaruje snažan autorski identitet i jasno definisan filmski jezik. Film pretpostavlja aktivnog gledaoca, koji je spreman da preispituje motive likova i sopstvena uverenja, a ne da mu se sve jasno objasni ili zaključi umesto njega. Upravo u tom zahtevu za pažnjom i interpretacijom leži i njena najveća snaga, ali i razlog zbog kojeg Bugonija neće ostvariti univerzalnu privlačnost.

Katabaza domaće horor-produkcije: Druga sezona „Crne svadbe“

Sun, 01 Feb 2026 16:41:13 GMT

Nova sezona serije ,,Crna svadba” emitovana je u periodu od 25. oktobra do 23. novembra 2025. godine. Druga sezona ove serije došla je nakon pune četiri godine čekanja, budući da je prva sezona odmah po emitovanju privukla veliku pažnju publike i izazvala brojne pozitivne reakcije širom Balkana. Upravo zbog tog uspeha očekivanja publike bila su visoka, što je uticalo na to da reakcije na drugu sezonu budu znatno podeljenije.

Za razliku od većinskog mišljenja publike, moj stav prema drugoj sezoni razlikuje se od preovlađujućih kritika. Iako se često ističe da se druga sezona „nije naročito proslavila“, smatram da ona nije loša, već drugačija. Najčešće zamerke odnose se na scenario koji je, prema mišljenju gledalaca, manje realističan u poređenju sa prvom sezonom. Prva sezona bila je utemeljena u motivima vlaške magije i ruralnog ambijenta, što je delovalo uverljivije i bliže realnosti. S druge strane, druga sezona uvodi elemente nadrealnog - demone, vile, tajne biblioteke i simboliku poput „crne ruke“, što je kod dela publike izazvalo osećaj otuđenja.

Foto: IGN Adria

Ipak, upravo ta promena čini drugu sezonu zanimljivom. Reč je o iskoraku ka nečemu novom, na šta publika na Balkanu nije navikla, i što istovremeno izaziva nelagodu i privlačnost. Nesporno je da je serija uspela da zadrži pažnju gledalaca, što je jedan od ključnih kvaliteta televizijskog ostvarenja.

Druga sezona dodatno produbljuje lik Ćirića i njegovo istraživanje zlog kulta zbog kojeg dolazi do samoubistava tinejdžera. Ovaj segment serije ima snažno uporište u stvarnosti, jer su slične sekte tokom vremena postojale, što seriju čini dodatno uznemirujućom. Zbog izraženije atmosfere straha, druga sezona ne ostavlja prostor za opušteno gledanje.

Serija se može opisati kao napeta i nepredvidiva, jer u svakom trenutku pomera granice očekivanog i stalno iznenađuje razvojem radnje. Glumačku postavu dodatno osnažuju Nikola Kojo, Petar Strugar i Jelena Đokić. Posebno se izdvaja Nikola Kojo, čija uloga unosi dozu humora i ironije, zbog čega je teško ostati ravnodušan prema njegovom liku, čak i ako nije bio omiljen u prvoj sezoni.

Početak druge sezone prikazuje niz samoubistava i nagoveštaj novih ciklusa zla, koji predstavljaju najveću pretnju. Pojam „katabaza“ provlači se kroz čitavu seriju i ima ključnu simboličku ulogu. Gledalac koji seriju posmatra pažljivo može uočiti paralele sa stvarnim životom, što dodatno pojačava osećaj nelagode. Ukoliko se serija gleda površno, dublji slojevi scenarija ostaju neprimećeni, ali upravo u toj slojevitosti leži njena najveća vrednost.

Kraj ostaje nejasan i ostavlja utisak nedovršenosti, čime se kod gledalaca jasno oseća potreba za trećom sezonom u kojoj bi se započete priče i simbolika u potpunosti razrešile. Uprkos podeljenim reakcijama publike, druga sezona ,,Crne svadbe” uspeva da zadrži napetost, atmosferu i autentičnost, pomerajući granice domaće televizijske produkcije. Njena vrednost ne leži u realističnosti, već u hrabrosti da se isproba drugačiji narativni pristup, što ovu sezonu čini značajnim, iako kontroverznim, nastavkom serije.

Novosadska premijera filma “Svadba”

Fri, 30 Jan 2026 16:29:14 GMT

Sinoć u 21 čas, u bioskopu Arena Cineplex, premijerno je prikazan film Svadba u režiji Igora Šeregija.

Novosadska publika imala je priliku da po prvi put odgleda film koji je po mišljenju većine kritičara i novinara jedan od, ako ne i najbolji, primer komedije koja je u poslednjih nekoliko godina plasirana u regionu. Svadba možda ne bi izazvala ovoliku (pozivitvnu) reakciju publike, da glumačku ekipu ne čine imena poput: Dragana Bjelogrlića, Renea Bitorajca, Vesne Trivalić, Seke Sablić, Linde Begonje, Nike Grbelje, Roka Sikavice, Marka Grabeža, Anđelke Prpić i Denisa Murića.

Photo: hr.wikipedia.org

Najveća bioskopska sala, je u potpunosti bila puna i bilo je primetno da film od početka do kraja drži pažnju publike, koja je osigurana još u prvoj sceni, kada je puštena viralna pesma Helikopter, koja je izazvala prvi gromoglasni smeh u sali. Međutim, koliko god da je film, zbog samog žanra, prožet humorom i na prvi pogled može se činiti veoma plitko, Šeregi na vrlo vešt način uspeva da prikaže problem koji, nažalost, već generacijama ne jenjava. Zapravo, ovaj film bi se mogao opisati i kao kritika društva opterećenog prošlošću kao i prikaz društveno - političkih problema sa kojima se, u manjoj ili većoj meri, suočavaju i Srbija i Hrvatska.

Održana je i konferencija za novinare, kojoj je, na iznenađenje mnogih, prisustvovala i Vesna Trivalić koja, kako je i sama izjavila, petnaest godina nije ovako komunicirala sa publikom. Režiser je, između ostalog, rekao da je snimanje filma oduzelo samo 21 dan, doduše, ne zbog ogromne želje da ovo bude brzinski realizovan projekat, već zbog ograničenog budžeta, standardnog problema kada je u pitanju regionalna kinematografija. Dragan Bjelogrlić je napravio zanimljivu korelaciju između filma i događanja na Balkanu ali i u Srbiji. Jedni od glavnih likova su studenti, zaljubljena deca iz susednih ,,suparničkih’’ država kojima, za razliku od njihovih porodica, vera i nacionalnost ne predstavljaju nikakvu prepreku. Kako i sam glumac kaže: ,,Nova generacija koja drugačije misli, koja drugačije gleda na život i mnogo bolje i zdravije gleda od naše generacije. Ako ćemo naći tu neku paralelu da treba da poverujemo studentima i mladima, sa te strane ovaj film ima i tu poruku.’’

Sudeći po sinoćnjim reakcijama publike na novosadskoj premijeri, Svadba je film koji će lako pronaći put do gledalaca širom regiona, ali i van njegovih granica. Film nas je podsetio na to da su domaća i regionalna kinematografija još uvek žive iako se neko vreme činilo kao da su večno izgubljene u moru komercijalnih proizvoda.

Film čija snaga leži u tišini: Recenzija „Hamneta"

Thu, 29 Jan 2026 21:11:16 GMT

Film Hamnet, snimljen prema istoimenom romanu Megi O'Farel, u režiji Kloi Džao, rediteljke koja se i u ranijim filmovima bavila ženskom perspektivom, donosi intimnu i vizuelno suptilnu priču smeštenu u Englesku krajem 16. veka. Iako bi se, s obzirom na istorijski kontekst, moglo očekivati još jedno ostvarenje o životu i radu Vilijama Šekspira, Hamnet svesno zaobilazi to očekivanje. Umesto portreta slavnog pisca, film bira tiši, ali dublji fokus, perspektivu njegove supruge Agnes (Ane) i njeno suočavanje sa gubitkom sina.

Agnes koju tumači Džesi Bakli je centralna figura filma, na neki način i njegovo jezgro. Ona nije predstavljena kao „žena iza velikog umetnika“, već kao samostalna ličnost, snažno povezana s prirodom, intuicijom i znanjem koje ne potiče iz knjiga, nego od njene majke. Upravo zbog toga postaje predmet sumnje zajednice. Etiketa „veštice“, koja konstatno prati njen lik kroz film, ne služi kao narativ, već kao jasan komentar položaja žena u 16. veku, vremenu u kom je svako odstupanje od društveno prihvaćenih normi predstavljalo pretnju.

Govoreći o filmu Hamnet, rediteljka Kloi Džao opisala ga je kao istraživanje ženskog liderstva, koje kako sama naglašava ne pripada isključivo ženama, već ženskom principu prisutnom u svim ljudima, a koje snagu pronalazi u međuzavisnosti, intuiciji, odnosima i zajednici, a ne u dominaciji.

Foto: Vikipedija

Momenat gde se dobija drugačiji narativ jeste momenat gubitka njihovog sina Hamneta. Smrt deteta nije prikazana kroz dramatične scene ili ispade emocija. Naprotiv, tuga u Hamnetu prolazi kroz tišinu i svakodnevicu. Ona se ogleda u ponavljanju istih radnji koje više nemaju značenje, u praznim prostorima doma i u nemogućnosti da se bol artikuliše rečima. Film na taj način pokazuje da gubitak ne dolazi naglo niti prolazi brzo, nego se uvlači u život tiho i tu ostaje do kraja.

Iako nije u prvom planu, lik Vilijama Šekspira prisutan je kao figura unutrašnje borbe. On je prikazan ne kao genije, već kao čovek rastrzan između porodične tragedije i potrebe za stvaranjem. Njegova umetnost ovde ne nastaje iz ambicije ili slave, već iz nemogućnosti da se sa tugom nosi drugačije nego kroz pisanje. Odnos sa ocem dodatno produbljuje tumačenje njegove ličnosti, što nam pokazuje da se umetnost često rađa iz ličnih problema, a ne iz genijalnosti.

Vizuelno, film je izuzetno suptilan. Kinematografija se oslanja na prirodno svetlo, i mirne kadrove koji pojačavaju osećaj intimnosti, osećaj kao da smo zajedno sa likovima, kadrovi koji oslikavaju “ljudskost” dosta podsećaju na rad režiserke Keli Rajhart, naročito u njenom filmu Odabrane žene. Priroda je stalno prisutna ne kao samo kao pozadina, vec je na neki način i predstavljala samu Agnes i njena osećanja.

Hamnet je film koji ne traži pažnju, nije glasan i dramatičan. Njegova snaga leži u u tišini, u razumevanju života, u ljudskim osećanjima i njihovom borbom. Priča o ženama koje istorija pamti površno, o gubitku koji menja oblik svakodnevice i o umetnosti koja koristi bol kao svoju inspiraciju . Upravo u toj tišini Hamnet ostavlja najdublji trag.

Recenzija filma “Nož u leđa 3”

Wed, 28 Jan 2026 19:26:48 GMT

Rajn Džonson, reditelj i scenarista, vraća se na platna sa trećim nastavkom franšize Nož u leđa. Film je premijerno prikazan na Internacionalnom filmskom festivalu u Torontu septembra, a u bioskope je ušao novembra, a od decembra postaje dostupan i na Netfliks platformi. Ključne karakteristike ovog dela jesu preispitivanje vere, religije, moralnih dilema, greha i iskupljenja; ono ne predstavlja samo misteriju razrešavanja nemogućeg ubistva.

Photo: sr.wikipedia.org

Radnja je smeštena u manjoj crkvi servernog dela Njujorka u kojoj bogosluženja vodi počasni sveštenik monsinjor Džeferson Viks (Džoš Brolin). Viks je intrigantna i kontroverzna ličnost, budući da su njegova pripovedanja mešavina ideologije koju zastupa i ličnih interesa. Kada se u crkvi odmah po završetku službe dogodi naizgled neobjašnjivo ubistvo, lokalna šefica policije Džeraldina Skot (Mila Kunis) poziva slavnog detektiva Benoa Blana (Danijel Krejg) u pomoć za razrešavanje misterije. Blan se udružuje sa mladim sveštenikom Džudom Duplentisijem (Džoš O'Konor) i zajedno počinju da otkrivaju mrežu zagonetnih okolnosti koje se zasnivaju na lavirintu laži i tajni.

Crkva u kojoj se desilo ubistvo je glavna lokacija snimanja, ona predstavlja osnovni motiv i primarnu metaforu. Kroz glumačke uloge preispituje se teologija, svetost same građevine i zbivanja koje se odvijaju iza velelepnih zidina u prostorijama osveštanih tamjanom.

Najveća snaga ovog umetničkog dela, ne leži isključivo u njegovoj pisanoj formi, već u ljudskom faktoru kom je doprinela glumačka postava. Danijel Krejg, najpoznatiji po ulogama Džejmsa Bonda, u sva tri dela ove franšize briljira. Uspeva da izbalansira sopstvene humoristične crte sa ozbiljnošću slučaja na kom radi kao detektiv. Uz to, dodatnom značaju njegovog lika doprinosi činjenica da je Blan ateista, a kompletna radnja je smeštena u verskoj građevini.

Džoš O'Konor u ulozi mladog sveštenika Džuda je klasični primer arhetipa koji se okreće veri nakon počinjenih nedela u prošlosti. Njegovo prisustvo olakšava gledaocima prepoznavanje i razumevanje univerzalnih ljudskih iskustava, a mnogi kritičari ističu da je njegova izvedba duboko emotivna i autentična.

Audio-vizuelni aspekt ima podjednako značajnu ulogu. Mračni kadrovi usklađeni sa sunčevom svetlošću koje prodire kroz raznobojne vitraž prozore u kombinaciji sa suptilnom, ali napetom muzikom, zajedno pričaju priču usklađenu sa glavnim tokom radnje taman toliko da je ne preovladaju, već komplementuju.

Kroz komične i ironične dijaloge film uspešno kritikuje način na koji se religija zloupotrebljava, istovremeno naglašavajući i njene svetlije strane koje vode ka putu individualnog spasenja.

Zaključno, film nije samo još jedan od kliše nastavaka serijala, već uspešno unapređuje žanr integrisanjem dubljih tema, kao i komplesnih i smislenih poruka. Ocene na platformama Rotten Tomatoes (90%) i Metacritic (80/100) potvrđuju da je ovo još jedan uspeh, mnogi ga čak smatraju najboljim u serijalu. Uprkos tome, ne preporučuje se gledaocima koji teže ka brzoj i lakoj zabavi.

Recenzija serije ,,Tvrđava''

Mon, 26 Jan 2026 12:47:04 GMT

Domaća televizijska serija Tvrđava (2024) tematski se oslanja na period raspada bivše Jugoslavije, bez preteranog pokušaja da objasni istoriju, već da pokaže kako se ona prelama kroz živote običnih ljudi. Umesto toga, fokus je na likovima i njihovim sudbinama, koji se nalaze u situacijama na koje nemaju previše uticaja.

Paralelni prikaz života u Beogradu i u Srpskoj Krajini naročito je upečatljiv, jer ta podela jasno oslikava razlike u svakodnevici, ali i sličnosti u mladalačkim dilemama.
Jedan od najupečatljivijih utisaka serije svakako nosi gluma. Glumac Ognjen Mićović, čiji je talenat već nagovešten u seriji Čuvari formule, potvrđuje svoje glumačko umeće u Tvrđavi, ali dodatno produbljeno. Njegov lik Luke Baše koji je građen na tišini, pogledu i unutrašnjem konfilktu, po mom mišljenju posebno doprinosi autentičnosti priče. Ljubomir Bandović još jednom potvrđuje status jednog od najpouzdanijih domaćih glumaca precizno izgrađenim karakterom Veselina Dilparića-Dilpare. Posebno uverljivo prikazan odnos oca i sina u kontekstu moći, autoriteta i društvenog položaja tih godina. Taj odnos deluje životno i slojevito što dodatno doprinosi realističnosti serije s obzirom na to da se od tada do danas ponašanje društvenih moćnika nije mnogo promenilo.

Lik Darije, koji tumači Darija Vučko, lično mi je posebno zanimljiv jer predstavlja snažan ženski glas u narativu serije. Glumica se izuzetno dobro snalazi u ulozi žene koja se nalazi u okolnostima u kojima se lično i društveno prepliću na bolan način. Mislim da se mnoge žene mogu poistovetiti sa njenom pozicijom, sa osećajem nemoći, ali i snage da se opstane u okolnostima koje ne biraju. Jovo Maksić je, po mom utisku, odlično oličenje ljudi koji su iskreno verovali u ideju Jugoslavije i vrednosti na kojima je ona počivala i koji su se u trenutku njenog raspada našli izgubljeni. Njegova gluma ne karirika taj mentalitet, već ga prikazuje sa dozom melanholije i zbunjenosti, što seriji daje uverljivost.

Foto: Vikipedija

Ono što posebno želim da istaknem kao veliku prednost serije jeste činjenica da je zasnovana na stvarnim istorijskim okolnostima i da se ne koristi u propagandne svrhe. Politički aspekt priče prikazan je bez izmišljanja i preuveličavanja, što smatram veoma važnim, jer ostavlja prostor gledaocu da sam donese zaključke. Takođe način na koji su prikazane razlike u bezbrižnosti u životnim prioritetima mladih u Beogradu u odnosu na mlade u Krajini. Mlade u Beogradu serija predstavlja tako da su okrenuti svakodnevnim, “malim” stvarima - druženjima, izlascima i planovima za budućnost, dok su njihovi vršnjaci u Krajini mnogo ranije suočeni sa ozbiljnošću situacije. Ta razlika je prirodno provučena kroz radnju i to pojačava osećaj paralelnih svetova koji postoje početkom devedesetih godina. Lako su nas “premestili” u period u kom se radnja odvija odličim izborom kostima, frizura i šminke, bez karikiranja te epohe.

Ipak, imam i određene zamerke. U pojedinim trenucima mi je delovalo da je prisustvo Fudbalskog kluba Crvena zvezda previše naglašeno, jednostavno mi je odvlačilo pažnju. Ti simboli izgledali su mi nametnuto. Takođe, scena u kojoj vojska sa svojih pozicija dolazi na svadbu Luke i Darije odala je utisak nečeg nerealnog.

Uprkos zamerkama, Tvrđava je serija koju smatram uspešno odrađenom.

Na mojoj skali ima visoku ocenu, jer je glumačka ekipa opravdala moja očekivanja, a režija Saše Hajdukovića dosledna ovoj priči. Sve u svemu, reč je o seriji koja ostavlja snažan utisak i izaziva emociju, posebno kod ljudi koji se mogu poistovetiti.

Recenzija filma „Jedna bitka za drugom”: Leonardo – napred, ostali – stoj!

Tue, 13 Jan 2026 19:26:19 GMT

U salu bioskopa Cineplexx ušao sam potpuno nepripremljen i neinformisan o samom filmu koji sam došao da gledam. Kako nisam imao pojma o radnji, nisam imao nikakva naročita očekivanja, osim da ubijem vreme. Pojavila se u porodičnom krugu neka karta viška, nagovaranja, tamo-vamo i eto me u stolici, udobno zavaljen uz veliko pakovanje kokica. Super, pomislih, igraju Leonardo Dikaprio i Šon Pen, ne bi trebalo da omane film, obećava...

Da me nije bila sramota od darodavca karte, koji je sedeo pored mene, izašao bih već u toku prvog sata filma, apsoloutno nepovezanog, filovanog jurnjavom, pucnjavom i raznoraznom halabukom, jednostavno – negledljivom. Ko je to nekako uspeo da pregura, u nastavku filma, koji, uzgred budi rečeno, traje rekordnih 2 sata i 42 minuta, sledila je središnjica, koja isključivo i jedino zahvaljujući maestralnom Leonardu Dikapriju nekako uspeva da zadrži čoveka u stolici i film privede do kraja

Savršeno svestan da se zbog profita i vremena hiper produkcije u kojem živimo, na naše oči, urušavaju vrednosti u svim sferama umetnosti, spuštanjem praga tolerancije, na visinu koju većina uz kupljenu kartu može da preskoči, ipak nisam mogao da se ne zapitam kada sam poslednji put pogledao neko novo kapitalno filmsko delo koje će, zaduživši ovo čovečanstvo, nastaviti da živi.

Pao mi je na pamet Tarantinov “Once Upon a Time...in Hollywood” iz 2019. godine, između ostalog, zato što i u njemu takođe ima i Leonarda Di Kaprija, i jurnjave, i pucnjave, i desetak nominacija za Oskara, i Tarantinovske slobodne interprentacije, što ipak, kada se sve sabere i oduzme, bar što se mene tiče, za ovaj Andersenov film, predstavlja praznik za oči, dušu i telo.

Nije mi đavo dao mira kada sam stigao kući; rekoh, hajde da vidim zašto je darodavac karte insistirao da odemo da pogledamo baš ovaj film. Na moje zaprepašćenje, imam šta i da vidim – u pitanju je glavni kandidat za Oskara!

Foto: Vikipedija

Zaista nisam znao šta bih mogao da kažem. Gledano u celini, “Jedna bitka za drugom”, ili “One Battle After Another”, vizuelno je bučan film koji se oslanja više na spektakl nego na smislenu priču, koja je na kraju, takva kakva je, ispala vrlo tanka i nejasna. Film pokušava da objedini prošlost i sadašnjost revolucionarne organizacije The French 75 i njenih protagonista, visokobudžetni akcioni spektakl i kritiku društva; ali u toj ambiciji gubi jasnu viziju.

Radnja filma fokusirana je na Vilu, ćerku protagoniste čiji lik tumači Čejs Infiniti, ispostaviće se na kraju, jedne krajnje bizarne veze između revolucionarke Perfidije i Pukovnika Lokdžua kog igra Šon Pen i nastojanja Dikaprija u ulozi Boba Fergusona, nekadašnjeg revolucionara (tada se zvao Geto Pit), njenog staratelja, da je spase od opasnosti koja se nad njom nadvila. Sve se odvija kroz neprekidne borbene sekvence koje se nižu bez pauze, ali upravo zbog toga gube na intenzitetu.

Svaka bitka izgleda slično prethodnoj, pa publika posle izvesnog vremena ostaje bez emocionalnog uporišta i bez jasnog osećaja o tome šta bi trebalo da bude ključni trenutak filma. Osim radnje, najveća slabost leži u samom scenariju i nedovoljno izgrađenim likovima među kojima, u svojoj neizgrađenosti, dominira lik pukovnika Lokdžua. Dijalozi su konvencionalni i često zvuče kao obavezni deo ratnog žanra, a ne kao prirodan razvoj karaktera.

Leonardo Di Kaprio izdvaja se kao pravi nosilac filma koji svojm lakoćom pleni – čineći ga jedinim stabilnim i zaista uverljivim protagonistom filma. Sa druge strane, dvostruki dobitnik Oskara – Šon Pen, igra negativca u filmu, ali njegov lik je napisan, kao što već rekoh, gotovo bez karaktera, bez mirisa i ukusa – prilično bljutavo. Deluje mehanički i plitko, bez unutrašnje logike ili motivacije, što ga čini neubedljivom i slabijom, ako ne i najslabijom karikom ove priče. Vizuelni stil filma dodatno otežava gledanje. Nisam neki poznavalac kamere i tehnika snimanja, ali sam saznao da je u upotrebi preterano bila ručna kamera tamnih filtera i brzih montažnih rezova, sa ciljem stvaranja dodatnog haosa. U trenucima kada se očekuje napetost, film pruža vizuelni šum, pa i scene koje imaju potencijal ostaju bez jačeg efekta.

Zbog svega navedenog, teško je ozbiljno prihvatiti tvrdnje da je “One Battle After Another” uopšte u konkurenciji za Oskara, a kamo li da je glavni favorit. Iako poseduje veliku ambiciju i zavidnu produkciju, filmu nedostaje mnogo toga, a najviše impresije nečim vrednim, zbog čega se inače i dolazi u bioskop.

Možda sam suviše subjektivan, ali smatram da je jedini vredan pomena Leonardo Dikaprio, i donekle Čejs Infiniti, mlada američka glumica, koju sam imao prilike da prvi put gledam na filmskom platnu. Leonardo, recimo, iako je bio nominovan, nije dobio Oskara za glavnu ulogu u filmu “Once Upon a Time...in Hollywood” iako se radi o glumačkom remek-delu, pa ako se već mora, a izgleda da se mora, ne bih imao ništa protiv da prestižna nagrada, kao neki čin iskupljenja, ode u njegove ruke.

Na kraju, i pored svega, uzimajući čak u obzir da mi možda nije bio “filmski dan”, i da sam film odgledao suviše strogim očima, nasekiran od svakodnevice koju živimo u Srbiji, ovaj projekat doživljavam kao jednu smandrljanu i nepovezanu priču, šupljeg scenarija i pretenciozne režije, koju ni za živu glavu ne bih mogao da preporučim istinskim ljubiteljima filma.

Filmski ciklus „Prokleti Božić“

Fri, 26 Dec 2025 16:03:48 GMT

U Omladinskom centru CK13, od 22. do 24. decembra, Art bioskop kolektiv organizovao je filmski ciklus „Prokleti Božić“, posvećen mračnoj strani prazničnog perioda. Umjesto očekivanih slika topline, porodične harmonije i sentimentalne nostalgije, publika je suočena s filmovima u kojima božićna atmosfera postaje okidač za nasilje, paranoju i moralni raspad.

Urednici ciklusa, Jovan Vasiljević i Milan Tica, odlučili su da se poigraju samim pojmom „božićnog filma“, ironizujući njegova ustaljena značenja.

Kako je objasnio Milan Tica, jedan od urednika, ideja za ciklus nastala je spontano, iz samog kalendarskog konteksta i termina projekcija. Upravo taj praznični okvir otvorio je prostor za razmišljanje o tome šta se dešava kada se iza svjetlucavih izloga i porodičnih rituala pojave potisnute, često nasilne priče.

Ciklus je otvoren filmom Fargo (1996), u režiji braće Koen, Džoela i Itana, crnohumornom kriminalističkom pričom smještenom u zavejanu Minesotu. Iako Božić nije direktno u fokusu radnje, zimska izolacija i banalnost zla koje izmiče kontroli presudno oblikuju atmosferu filma.

Drugog dana prikazan je Eyes Wide Shut (1999), u režiji Stenlija Kjubrika, hladna i paranoična noćna odiseja kroz božićno osvijetljen Njujork, u kojoj se jedan brak suočava sa tajnama, fantazijama i raspadom iluzije sigurnog, buržujskog svijeta.

Završnica ciklusa bila je rezervisana za kultni horor Black Christmas (1974) u režiji Boba Klarka. U studentskom domu, uoči Božića, anonimni telefonski pozivi prerastaju u smrtonosnu prijetnju, a praznik postaje pozornica čistog užasa. Ovaj film, kako je naglašeno, predstavljao je tematsku okosnicu ciklusa i jedan od njegovih ključnih inspirativnih impulsa.

Filmski ciklus „Prokleti Božić“ u CK13 tako je ponudio alternativni pogled na praznike, ne kao vrijeme obaveznog veselja, već kao period u kojem društvene pukotine, potisnute tenzije i moralne dileme postaju vidljivije nego inače. Umjesto utjehe, publika je dobila priliku za suočavanje, a umjesto eskapizma - promišljanje o tamnijim slojevima praznične mitologije.

Povodom ciklusa, jedan od organizatora ciklusa, Milan Tica, govorio je za Odjek o tome kako je nastala ideja za “Prokleti Božić”, o kriterijumima odabira filmova za ciklus i razlozima zašto se bave “tamnijom” stranom praznika, umesto one, uobičajeno idilične.

Govoreći o tome kako je nastao ciklus “Prokleti Božić”, naš sagovornik je naglasio da je ideja nastala spontano, te da se uz decembarske termine projekcija nametnula i želja da se ciklus poigra sa osnovnom idejom “Božićnog filma”, ne u svom toplom i uobičajenom značenju, već iroično i izokrenuto.

“Božić jeste datum i simbol zajedništva, ali je istovremeno i vreme u kojem se, paralelno sa porodičnim komedijama i svetlucavim izlozima, često odvijaju i mnogo mračnije, potisnute priče. U tom smislu, praznična atmosfera nam je poslužila kao zanimljiv kontrapunkt: umesto utehe i harmonije, ona u ovim filmovima postaje okidač za nasilje, paranoju, pucanje društvenih normi i moralni raspad. Ta napetost između onoga što bi ,,trebalo” da osećamo tokom praznika i onoga što se zapravo dešava iza zatvorenih vrata učinila nam se filmski i tematski veoma plodnom”, rekao je Tica za Odjek.

Milan Tica naglašava i da su filmovi birani po jednostavnim i jasnim kriterijumima koji uključuju to da se radnja odvija tokom zimskih praznika ili zimskom ambijentu, te naglašava da je u slučaju filma Fargo (1996) presudna bila atmosfera malog zavejanog gradića, bizarnost, crni humor, apsurd i banalan izgled zla koje izmiče kontroli.

“Eyes Wide Shut je hladan, misteriozan i paranoičan film o skrivenim željama, moći i raspadu iluzije sigurnog, buržujskog sveta. Black Christmas je, s druge strane, bio gotovo neizbežan izbor, kultni i uticajni horor koji je na neki način i pokrenuo ceo ciklus, jer doslovno postavlja Božić kao pozornicu čistog užasa“, istakao je jedan od organizatora filmskog ciklusa “Prokleti Božić”, Milan Tica.

Filmski ciklus „Prokleti Božić“ u CK13 tako je, kroz pažljivo odabrane naslove, ponudio kritičko promišljanje praznika kao društvenog i kulturnog konstrukta, podsjećajući da ispod obaveznog prazničnog sjaja često opstaju potisnute tenzije i mračne priče koje film čini vidljivim.

Posebno snažan utisak ostavio je Black Christmas (1974), film koji ni decenijama nakon nastanka nije izgubio na uznemirujućoj efikasnosti. Njegova snaga ne leži u eksplicitnom nasilju, već u atmosferi stalne pretnje i osjećaju da je prostor koji bi trebalo da bude dom, zajednica, praznično okupljanje, duboko kompromitovan. Božićni dekor, pjesme i rituali ovdje ne ublažavaju strah, već ga pojačavaju, jer se horor odvija upravo u pukotini između očekivane topline i brutalne stvarnosti. Film funkcioniše i kao suptilna društvena kritika. Anonimnost napadača, ignorisanje ženskih glasova i potcjenjivanje opasnosti od strane autoriteta dodatno produbljuju osjećaj nemoći i izolacije.

U kontekstu ciklusa „Prokleti Božić“, Black Christmas djeluje kao njegovo najradikalnije ostvarenje, film koji ne koristi praznike samo kao pozadinu, već ih direktno razotkriva kao krhku iluziju sigurnosti. Kao završnica programa, ostavlja publiku bez utješnog zaključka, ali upravo u tome leži njegova najveća snaga.

„Bartonova akademija" (2023) – novi božićni klasik

Sat, 20 Dec 2025 15:49:47 GMT

Prazan internat, sneg koji ne prestaje da pada i troje ljudi koji nemaju gde da odu.

Budimo iskreni, svako od nas ima par (desetina) filmova koji nam stoje u listama “za kasnije”. Nikad nije pravi momenat za njih, ili se nema dovoljno vremena ili nije žanr koji nam treba baš u tom trenutku. Tako je Bartonova akademija, skoro od svog izlaska, stajala na mojoj listi i skupljao prašinu.

O njemu nisam znala ništa, samo sam videla poster, nisam čak ni sinopsis pročitala, ali me je privukao. I dođe taj momenat, topla julska noć, sve nekako dolazi na svoje. Imam dovoljno vremena, raspoložena sam, ne osećam se previše izbirljivo. Palim film – a atmosfera – sneg, zimski raspust, američki internat u Novoj Engleskoj.

Prvo što je nastupilo – razočaranje. Ipak ne mogu da doživim božićnu atmosferu dok se svet oko mene doslovno topi. I tako sam rekla sebi da ipak nije dan za njega i da ću ga sačuvati za neki hladni zimski dan. Ta moja zamisao dostavila mi je rani božićni poklon u vidu filma koji ću opet posećivati svake sledeće zime.

Mesto radnje je prestižni internat „Barton“ koji se nalazi u okolini Bostona. Vreme – rane sedamdesete godine prošlog veka, ili važnije, zimski praznici. Početak filma obavija praznični duh momaka koji se ubrzano pakuju, pričaju o mestima koje će obići tokom raspusta, ali i o semestru iza njih. Tu srećemo jednog od naša tri glavna lika, problematičnog mladića Angusa Talija. Već u prvih par scena vidimo njegove nesuglasice i generalno nezadovoljstvo sa svojim vršnjacima, gde je on jasno izolovan od njih.

Kako je poslednji dan semestra, svi već cupkaju da idu, ali im je ostalo još jedno predavanje – Antička istorija. U tom srećemo našeg drugog protagonistu, namrgođenog profesora Pola Hanhama. Sa svojim ulaskom u kadar, on je postavljen kao strogi, ogorčeni profesor, koji ne izlazi svojim učenicima u susret kada zatraže da se poslednji test ponovi.

Spletom okolnosti, i uz još par spletki za koje naši likovi ne znaju, Pol dobija poziv od direktora, a Angus od majke. Obojica moraju ostati u internatu tokom praznika. Društvo im pravi još par studenata i školska kuvarica Meri Lamb. Igrom slučaja, ostali učenici su pušteni ranije, ali Angus zbog odsustva njegovih roditelja nije. Tu kreće prava radnja filma.

Foto: Telegram

Ceo film je protkan osećajem melanholije i usamljenosti. Veliki, grandiozni internat u kome je sada samo njih troje. Teški i prgavi profesor, podjednako teški i problematični učenik i majka koja se nosi sa gubitkom sina. Svako od njih nosi svoj lični oblik samoće. Svaka njihova interakcija ima sitnu, ali i snažnu emotivnu notu. Kako film odmiče, Pol, Angus i Meri polako nalaze način da se povežu, od zajedničkih obroka za dugim trpezarijskim stolovima, do Polovog otvaranja i prelaženja preko svoje strogosti. Uprkos njihovim početnim razlikama, oni pronalaze zajednicu nalik porodičnoj, kroz male momente pažnje i razumevanja.

Humor u filmu je suptilan i blag, što se primećuje u par scena i kroz pojedine replike. Istovremeno, film ne beži od teških tema poput usamljenosti, gubitka, osećaja nepripadanja i mentalnih bolesti. Upravo ta kombinacija čini priču komfornom i realnom. Dijalozi su pažljivo balansirani, tako da se emocija oseti kroz svaku izgovorenu reč. Razvoj likova je odrađen polako, ali i efektivno. Oni prevazilaze sopstvenu izolovanost i nalaze spas jedni u drugima. Uče da puste prošlost i da se osvrnu na sadašnjost i na budućnost koja ih čeka. Na kraju filma, svako od njih se nalazi na pragu nečeg novog i nepoznatog, ali to prihvataju otvorenih ruku.

Što se tiče tehničkih stvari, režiser Aleksandar Pejn je pogodio pravo u centar. Od lokacije snimanja, do muzike, pa čak i same montaže filma, on savršeno dočarava atmosferu sedamdesetih, i time donosi osećaj topline i nostalgije. Naravno, dobar film ne bi bio ništa bez jake glumačke postave. Pol Džijamati kao profesor Pol donosi bogat i slojevit portret lika koji se polako otvara i pokazuje ranjivost i požrtvovanost. Dominik Sesa tumači lik Angusa na veoma emotivan i takođe slojevit način, što je posebno impresivno s obzirom na to da je ovo bila njegova prva uloga na velikom ekranu.

Sve u svemu, Bartonova akademija je klasična praznična priča o zajedništvu, porodici i pronalaženju topline tamo gde je najmanje očekujemo. Snaga filma leži u kombinaciji suptilnog humora, dirljivih emocija, pejzaža zimske idile i pažljivo razvijenih likova, što zajedno stvara toplu atmosferu koja gledaoce ostavlja sa osećajem nežnosti i povezanosti. Zbog toga smatram da Bartonova akademija zaslužuje mesto među novim božićnim klasikima i toplo ga preporučujem svima koji žele da se ušuškaju uz film i uživaju u pravoj prazničnoj magiji.

„The White Lotus": Kada luksuz postane ogledalo praznine

Fri, 07 Nov 2025 20:39:22 GMT

Kada je HBO 2021. godine lansirao The White Lotus, delovalo je kao da je u pitanju još jedna serija o bogatima i njihovim problemima. Međutim, već posle
nekoliko epizoda postalo je jasno da se ispod tropskih pejzaža i luksuznih hotela krije surova satira o moći, klasnim razlikama i ljudskoj praznini. Tri
godine i tri sezone kasnije, ovo delo Majka Vajta ostaje jedan od najzanimljivijih televizijskih komentara o savremenom društvu.

Radnja svake sezone odvija u drugom egzotičnom hotelu – od Havaja, preko Sicilije, do Tajlanda – ali su teme iste: privilegovani gosti, potisnute tenzije i
osoblje koje mora da se smeši čak i kad sve puca iznutra. Prva sezona se posebno ističe u prikazu nejednakosti kroz banalne situacije, dok druga, smeštena u Italiji, istražuje moć, želju i moralnu dvosmislenost u predivnom, ali klaustrofobičnom ambijentu. Treća sezona, emitovana 2025. godine, menja ton – sporija je, više duhovna, i bavi se pokušajem zapadnog sveta da pronađe smisao kroz površnu spiritualnost, što je istovremeno i smešno i tragično.

Foto: TV Insider

The White Lotus se ne oslanja na brzu radnju, već na nelagodnu tišinu i ironiju. U svakoj sceni postoji napetost između slike savrštenstva i osećaja praznine. Humor je tu, ali nije lagan; to je smeh koji nas peče jer prepoznajemo sebe u likovima koji pokušavaju da ispune prazninu novcem, statusom ili begom od stvarnosti. Vizuelno raskošna, serija koristi estetiku luksuza kao kontrast moralnoj ružnoći svojih junaka. Jennifer Coolidge u ulozi Tanye McQuoid ostaje zaštitno lice serije, ali i simbol njenog paradoksa – lika koji ima sve, a zapravo nema ništa.

Ono što The White Lotus čini i dalje aktuelnim jeste sposobnost da kroz humor i estetiku prikaže ozbiljne društvene teme. U vremenu u kojem su turizam, bogatstvo i identitet često deo iste predstave, ova serija nas podseća da iza svake savršene slike postoji pukotina. Mike White nam nudi satiru koja je istovremeno smešna i bolno tačna – ogledalo sveta u kojem luksuz nije dokaz sreće, već njena maska.

Dvadeset dve godine smo izgubljeni u prevodu

Fri, 07 Nov 2025 20:16:27 GMT

Život me je naneo da se vratim filmu Lost in translation. Ranije sam osećao stvarnu povezanost sa ovim delom i na neki način sam saosećao. No, ovog puta sam film doživeo duboko u sebi.

Od samog upoznavanja likova uviđamo lajtmotiv njihovih života i ljudi koji ih okružuju. Prva scena - žena u roze gaćicama, vreme koje uz nju nežno prolazi i ime filma koje dolazi. Sledeća scena - čovek koji izlazi iz taksija sa koferima u Tokiju. Dobijamo njihove podvojene priče. Jednog glumca koji ne može da spava i dobija faks kasno uveče. Mladu devojku koja je okružena nepoznatom divljnom dok gleda kako joj muž žuri na posao.

Prvi put kada se ovo dvoje ugledaju, nalaze se u liftu. Lift je pun ljudi i glavni likovi nam deluju potpuno izdvojeni iz ove scene. Bob lagano, krajičkom oka, ugleda Šarlot i do kraja scene ne odvaja pogled od nje. Kao da mu je sam mozak naredio da mora da prilepi oči za nju. Od tog trenutka mi vidimo Boba, koji je više decenija u braku, kako na prvi pogled vidi svoj prevod u ovom izgubljenom svetu.

Naslov filma je uglavnom svima smisaoni, "izgubljeni u Japanu bez ikog poznatog i bez svog jezika". Ipak, ovo tumačenje je krajnje površno. Njih dvoje nisu samo izgubljeni u Tokiju i drugoj kulturi, nego su izgubljeni u svojim životima. Reč translation ovde nije samo bukvalan prevod sa jednog jezika na drugi, već i prevod kroz život . Prelaženje iz jednog perioda u drugi, upoznavanje novih ljudi, prevođenje sebe samog u novi karakter. Njihov manjak je razlog za globalnu pandemiju samoće i ljudi koji su navikli na život (odnosno, izvršili filozofsko samoubistvo).

Tu se naši junaci priče izdvajaju - on od samog početka u njoj vidi prevod svoje priče. Vidi ono za čim je tragao, iako ne zna tačno šta je to. Kao šesto čulo, kada osetiš da će se nešto desiti ili ko će pobediti utakmicu. On je nju osetio.

Drugi susret se dešava u baru, kada Bob na sebi još ima maskaru, a Šarlot je za stolom sa svojim mužem. Nema mnogo razmena, osim što i ona njega primećuje. Atmosfera je melanholična, sa dodatkom smislene scene koja će biti temelj za njihov odnos koji predstoji.

Gledatelj je već upoznat sa Bobovom pričom, s tim da on ne ostaje dugo u Tokiju, da je oženjen i da ima decu. Samim tim ni godine glavnih glumaca ne idu u prilog, odmah nam je dato do znanja da se neće bog zna šta desiti. Ovde dobijamo presek, stavlja nam se do znanja "Ne, ovo nije samo još jedan romantičan film". U ovom filmu vidimo ideju da je za jedan vikend moguće dobiti više nego što si gradio čitav život. To smo i videli u filmovima, kako ljudi dobijaju veću povezanost preko jedne noći nego iz ljubavi koju su čitav život pazili.

Treći je susret, zapravo, početak svega, i prvi pravi razgovor likova. Pun nekakve sete i tmine, ali raščišćen suvim humorom, mlakim smehom i dobrim viskijem. Napokon, u čitavom gradu, oni dobijaju pravi prevod.

Foto: DeviantArt

Dobijaju ono što su izgubili, ali su ipak našli. Život im je bio taj prevod oteo i sada im ga vraća. Ali tako malo vremena, tako velika razlika i tako loš momenat. Ne, ovo je bio pravi momenat. Ovo je za njih bilo dovoljno, za njih ovaj vikend je bio beleg života. Šta je više čoveku potrebno sem da upozna svoju srodnu dušu? Da, moglo je bolje. Da, moglo je biti lepše i duže, ali zar se lepota u ljudima ne ogleda u tome što ne traju doveka? Sve mora proći, tako i ovo. Koliko god da trajalo, jer ipak, u jednoj kapi vode možemo naći sve okeane. U jednom selu možemo sagledati čitav svet, i u jednom trenutku možemo proživeti čitav život.

Jednom rečenicom sam ostao zapanjen: Does marriage get easier?

Šarlot ovde pokušava da sagleda svoj brak, svoj odabir. Ni sama ne zna da li je srećna, da li ga i dalje voli. Volela ga je, u to je sigurna, ali sada kada ne zna koju će karijeru odabrati, ne zna ni da li je to čovek kojeg će pratiti čitav život. Bob, kao oženjen čovek, ovde govori iskreno. Ne, teško je, ali vreme nosi sve. Dan ti postane navika i zaboravljaš koliko si nekog voleo i zašto si ga uopšte voleo. Ovde se zapravo vodi jedna debata između devojke koja nije sigurna u svoje postupke i čoveka kome je postalo svejedno. Okreće se ka vremenu gde mu je bilo mnogo zabavno sa ženom, ali to je vreme prošlo. U ovom trenutku filma sam zastao i zapravo se zapitao o pitanju partnera. Da li je moguće održati čitav svoj život jednu vezu u kojoj će ti biti svakog dana zabavno kao da je prvi? Ako i postoji srodna duša, da li se i na nju naviknemo?

Sofija Kopola je očigledno ovaj osećaj sakrila u duši i čuvala ga od uticaja okoline. Nju je ovo bolelo, ali nije dozvolila da to osećanje promeni bilo šta. Nakon prvog gledanja sam iskreno patio uz rečenicu "Moglo im je biti bolje da su makar pokušali." Nakon drugog gledanja, shvatio sam težinu poslednjeg poljupca. On je kao tačka na sećanje, kao poslednja rečenica u knjizi.

Veliko pitanje srodne duše, vremena i mesta sretanja. Držim se svojih reči da bih voleo da upoznam svoju srodnu dušu, makar i na nedelju dana. Jer, ovaj film mi je pomogao da bolje rasporedim svoje misli i da upotrebim najgori kliše prilikom pisanja ovog teksta.

A posle?

"Let's never come here again, 'cause it will never be as much fun"

Posle su oboje otišli svojim životima, vratili su se u svoju staru dobru zonu komfora. Ovoga puta, sa zrnom radoznalosti koja im ne da mira. Ja lično verujem da je Šarlot promenila svoj svet potpuno, kao i ljude koji je okružuju. Za Boba je bilo kasno, bio je čovek u godinama, na kraju karijere.

Zaista, jedna moćna priča protkana laganim nitima duboke ljudske psihe. Ljubav je čudnovata stvar, nekada su nam jednostavno ruke vezane i ostaje samo uživanje u preostalom vremenu. Zvuči pomalo deprimirajuće, ali verujte mi, nije. Predivno je voleti nekoga, jer tada znate da ste na pravom mestu i da ćete to moći uraditi ponovo. Da, boleće, i Šarlot je na kraju plakala. But it will pass, valjda, ne znam više ni sam.

Jednom sam čuo kako ne biramo mi knjigu, već ona bira nas. Voleo bih da je tako sa ovim filmom, ali verujem da je za mene ta osoba našla njega. Jer kada ugledaš tu osobu, sve je drugačije, kao da znaš kojim jezikom govori i nije ti potreban prevod. A ponekad, ako se i nađete u prevodu, izgubite se u životu.

Zatvaranje Front Festivala

Tue, 28 Oct 2025 11:47:43 GMT

Front festival sinoć je zatvorio film Iza osmeha, dokumentarac o Vladi Divljanu. Publika nije ostala ravodušna – topla priča o jednom od najpoznatijih srpskih muzičara ugrejala je salu Arene Cineplex.

Photo: Tijana Šakić

Reditelj Marko Đorđević u svega 32 minuta, sklopio je predivan mozaik isečaka iz Vladinog života, u potpunosti hvatajući njegovu esenciju. Film je doslovno snimljen iz Vladinog ugla – 10 godina posle njegove smrti, njegova porodica u kutijama sa njegovim stvarima pronalazi neprocenjive snimke uhvaćene njegovom malom digitalnom kamerom. Divljan je snimao sve, od svog porodičnog života do proba i turneja sa Old Stars Bendom. Kroz sve snimke prožimala se jedna nit koja ih je sve spajala – Vladin topao, prepoznatljiv i uvek iskren osmeh. Priča je propraćena divnim animacijama dečaka koji proživljava avanture na pustom ostrvu. Maštovita animacija ispreplitana sa videima iz svakodnevnog Vladinog života vode nas u suštinu njegove pojave. Genijalan, duhovit, nasmejan i neponovljen.

Na diskusiji posle filma, reditelj Marko Đorđević rekao je kako ovo nije dokumentarac o Vladi Divljanu, već da je sam Vlada učestvovao u izradnji dokumentarca – kako je većina videa iz njegove arhive, koje je lično snimio. Ova činjenica je baš ono što ovaj film čini posebnim, intimnim i pravim uživanjem za gledanje.

Film se završio rečenicom: “Iza osmeha Vlade Divljana krije se… Osmeh i osmeh i osmeh’’, a uz osmehe završio se i ovogodišnji Front festival.

Hvala što ste pratili ovogodišnji Front uz Odjek. Vidimo se na festivalu i sledećeg oktobra.

Treći dan Front Festivala

Sat, 25 Oct 2025 14:58:11 GMT

Treći dan Front festivala, još jednom je napunio salu Arena Cineplexa, a najposećenija projekcija ponovo je bila u okviru selekcije Srbija region. Sedišta su bila puna, ali verni posetioci znaju da ništa ne može da zameni stare dobre stepenice Fronta, bez obzira na prostor.

Publika je ovog puta prošla kroz rolerkoster emocija – od smeha do uzdaha. Na programu su bili filmovi različite tematike, od duhovitih, tmurnih, ali i onih koje nateraju na razmišljanje. Šarenolikih kolora, vizuelno dobro propraćenih kadrova i kvalitetnog zvuka, uz glumu koje ni ovog puta nije manjkalo.

Selekcija Srbija region otvorila je dan teškim, 29-minutnim filmom ,,Vreme zalaska sunca”, s kojim su se mnogi mogli poistovetiti. Film obrađuje tešku temu starenja, nemoći da brinemo o sebi, kao i o želji da smrću sebi i bližnjima skratimo muke.

S druge strane, dva filma koja su svima u sali izmamili osmeh pripala su međunarodnoj selekciji. Film, ,,Three keenings” prikazuje ljude koji sastavljaju kraj s krajem radeći kao glumci na sahranama, glumeći ožalošćene. Početak deluje mračno, ali kada otkrivamo da su svi oni plaćeni glumci za izvođenje rituala, ovih devet minuta postaju sve apsurdniji i zbunjujući, ali na zanimljiv način.

Photo: Gvozden Milivojević

Istakao se i ruski film ,,A Deep Vessel”, koji prikazuje dve kolege iz radija dok snimaju program o tome kako doći do novca uz brojne duhovite nesuglasice. Metafora o bombonama daje filmu poseban šarm, a reč koja ga je zasigurno obeležila jeste ,,сосуд” (posuda).

Naravno ono što su svi verno iščekivali bilo je da li je njihov favorit pobedio ove godine. Pobednik publike u međunarodnj selekciji pripao je italijanskom filmu, ,,The Aquarium”. Specijalno priznanje studentskog žirija, međunarodne selekcije za vizuelni identitet uručeno je francuskom filmu ,,The Boy With White Skin”, dok je nagrada za najbolji film pripala irskom ostvarenju ,,Three Keenings”.

Glavna nagrada za najbolji film selekcije Srbija region pripala je filmu ,,Tarik” (Srbija), dok je specijalno priznanje žirija za istu selekciju dodeljeno Sari Anastasovskoj za film ,,Izbor” (Severna Makedonija). Publika u selekciji Horror Front odlučila je da ove godine pobedu odnose portugalski film ,,Atom&Void”.

Photo: Gvozden Milivojević

Treći dan Fronta zatvoren je prikazom filmova iz selecije Front Next Generation, u okviru koje se najboljim filmom istakao ,,Tačka pucanja”.

Ovo možda jeste bio poslednji dan filmova u okviru selekcija i uručenja nagrada, ali ne i kraj Fronta. U ponedeljak vas očekuje još jedan film Iza osmeha, dokumentarac o Vladi Divljanu, kojim će Front zvanično zatvoriti svoja vrata za ovu sezonu. Karte su već u prodaji, zato rezervišite svoje mesto na vreme!

Drugi dan Film Front Festivala

Fri, 24 Oct 2025 15:06:04 GMT

Drugi dan Film Front festivala, iako sada u Areni Cineplex, uspeo je da vrati onaj stari, dobri duh sedme umetnosti. Od samog početka projekcija osećala se pažnja kojom su ovi kratki filmovi birani. Publika je uglavnom bila najzadovoljnija selekcijom Srbija–Region, zbog bliskosti atmosfere i tema. Od samoće do potpune sreće i detinjstva, svaki komad doneo je važnu pouku i odvojio par minuta kako bi nam na neverbalnom jeziku preneo emociju.

Volonterka Lena podelila je s nama utisak koji je doživela:
„Ovogodišnji Front se održava na potpuno drugom mestu i u potpuno drugačijem okruženju, ali je uspeo da prenese staru formulu i održi duh. Filmovi nam na vrlo specifičan način ostaju u glavi i teraju nas da razmišljamo o krucijalnim temama.“

Foto: Andrijana Martačić

Naravno, ni međunarodna selekcija nimalo ne zaostaje. Drugog dana festivala mogli smo da vidimo i filmove van Evrope, kao što je, na primer, „Sara“ iz Perua. Glavna ideja ovog filma jeste trgovina decom i veoma loši uslovi života koji primoravaju običnog čoveka na ovakav kriminal. Dobijamo sliku jedne naivne devojčice koja nema predstavu gde se nalazi i oca koji sve to čini zbog novca. Iako kulturno daleka zemlja od naše, ovaj kratkometražni film uspeo je da nam približi mračnost ovakvih postupaka.

Međutim, film koji nam je najviše zapao za oko, koji je svojom običnošću i sivim tonovima sam po sebi odbojan — a upravo u tome leži njegova caka — jeste „The Contact“. Turski film u kome otac gubi sina koga zapravo nikada nije ni poznavao kako treba. Na putu da sazna bar nešto o tome kakav je njegov potomak bio, upoznaje grupu vrlo čudnih ljudi koji gotovo ništa ne znaju. Na kraju sreće ženu i svog unuka, koje je njegov sin napustio. Jedna vrlo moćna scena prati rečenica: „Kakav to otac napusti svog sina?“ Dobijamo sliku nekakvog začaranog kruga koji se u finalu spaja poput Nečiste krvi.

Sve u svemu, Front je tu još danas i nimalo nije pao po kvalitetu. Promena lokacije izgleda nije uticala na to da organizatori prenesu ono što su naučili kroz već 23 godine, otkako ovaj festival postoji. Tako da, ako imate vremena i želje — slobodno posetite, gledajte i na kraju ocenite po svom ukusu. Jedino što se ove godine karte plaćaju, ali cena je sasvim pristupačna.

23. Izdanje kratkometražnog igranog filma Filmski Front

Thu, 23 Oct 2025 12:10:16 GMT

Ovogodišnje 23. izdanje kratkometražnog igranog filma ,,Filmski Front” svečano je otvoreno u sredu, u 18 časova, u bioskopu Areni Cineplex.

Photo: Sofija Dragić

Festival traje 3 dana, a gledaoci će imati priliku da uživaju u kratkim filmova iz regiona, ali i iz celog sveta.

Program festivala podeljen je u pet kategorija: Međunarodna selekcija, Srbija region, Novosadska selekcija, Horor Front i Front Next Generation.

Publika nakon svake projekcije moći će da oceni filmove na skali od 0 do 5.

Proglašenje pobednika održaće se poslednjeg dana festivala, 24. oktobra, u Areni Cineplex.

Žiri selekcije Srbija region čine: Sanja Mikitišin, Bojan Vuletić i Sabolč Tolnai,

Žiri Front Next Generation čine: Danilo Stanimirović, Nikola Milošević i Darko Maletin.

Studentski žiri čine: Nađa Mišković, Miomir Milosavac, Jana Stanišić, Todor Bokan i Jovana Đurović.

Ovogodišnje izdanje donosi i nekoliko novina, pre svega, novi prostor, jer se prvi put održava u Areni Cineplex, što je uticalo i na organizaciju ulaza i prodaju karata. Cena karte sa svaku selekciju iznosi 300 dinara, a mogu se kupiti na blagajnoj bioskopa.

Još jedna novina ovogodišnjeg programa jeste da će se 27. oktobra u 20 časova održati premijera i panel diskusija dugometražnog dokumentarnog filma o Vladi Divljanu, Iza osmeha, u režiji Marka Đođrevića.

U okviru Međunarodne selekcije publika če moći da uživa u filmovima iz Nemačke, Francuske, Egipta, Italije, Kine, Irana, Španije, Perua, Kanade i brojnih drugih zemalja.

Srbija region obuhvata kratke filmove iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Makedonije i Crne Gore.

Za najhrabrije tu je i Horor selekcija, koja okuplja autore iz regiona i šire.

Posebno mesto zauzima program Front Next Generation, posvećen mladim filmskim talentima. Upravo je Filmski Front prostor koji budućim mladim autorima pruža mogućnost da se umetnički izraze i podele svoj pogled na svet.

U sredu nakon projekcije filmova u okviru selekcije Srbija region, usledila je i kratka diskusija sa dve autorke, Idom Bodrožom (Kad porastem biću kurva, Srbija) i Anom Vučićević (Bazen-rupa, Srbija).

Selekor festivala Filip Markovinović razgovarao je sa autorkama o motivaciji i vezi sa filmom.

Iva Bodrožoa istakla je:

,,Iskustvo stvaranja filma je kao terapeutsko, ima moć i snagu, pogotovo kratki film. Ideja je potekla iz doživljaja sveta oko sebe u svojim dvadesetim.”

Ana Vučićević:

,,Važno je baviti se onim što znamo, kroz šta smo prošli. Moja želja bila je da napišem vrstu ljubavnog pisma mestu gde sam odrasla.”

Ljubitelji filma, vrata Fronta su ponovo otvorena, dođite, pogledajte, podržite autore, i mlade umetnike, osetite duh kratkog filma i, najvažnije od svega, uživajte.

Supermen (2025): Novi pogled na Čoveka od čelika

Sun, 12 Oct 2025 16:26:08 GMT

Supermen (2025) u režiji Džejmsa Gana, sa trajanjem od nešto više od dva sata, nije još jedno prepričavanje priče o bebi Kal-Elu koje pada na Zemlju ili o nespretnom tinejdžeru Klarku Kentu koji otkriva svoje moći. Ganov Supermen nas baca direktno u treću godinu Supermenove karijere i već zbog toga je dovoljno poseban i zanimljiv jer se reditelj oslanja na to da već znamo poreklo i upadamo u centar priče: Supermenova svakodnevna borba da bude heroj u svetu koji ga možda i ne želi uvek. Tako shvatimo da ovakve priče premašuju zabavu i postaju ogledalo sveta u kojem živimo.

Film zaista počinje eksplozivno - Supermen (Dejvid Korensvet) se ruši na Antarktik nakon što je doživeo prvi pravi poraz i od tog trenutka sledi zavodljivi vrtlog akcije. Reditelj se poigrava sa sitnicama i detaljima koje film čine zaista živim; primer su Klarkove karirane košulje koje se gužvaju baš tako da zaklone čuveni simbol “S” koji viri ispod. Ali ono što novog Supermena izdvaja od ostalih jesu metafore koje se provlače kroz čitav film i tako narativ prerasta priču o junaku i zlikovcu. Uvodni konflikt filma je Supermenova intervencija i pokušaj da zaustavi naciju Boraviju (ogromnu, američki podržanu silu), da ne pregazi i potpuno uništi svog manjeg suseda, Jarhanpur. Supermenu je fizički naporno da uđe na ratom zahvaćenu teritoriju - rakete Boravije ga teraju da beži kroz nebo. Borci Jarhanpura, siromašni i nadjačani, skrivaju se po stenovitim brdima i pokušavaju da vode gerilske napade.

Izvor: Vulture

Predsednik Boravije, Vasil Gurkos (Nikolas Holt) podseća na agresore koji nam danas u stvarnim vestima opravdavaju nasilne upade u druge zemlje propagirajući priču o “bezbednosti” i “preventivnim udarima”. Sa druge strane, otpor građana Jarhanpura podseća na nepokolebljivost naroda koji se bori za opstanak pod blokadom i bombardovanjem. U jednoj od scena, Supermen svojim telom zaklanja jarhanpursko selo od vazdušnog napada, upijajući eksplozije dok preplašene porodice drhte iza njega. On se ponaša kao neuništiva barijera, imigrant sa druge planete koji staje uz one slabije, proterane jer je i sam nekad bio deo njih.

Ganov Superman (2025) uspeva da spoji akciju, emociju i društveni komentar u dvosatnom filmskom užitku. Umesto još jedne priče o spasenju sveta, film postavlja pitanje šta danas uopšte znači biti heroj u vremenu kada su granice između zaštite i “intervencije” sve tanje. Gan koristi Supermena da progovori o odgovornosti moći, ali i o empatiji, o onome što ostaje ljudsko čak i u superheroju koji je sa druge planete, koji je mnogo bliži božanstvu nego običnom čoveku.

U trenutku kada su superheroji često samo alat za vizuelni spektakl, ovaj film pokazuje da žanr može da ima težinu i značenje. Supermen pored klasične borbe između dobra i zla podseća da snaga nije u nadmoći, već u izboru da staneš uz slabije. Upravo zbog toga, Ganov film ostaje upečatljiv kao priča o herojstvu koje izgleda ljudski i istinito.