m_Kultura_muzika

Odjekivanje: Vampire Weekend

Fri, 27 Mar 2026 13:23:15 GMT

U prethodnim tekstovima pisali smo o raznim albumima - od novih, starih, diskografija koje su razočarale ili oduševile, ali nikada se nismo osvrnuli na jedan noviji bend kog ne zanima da stvara hitove, već živi od pravljenja albuma. Vampire Weekend je upravo takav bend, onaj koji nikada nije proizveo nijednu pesmu koja je upala na "Top Hot 100" listu, a sa druge strane, koji je pravio muziku da traje - u albumima.

Foto: Axs.tv

U svetu muzike postoje dve velike liste, jedna je „Top Hot 100“, koja pokazuje koliko je neka pesma slušana, dodavana na plej-liste, i postoji "Billboard 200" lista koja pokazuje istu statistiku, ali za ceo album (ukratko rečeno). Vampire Weekend je čak pet puta upao na Billboard 200 (i 3 puta bio prvi), ali nijedne nedelje nije ni prišao listi top 100 pesama. Što je veoma zanimljivo kao fenomen, gledajući trenutno stanje u muzici. Umetnici koji su poznati po dobrim albumima, kao, na primer, Radiohead, uspeli su makar jednom da se probiju na toj listi ili da proizvedu singl koji ostaje. Zapravo, jedini bend koji je ovo isto uradio kao „Vampiri“ jeste Slipknot. U biznisu koji se danas vodi, teško je održati karijeru i teško je finansijski održivo nemati hitove. Njihovi savremenici Imagine Dragons su 20 puta imali pesmu koja je probila top 100, sa "Radioactive" koja je ostala na toj listi celih 87 nedelja. Imamo neke od umetnika koji su pokorili „Top Hot 100“ listu, kao što je Coldplay, a opet imajući 5 albuma koji su makar na nedelju dana bili prvi. Zašto ovakav pristup i koju priču žele da ispričaju ovim?

"Neki ljudi vole da slušaju uživo nastupe, neki slušaju jednu pesmu iznova i iznova. Dok sam ja oduvek voleo albume i diskografije... Od početka sam imao ideju kuda će projekat Vampire Weekend da ide i ne bih voleo to da razočaram", izjavio je frontmen benda, Ezra Kuning. Upravo ovo je moto benda, od početka. Svojim prvencem iz 2008.godine su pokupili pozitivne kritike i pažnju javnosti, ali i pesma „A-Punk“, unatoč pojavljivanju u raznim filmovima i serijama, došla je tek do 102. mesta "Top Hot 100". Pojavili su se kao slatkasti sint-pop bend koji je eksperimentisao sa poznatim elementima u indie muzici i koji je zabavljao i imao „catchy“ zvuk. Sledeća dva albuma su brzo usledila i priča je bila gotovo ista, sa određenim promenama, kako u zvuku, tako i u samoj naraciji albuma. Najkompletniji do tada i najzreliji bio je "Modern Vampires of the City" iz 2013.godine, koji je i zvučao mnogo mračnije i kontrolisanije od ostatka. Potom je usledila tišina, ono što su sami nazvali pauza od pritiska i vreme da se sakupi dovoljno energije i kreativnosti ka novoj eri.

Ta tišina je potrajala 6 godina, što je za današnje muzičare, kakva je, na primer, Taylor Swift) nezamislivo i neodrživo, sve do ploče "Father of the Bride". Ovo je dupli album sa 18 pesama, od kojih ima mnogo psihodelije, folka, novih glasova i po prvi put neko im je gostovao u kompozicijama, što je za bend bilo iscrpljujuće. Odmah su dali do znanja da sledeći album neće imati više od 10 pesama, i tako je i bilo sa "Only God Above Us", koji je izašao 2024. godine. Njihov orkestralno najgušći i najkompleksniji album do sada, sa temama kao što su pokvareni sistem, gubitak smisla i pronalaženje lepote ponovo. Kritički najbolje ocenjena ploča od prve, ali ne leži vraže - i najmanje slušana. Kao da su namerno odbijali da budu u centru pažnje i želeli samo da napreduju kao muzičari.

Od početka, grupa Vampire Weekend se razvijala u erama, ne singlovima. Nikada nisu vijali slavu, viralni hit ili se prilagođavali momentu. Izgradili su diskografiju, onako kako su želeli i kako im se sviđala. U industriji koja nagrađuje brzinu, lako pamtljive melodije i gomilu kontenta, oni su odabrali da budu strpljivi. Nikada ne ostajući u prošlosti, u jednom hitu koji će ionako biti zaboravljen. Polako gradeći nešto što će da traje.

Odjekivanje: Klaatu

Sat, 21 Mar 2026 13:48:41 GMT

Ovih dana u centru pažnje, unatoč svim ratovima, jeste „novo“ lice Benksija. Od kako je Rojters objavio kako se on zove i sve dokaze koji ukazuju da smo napokon dobili lice jednog od najvećih gerila umetnika, sve oči su uprte u njega i kao da se izgubio taj sjaj misterije. Ali to nije prvi put da vidimo umetnika sakrivenog ispod gomile neodgovorenih pitanja. Od Selindžera, Daft Punka i jednog benda za koga verovatno niste čuli - Klaatu. Grupa za koju je čitav svet mislio da je veliki povratak Beatles-a, i koja je za kratko vreme čak ušla na Bilbord 200 hitova.

Foto: Screenshot/Spotify

Pre tačno pola veka (1976. godine) prošlo je šest godina od kako se Velika četvorka raspala i ljudi su i dalje bili u šoku. No, negde sa strane, onako tiho, izašao je album bez imena, samo sa imenom benda na kaveru i sve reference su ostale neimenovane. Zasluge za produkciju i tekst bile su samo pod imenom Klaatu. Prošlo je par dobrih kritika, ali gotovo da ih niko nije kupovao. I tako bi i ostalo, da ih novinar za „The Providence Daily Journal“, Stiv Smit, nije odslušao samo zbog zanimljivog omota. Na prvom slušanju kao da je čuo bubanj Ringa Stara i nije mogao a da ne pozove njihovu izdavačku kuću „Capital Records“, koja je imala istoriju rada sa Beatlesima u Severnoj Americi. Capital Records je samo rekao kako bend ne želi nikakav publicitet i kako su samo „misteriozna grupa“ koja želi da bude poznata samo po svojoj muzici. Ovo je Stiva zagolicalo i odmah je objavio naslov novina „Da li je Klaatu zapravo Beatles?“ U trenutku kada su Smitove novine puštene u prodaju, svi su krenuli sa spekulacijama i pokušajem pronalaska definitivnog znaka da se Fantastična četvorka vratila. Radio je bio preplavljen pesmama sa albuma i sve više članaka je objavljivano o novim tragovima.

Najveći od tih tragova došao je upravo u imenu benda Klaatu. To je referenca na sci-fi klasik iz pedesetih „The Day the Earth Stood Still“, a dve godine ranije Ringo je sa svojim solo albumom napravio sličnu referencu sa svojim album-kaverom. Drugo je bilo Sunce na samom omotu, za koje su svi mislili da dolazi kao omaž pesmi „Here Comes the Sun“. Capital Records je samo nastavio da ne odgovara na pitanja i tračevi su se nastavili. Neki su bili logičniji, a neki potpuno izvađeni iz konteksta.

Klaatu je nastavio da snima pesme i objavio svoj drugi album sa orkestrom, što je dalo još više gasa zagrejanim novinarima spremnim za priču. Ali nisu svi imali isto mišljenje - „New Music Express“ je jasno izjavio kako je gluvi novinar samo pustio laži u javnost i tako započeo najluđu teoriju zavere koja nije ni imala smisla. Radio stanica WWDC završila je ovu priču tako što je njihov programski direktor Dvajt Daglas otišao do copyright centra za SAD kako bi video koja imena se zapravo nalaze iza albuma. Naravno, imena koja je našao nisu bila Lenon i ekipa, već Teri Drejper, Di Long i Džon Vološčak. Trio muzičara iz Kanade koji nisu ni lagali, samo su zaista želeli da rade na svojoj muzici bez ikakvog publiciteta. Sve što je kasnije usledilo bila je samo medijska lavina novinara koji su se upecali na Stiv Smitovo nagađanje.

Ovakva vrsta popularnosti bila je mač sa dve oštrice za bend. Oni jesu dobili veliku slušanost i popularnost, ali nakon otkrivanja istine retko ko je ostao. Posle su objavili još albuma, ali nikada nisu bili toliko popularni niti ostvareni. Ljudska mašta i želja da se Beatlesi vrate jedino je što je držalo ovu teoriju. Možda baš onda kada želimo da nađemo neki znak ili dokaz, mi ćemo ga naći i dati mu beskonačno mnogo značenja. Što je i normalno kada preduboko i predugo gledamo u neki simbol - dajemo mu pregršt ideja koje su izvađene iz konteksta ili su jednostavno puka slučajnost.

Zato, ako do sada niste videli lice i identitet Benksija, molim vas da to ne radite. Ostavite onu magiju da još kruži svetom njegove umetnosti i da Benksi ostane tamo gde je oduvek hteo - iza maske.

Odjekivanje: Intervju Kip Berman

Fri, 13 Mar 2026 09:42:59 GMT

Jedan od prošlih tekstova u rubrici Odjekivanje se bavio bendom Pains of Being Pure at The Heart i prvim istoimenim albumom koji se na jako zanimljiv način igra sa maštom i tinejdžerskim periodom. Kako je album ove godine napunio 17 godina, i nakon što je ovaj bend imao turneju (nažalost) samo po Americi, pričali smo sa frontmenom i pevačem benda Kip Bermanom, kako bi saznali odakle je proizišla ideja i zašto je baš ovo tema albuma.

Foto: flickr.com

1. U februaru je vaš prvi album napunio 17 godina, a njegova tinejdžerska tema je veoma zanimljiva. Kako je izgledao proces njegovog stvaranja i pisanja tekstova, i kako ste došli do svog zvuka?

Kip: Sve što kažem treba uzeti sa dozom skepticizma, jer način na koji se čovek seća stvari ponekad nije potpuno istinit. Pokušaću da što iskrenije prenesem to vreme, ali 17 godina je dug period.

Napisao sam originalne pesme za bend kada smo se okupili u februaru 2007. da bismo svirali na Peginoj rođendanskoj žurci u martu. Tada smo bili samo Pegi Wang (klavijatura), Aleks Naidus (bas) i ja (gitara, vokal), a za bubnjeve smo koristili Sony Discman CD plejer. Mislim da smo svirali oko šest pesama: “This Love is Fucking Right”, “Doing All the Things That Wouldn’t Make Your Parents Proud”, “The Orchard of My Eye”, “My Only” i pesmu koju nikada nismo snimili pod nazivom “I’m Alright With You, Are You Alright with Me?”. Mislim da sam imao još neke pesme, poput “Contender” i jedne koja je kasnije objavljena kao B-strana pod nazivom “Steel Daughter”, ali njih tada još nismo svirali.

Kasnije, kada smo napisali pesme poput “Come Saturday”, “Everything With You” i “A Teenager in Love”, shvatili smo da naši loši bubnjevi (tada smo već prešli na programiranje bubnjeva na iPod mini uređaju) zapravo ne funkcionišu kako treba, pa me je Pegi ohrabrila da pozovem svog cimera Kurta Feldmana da se pridruži bendu i svira bubnjeve. Stvar je u tome, da je Kurt zaista neverovatno dobar muzičar, pa sam bio pomalo zastrašen idejom da bi možda želeo da svira sa nama - ali jeste. Došao je na probu i odjednom je sve počelo da zvuči stvarno i kul, zahvaljujući njegovom bubnjanju.

Prvo smo objavili 3-inčni CD-R na Cloudberry Records-u (“This Love is Fucking Right!”, “Orchard of My Eye” i “Doing All the Things That Wouldn’t Make Your Parents Proud”), a zatim smo sami objavili pravi EP sa pesmama “Hey Paul” i “The Pains of Being Pure at Heart”. Dok su te pesme snimljene sa drum mašinom, pesme za naš prvi album snimljene su sa Kurtom.

Album smo snimili sa našim prijateljem Derekom Mabraom u njegovom studiju u podrumu - mislim da nas je sve zajedno koštalo oko 2.000 dolara. Derek je tada bio veliki stoner i obožavao je shoegaze muziku. Puštao nam je bendove Ride i Slowdive, koji su u to vreme bili prilično zaboravljeni, barem na bruklinskoj sceni kojoj smo pripadali. Ali iskreno, većina onoga što smo voleli bila je više indi pop, bendovi poput The Pastels, Aislers Set, Rocketship, Black Tambourine, Vaselines i Heavenly. Činilo se da su skoro svi bendovi kojima smo se divili bili ili deo Slumberland Records-a ili su dolazili iz Glazgova, ali postoje dva benda koja su prilično zaboravljena, a bila su nam veoma važna, oba iz Njujorka.

Pegi i ja smo bili veliki fanovi benda My Favorite. Njihov frontmen bio je (pomalo) Morisijem opsednut marksista, Michael Grace Jr. Pomalo je ličio na italijanskog mangupa sa Long Ajlenda (mislim, bio je sve to osim mangupa), ali njegova muzika je bila tako dirljiva, čudna i ispunjena nekom melanholičnom tugom. Postojali su krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, u vreme kada je bilo prilično čudno svirati new wave pop o klasnoj borbi. Bili su i ispred i iza svog vremena, i neverovatno kul, ali mislim da smo to samo Pegi i ja tako videli.

Drugi bend koji nas je zaista inspirisao bio je My Teenage Stride. Oni su sredinom dvehiljaditih bili neka vrsta “velikog indi pop benda” u Bruklinu, ali su bili pomalo komično samodestruktivni. Pevač Džedaja Smit mogao je da napiše sjajnu pop pesmu u snu, i uvek je bio kreativan i duhovit. Ali imao je problema da zadrži stalnu postavu benda. Svirali su savršene pop pesme, “To Live and Die at the Airport Lounge”, “Ruin” i “Theme From Teenage Suicide” su među mojim omiljenima. Išao sam da ih gledam gotovo svaki put kada bi svirali, i iako se bend na kraju raspao, njihova muzika mi je bila veoma važna.

2. Sve pesme imaju zasluge za tekst svakom članu benda. Da li je ceo bend zaista zajedno pisao i komponovao pesme na celom albumu? I kako je bilo okupiti ovu grupu ljudi, s obzirom na to da su svi imali različite poslove pre toga i da si se tek bio preselio u Njujork?

Kip: Pa, svima dajem jednako priznanje jer je teško tačno odrediti šta čini bend bendom. Ja pišem pesme, ali su one dobre zahvaljujući svima koji su uključeni. Da sam samo ja izašao na binu i svirao ih sam, mnogo manje ljudi bi ih volelo. Mislim da ako posvetiš svoje vreme nečemu i da radiš na tome, treba da deliš uspeh ako ta stvar uspe. Ja sam “kontrol frik” samo kada su u pitanju reči i, u nešto manjoj meri, akordi i struktura. Ali reči su deo do kojeg mi je najviše stalo.

3. Najslušanija pesma (prema platformi Spotifaj) i dalje je Young Adult Friction, koja se bavi mladalačkom zaljubljenošću i napisana je na veoma humorističan način, što se može videti i u ostatku diskografije. Da li je to centralna tačka albuma i da li potiče iz ličnog iskustva ili iz neke posebne kreativne ideje?

Kip: Ima dosta šala koje ubacujem u pesme - uglavnom detinjastih seksualnih šala kakve bi pravio šesnaestogodišnji dečak. Ne znam, jednostavno volim takve stvari.

Išao sam u prilično konzervativnu katoličku srednju školu samo za dečake (nisam čak ni katolik niti je moja porodica bila konzervativna, ali bila je dobra škola i moja mama je nekako pogrešno protumačila brošuru ili nešto slično, pa sam dobio stipendiju). Imao sam jednog profesora staroengleskog koji nam je ukazivao na sve prljave šale kod Šekspira i Džona Dona i nikada se nije ustručavao da nam kaže koji su autori spavali sa drugim muškarcima ili ženama - i koliko se sećam, nije to osuđivao, što je bilo prilično retko u tom okruženju i vremenu.

Problem je što je on takođe bio neki čudan konzervativni tip sa dubokog američkog juga i imao je poprilično uvrnute poglede na svet, ali time što je isticao sve perverzne stvari iz 1600-ih, činilo je da nešto može istovremeno biti i uzvišeno i lascivno.

4. Pesma This Love Is Fucking Right! opet je neka vrsta humora, ali istovremeno prikazuje intimnu vezu koja pokreće moralna pitanja i osećanja u naratoru, dublja od uobičajenih tinejdžerskih reči. Da li se zapravo radi o spoznaji posledica naših postupaka dok smo još adolescenti?

Kip: Mislim da je reč o nekoj vrsti zabranjene ljubavi ili zabranjene želje i o prihvatanju toga, kao i o posledicama koje iz toga proizlaze. Ali nije o incestu, kako me neki ljudi pitaju - ozbiljno, šta vam je? Radi se o tome da voliš nekoga za koga drugi kažu da ne bi trebalo da ga voliš. O prihvatanju čudnosti sopstvenog srca i čudnosti druge osobe.

5. Moja omiljena pesma na vinilu je The Tenure Itch, koja izgleda kao da se obraća drugoj osobi i govori o trećoj figuri koja kontroliše tu osobu - detalju koji se pojavljuje na više mesta kroz pesme. Ko je ta osoba i šta on nosi sa sobom?

Kip: Ta pesma je o mojoj prijateljici koja je započela vezu sa profesorom filozofije na mom fakultetu - a zatim se preselila na drugi kraj zemlje da bi sa njim nastavila neku čudnu i prilično uvrnutu dinamiku na njegovom novom poslu. Bila mi je poput starije sestre, iako mislim da smo zapravo bili istih godina. Igrali smo bilijar, slušali Suede, pušili cigarete i pili u studentskom centru do kasno u noć… Ali ona je kao mlađa tinejdžerka “živela teži život” i bila je malo… ne znam… “svetskija” nego ja u to vreme. Pa sam zamišljao njihovu dinamiku, kako oboje na neki način uživaju u toj neravnoteži moći, ali i njeno kasnije gađenje.

6. Još jedna često slušana kompozicija, A Teenager in Love, puna je intenziteta i mladalačke energije, ali sadrži kontrast u slici devojke koja je „zaljubljena u Hrista i heroin“. Šta te dve reči simbolizuju i šta ta ljubav čini njoj? Da li je reč o devojci koja je izgubljena zbog svojih lažnih proroka?

Kip: Mislim da govori o opasnostima idealizma kada ode predaleko - o apsolutnoj posvećenosti ekstremima.

Davno sam bio u vezi sa devojkom koja je umirala od otkazivanja bubrega. Ali ona je samo želela stalno da se provodi, a ja sam, možda naivno, pokušavao da je nagovorim da se bolje brine o sebi. Ali mislim da je ona znala da je to besmisleno.

7. Da zaokružimo, album je, prema svom naslovu, upravo to - himna bolova i problema koje ima jedno neiskvareno srce. Koliko si bio zadovoljan svojim prvim albumom i načinom na koji ste se na njemu izrazili?

Kip: Za mene izraz “at heart” znači da postoji neka čistota koja je okružena i narušena korupcijom. Ideja da si u isto vreme pomalo sjeban, da radiš sjebane stvari i živiš na margini, ali da možda u svojoj srži imaš neku vrstu nevinosti ili osnovne pristojnosti. Bol je u raskoraku između te dve stvari, ali to je i život. Svi smo mi pomalo takvi ljudi, ali mislim da to ne želimo da budemo… osim kada želimo.

8. U februaru ste ponovo nastupali u Americi, ovoga puta sa kompletnom postavom. Kakav je osećaj vratiti se sa celim timom posle nekog vremena i da li ćemo videti Pains u Srbiji ili negde u blizini?

Kip: Bilo je neverovatno svirati te koncerte na zapadnoj obali Amerike i videti toliko ljudi koji su i dalje zainteresovani za naš bend… Posle toliko vremena razdvojenosti, osećaj je bio zaista dobar.

Iz nekog razloga veoma je teško doći u Srbiju ili bilo gde u tom regionu. Najbliže smo bili Sloveniji, jednom prilikom. Zaista se nadam da ćemo doći. Moj najbolji prijatelj je tamo svirao sa Kristom Bel i rekao je da je bilo neverovatno. Ona je, naravno, potpuno drugačiji tip umetnika, pa možda bend poput našeg nema takvu priliku. Ali nadam se da će jednog dana biti moguće.

Odjekivanje: Daft Punk

Fri, 27 Feb 2026 14:02:09 GMT

Apollo 11 je 1969. godine sleteo na Mesec, i pored svih kontroverzi ispisao istoriju. Evo, uskoro ćemo biti svedoci novog sletanja, ali pre 5 godina je uzletela jedna potpuno druga raketa sa dva robota koja su napustila planetu i za sobom ostavila 4 studijska albuma, 2 lajv albuma, jedan soundtrack album i dva filma. Uticaj koji su imali ovi vanzemaljski strojevi je teško iscrtati. Duo je prodao preko 10 miliona ploča širom sveta, a većina ljudi ni ne zna njihova imena, a kamoli lica. Ta anonimnost je duh koji je nosio Daft Punk i učinio ih toliko mističnim, ali i važnim za svet.

Osnovani su 1993. godine i činili su ih Tomas Bangalter i Gaj-Manuel de Homem-Kristo (jedan sa srebrnom, a drugi sa zlatnom kacigom). Njih dvojica su se upoznali u srednjoj školi u Parizu, gde su osnovali bend Darlin’ sa Lorentom Brankovicom (da, čovekom koji će ih napustiti i otići u novi bend Phoenix). Njihova muzika je bila opisana kao „daft punky thrash“, odakle je i mehaničkim inženjeringom rođen Daft Punk.

Foto: Sony Music Entertainment

Prvi album, Homework (1997. godine), pokazao je njihov karakteristični stil i zvuk, ali im je doneo i globalnu pažnju. Predstavlja jedno zaokruženo delo koje se proteže od suptilnih bitova i semplova do dinamičnog gruva i bogate teksture zvukova, kao što su gitarski fidbekovi. Nekako, prvi album ima zadatak da predstavi umetnika i da prikaže samo zrno onoga što umetnik ima da kaže, ali u ovom slučaju dovoljno je reći da je četvrta pesma „Da Funk“. Glavni hit bio je „Around the World“ sa spotom u kome roboti ponavljaju naslov pesme 144 puta.

Radeći na sporednim projektima u narednim godinama i osnivanjem svojih izdavačkih kuća, duo je doveo do vrednog rada i nastanka novog projekta Discovery (2001. godine). Za analizu ovog albuma potrebna je ozbiljna koncentracija i shvatanje da je vreme za odustajanje od karijere muzičkog producenta. Ovde se nalaze jedne od najluđih manipulacija i prelaza semplova u elektronskoj muzici. Svako ko bi uopšte i želeo da tvrdi kako elektronska muzika nije žanr, treba da odsluša Discovery u jednom sedenju. Jedan od važnijih, primetno za mene, albuma koji je imao uticaj i na mainstream. Kontrola zvuka, na pojedinim mestima, kao što su pesme Something About Us, Aerodynamic i Veridis Quo, je besprekorna. Kao da svaki detalj koji se čuje prolazi kroz milione filtera na jednoj svemirskoj raketi. Kompozicije vode od atmosfere kluba do onih koje vas odvode do kišnog prozora vašeg stana. Ovaj album je dobio i film Interstella 5555, koji je realizovao Leidžii Matsumoto u stilu mange.

Potom slede relativno tihe godine, sa lajv albumima i albumom Human After All koji je snimljen samo za dve nedelje, nije dostigao kritički nivo prethodna dva, a i previše se ponavljao. Prethodna dela jesu imala elemente repetitivnosti i dosta toga su koristila ponovo, ali ova ploča je bila zamorna. Ima pojedinih pesama koje su dobre, ali sveukupno gledano ume da bude naporno i distorzirano. Godine 2009. Daft Punk objavljuje da radi na soundtracku filma Tron. Prvi njihov rad sa orkestrom, što je dovelo do stvaranja novih ideja i otvaranja ka novim smerovima, koje će i te kako pokazati.

Za poslednji album, već se u glavi stvorio omot i svira u pozadini Get Lucky, nije potrebno trošiti puno reči na uvod. Random Access Memories je stilski najsuperiornije zaokružen i u istom momentu povratak korenima. Ovaj album je nasumični pristup hard disk memoriji sa svom muzikom koju je ljudski rod stvorio. Naravno, nije moguće na 13 pesama dočarati sve, ali oni su dočarali ono što je za njih najupečatljivije. Tu su disco, funk i soul u Get Lucky, Lose Yourself to Dance, Fragments of Time, i sa Najlom Rodžersom. Tu je i alternativna scena sa Džulijanom Kazablankasom, i noviji muzičari koji su doneli svežinu i uzbuđenje. Najkompleksnije kompozicije su Touch, Within, Motherboard i Giorgio by Moroder, koje su izgrađene na orkestru i emocijama. Sam Moroder je rekao kako dok je bio u studiju sa robotima, samo je pričao o svom životu; ispred njega su se nalazili mikrofoni iz pedesetih, sedamdesetih i moderniji. Ali ko bi primetio razliku? Oni, dva vanzemaljca sa kacigama. Poslednja pesma zvuči kao da se upravo pakuju i uzdižu ka svom odlasku. Kasnije je objavljeno reizdanje sa neobjavljenim pesmama, ali ovo je ostao njihov poslednji album.

Nema tu previše komplikacija, samo dva robota koja su promenila svet. Stoje rame uz rame sa najvećima sa samo četiri studijska albuma. Onaj srebrni na kraju eksplodira, dok ga zlatni posmatra iz daljine. Time je okončana njihova priča, potpuno anonimno, kakvi su uvek i bili. Ima nešto u toj mistici, u neznanju, kada ne možemo da dopremo do umetnika. Tu su Bobi Fišer, Selindžer, Benksi i Tomas i Gaj-Manuel. Možda znamo njihova lica i imena, ali kacige su postale više od rekvizita - one su simbol svih pitanja bez odgovora.

Odjekivanje: For Emma, Forever Ago

Fri, 13 Feb 2026 16:52:42 GMT

Najveće pitanje, kada govorimo o umetnosti, jeste - odakle dolaze emocije? Da li je to samo hemijski proces koji se stvara u našem telu ili nam duša pruža alat kojim treba da proživimo ovo vreme na planeti? Zapravo, pravog odgovora nema, on je tu negde između. Između opipljive realnosti i naših umova koji svakog dana napreduju i nose nas dalje. Ali neka iskustva u životu daju nam jače emocije, bile one pozitivne ili negativne, i ostave neizbrisiv trag u nama. Kada muzičar uspe da uhvati taj osećaj u teglu i napravi album, to je onda već izuzetno emotivna avantura koja je dostojna nekih desetak pesama. Džastin Vernon, sa svojim indi kolektivom Bon Iver, na svom prvom albumu napravio je jedan pravi indi mit. Jednu tešku priču, sa pitanjima i po kojim odgovorom. Njegov prvi album je onaj kojem se treba vraćati zbog one najprirodnije ljudske emocije - tuge.

Foto: Screenshot/spotify

Debitantsko izdanje napisano je, producirano i snimljeno tokom tri meseca u zabačenoj lovačkoj kolibi u šumama Viskonsina. Vernon je tamo pobegao, od stvarnosti i od ljudi. Nakon posebno teške godine u kojoj oboleva od mononukleoze, potom dobija infekciju jetre, biva izbačen iz svog benda i doživljava, za njega, iznenadni raskid sa devojkom. Doneo je u gepeku auta par instrumenata, uključujući Sears gitaru (koju je nabavio preko eBaya), sintisajzer i opremu za snimanje. Lovio je sopstvenu hranu i provodio dane pijući pivo i gledajući televiziju. Prvih par nedelja je prokrastinirao i nije gotovo ništa uradio, ali jedne večeri morao je da otera medveda sa svog trema. Taj događaj bio je okidač i vratio se radu na muzici.

Tokom te hladne zime u Viskonsinu stvorio je svih devet pesama koje čine ono što je on u tom trenutku. Svaka pukotina u glasu, svaki krckaj gitare postao je deo njegove tragedije koju je stavio na ploču. U tolikoj usamljenosti, depresiji i bolu morao je da nađe način da se izbori i nađe rešenje za svoje probleme. Većina pesama je samo Vernonova gitara i njegov glas, uz minimalno korišćenje perkusija i elektronskih elemenata. Gotovo čitavo vreme peva u jecaju, u falsetu koji je postao njegov imidž. Album prelazi laganim tokom sa baladama poput "Flume" i "Blindsided" u surove izlive emocija na pesmama "The Wolves" i "Creature Fear". Pogotovo kod pesme "The Wolves", gde se nalaze najgušći izlivi besa i buke.

Ema za Vernona nije osoba u bukvalnom smislu, iako ime dolazi od srednjeg imena njegove prve ljubavi. To je mesto, osećaj i bol koji ne možeš da obrišeš. Više puta je pričao o prvoj ljubavi i promenjenoj realnosti koju osoba dobija kada je u njoj. Za njega se dugogodišnja veza završila, ali bol prve ljubavi je ostao. Ponovo je oživeo stare rane, i uspeo da nam iscrta puteve njegovih ožiljaka koju su ponovo počeli da peku. Emu ima svako, ili još čeka na nju, ona je univerzalna osoba koja će pronaći svakog od nas. Možda se to vreme provedeno sa njom čini kao da je bilo davno (Forever Ago), ali teško je ostati nepovređen opet. Ona ostaje, Džastin nas u to uvereva, ali izlaz postoji u prihvatanju: "Your love will be safe with me".

Album se zatvara, kako i treba, jednom predivnom kompozicijom „re:stacks“, ali ne onako teškom i tužnom kao ostatak, već nekako oslobađajućom i smirenom. Kao da kraj dopušta slušaocima, ali i Vernonu, da krene dalje. Ova pesma bila je kraj njegovog boravka u kolibi, kraj njegove borbe i shvatanje da mora poći. Dosta je usamljenosti, šume, medveda, vreme je za nastavak života.

Po izlasku iz kolibe, Justin je pustio pesme prijateljima i shvatio da ono što je napravio nije samo demo, već je to finalni oblik. Napravio je neke male korekcije i dodao po koji instrument, kao što je truba u "For Emma", ali kada slušate album, to su ti snimci nad kojima je on bdio sam u jednoj zimi. To što je i objavljeno tako suvo i bez dorade zapravo je doprinelo zvuku i emociji koje su i ostale najupečatljivija stvar. Na svakoj traci je detalj koji vibrira zajedno sa tom kolibom u takvu iskrenost koju je teško ponovo zabečežiti. Svaki novi pokušaj da se "bolje" snimi, ili edituje, bi bio suvišan. Ovako goli snimci su bili ono što je za njega Emma.

Zvanično objavljen 2008. godine, album je od početka do kraja postao mnogo veći nego što je Vernon ikada mogao da zamisli. Postao je veliki deo kulture i postolje za dalje indi muzičare. Kasnije je Bon Iver postao apstraktniji, tehnički impresivniji, pun saradnika, praćen sa puno pitanja, skandala i upitnih izvedbi. No, svi naredni radovi, koliko god bili impresivni i potkovaniji, For Emma, Forever Ago ostaje ona jednostavna, dirljiva priča kojoj se valja vratiti s vremena na vreme, tamo negde u lovačkoj kolibi na kraju Viskonsina. Ploča ima svoje predahe, pitanja, odgovore i greške, ali nudi nešto što retko možemo da čujemo - jednog običnog čoveka koji nam peva o svojoj Emi. A na nama je da u ovom albumu pronađemo našu, i osetimo taj nedužni talas neukaljane boli.

Odjekivanje: The Pains of Being Pure At Heart

Fri, 06 Feb 2026 17:49:55 GMT

Odmah da rezimiramo. Ovaj bend zvuči isto kao i milion drugih bendova, i to ne samo zbog zvuka i estetike, već i iz pravih, muzičkih razloga. Pevač pomalo zvuči kao ženskasti vokal, jako nisko u miksu, sa gitarama koje su prenaglašene do neba, a pesme su o dečacima i devojčicama koji su u tinejdžerskim godinama puni neizvesnosti, napetosti i čekaju svoj nespretni prvi poljubac. Što bi rekao frontmen benda Kip Berman – „Zvuči kao tinejdžerska drama“.

Dakle, svi elementi su već izlizani i iskorišćeni u raznim varijantama, i šta to onda čini njihov istoimeni album tako posebnim?

Pre svega, da bismo razumeli, potrebno je da razumemo odakle oni dolaze. Pre Pains-a, Berman se mučio u kol-centru i radio marketing za kompaniju Drillteam. Provodio je vreme, takođe, teturajući se po sceni Portlanda, da bi na kraju završio u Njujorku i počeo da sluša sličnu muziku sa klavijaturistkinjom Pegi Vang, koja je radila za novi startap pod imenom BuzzFeed. Basista je tada uređivao kanadski sajt eMusic-a, a bubnjar Kurt Feldman je podučavao decu muzičkom obrazovanju. Tinejdžerske godine su već bile daleko iza njih, ali je želja za pripadanjem i negovanjem mitologije o mladosti i zaljubljenosti rasla.

Ta želja ih je i navela da 2009. godine objave ovu ploču preko Slumberland-a, koji je poznat po istom tipu stvaralaca. I sve je izgledalo kao da će biti smešteni u zaboravljenu ladicu retro bendova, i lista pesama nije delovala privlačno. Prva numera „Contender” bila je i prva pesma koju je grupa napisala zajedno. To je umereno brzo pismo od Bermana njegovom besciljnom mlađem sebi: „Video si dečake u belom kako pevaju ‘Ja sam varalica’ / Ali ti nikad nisi bio / Nikad nisi bio kandidat“, dok iza ide Pegina melodija.

Foto: Bandcamp

Od tog trenutka stvari kreću da se razvijaju i album oživljava. Slatka i brza „Come Saturday“ postavlja propuštenu žurku kao svetlo na kraju tunela. Ogromno zvučeća „Stay Alive“ nagoveštava vrstu dreampop-a koji ispunjava prostoriju, po uzoru na Creation Records – gde će grupa na kraju i završiti sa albumom Belong. Ali najveće delo istoimene ploče jeste „Young Adult Friction“, jedna pop-slatka pesma o seksu u biblioteci. Tekst je toliko dobar i zabavan: „Nikad nisam mislio da ću postati punoletan / A kamoli na plesnivoj strani“. U refrenu Berman i Vang evociraju taj momenat njihove mladosti i odgovaraju jedno drugome.

Sva ta nostalgična energija i tinejdžerska radost dodatno su podržane neizvesnošću budućnosti. „Kažeš da čekaš... čekaš od kako si rođen“, izjavljuje Berman u distorziranoj pesmi „Hey Paul“. U pesmi „A Teenager in Love“ govori se o mladosti, intenzivnim i kontradiktornim osećanjima, o devojci koja je zaljubljena u nešto što je odvaja od snova i realnih osećanja – metaforički u Hrista i heroin. Pesma ima tu jedinstvenu težinu i balansiranje između gubitka, nostalgije i tuge za nečim što je izgubljeno zbog lažnih proroka. Zatim dolazi još jedna provokativna numera „This Love Is Fucking Right!“, koja na prvu loptu izgleda kao oda incestu. No, dublje gledajući, ovo je metafora bliske veze i osećanja da je sve protiv dvoje zaljubljenih. Intimna povezanost koja u pripovedaču izaziva moralna pitanja i osećanja koja su dublja od običnih reči adolescenata.

U danima kada smo donekle odrasli, a postojanje je postalo lepljivo i obojeno čamom, ovaj album je doneo ono čega se svi sećamo i čemu se vraćamo. To je mešavina tinejdžerskih godina, mita o ljubavi mladih i zaboravljanja problema, ali predstavljena na takav način da nije sve samo slatko i melodično, već i problematično, intimno i provokativno. Zato je i nakon 17 godina ova ploča vredna vraćanja, podsećanja na strasti još uvek nerazvijenih ljudi. Kao univerzalna melodija koju smo svi proživeli, ali zaboravili ono najvažnije iz nje.

Dok ostali bendovi u prvi plan stavljaju ono lepo, slatko i brižno - The Pains of Being Pure at Heart to koristi kao samo površinski sloj da bi pokazao šta smo naučili, proživeli i osećali. Kao što samo ime ovog benda odmah stavlja do znanja, ovo je zapravo himna bolova i problema koje neiskvareno srce ima. Kasnije smo naučili da se nosimo sa problemima i rešavamo razne situacije, ali oni prvi koraci ka punoletnosti ostaće tu kao spomenik lepog sećanja na to šta sve možemo da naučimo i prevaziđemo uz pomoć strasti i neukaljanih ruku.

,,The Life of a Showgirl“ – Rekordi protiv muzike

Sun, 01 Feb 2026 17:43:37 GMT

The Life of a Showgirl je 12. studijski album američke pevačice i autorke Tejlor Svift. Objavljen je 3. oktobra 2025. godine, nakon masivnog uspeha i završetka njene svetske turneje The Eras Tour, koja je sa svojim oborenim brojnim rekordima, uključujući i 6 Ginisovih, dobila status turneje veka od strane iHeartRadio medija. Ovim ishodom prirodno je i da se podignu očekivanja novog albuma, kako javnosti, tako i dugogodišnjim fanovima.

Svift je u podkastu New Heights istakla da je album nastao u Švedskoj tokom same turneje, i da tematski prati život na sceni i iza nje. Uz producente Maksa Martina i Šelbeka, koncept albuma sveden je na pritisak od strane društva, performanse, ono šta ostaje u mislima pevačice posle nastupa, ali i trenutne veze sa njenim verenikom, Travisom Kelsijem. Dakle, ideja kojom je zagarantovano interesovanje od publike.

Foto: Mert Alas & Marcus Piggott

Pri prvom slušanju, pa i svakom posle toga, teško je povezati autorku ovog albuma sa onom koja je napisala The Tortured Poets Department, ne mogu reći zato što je ovaj album nužno loš, već zato što deluje stilski jenostavnije i konceptualno nedorečenije nego što je svaki prethodni.

Ako je do toga što su očekivanja bila previsoka, ili je marketing bio jak i precizan (verovatno je oba), utisak albuma ostaje ispod svake projekcije.

Najpoštenije je da se utisak gradi iz pesme u pesmu, jer album ima svoje vrhunce i padove.

The Fate of Ophelia odmah donosi ritam koji se dalje proseže preko celog albuma. Aludiranje na Hamleta i kontrast sa tragičnom Ofelijom je tekstualno sasvim u sklopu njenih radova. Ono što pesmu spušta jeste produkcija, koja je previše napadna. Da je ostavljeno na klaviru ili gitari iz akustične verzije pesme, utisak bi bio čistiji i emotivno ubedljiviji. Ipak, nije slučajno izabrana za vodeći i za sada jedini singl.

Asocijacije na ime Elizabet Taylor su slike starog holivudskog glamura, snažne ženstvenosti i večite inspiracije elegantnosti. Svift se ovde igra sa imenima i koristi ih kao poveznicu između života poznate ličnosti i nekoliko pogrešnih koraka u sopstvenom ljubavnom narativu. Pesma se tekstualno i produkcijski naslanja na estetiku albuma Reputation, čiji su producenti takođe Maks i Šelbek.

Opalite se osvrće na prošlost i ideju puštanja onoga što nam više ne služi. Pesma nosi lakoću, ali i ponavljanje. Izdvojila bih jedino stih This was just a storm inside a tea cup. Vokalni deo nadglašava melodijski, što je uglavnom prednost pop pesme, ali ova zvuči kao da je generički skrojena za radio. Lako je razumeti ako pesmu volite, ili je u potpunosti mrzite.

Po nazivu, pesma deluje kao balada, ali Father Figure namerno izmiče od onog što ta sintagma obično podrazumeva. Pesma gradi ideju da Tejlor, kao osoba u toj ulozi, postaje autoritet. Melodija kao da dodatno objašnjava reči. Narativ se može čitati kao rasprava dve uloge, zbog čega neki sumnjaju da je inspirisana borbom protiv Skuter Brauna za vlasništvo njenih originalnih albuma. Ova pesma je moj lični favorit sa albuma, uopšteno i jedna od njenih dražih pesama.

Često se priča da je Tejlor milenijalac u duši, ako je ova pesma zamišljena kao ironičan odgovor na takve komentare, to je verovatno jedina namera za koju ima smisla da je ona napisana. Eldest Daughter jednostavno rečeno deluje kao kolaž nasumično pokupljenih internet fraza i trendova, pa umesto duhovitosti ostavlja utisak forsiranosti. I’m not a bad bitch / And this isn’t a savage stihovi umesto smislenog, zvuče kao parodija. Kontrastni deo, nešto bolji od ostatka, pokazuje potencijal, ali ne uspeva da izvuče pesmu u celini.

Ruin The Friendship je pesma sa kojom se saosećam samo u refrenu, na čemu sam i zahvalna. Ovo je lako rečeno jedna od njenih najranjivijih pesama do sada. Pop ton definitivno prekriva težinu i poentu pesme. Poruka je bolje je čuti odgovor na pitanje nego zauvek živeti u neznanju. Kroz najsitnije detalje, otpevano je sećanje na nekoga ko je ostao živ tu preko 20 godina.

Foto: Mert Alas & Marcus Piggott

Neki će reći da stav pesme Actually Romantic samo odaje njenu nezrelost. Tekst se upire na Čarli XCX i njenu numeru Sympathy is a knife, na fino upakovan odgovor koji uopšte nije stran za Tejlor. Jedina ironija ove pesme je što se u njoj tvrdi da je takve stvari ne dotiču, cela pesma, posvećena samo tome? Rok rifovi na gitari su jedan od najboljih instrumentalnih delova celog albuma.

U pesmi Wi$h Li$t, Svift zauzima pomalo licemerski stav prema opisanim tuđim ciljevima i ambicijama. Istovremeno, njena želja svodi se na jednostavan, miran i porodičan život, ali je izraženo kroz stihove koji deluju zvučno nabacano i nedovoljno promišljeno. Sint koji odjekuje kroz produkciju mi je lično nepotreban i pojačava ceo utisak rasutog muzičkog aranžmana.

Melodijski i tekstualno Wood je po meni najbanalnija numera na albumu. Producenti su jasno ostavili naznaku da je inspiracija u duhu legendarne numere I Want You Back grupe Jackson 5. Tejlor je ovom numerom prvi put otvoreno pisala eksplicitnim tekstom. Iako sama pesma nije loša, zvuči kao da stilski leži izvođačima poput Sabrine Karpenter nego njoj. Celina deluje više kao eksperiment u ovom žanru nego kao potuno njena pesma.

Po naslovu sam zaključila da je CANCELLED! još jedna traka u stilu albuma Reputation. Melodijski se zaista uklapa u tu estetiku, ali stih Did you girlboss to close to the Sun? je nešto što bi Tejlor iz te ere, smatrala ironijom. Iako je pesma tehnički odrađena odlično, moj problem sa istom je u poruci pesme koja zvuči kao Mi smo bogati i ljudi nas ne vole pa smo zato loši. Ako to ostavim sa strane, upravo je ovo traka koja me je, kada je album izašao, najlakše uvukla u to da ga preslušam ispočetka.

Pesma Honey je mogla da bude jedna od jačih pesama na albumu kada bi se ritam uskladio u celu mekanu ideju ljubavne pesme. Sa ovakvom produkcijom, da ne znam da je na ovom, lako bih poverovala da pripada albumu Lover. Tejlor ume da se vraća sopstvenim tekstualnim motivima, dok ovde preuzima vokalnu igru sličnoj onoj u pesmi Question...? sa Midnights albuma. Numera ne ostaje posebno u sećanju nakon slušanja, ali zato deluje kao odjek već poznatih stilova koje Svift koristi.

Finalna numera The Life of a Showgirl je zapravo jedina na albumu koja zaista ispunjava ono što je pevačica najavila, iskustvo na sceni i iza nje. Sabrina Karpetner se vokalno uklapa u pesmu skoro kao da je njena. Obično su mi naslovne numere sa Tejlornih albuma među omiljenima, ali ovde mi je trebalo više od mesec dana da je uopšte ponovo pustim nakon prvog slušanja.

U poređenju sa ostatkom njene diskografije, tekstovi na ovom albumu deluju manje razrađeno i kao da im nedostaje preciznosti. Osnovna ideja zabavnog albuma jeste prisutna, ali promena njenog muzičkog stila na ovaj, pomalo razočaravajuća. Ovde se lako stekne osećaj žurbe, možda zato što je album nastajao tokom turneje, ali takođe je on objavljen znatno nakon njenog završetka, što ne deluje kao dovoljno objašnjenje.

Album mi u celini zvuči kao pokušaj Tejlor da ostane aktuelna, iako sa njenom masivnom i lojalnom publikom za takvim dokazivanjem nema potrebe, bar ne na račun kvaliteta muzike.

The Life of a Showgirl kao izdanje ne opravdava nove rekorde koje je oborio ili dugotrajno zadržavanje skoro svake pesme na top-listama.

„Everybody scream“ – Jednosatna egzistencijalna kriza

Wed, 28 Jan 2026 16:07:04 GMT

Mistični simboli, folklorni mitovi i motivi „veštičarenja“ mogu se uzeti kao glavne slike koje ostavlja šesti studijski album indi-rok sastava Florens and The Machine. U svojoj „šestoj sezoni“, kako je zamalo album nosio ime, Florens Velč donosi pesme kroz koje slušaocima približava ranjivu priču o teškom periodu svog života.

Uvodna pesma „Everybody Scream“, po kojoj album i nosi ime, definitivno je jedna od najupečatljivijih i savršeno otvara ovu eru, iako se tematski razlikuje od ostatka numera. Nemoguće ju je slušati bez instinktivne predstave kako bi izgledalo doživeti je uživo, na koncertu, u moru ljudi koji jednako uživaju u tom trenutku. Kako je i sama Florens opisala ovaj album, a nešto je što fanovi već i očekuju od nje, on daje energiju veštičijeg rituala na najbolji mogući način. Pesmom poziva publiku da joj pruži „moć“ kako bi oživela i nastavila dalje, u kontekstu njenog nedavnog susreta sa smrću.

Florens je bila veoma otvorena u vezi s tim da je neposredno pre nastanka ovog albuma imala pobačaj koji ju je doveo u životnu opasnost. Kroz album se bavi temama vaskrsenja, magije i različitih religijskih i paganskih rituala koji bi joj mogli dati moć isceljenja.

Photo: Autumn de Wilde

Čitajući druge recenzije ovog albuma, može se naići na razočaranje kod dela publike. Albumu se zamera da nije ispunio očekivanja postavljena njegovim opisom, kao i da nije dovoljno upečatljiv, pa čak i pomalo dosadan. Pesma „One of the Greats“ bavi se upravo promenom perspektive po pitanju uspeha. Jedan od stihova glasi: „It must be nice to be a man and make boring music, just because you can“, i jasno ukazuje na to da postoji znatno veći pritisak na ženske izvođače da iznova pronalaze novi zvuk, čak i nakon dve decenije provedene u muzičkoj industriji.

Za većinu pesama može se reći da se zvučno ne razlikuju previše, osim nekoliko numera koje se sa indi pravca više naginju ka roku, dok je ostatak albuma prožet folk elementima. U skladu sa glavnom temom, pesme „Witch Dance“, „Sympathy Magic“, „Perfume and Milk“ i „The Old Religion“ sadrže tekstove koji se bave mitološkim simbolima i obredima. Florens kroz stihove približava svoj susret sa smrću i potragu za alternativnim metodama isceljenja. Opisuje nemoć koja se javlja tek onda kada se telo nađe u bezizlaznoj situaciji i primorano je da traži bilo kakvu mogućnost da preživi i nastavi dalje.

Florence and The Machine jeste jedan od ikoničnijih alternativnih sastava, prvenstveno zahvaljujući Florens kao centralnoj figuri i glavnoj tekstopisateljki. Starije pesme poput „Dog Days Are Over“ i „Say My Name“ uspele su da se probiju i do mejnstrim publike. Ipak, ovaj album, barem zasad, nije ostavio snažan utisak izvan postojeće fan baze. Razlog za to može se pronaći u specifičnosti teme i ranjivim stihovima sa kojima se ne može svako lako poistovetiti. Ipak, pesma poput „You Can Have It All“, u kojoj Florens „priziva“ svoju nerođenu ćerku i preispituje ulogu majke koju nije ostvarila, predstavlja snažan testament ženskog bola koji zaslužuje da postoji i bude saslušan.

Pesme „Buckle“ i „Music by Men“ izdvajaju se iz obrasca albuma i bave se temom toksičnih ljubavnih odnosa. To su ujedno i dve numere koje bi mogle najviše rezonovati sa širom publikom, ali možda je to delom i subjektivni doživljaj. Iako obe pesme opisuju „klasične“ obrasce modernih veza i osećaj povređenosti zbog lošeg kvaliteta odnosa, one istovremeno nude i dubok prikaz svega lepog što se u takvim vezama može osetiti. U njima nema ničega komplikovanog ili ranije neviđenog, ali upravo zbog te jednostavnosti uspešno oslikavaju realnost mnogih odnosa. Stihovi su ispunjeni težnjom za nečim što izmiče i željom da se veza očuva uprkos svesti o njenim problemima. Delom se može govoriti i o romantizovanju toksičnih obrazaca ponašanja, ali predstavljeni su toliko iskreno da bi bilo teško zameriti.

Album zatvara pesma „And Love“, koja se bavi pitanjem šta ljubav za Florens danas predstavlja. Ovo delo u svojoj celini zapravo jeste konstantno preispitivanje svega što je do tada bilo poznato, pa se može reći da je „Everybody Scream“ svojevrsna jednosatna egzistencijalna kriza.

Na kraju, mogu se složiti sa mišljenjem dela publike da album ne sadrži mnogo pesama koje ostaju u sećanju nakon prvog slušanja. Ipak, ima ih dovoljno da u slušaocu ostane želja da se albumu vrati. Florensine vokalne sposobnosti nisu izneverile, kao ni živopisnost njenih tekstova. Ovaj album predstavlja svedočanstvo jedne traume, ali bez želje za odustajanjem od svega što život dalje nudi. Kako i sama peva: „Blood on the stage, but how can I leave you when you’re screaming my name?“

Odjekivanje: Mothership Connection

Fri, 19 Dec 2025 15:36:49 GMT

Prošlo je pola veka otkako je Parliament usmerio svoj svemirski brod ka pravom fanku. Uvek su se menjali, rasli i živeli potpuno u svemiru gruva. Ali za majstore fanka, četvrti album kolektiva Džordža Klintona je bez ikakve dileme najbolji. Ploča Mothership Connection dostigla je nivo mašte i kreativnosti kakve žanr tog vremena nije mogao ni da sanja.

Foto: screenshot/Spotify

Glavni čovek, Džordž Klinton, imao je dva velika projekta - Parliament i Funkadelic. Dovoljno je reći da je Funkadelic bio obojen bluzom i rokom, dok je Parliament bio življi i okrenut plesnijem funku. Svoje prve albume gurali su na radijske top-liste, da bi tek nešto kasnije postali potpuno verni svojoj misiji: da prošire gruv po čitavoj galaksiji i tako nam pokažu svoju filozofiju.

Klinton je rekao kako su svi članovi grupe razmišljali o muzici zasnovanoj na prostorima i temama za koje se retko smatralo da su dostupni crnačkoj kulturi. Izbor je pao na svemir. Sedamdesetih godina astronauti su uglavnom bili beli momci, kratko ošišani, i često glavni junaci naučne fantastike. Za Džordža, glavni junak morao je biti Afro-naut, koji leti među zvezdama u kadilacima i donosi dobre pesme.

Ovo je album širokog zamaha i obima, na kojem po prvi put učestvuju Mejsio Parker na saksofonu i Fred Vesli na trombonu. Obojica su ranije bili veterani benda Džejmsa Brauna. Parker je imao dva perioda rada sa „Kumom soula“, kao i sopstveni bend i kratak boravak u vojsci. Njima se pridružio i basista Bucy Kolins, još jedan bivši Braunov saradnik, koji je postao ključni deo Klintonovog nekonvencionalnog kolektiva. Iako je Kolins bio poznat kao ekscentrik, Parker i Vesli važili su za pouzdane muzičare, naročito u okviru strogih pravila Braunovog benda. Ovde su, međutim, dobili potpunu slobodu da se razmašu i oslobode svu svoju kreativnost. Vesli i dugogodišnji klavijaturista Parliament-Funkadelica, Berni Vorel, uradili su sve duvačke aranžmane, dok su Kolins i Klinton bili zaduženi za ritam sekciju - što je i glavni stub koji drži Mothership Connection.

Početak ploče je krajnje neobičan - pesma „P-Funk“ zamišljena je kao vanzemaljska radio-emisija. Klinton je glavni di-džej koji, uz pomoć 500.000 kilovata P-Funk snage, emituje ovu neisečenu fank sekciju. On nam govori o isceliteljskim moćima fank muzike i ističe kako je njegov gruv pokretniji od gruva nekih njegovih kolega. Usput pominje Doobie Brothers i Dejvida Bouvija kao suparnike koji ne poseduju toliko funky ritam.

U naslovnoj numeri Starchild i njegovi fank ratnici ostvaruju prvi kontakt sa Zemljom. Spremni su da gruvovima preuzmu piramide i pretvore ovu planetu u utopiju. Čak su i na lajv nastupima ulagali mnogo novca kako bi imali ogroman leteći tanjir koji bi lebdio iznad bine dok pevaju „Come on up to the Mothership“. Ovde su momenti izuzetno bitni, pre svega zbog preciznosti duvačkih izvođenja i složenih aranžmana sintisajzera.

Album donosi i ubedljivo najpoznatiju pesmu „Give Up the Funk (Tear the Roof Off the Sucker)“. Pesma je dostigla platinasti tiraž i postala simbol njihovog zvuka. Horski se obraća publici i upravo zbog toga postaje zanosni plesni hit. Ipak, pre nje dolazi često zaboravljena pesma „Handcuffs“, sa svojim zapanjujućim vokalima. Bas linija je rastegljiva i puna, uz prateće vokale koji joj daju dodatnu težinu. Ovo je ujedno i jedina „nesvemirska“ pesma na albumu, koja govori o želji i ljubomori - o čudnoj potrebi Glena Goinса da svoju ljubav drži pod ključem, pokazujući patološku opsesiju i posesivnost nekih muškaraca.

Album se završava možda i najboljom bas linijom na ploči, uz moćne duvače. U pitanju je uglavnom instrumentalna numera koja govori o narodima-zombijima, koji izgovaraju besmislene i naizgled glupe fraze.

U narednim godinama za Parliament-Funkadelic usledile su zlatne godine fanka. Produkcijska kuća nimalo nije štedela na ovim grupama i oni su postali pravi šou za koji je vredelo platiti kartu. Svakim nastupom publici su davali osećaj potpune ekstaze i donosili do tada neviđene scenske kostime. Beskrajni fank džem, opera i cirkus - svega je tu bilo. Nikada nisu odustajali od svoje misije „moving butts“ i nastavili su priču sa svakim narednim albumom. Dr Funkenstein, Džordž Klinton, pokrenuo je svoj kadilak u svemir i zauvek ostao upamćen kao takav. Njegova predanost gruvu zauvek će ga upisati kao pravog funk-nauta - i hvala mu na ovih 50 godina. Bilo je to razigranih pola veka

Odjekivanje: Gambino

Fri, 12 Dec 2025 17:02:28 GMT

Pre sada 9 godina izašao je album koji je promenio stil Childish Gambina iz korena i otvorio novu fazu. Naravno, nakon njegove uspešne R&B i hip-hop karijere, niko - a možda ni on sam - nije mogao da predvidi „Awaken, My Love!“. Pre svega jer je ovo teški funk i soul, uz dodatak starih začina sa kojima se uvežbao. No, jednu stvar zaboravljamo: u tom momentu Donald Glover postaje otac, njegov život je isto tako promenio stil i dobio zaokret u potpunosti. Sve to potkrepljeno političkim problemima i situacijom Afroamerikanaca u društvu. Snažna nit koja ga je dovela da se vrati korenima i starijim umetnicima sličnog porekla, kao što su Funkadelic, Sly and the Family Stone i Prince.

Foto: www.aetheticmagazinetoronto.com

Prvi singl koji je izašao, „Me and Your Mama“, izazvao je zbunjujuće reakcije i neku vrstu poprekog gledanja. Jedna eksplozija ljubavi, ali na destruktivan način. Nekontrolisano u potpunosti, sve do samog deranja, što nas navodi na neku čudnu vrstu osećaja koju nam Gambino prethodno nije davao. A onda je ustupio i čitav album, koji je za funk fanove veoma zanimljiv. Sve je na nivou psihodelije, preciznosti namontirane tradicijom muzike njegovog naroda. On se sada oseća pomalo napadnuto. Kao u pesmi „Boogieman“, gde su njegovi ljudi odjednom postali strašne priče pred spavanje. Njegovi ljudi su viđeni kao babaroga sistema. Nekakva pretnja koja im stoji na putu, i širenjem predrasuda možda će ih i poraziti.

Drugu stranu dobijamo u pesmi „Zombies“, zato što on sada želi da pokaže koji je njihov cilj i zašto to sve rade. Ovde su zombiji ljudi, industrije, sistemi, ideologije koje pokušavaju sve kako bi došle do profita i uzele i poslednji tračak nade i energije. Upozorenje jeste pesma „Redbone“, u kojoj jednostavno ponavlja „Stay woke“. Osvrni se i pogledaj oko sebe - moraš biti u toku sa situacijom, ili će te reka odneti. Sve će ti biti uzeto.

Naravno, bilo bi nezahvalno ne spomenuti pesmu „Riot“, odjek svog naselja, gneva u jednoj funk buntovnoj himni 70-ih. Ovde kao da se oseća prisustvo Funkadelica, i nekako kao da se zabavio praveći je. Što bi naši ljudi rekli - voli da sluša ovakve stvari i ovo je jedna pesma za njegovu dušu.

Svoje strahove i privatne probleme iskazuje u pesmi „Baby Boy“, jer toliko toga se u njemu pomutilo otkako je postao otac. Ljubav za svoju ženu, ljubav prema bebi, međusobni problemi i pitanje kako održati sve na okupu. Veliki pritisak je stvoren i glas kao da pod velikim naponom postaje tanak. Završna pesma sa albuma nam daje njegovu mantru kako nastaviti. U „Stand Tall“ Glover deli rečenicu koju mu je otac jednom rekao: „Stani uspravno, sine. Znaš ko si.“ Tako i biva - na kraju ustaje uspravno i nastavlja.

Nastavlja da pravi pesme, albume i da svakim novim projektom radi ono što hoće. Jedan je od onih umetnika kojima slava nije bitna - on radi zbog sebe. Iako je ponekad teško poverovati, mislim da ova ploča to govori. Kao što je Tarantino rekao: „Naravno da gledam svoje filmove. Pa ja ih pravim da se meni sviđaju.“ U ovih 11 pesama definitivno ima falinki, i nije to na nivou funka i soula kao što su njegove inspiracije, ali zar nije lepo videti kako neko odaje počast onome što voli da sluša - i to kroz svoje krize, borbe i pitanja. Zato je ovaj album i doživeo toliki uspeh, pored primamljivog kaver arta. Nadam se da ima još ljudi koji mu se vraćaju, makar i samo slušajući dva hita sa albuma.

Odjekivanje: Carstvo Mediterana

Fri, 17 Oct 2025 17:52:19 GMT

Šibenski pop-rok bend BluVinil objavio je dupli album „Carstvo Mediterana“ koji donosi onaj njihov stari zvuk satkan od slika, mirisa i atmosfere Dalmacije. Čitavih 20 nostalgičnih pesama za jednim mirnijim svetom, bez brzine i plitkoće današnjice. Ovde kao da se kroz moćan glas autora vraćamo u njegovo sećanje i sada zajedno plovimo Jadranom.

Autor muzike, teksta i aranžmana za novi album je gitarista i vokal benda Matej Nakić, uz svoje kolege Brunu Jakelića, Branimira Župića, Antu Lovrića Tancala i Srđana Sekulovića Skansija, koji je zaslužan za miks i produkciju. Za mastering je potpisan Robert Vosgien, dok je za umetničko oblikovanje zadužena Iris Špljan.
Muzičke kritike su ih svrstale među rok i novotalasne velikane, kao nekakve naslednike nove scene. No, novim albumom – i to sa 20 pesama – oni učvršćuju svoje postolje. Nema tu novog pokreta, nečeg što do sada nismo čuli, ali ploča je sveža poput mora. Nekako valovito nosi i svakom novom kompozicijom zagrize našu znatiželju. Produkcija je precizna i obojena, skroz direktna, bez nekakvog eksperimentisanja – dovoljno da dozvoli jednom velikom vokalu, kao što je Matej, da pokaže šta ume.

Foto: screenshot/BluVinili, Spotify

Taj glas iza, u senkama, nosi album; njegova boja glasa nije svakodnevna i podseća na sedamdesete. Samo po sebi to je nostalgično, a takve su im i pesme. Kroz njih se prožimaju razni uglovi gledanja na detinjstvo, prošle živote ili vreme koje možda nikada nije ni postojalo, ali budi tugu. Emocije se kreću od nekakve patnje i tegobe, sve do ekstaze sreće. U jednom momentu, kao na pesmi „Čudo“, bend izražava i nekakvu ljutnju na ignorantne ljude i svoju okolinu, zajedno sa večnim pitanjem: „Šta će od mene biti?“ Još jedan zanimljiv motiv javlja se kada bend stane i osvrne se oko sebe. Tada vide sve što se nalazi u blizini i kakva je njihova uloga – njihov odgovor na trenutne dileme (koje su uglavnom teme ljubavi).
Na ploči se napokon može naći i singl „Zvijeri“, omiljena pesma Shazam-a sa ovih prostora već mesecima. Nekako je čitav album igranje sa melodijama, temama i životom na Mediteranu. Tako su i poslednje dve pesme sa albuma poput nekakve dalmatinske verzije „Kralja lavova“, koje spajaju horske glasove na jedan originalan način.

Ovaj album je definitivno zabavno i kvalitetno putovanje na Jadran, Mediteran i u Šibenik. Kreativnost benda nikada nije bila pitanje, ali u ovih 20 pesama dobili smo punu sliku njihovog umeća. Nije to nikakvo odvajanje od starog stila BluVinila, ali i sa starim elementima ostaje vredno slušanja. „Kraljevi prašine i gline“ dali su nam nešto što odiše svežinom i što ćemo definitivno slušati u narednim danima. Teško da će se nešto slično pojaviti na našim prostorima u skorije vreme.

TAKT fest od 10. do 12. oktobra u RKC Matka

Thu, 09 Oct 2025 19:06:40 GMT

TAKT fest će se održati ovaj vikend u RKC Matka pod sloganom “Bunt je muzika.”

Foto: TAKT festival/Facebook

Centar ovog festivala od 10. do 12. oktobra je kantautorsko i filmsko takmičenje. Osim toga, u revijalnom delu ove godine TAKT će ugostiti bendove 5 Minuta Slave, Maršale, Short Reports i druge.

Na tribini "Muzika je bunt" će biti govora o društvenoj situaciji, kulturi i ulozi muzike u građanskoj neposlušnosti i aktivizmu, a festival će pratiti i izložba "Autentičnost: način opstanka ili nestanka".

Program festivala:

Petak, 10.10.
16.00 - TAKT Film Fest (music documentary)
17.30 - Tribina “Muzika je bunt” (Oskar Marko, Monohrom, Jelena Stanković, Leto na Kampusu, Monika Gava, Muzička zajednica Pančeva, Jelena Rudakijević, TAKT Fest)
18.30 - Stevan Mihajlović, pobednik TAKT Fest-a 2024
19.15 - Oluk
20.15 - TAKT takmičari 2025
21.45 - Short Reports
23.00 - 5 Minuta Slave
00.00 - Proglašenje TAKT finalista
00.00 - TAKT BUNT BLOK JAM SESSION

Subota, 11.10.
16.00 - TAKT Film Fest (muzički spotovi, value of diversity, non-verbal creative)
20.00 - Festival autorske muzike Šid
20.45 - Monhrom
22.00 - TAKT FEST 2025 finalisti
23.00 - Deformitet
00.00 - Proglašenje TAKT FEST 2025 pobednika
00.00 - Maršali

Nedelja, 12.10.
18.00 - TAKT Film Fest (pobednici svih kategorija)
20.00 - TAKT FILM KVIZ

Svi sadržaji su besplatni, a festival organizuje Asocijacija Kulturanova iz Novog Sada.

Odjekivanje: Nevermind

Fri, 03 Oct 2025 20:57:43 GMT

Postoji nešto čudnovato u priči ovog benda, nešto gotovo magijsko što je uzdiglo Nirvanu na nivo mita. Trojica vrhunskih muzičara, život bez doma, nasilje, depresija, heroin, izgubljenost... i na kraju, nažalost, samoubistvo i Klub 27. No, 1991. godine, nakon objavljivanja Metalikinog „Crnog albuma“ i Pearl Jam-ovog albuma Ten, dolazi Nevermind. Ploča koja će najpre dovesti grunge na vrh lista, ali zatim promeniti tok čitave muzike. Danas, pored njenog uticaja, dobili smo ogromne grupe die-hard fanova ili ljudi koji govore kako je album precenjen. Nekako je postalo i čudno pričati o značaju vinila, a pogotovo o značaju prve pesme sa albuma.

Foto: sr.wikipedia.org

Danas „Smells Like Teen Spirit“ ima preko 2,5 milijardi preslušavanja na Spotify platformi („Stairway to Heaven“ ima nešto više od jedne milijarde). To malo koji umetnik poseduje, pogotovo za nekog ko više od tri decenije nije aktivan. Mnogi bendovi tokom vremena izgube na značaju, pesme se potroše ili ih jednostavno algoritmi društvenih mreža zaborave. Svi se sećamo naglog skoka Fleetwood Mac-a nakon jednog viralnog TikTok snimka. No, zaboravimo na društvene mreže. Ova pesma u sebi poseduje nešto što ju je pretvorilo u himnu generacije. Jedina je na albumu koja nosi imena sva tri člana kao pisce i gotovo je nemoguće u potpunosti razumeti njen tekst. Sa samog početka kompozicije dolazi nam rif koji malo ko ne zna. Zvuči pomalo traljavo, kao da Kurt ni ne pokušava, ali ulaskom Dejvovih bubnjeva zvuk se upotpunjuje. I sam Dejv Grol je priznao kako je voleo da sluša i skida bubnjeve od disko bendova kao što je Gap Band. I stvarno, kroz čitavu pesmu se prožimaju disko bubnjevi.

Kurt svojim peskovitim glasom i emocijom koju nosi u njemu iznosi ovu pesmu, ali i čitav album. Njegovo deranje na kraju: „A denial, a denial...“ uvek će ostati urezano u pamćenje. Takve stvari se više ne čuju u pesmama. Kobejn je uvek imao pronicljivo uho za kompleksne i sofisticirane melodije. Možda nije znao šta radi, ali definitivno je to radio besprekorno. Sam primer toga jeste rif u istoj pesmi – kada, umesto da komplikuje i maštari, Kurt samo odsvira melodiju i tako ulazi u poslednju deonicu. Ovakvi detalji čine Nirvanu, čine njihov DNK. Da li tu i tamo postoje neke stvari koje su kopije ili semplovi? Da, definitivno. Ali to nije poenta – postoje mnogo veće kopije koje niko ne kritikuje, ali one nisu postale ovoliko velike.

Ostatak albuma se nastavlja na univerzalne teme kao što su samoća, izgubljenost, kritika društva, ljubav, moral... ali i privatne teme, kao što je u pesmi „Something in the Way“, gde Kurt peva o svojim danima bez doma. Ako nastavimo dalje sa albumom, pesma za pesmom vodi nas u mračne delove uma, pune napetosti i nemira. Nekako, u jednom trenutku slušanja, počinje da bude sve neprijatnije. Emotivno surov doživljaj, čemu je doprineo producent Buč Vig, koji je svojim aranžmanima balansirao između rušilačke energije i pop majstorstva koje je na kraju i učinilo svoje. Bez njegovog miksa vinil ne bi zvučao ni približno, a ne bi ni dostigao ovoliku popularnost.

Da ne idemo od pesme do pesme – Nevermind opstaje ne samo po broju slušalaca. On je promenio stvari u samom temelju industrije: zbacivši napokon sa trona dad-rock i gurnuvši alternativu na vrh. Tamna strana jeste pomalo romantizovanje depresije i tuge, što je i danas ostalo „u modi“. I sa svim tim, ovaj trojac – Kurt Kobejn, Dejv Grol i Kris Novoselić – ovim albumom postali su mit. Nakon 34 duge godine, samoubistva Kurta i ulaska u Klub 27, rađanja Foo Fighters-a, gomile novih žanrova nakon grunge-a, bezbroj novih albuma – on nije zaboravljen. Jedno ostaje sigurno što se tiče Nevermind ploče – mladi više nisu bili isti, a ni svet više nije bio isti.

Odjekivanje: One Size Fits All

Fri, 26 Sep 2025 21:13:51 GMT

Ovaj album sa The Mothers of Invention imao je sve što jedan obožavalac Franka Zape može da poželi u 1975. godini. Gruv gitare, eksperimentalne vokale, veštinu na neverovatnom nivou, čudan humor, improvizacije, složenost i psihodeliju. Možda i najbolji ulazni korak u Zapinu diskografiju!

Glavna postava je: Nejpoleon Marfi Brok (saksofon, vokali), Džordž Djuk (klavijature, vokali), Tom Fauler (bas), Čester Tompson (bubnjevi), Rut Andervud (perkusije) i Zapa (gitara, vokali). Uz odgovarajuće goste na pojedinim pesmama. Snimanje je počelo od avgusta 1974. godine. Zanimljivo je da su upravo ovu ploču snimali na nekih 2700 metara nadmorske visine u Koloradu. Tompson je izjavio kako je morao da uzima boce sa kiseonikom posle svake snimljene deonice, ostajući bez daha. Vazduh je stvarno bio redak, a Zapa je izjavio za Modern Recording: „Razmak između molekula vazduha utiče na zvuk instrumenata i akustiku, i stvara druge probleme pri monitoringu.“

Photo: screenshot/spotify - Frank Zappa, The Mothers Of Invention.

Prva pesma „Inca Roads“ je višedelna epopeja, koja kombinuje sve elemente Zapinih majstorstava. Sa nežnim vokalima i svojim fjužn-džezom koji kao da vadi iz torbe sve najveće talente svih navedenih muzičara. Ova pesma definitivno nije laka na prvo slušanje i traje mnogo duže nego obične numere na koje smo navikli, ali je itekako isplativa. U drugoj kompoziciji prelaze već na mnogo upadljivije rokenrol elemente i Zapine vokale. „Sofa No. 1“ je kraća i instrumentalna kompozicija. Poput nekakve kratke improvizacije, pauze čitavog benda dok ne nastave dalje. Sa melodijom na klaviru od samog početka privuče pažnju, a ta čistina zvuka donosi definitivno svoju težinu.

Na „Po-Jama People“ prelaze na već funki gruv stil. Šaputajući vokal Frenka Zape i njegov prepoznatljivi humor sa frazama koje ne mogu biti prekopirane. Na sledećoj kompoziciji samo se nastavlja na taj talas humora i gruva. Možda sa izraženijim detaljima, koji dovode do potpuno nepredvidivih momenata. Znate da je muzika jako kvalitetna kada ne možete ništa da predvidite. U ovoj pesmi od 5 minuta ništa nije sigurno i ne možete znati kuda vodi. Samo vas vodi iz iznenađenja u još veće iznenađenje.

Zapa je poznat po tome što je čitav svoj život vodio borbu sa cenzurom i življenjem u tišini. Svoje kritike vlasti i svoju borbu je uvek javno vodio. Tako je i šezdesetih proveo deset dana u zatvoru u San Bernardinu, zbog optužbi za opscenost. Upravo iz ovoga je proizišla pesma „San Ber’dino“. Malo prijemčivija za slušaoce, ali opet demonstracija umeća čitavog benda. „Andy“ je numera koja nas na početku zaintrigira svojim igranjem sa vokalima i basom, poput nekog bockanja koje kasnije širi svoj spektar korišćenjem težih gitara i klavira. Tada ponovo dobijamo tu kompleksnost zvuka, koja se na kraju pretvara u eksplodiranje, kako se čini, improvizovanog gitarskog rifa.

Poslednja pesma na ploči „Sofa No. 2“, nekim čudom počinje na nemačkom. Ovo je omaž Zapinoj popularnosti u Nemačkoj, gde je imao svoju vernu bazu fanova. Pesma je vokalna verzija „Sofa No. 1“. Samo značenje pesme je tipično Zapovsko – ima svečanu, skoro himničnu melodiju, dok su reči apsurdna parodija. U jednom stihu kaže: „Ja sam hromirani dainet (kuhinjski stočić).“ Uzvišeno i smešno istovremeno.

One Size Fits All sadrži neke od poslednjih snimaka benda The Mothers Of Invention. Bio je to pravi način da se oproste – blistav prikaz njihove virtuoznosti i beskrajnih ideja. Niko posle njih nije ovako zvučao, niti se poigravao sa muzikom kao oni. Pesme uvek imaju svoj cilj i svoj smisao, ali one pokazuju koliko je bitan element iznenađenja. Za ulazak u Zapin svet definitivno treba početi sa One Size Fits All. I posle 50 godina postojanja ovog albuma poruka ostaje ista – treba se igrati u životu!

Recenzija muzičkog albuma „Rush!“ i njegove dopune

Sun, 21 Sep 2025 11:49:42 GMT

U ovoj recenziji biće reči o četvrtom albumu grupe Måneskin pod nazivom Rush! objavljenom krajem januara 2023. godine, ali i njegovoj dopuni sa pet novih singlova u sklopu Rush! Are u coming? objavljenom početkom novembra 2023. godine.

Album Rush! ukupno čine 22 pesme, većinom na engleskom jeziku, što nam govore i naslovi pesama ovog albuma, ali ima i nekoliko njih na izvornom, italijanskom jeziku, na primer La fine, Il dono della vita i Mark Chapman.

Pesme u ovom albumu napisane su uz pomoć reči samog frontmena i vokala grupe koji na jedan volšeban način uspeva da izazove tačno određene emocije kod slušalaca. Najčešće teme njihovih pesama jesu: ljubav, seks, droga i tuga, što je slučaj i kod ovog albuma. Svaka pesma izaziva različite emocije, na primer, elegije Il dono della vita i The lonliest izazivaju tugu, dok La fine predstavlja kombinaciju repa i roka i izaziva „osećaj buđenja divlje unutrašnje energije“ koju svaki ljubitelj roka može da oseti.

Foto: Kevin Mazur/Getty Images for MTV

Kada se sagledaju svi aspekti albuma Rush! može se zaključiti da je većina pesama u njemu muzički kvalitetno urađena, koristeći pažljivo birane reči koje duboko prodiru u dušu slušaoca i nesumljivo stvaraju slike i time kompletiraju utisak i daju osećaj punoće, dok nas ritam, kombinacije žanrova i spot uvlače u jedan neobično zanimljiv i poseban svet u kome je sve otkačeno, lepršavo i okruženo, na neki način, „divljom energijom“. Naravno, kao i na svakom muzičkom albumu, ima i onih koje su muzički loše određene, na primer, pesma Bla bla bla, što, verujem, nije samo subjektivni osećaj. U njoj se konstantno vrte reči ha-ha-ha i bla-bla-bla, te zvuči prilično monotono. Čini se da nema ritma i zainteresovanosti u pevačevom glasu.

Grupa Måneskin je od svojih početaka, i slave koju su nakon pobede na takmičenju Eurosong 2021. stekli, ubrzanim tempom eksperimentisala sa različitim muzičkim žanrovima i dinamikom, pristupom, te se i u ovom albumu, posmatrajući samo jezičku komponentu, vidi promena - ovo je njihov prvi studijski album na kom dominiraju pesme na engleskom jeziku. Da li je to promišljen strateški korak ka ostvarivanju međunarodne slave, ili komercijalizacija, kako su neki od slušalaca naveli, ostaje na vama da procenite.

Odjekivanje: History of Silence

Sat, 20 Sep 2025 21:26:04 GMT

Povratak benda múm je veliko iznenađenje za ovu godinu. Pored dosadnih pop pesama koje se ponavljaju, ovakav album je nešto što nismo tražili, ali što nam je trebalo. History of Silence je projekat sniman kroz više godina i po čitavom svetu, sa dodatkom simfonijskog orkestra u islandskom gradu Akjureiriju. Ovaj vinil se poigrava sa sopstvenim naslovom, često prelazeći u bujne elektronske i analogne zvuke kroz svih osam pesama, ali najbitnije – igra se tišinom. Pauze su ovde najzvučnije i najvažnije, nose najveću težinu i na njih treba obratiti pažnju.

Rascepkanost kompozicija nije ništa novo za ovaj bend. Već decenijama prepliću sve moguće elemente post-roka na grandiozan način. Jedina linija kojom bih ih povezao jeste sa njihovim zemljacima Sigur Rós. Bez ikakvog scenarija ili plana stvorili su niz pesama koje kao da su pisane za filmski saundtrak dramatičnog žanra.

Foto: screenshot Spotify/múm

„Miss You Dance“ je samo nagoveštaj njihove svestranosti. Tromi ritam s kojim počinje prelazi u pesmu koja dobija boju toplog vetra. Stvaranjem melodičnog kontrapunkta sa klavirom i gudačima traje dva minuta dok napokon ne dobijemo vokale. Muški i ženski glas pevaju zajedno, kao izdisaji umora dvoje povezanih ljudi. Počinje frazom „Devil I lived“ i završava se jednim umornim izgovorom, odrešenim bez ikakve pozadine. Moćan uvod koji navodi na dalje slušanje.

Pesma „Kill the Light“, sa upadljivim basom, jednostavno rečeno preti da nestane – toliko je slomljiva dok u priču ne uđu bubnjevi da je ispričaju do kraja. Pesma definitivno govori o staroj temi: kada nešto pustite, videćete koliko vam zapravo treba. Koliko je nešto lepo, videćete tek u mraku – jer nebo je najtamnije pred zoru.

Možda i omiljenim stihom počinje sledeća numera „Mild at Heart“: „Bottom of the pool where the bad boys sleep / You can hear them breathe when you get too deep.“ Ostatak pesme je sladak i empatičan, ali ništa manje kompleksan. Svakom novom pesmom stvaraju svoj svet i uvode nas u svoje umove. Tako i na „Avignon“ pokazuju osećaj jednog mesta ili senzacije koja ostavlja zvučni otisak iza sebe. Škripavi klavir i bogati gudački repertoar, nalik onom sa albuma A Moon Shaped Pool, uz duet postavljen napred u miksu.

Naredne dve pesme su možda najvažnije i centralne za razumevanje motiva. „Only Songbirds Have a Sweet Tooth“ izobličava ljudski glas zvucima koji bockaju kao igla. Dosta minimalistički, ali sa kompleksnim sagledavanjem čitave teme. Ovde se vokali spajaju i razdvajaju, ali i postavljaju jedno drugom pitanja na koja odgovaraju, ili jednostavno ostavljaju zvuku da ih reši. U tome pronalaze inspiraciju i na „Our Love is Distorting“, koja, noseći sličnu temu, vodi borbu sa tišinom i kratkim udisajima predivne melodije. Na momente se dešava nekakvo buđenje, koje opet ulazi u tišinu. Ta borba traje dobrih tri minuta, a onda ulazimo u kulminaciju svih emocija i pridruživanje čitavog benda sa orkestrom (bubnjevi su i ovde najmoćniji i najupadljiviji). Ponavljajući samo reči „Our love is distorting“, gde zaista dolazi do distorzije glasa, govore o valovitoj ljubavi koja biva nepregledna ili ponekad nerazgovetna.

Pretposlednja instrumentalna kompozicija sa ove ploče je „A Dry Heart Needs No Winding“. Jedna gitarsko-duvačka pesma snimljena na kauču, iz čiste čame preostalih emocija sa prethodne pesme. Ravna linija koja je odsvirana sa suzama u očima. Za nju vam ne treba navijanje, ali je dobar uvod u poslednju pesmu „I Like to Shake“, nastalu pre nekih 20 godina, ali koja je izgubila put do prethodnih albuma. Zato ne treba da vas čudi njen zvuk koji na početku deluje kao da dolazi sa kasete – jer to zaista i jeste. Na nju je dodat orkestar i novi vokali. Bio je to završni dodir za ceo album i poslednja večera njihovog snimanja. Posao su završili rečenicom: „I Like to Shake, like a leaf.“

To je tačka na jedan od kompletnijih albuma ove godine. Vraćanje njemu je neminovno. Deli sa svetom univerzalne emocije, tišinu, napetost i patnju koju svi imamo ili ćemo doživeti. Uvodi nas u svet koji su osmislili, u kojem vidimo sve njihove ideje, motive, slike, uživanja i suze. Na mnogo mesta će vas iznenaditi i obradovati, dovesti do ivice i pokazati dolinu ispred nje. Ako zaista volite muziku, nemojte propustiti ovu ploču. U njoj je mali univerzum koji uz malo radoznalosti treba istražiti. Stariji albumi su uvek bili dobri, sveži i muzički potkovani. No, ovaj nikako ne zaostaje sa svojih osam pesama, spakovanih u samo 34 minuta. Kad neko zna šta želi da kaže i poznaje alat kojim da to izrazi, sve ostalo je na primaocu poruke.

„Sen i Dah”: Inovativni pristup modernoj muzici

Sun, 31 Aug 2025 19:35:26 GMT

Poslednji studijski album pevačice Senidah, “Sen i Dah“, koji je 25. februara ove godine izašao, donosi novu dimenziju njenog umetničkog stvaralaštva i predstavlja ozbiljan iskorak u njenoj karijeri. Sa 14 pesama koje nude raznovrstan spektar emocija i zvukova, ovaj album se ne može svrstati u jedan žanr, ali svakako predstavlja novi zvuk.

Senidah, koja je postala prepoznatljiva 2018. godine sa hitom „Slađana“, kojim je izgradila svoj specifičan zvuk, privukao je pažnju i publike u regionu. Njena sposobnost da spaja različite muzičke pravce i eksperimentiše sa melodijama učinila je njen rad interesantnim i relevantnim u savremenoj muzičkoj industriji.

Foto: Vikipedija

Senidah je u poslednjih nekoliko godina postala sinonim za inovativni pristup u modernoj muzici. Od izlaska njenog debi albuma „Bez tebe“ pa do danas, svakim novim izdanjem usmeravala je svoju kreativnost ka širem spektru slušalaca. Iako je njena publika pretežno mlađa, pesme poput „Replay“ pokazale su da Senidah ume da privuče i starije generacije, što potvrđuje njen univerzalni muzički apel i želju za eksperimentisanjem.

Sa albumom „Sen i Dah”, Senidah je nastavila sa svojim muzičkim istraživanjima, donoseći ljubiteljima muzike bogatstvo emocija. Ovaj album nosi duboku simboliku i značaj, koji je jasno izražen kroz naziv – „Sen i Dah“ – metaforično prikazujući suštinske aspekte njenog umetničkog izraza, istovremeno oslikavajući njen karakter i dosadašnje kretanje kroz različite pravce. Ovaj naziv izaziva na razmišljanje, poziva na introspekciju i na neki način oslikava balans između svetlosti i tame, snova i stvarnosti.

Jedan od ključnih elemenata ovog albuma je njegova zvučna dinamika. Senidah je na „Sen i Dah“ spojila emotivne balade sa bržim, ritmičnijim pesmama, što albumu daje raznovrsnost koja se može dopasti različitim vrstama publike. Balade poput „Moj si high“ i „Omen“ odlikuju se dubokim emocijama, sa tekstovima koji se bave temama ljubavi, gubitka boli. Njeni stihovi, koji često osciliraju između tuge i nade, u savršenom su skladu sa minimalističkim, ali veoma efektivnim aranžmanima koji omogućavaju da se svaka reč i melodija osete.

S druge strane, brže pesme poput „Led i Vatra“ i „Idi gade“ donose energičniji zvuk, upotpunjen elektronskim elementima i modernim produkcijskim tehnikama. Ovaj kontrast između emotivnih balada i bržih ritmova stvara bogatu paletu zvučnih iskustava, koja na neki način oslikava ličnost same umetnice – svestranu, duboku, ali i zabavnu. Takođe, brže pesme daju neki feministički pogled na romantične odnose.

Jedan od najvažnijih aspekata albuma „Sen i Dah“ su, naravno, stihovi. Senidah se ponovo potrudila da njeni tekstovi budu iskreni i lični, ali i univerzalni. Pesme se bave temama ljubavi, želje, tuge, ali i oslobođenja. Svaka pesma ima svoju priču, što albume čini višeslojnim i bogatim za analizu. Bez obzira na to da li se radi o dubokim pesmama ili onima koje pozivaju na ples, Senidah uspeva da balansira između ličnog i univerzalnog, stvarajući snažnu emotivnu povezanost sa slušateljima.

Foto: Matej Paluh/Loud radio

„Sen i Dah“ je album koji potvrđuje umetničku zrelost umetnice, ali i njenu sposobnost da ostane dosledna sebi, istovremeno istražujući nove zvučne teritorije. Ovaj album je, u suštini, mešavina svega što je dosad učinila, ali sa dodatkom nečega novog – dubljeg, introspektivnijeg, ali i komercijalno prihvatljivog. Senidah je još jednom uspela da stvori delo koje je istovremeno emotivno, energično, duboko i zabavno, omogućujući različitim segmentima publike da nađu nešto za sebe.

Ovaj album nije samo podsetnik na to koliko Senidah vlada modernim muzičkim jezikom, već i dokaz da ona nije samo trend koji je prošao – ona je umetnica koja stvara muziku koja se može slušati i analizirati u godinama koje dolaze. „Sen i Dah“ je sigurno jedan od albuma koji će imati dugotrajan uticaj na muzičku scenu Balkana, ali i šire.

„Sen i Dah”: Inovativni pristup modernoj muzici

Sun, 31 Aug 2025 19:34:50 GMT

Foto: Vikipedija

Foto: Matej Paluh/Loud radio

Odjekivanje: Straight Line Was A Lie

Fri, 29 Aug 2025 17:31:51 GMT

Daleko odavde, u zemlji ptice kivi – Novom Zelandu – nastao je bend The Beths. Od prvog albuma njihova inspiracija proizilazila je iz pionirskih bendova predvođenih pevačicama, poput Alvvays, Rilo Kiley i The Cranberries. Svoj najveći uspeh doživeli su prethodnim albumom Expert in a Dying Field, i upravo su sa tim uticajima iz prošlosti napravili temelj za svoj četvrti album. Definitivni utisak jeste – raznovrsnost.

Photo: screenshot/spotify/thebeths

Album se odmah otvara horskim pevanjem celog benda, vičući glavni motiv svih pesama: „the straight line was a circle / yeah, the straight line was a lie“. Ali najvažniji momenat pesme dolazi kada glavna pevačica Liz Stokes otkriva svoju ranjivost i time kao da započinje pisanje romana: „I don’t know if I can go round again“. I poput neke mantre, na samom kraju poslednje dve reči se ponavljaju, ne bi li prikazale taj krug života i zavrtele vas u njegovom ringišpilu. Naravno, mnogo detalja se ističe, ali jedan konzistentan jeste kako Liz svojim naglaskom daje neverovatnu nijansu ljudskosti.

Mosquitoes dodaje novu policu u stvaralaštvu Liz Stokes. Tekst se bavi potokom blizu njenog doma iz detinjstva, koji je uništen prirodnom katastrofom. Pesma je od dna pa do vrha ispunjena nesavršenim rimama i sećanjima. I svi ti momenti vode do jedne velike metafore – ona sebe vidi samo kao gomilu mesa. Samo želi da nahrani komarce svojim telom.

Jako je bitno spomenuti vreme provedeno iza kulisa ovog albuma. Naime, Liz je nakon trećeg albuma mnogo čitala, svakodnevno provodila sate na pisaćoj mašini, gledala filmove... Uspeh prethodnika nikako nije pomogao, a kada na to dodamo antidepresive koje je počela da uzima – kreativna blokada bila je neizbežna. Ta terapija lekovima opisana je u pesmi No Joy, jednoj mahnitoj, art-punk pesmi o nemogućnosti da se oseti bilo šta.

Onda ploča uzima jednu malu pauzu – zapravo, ne pauzu, već akustičnu gitaru i spori ritam. To se dešava sa pesmom Mother, Pray For Me. Kao što se pesma o komarcima priseća jednostavnijih vremena detinjstva, ova se vraća u isto to vreme, samo iz drugog ugla. Ovde vidimo njen komplikovan odnos sa majkom. Stoji u mestu i gleda tu distancu između njih: „Želela bih da te upoznam i želim da ti upoznaš mene.“

Bend se ponovo okuplja u Til My Heart Stops, vraćajući se svojim korenima i vernom zvuku, za koji možemo reći da je standardni za The Beths. Prosta, ali opet zarazna progresija akorda, slatkasti prateći vokali i distorzirana gitara stvaraju pozadinu Lizinim nabrajanjima želja.

Ovaj bend je u prošlosti pokazao da se njihova muzika uvek nalazi u „među prostoru“. Negde tamo između tenzije i smirenosti, uzbuđenja i anksioznosti. U životu ništa nije crno i belo, ima tu mnogo toga sivog. Na nama je šta ćemo uraditi sa sivom masom. Odatle i dolazi naslov albuma Straight Line Was A Lie – ništa nije ravna linija, sve krivuda i ne staje. Ništa nije prosto izlečivo, ili nije ni vredno lečenja ako će nas to lišiti malih dnevnih zadovoljstava od kojih se, na kraju, gradi život. Lizinim stihovima shvatamo da smo pod konstantnim bolom i opterećenjem. U tome i jeste stvar – da osećamo. Nekada je izlečenje haotična stvar. I u poslednjoj pesmi Best Laid Plans nam govore kako treba ići polako, u malim dozama. Smisao će se pronaći negde usput.

Odjekivanje: The Clearing

Fri, 22 Aug 2025 20:57:14 GMT

Britanski bend Wolf Alice već deceniju stvara električni pop-rok, fokusiran na teksturalnu muziku i različite mentalne slike. Njihova pojava sama po sebi dokazala je da još uvek ima prostora u „postgitarskom svetu“ za jedan gitarski bend. Možda ih najviše pamtite zbog pesme Silk, iz filma Trainspotting. Novi album je potpuni osvrt na novonastalu zrelost i prožet je klasičnim uticajima sedamdesetih i osamdesetih.

Photo: screenshot/wolfalice.co.uk

Pevačica i gitaristkinja Eli Rouzel, uz te note starih perioda, i dalje vuče svoj stil povremenog deranja usred prevelikih emocija, ali i tihih šaputanja, pažljivo i pronicljivo ubačenih. Muzički, produkcija je oštra kao i uvek. Ponekad se na ovom albumu oslanjaju na proste melodije i zvuke obične akustične gitare – kao na pesmi „Passenger Seat“. U pesmi „White Horses“ akustično trzanje i isprekidani fingerpicking donose taj planirani kraut-rok šmek. Rouzelin glas se ovde uzdiže u jecaje, da bi se na kraju spustio u ogromnu kulminaciju. Najuzbudljivija numera, i singl, „Bloom Baby Bloom“, mnoge podseća na izgubljenu pesmu Kejt Buš.

Kao i mnogi muzičari koji pređu tridesetu, i ovaj bend ulazi u ozbiljnije godine: „Želim da se smirim – oh, da se zaljubim.“ Pesma „The Sofa“ je introspektivni klavirski pop, prikazujući sliku životnih pritisaka i prepreka. Daleko od svega toga je kauč – sigurno utočište. Ovo je album koji razmišlja o kompromisima sa kojima se moramo pomiriti kada pređemo određeno doba: „Želim da starim uz uzbuđenje, da osetim kako mi se svet širi.“

„The Clearing“ je na neki način Trainspotting 2 za bend. Prošli su svoje dvadesete i ludosti koje dolaze s njima, a sada ponovo prolaze iste lekcije i suočavaju se s novonastalom zrelošću. Pesma albuma koju definitivno treba ponovo slušati jeste „The Sofa“ – kompozicija koja u kratkim crtama jasno izražava čitavu ideju. Naravno, pored svega ovoga, s godinama dolazi i tehnički iskusniji album. Tako je i ovaj daleko potkovaniji od prethodnog. Vredan je vašeg uha, čak i ako niste u istim godinama ili ne osećate isto.