m_Vesti_planeta

Genocid u Sudanu, tri godine konflikta

Thu, 16 Apr 2026 15:36:47 GMT

Najmanje 150.000 ubijenih i 13 miliona raseljenih – Sudan je danas zemlja najveće humanitarne krize na svetu. Građanski rat koji je zadesio ovu državu pre tri godine u početku nije izgledao kao više od lokalnog sukoba dva vojna komandanta i bivša saveznika, ali je prerastao u brutalna ubijanja civila, praćena masovnim silovanjem, pljačkom i mučenjem zarobljenika.

Prema izveštaju koji su objavile Ujedinjene nacije, Snage brze podrške (RSF) su počinile akt genocida nad nearapskim etničkim grupama Zagava, Fur i Masalit. Opsada grad u kojem su se nalazile grupe trajala je 500 dana. U izveštaju se još navodi da je opsada podrazumevala sistematično oslabljivanje u vidu gladovanja, lišavanja slobode, zadavanja trauma i zatvaranja u domove.

Preuzeto sa sajta: vijesti.me

Konflikt u Sudanu je počeo 15. Aprila 2023. godine, kada je počela borba za vlast između Sudanskih oružanih snaga (SAF) i njihovih bivših saveznika, paravojne grupacije RSF. Rat se od tad širi na veliki deo zemlje, a civili nose teret urbanog ratovanja, uključujući pomeranje linija fronta i kolaps osnovnih usluga. Borbe se vode na naseljenim delovima gradova, zbog čega su vodovod, struja i bolnice često među prvima na udaru. Kako infrastruktura propada, svakodnevni život postaje sve teži.

Zagava i Fur su jedne od najvećih nearapskih etničkih grupa u regiji Dafur. Obe grupe su se susrele sa diskriminacijom i bile ciljane za vreme ranijih talasa početkom dvehiljaditih. Mnoge porodice unutar i oko grada El Fašer su već nekoliko puta bile premeštane pre najskorijih konflikata.

U izveštaju UN-a se još navodi da je u El Fašeru po danu nastradalo u proseku 6.000 ljudi. Konflikt je stvorio najveću svetsku krizu raseljenja, jer milioni beže do granica komšijskih država, najviše prema Čadu i Egiptu. Kriza je viđena kao nastavak akcija iz 2003. godine, jer RSF ima korene u bivšoj vojnoj policiji koja se zvala Džandžavid.

Tokom 19. i prve polovine 20. veka, Sudan je bio pod upravom Ujedinjenog Kraljevstva i Egipta. Kolonijalna vlast je podelila zemlju, gde je severni deo bio favorizovan od strane vlasti, dok je jug ostaopotpuno zapostavljen. Nakon proglašavanja nezavisnosti 1956. godine, Sudan ulazi udug period nestabilnosti– dva građanska rata, od kojih se za drugi kaže da je najkrvaviji u istoriji. Kulminacija je došla potpisivanjem mirovnog sporazuma 2005. godine, što je uslovilo nastanak nove države – Južnog Sudana, 2011. godine.

Četvrta godina rata je na pragu, a izlaz iz sukoba se ne nadzire. Počele su istrage koje su prikupile dokaze za zločin protiv čovečnosti i genocid. Dok broj žrtava raste, a milioni ljudi ostaju bez osnovnih uslova za život, odgovornost međunarodne zajednice postaje sve izraženija.Bez hitne reakcije, konkretnih mera i trajnog političkog rešenja, postoji opasnost da se nasilje produbi, a patnja civila nastavi.

Misija Artemis III: Novo poglavlje u istoriji čovječanstva

Wed, 15 Apr 2026 10:18:18 GMT

Nakon više od pola vijeka od posljednjeg ljudskog koraka na Mjesecu, čovječanstvo se ponovo nalazi na pragu nove ere istraživanja svemira. Kroz savremeni Artemis program, razvija se niz misija čiji cilj nije samo povratak na Mjesec, već i uspostavljanje dugoročnog ljudskog prisustva izvan Zemlje. U tom procesu, misije Artemis II i Artemis III imaju ključnu ulogu, jer predstavljaju prelaz od testiranja ka konkretnom istraživanju i uspostavljanju održivih svemirskih misija.

Za razliku od misija iz vremena Apollo programa, koje su bile ograničene kratkotrajnim boravkom i političkim ciljevima, Artemis program ima dugoročnu viziju. Njegov krajnji cilj je razvoj održivih tehnologija koje će omogućiti čovjeku ne samo da posjeti Mjesec, već i da na njemu ostane, koristeći ga kao polaznu tačku za buduće misije ka Marsu.

Misija Artemis II već je realizovana kao prvi uspješan korak u tom pravcu. Tokom ove misije, astronauti su u kapsuli Orion spacecraft obišli Mjesec i bezbjedno se vratili na Zemlju, čime je potvrđena pouzdanost sistema za let u duboki svemir. Poseban značaj ove misije ogleda se u tome što je prvi put nakon više od pedeset godina ljudska posada napustila Zemljinu orbitu i uputila se ka Mjesecu. Time su u realnim uslovima testirani ključni elementi misije od rakete Space Launch System do sistema za održavanje života, navigacije i komunikacije. Artemis II je, dakle, predstavljao neophodnu fazu provjere i potvrde da su savremene tehnologije spremne za naredni, znatno složeniji korak.

Dobrodošlica za astronaute misije Artemis II nakon rekordnog putovanja

Sljedeći korak uključuje misiju Artemis III, koja je prema prvobitnom planu imala ambiciju da ponovo spusti čovjeka na površinu Mjeseca, posebno u oblast njegovog južnog pola. Međutim, plan misije je izmijenjen u februaru 2026. godine, tako da Artemis III sada predstavlja misiju sa posadom u Zemljinoj orbiti, usmjerenu na testiranje ključnih tehnologija za buduća slijetanja na Mjesec.

U okviru ove misije, astronauti će testirati spajanje kapsule Orion sa lunarnim landerima koje razvijaju kompanije SpaceX i Blue Origin. Poseban fokus biće na ispitivanju sistema pogona, održavanja života i komunikacije, kao i na testiranju novih svemirskih odijela Axiom Extravehicular Mobility Unit koja će se koristiti tokom budućih misija na Mjesecu.

Planeri misije razmatraju različite orbitalne profile, uključujući nisku i visoku Zemljinu orbitu, pri čemu svaka opcija ima svoje prednosti u pogledu testiranja uslova sličnih onima u blizini Mjeseca. Konačne odluke o profilu misije i detaljima izvođenja još uvijek zavise od razvoja tehnologija i spremnosti komercijalnih partnera.

Artemis II lansiran iz svemirskog centra Kenedi 1. aprila 2026. u 18.35 po istočnom vremenu (Fotografija: Boeing)

Kada se posmatraju zajedno, Artemis II i Artemis III predstavljaju logičan i pažljivo planiran slijed događaja. Dok je Artemis II potvrdio da je čovjek ponovo sposoban da bezbjedno putuje do Mjeseca i nazad, Artemis III ima zadatak da taj uspjeh pretvori u konkretne tehnološke osnove za buduće misije slijetanja. Njihov značaj, međutim, ne završava se na Mjesecu. Ove misije predstavljaju temelj za buduće ekspedicije ka Marsu i dalje, čime otvaraju novo poglavlje u istoriji čovječanstva.

U tom smislu, Artemis program ne predstavlja samo nastavak ranijih istraživanja, već i njihov razvoj u pravcu dugoročnog i održivog prisustva u svemiru.

Šta se to dešava u svetu? - Pregled najnovijih demonstracija

Sat, 13 Sep 2025 08:39:35 GMT

Na kraju prve četvrtine 21. veka, deluje da u celom svetu traju prelomni trenuci za demokratiju. Blokade u Francuskoj, pro-palestinski protesti po Evropi i borbe mladih u južnoj Aziji ukazuju na brze globalne promene. Sa čime se to susreću vlasti širom planete?

“Blokirajmo sve” u Francuskoj

Radnici i studenti širom Francuske su se u sredu pojavili na protestu pod sloganom “Blokirajmo sve” (“Bloquons Tout”) posle dugogodišnje tenzije oko finansijskih odluka vlasti koje su dovele do velikog javnog duga i budžetskog deficita. Bivši premijer Fransoa Bajru je kao rešenje napravio plan o nadoknadi koji podrazumeva, između ostalog, ukidanje dva državna praznika i smanjenje budžeta za zdravstvo za 5 miliona evra. Nakon pada vlade, predsednik Emanuel Makron je na njegovo mesto postavio ministra odbrane i svog bliskog saradnika Sebastijana Lekornua, koga su prvi dan dočekali nemiri i blokade u više gradova. Ovo je četvrti premijer Francuske za 12 meseci.

Foto: Stephane Mahe/Reuters

Nezadovoljstvo građana se pojačavalo još od jula, i kulminiralo protestom, štrajkovima i blokadama ulica. Škole, fakulteti, železnica i autoputevi su takođe bili blokirani, a u noći između srede i četvrtka mogli su se videti zapaljeni kontejneri, oblaci suzavca i brojna hapšenja. Kako je izvestila francuska televizija BFM TV, u celoj državi je privedeno 675 ljudi, od kojih 280 na teritoriji Pariza i većina je provela noć u pritvoru. Između 80.000 i 100.000 policijskih službenika je gušilo blokade.

Mnogi porede ove događaje sa Pokretom žutih prsluka iz 2018, tokom Makronovog prvog mandata, kada su građani Francuske pokazali neposlušnost zbog cena benzina.

Francuski sindikati pozivaju na dalje akcije širom zemlje 18. septembra protiv Bajruovih planova za budžet.

Protesti za “Palestine Action” u Ujedinjenom Kraljevstvu

“Palestine Action” je britanska pro-palestinska mreža protiv izraelskog aparthejda i saučesništva UK u vojnim akcijama Izraela u vidu izvoza oružja. Članovi ove mreže su u julu upali u bazu Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva i oštetili vojne avione, potom su učestvovali u činovima vandalizma nad određenim britanskim firmama koje imaju veze sa Izraelom.

Nemiri su se stvorili među Englezima kada je Vlada Ujedinjenog Kraljevstva zabranila “Palestine Action” i proglasila je terorističkom grupom, pa je od jula kažnjivo zatvorom biti njihov član ili izraziti im podršku. Ko prekrši ovaj zakon, može dobiti zatvorsku kaznu u trajanju do 14 godina. Podrška mreži se pojavila na ulicama ubrzo nakon njene zabrane.

Foto: Henry Nicholls/AFP

Stotine ljudi se okupilo na Parlamentarnom trgu u centru Londona u avgustu, pa ponovo u septembru. Na nasilnom protestu prošle subote je privedeno 890 demonstranata, što je oborilo rekord za najveći broj uhapšenih na toj vrsti okupljanja u UK. Značajan deo uhapšenih je starosti od 60 i više godina i među njima su sveštenici, vojni veterani i zdravstveni radnici, kako kažu iz grupe “Defend Our Juries” koja je organizovala protest.

Dva dana kasnije, ulični umetnik Benksi je pod opasnošću da mu se otkrije identitet posle 25 godina anonimnosti zbog najnovijeg murala na fasadi Dvora kraljevskog suda koji predstavlja sudiju kako čekićem tuče demonstranta sa transparentom. Ukoliko bi otišao na sud zbog štete na zaštićenom kulturnom spomeniku, njegovo ime bi bilo objavljeno.

Blokade u Italiji

Italijanski studenti iz Samoorganizovanog univerzitetskog kolektiva (Collettivo Autorganizzato Universitario) u Napulju su 3. septembra objavili video u kom najavljuju blokadu univerziteta ukoliko Flotila Sumud ne dođe do pojasa Gaze. U saradnji sa njima su i kolege iz Rima, Pize i Đenove.

Kao što je slučaj sa više evropskih zemalja, građani i studenti zahtevaju od institucija da prekinu veze i saradnje sa Izraelom.

Globalna Flotila Sumud sa više od 50 brodova i 44 aktiviste ima za cilj da probije Izraelsku pomorsku blokadu Gaze. Prethodna dva pokušaja je presrela izraelska vojska, a u utorak je dva broda iz Flotile pogođeno iz različitih dronova u Tunisu, kako se sumnja.
Protesti u Indoneziji

Već nekoliko nedelja traju demonstracije na ulicama u mnogim krajevima Indonezije, gde su građani nezadovoljni zbog slabe ekonomije, nezaposlenosti i nejednakosti u državi. Više okupljanja je postalo nasilno nakon smrti jednog građana usled policijske brutalnosti. Kuće zakonodavaca i jedna zgrada provincijskog parlamenta su zapaljeni, a napadi na državne organe su doveli do njihovih još strožih odgovora. Već 10 osoba je poginulo u međuvremenu, a 20 je nestalo.

Indonežani predvođeni studentima, radnicima i organizacijama za ženska prava imaju 25 zahteva za vlast koji podrazumevaju manju uključenost vojske u građanske stvari, smanjenje plata zakonodavcima, rigorozne istrage o korupciji i veću ekonomsku sigurnost. Demonstranti su dali rok za ispunjenje do petka.

Važan faktor u ovom pokretu je činjenica da Indonezija ima veliku stopu upotrebe društvenih mreža za zemlju sa nižim srednjim dohotkom - više od pola stanovništva koristi društvene mreže.

Uhapšeno je preko 3.000 osoba, a predsednik Indonezije Prabovo Subjanto optuživao je demonstrante za terorizam i izdaju, i nagovestio još intenzivnije odgovore na proteste.

“Protest generacije Z” u Nepalu

Sada već viralni protesti u Nepalu imaju veliki odjek u svetu. Kao što smo ranije pisali, velike akcije u ovoj zemlji se dešavaju zbog višegodišnje korupcije, velike stope nezaposlenosti, niskih primanja i pokušaja sprovođenja zabrane 26 društvenih mreža. Od desetina hiljada građana, pretežno mladi ljudi su se aktivirali preko interneta i ubrzo izašli na ulice.

Protest u ponedeljak je brzo postao nasilan kada su pojedini demonstranti pokušali da uđu u kompleks zgrada među kojima je i Parlament, penjući se po zidovima koji ga okružuju. U pokušaju da se rasteraju demonstrante korišćena je velika količina suzavca, vodeni topovi i gumeni meci. Zabrana društvenih mreža je ukinuta, a do tada je poginulo bar 20 ljudi, najviše u glavnom gradu Katmanduu.

Sutradan se nastavio celodnevni protest kada su zgrade državnih institucija vandalizovane i zapaljene, uveden je policijski čas, a premijer Šarma Oli i neki od ministara su dali ostavke ili napustili zemlju.

Foto: Adnan Abidi/Reuters

Posle više od 50 smrti, među kojima 21 demonstrant, 3 policajca i nekoliko zatvorenika koji su pokušali da pobegnu iz zatvora, vojska je preuzela kontrolu nad Katmanduom i započela pregovore o prelaznoj vladi zajedno sa demonstrantima i predsednikom. Prvi čovek Nepala Ram Čandra Paudel je danas imenovao bivšu predsednicu Vrhovnog suda Sušilu Karki za privremenu premijerku. Kako piše Vreme, Karki je na funkciji bila poznata po svom stavu protiv korupcije u vladi.

Okolnosti njenog izbora su komične, s obzirom da je indirektno izabrana preko društvene mreže Discord. Više od 100.000 građana, uključujući i neke od organizatora protesta su se skupili u Discord kanalu i razgovarali o kandidatima za prelaznu vladu. Vojni rukovodioci su se potom našli sa organizatorima kanala i pitali ih za rešenje, na šta su ovi predložili sadašnju prvu ženu na čelu vlade Nepala, Sušilu Karki.

Tamna strana globusa

Sun, 03 Jan 2016 14:46:32 GMT

Te 2015. godine Island je odustavo od članstva u Evropskoj uniji, euro je koštao oko 120 dinara, nastavljen je ratni sukob u Ukrajini, svet je bio zavijen u plašt rata, a Bane Bumbar više nije bio Bane Bumbar, ili je možda pobegao u Finsku. Univerzitetski odjek! vam donosi drugu stranu 2015. i najvažnije događaje koji su je obeležili, ovoga puta u mračnijim tonovima – 2015. viđena našim očima.

„Prevara veka“

Ne, ne radi se o Kako sam upoznao vašu majku, već o malverzaciji nemačke automobilske kompanije Folksvagen. Naime, Američka agencija za zaštitu životne okoline (EPA), otkrila je da je nemačka kompanija lažirala rezultate testova kojim se utvrđuje količina emisije štetnih izduvnih gasova dizel motora, konkretno azotnih oksida. Folksvagen je u motore svojih vozila ugrađivao uređaje koji bi pokazivali znatno niži nivo ispuštanja azotnih oksida i na taj način varao kupce po pitanju ekonomičnosti svojih vozila. S obzirom da je Folksvagen, uz japansku Tojotu, najveći proizvođač automobila na svetu, mediji su ovu aferu nazvali „prevarom veka“.

Nakon što je prevara otkrivena SAD su naložile povlačenja folksvagenovih vozila sa svog tržišta, a po onoj „ko prizna pola mu se dodaje“ nemačkoj kompaniji preti i novčana kazna od 18 milijardi dolara. A stvarna kazna za Folksvagen biće, kako se čini, mnogo veća. Iz kompanije su priznali i da 11 miliona njihovih vozila širom sveta ima ugrađenje sporne uređaje, što preti da potpuno sroza ugled građen gotovo 8 decenija, dok su se akcije kompanije već strmoglavile.

Tako godina, koja je počela sjajno za nemačkog automobilskog giganta, jer su u prvoj polovini 2015. bili neprikosnoveni na prvom mestu po prodaji automobila u svetu, preti da postane godina „početka kraja“ za ovu kompaniju. Još ako istraga pokaže da se ovakva malverzacija dogodila i u Evropi, nad Folksvagen bi moglo da bude postavljeno „stakleno zvono“, isto onakvo kakvo je EPA već stavljala nad Springfild, dom Simpsonovih.

Do „Obećane zemlje“ preko ograde

Pre nekoliko dana i milioniti (registrovani) izbeglica je stigao u Evropu iz Azije. Izbeglička kriza počela je krajem proleća i pitanje je kada će se završiti. Kolone i kolone pristigle su, što kopnom, što morem na obode Starog kontinenta. Ljudi koji beže pred ratom u Siriji, ali i oni iz okolnih zemalja, poput Iraka i Avganistana, koji koriste priliku da stignu u Evropu u potrazi za boljim životom, čini se, stigli su već odavno do brojke koja više nije bila po ukusu nekih zemalja Evropskse unije. Cilj ovih ljudi su zapadna i severna Evropa, ekonomski stabilne države poput Nemačke, Švedske, Belgije, ali put će biti otežan jer su počele da „niču“ zaštitne ograde.

Sve je počelo još krajem avgusta, kada je Mađarska podigla bodljikavu ogradu na granici sa Srbijom, kako bi se sprečio ilegalan ulaz izbeglica u zemlju, a ovaj potez opravdan je „čuvanjem granica Šengena“. Taj potez ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić nazvao je „podizanjem novog Berlinskog zida“. Mađarski sindrom ubrzo je zahvatio i ostale zemlje u regionu, pa su ograde podigle i Slovenija i Makedonija.

Zvanično, Evropa se ne plaši priliva izbeglica, posebno Obećana zemlja, Nemačka, u kojoj je azil od početka 2015. zatražilo skoro milion ljudi, ali tek svaki treći iz Sirije, što pokazuje da mnogi koji se nalaze na ruti ljudi koji beže pred ratom pokušavaju tu situaciju da iskoriste, da ne kažemo zloupotrebe. Uprkos ovom velikom broju nemačka kancelarka Angela Merkel oštro se usprotivila podizanju zaštitne ograde, jer smo, kako je rekla za Politico, „već uvideli da izolacija ne pomaže“.

Grad tame

Ako je to do sada bio, ove godine nije. Pariz je u 2015. prošao put od „grada svetlosti“ do „grada tame“.

Prvo su u januaru, nakon objavljivanja karikature islamskog proroka Muhameda u satiričnom nedeljniku Šarli ebdo, dva muškarca muslimanske veroispovesti upala u redakciju ovog magazina i usmrtila 12 osoba, od kojih su osmoro bili novinari. Ovaj napad izazvao je naravno veliku pažnju javnosti, a stavljan je u mnoge kontekste – teroristički akt upozorenja Evropi od strane džihadista, obračun islama i hrišćanstva, napad na slobodu govora. Bilo kako bilo, Pariz je bio u crnom. Ovaj napad bio je, ispostaviće se, samo jedan u nizu, jer je u naredna dva dana još nekoliko napada potreslo grad. Konačna brojka bila je 17 mrtvih. Bili su ovo najveći teroristički napadi u Parizu još od 60-ih godina prošlog veka. Do ovog novembra.

Trebalo je da se gledaju fudbalski meč i koncert te večeri 13. novembra, ali nisu. U Parizu i njegovom severnom predgrađu Sen Deniju organizovano je nekoliko istovremenih napada i eksplozija u kojima je ubijeno 130 ljudi. Predsednik Francuske Fransoa Oland bio je na Nacionalnom stadionu na kom je takođe došlo do eksplozije. Kao da se želela istovremeno poslati poruka i Francuskoj i Nemačkoj, ista ona koja možda nije shvaćena dovoljno ozbiljno nakon napada na Šarli ebdo – „Pariz (čitaj Evropa, prim. aut.) će goreti“. Epicentar napada nije se, međutim, odigrao na fudbalskom stadionu, već u koncertnoj dvorani Bataklan, u kojoj su napadači držali i taoce, a gde je na kraju stradalo 89 osoba. Bilo kako bilo, Pariz je bio u crnom. Odgovornost za napade preuzela je Islamska država.

Ovi teroristički napadi na Novi Jerusalim Luja IX Svetog produbili su jaz između islamista i zapadnog sveta i sada su, više nego ikada, jedni drugima na nišanu. Otvorena su mnoga pitanja, ali pre svih ono ljudsko: Možemo li, i zašto ne možemo, da živimo jedni sa drugima?

„Deveti krstaški rat“

Islamska država Iraka i Levanta, poznatija kao ISIS, jeste vojna grupacija sunitskih muslimana koja deluje na području Sirije i Iraka. Njihov cilj jeste stvaranje svetskog kalifata, odnosno uspostavljanje islama kao dominantne svetske religije. Na tom putu oni žele da se razračunaju najpre sa šiitima, a onda i sa ostalim religijama, pre svega sa hrišćanstvom i judaizmom. Ovo je prouzrokovalo rat u Siriji, kao i niz terorističkih napada širom sveta, pre svega u Evropi. U ostvarivanju svojih ciljeva ISIS se koristi medijskom propagandom i zastrašivanjem.

Jedna po jedna, svetske sile odlučile su da se uključe u borbu protiv ISIS-a, SAD su na bliskom istoku već dugo, a ulazak Rusije u rat u Siriji mogao bi da znači da sukob poprima globalne razmere. Pored Rusije u rat su ušle i Francuska i Velika Britanija.

Da li je ovo rat protiv terorizma, ili rat za krst? Činjenica je da je ubrzo nakon ulaska u rat Rusija ušla u sukob sa još jednom, većinski muslimanskom državom, Turskom. Ali hajde da još jednom preformulišemo pitanje, možda je obaranje ruskog aviona od strane turske vojske zaista slučajnost (?!). Da li je ovo rat protiv terorizma, ili rat za naftu? Jer sukob zapada i muslimanskog sveta nije počeo 11. septembra 2001. godine. To je bio samo povod, a uzroci sežu mnogo dalje u prošlost. Pa ratovi su, zar ne, trajali i po sto godina?

Obe konstatacije, da je ovo rat za krst, i da je ovo rat za naftu, su, čini se, tačnije od onog da je rat protiv terorizma. Sukob hrišćanstva i islama zaista i deluje kao neminovnost, barem dok neki novi Tesla ne shvati kako da se energija iz atmosfere upotrebi kao obnovljiv izvor energije. Do tada, a sve dok islamski svet „leži“ na nafti, za kojom zapad toliko vapi, jedni će „čačkati“ druge, a svet biti u sukobu.

„Probuđena“ planina

Himalaji su najveći planinski lanac na svetu, a 25. april 2015. je dan kada su odneli najviše života. Zemljotres koji je pogodio Nepal tog dana rezultirao je brojkom od 9 hiljada mrtvih i 23 hiljade povređenih. Zemljotres je bio jačine 7,8 stepeni Rihtera, a prouzrokovao je i lavinu na Mont Everestu, koji se nalazi oko 220 kilometara od epicentra zemljotresa, u kojoj je poginulo još 19 ljudi. Sve to čini taj dan najsmrtonosnijim danom u istoriji planine. Da stvari budu gore, još jedan zemljotres pogodio je Nepal nešto kasnije, u maju, i odneo oko 200 novih žrtvava.

Ovaj zemljotres bio je najveća prirodna katastrofa koja je zadesila Nepal još od zemljotresa 1934. godine. Nekoliko godina kasnije počeo je rat. Naravno, ovo je samo zanimljivost, ali utoliko veća što je ovom katastrofom pogođena i teritorija Tibeta, najmističnije zemlje na svetu.

Dalaj Lama je jednom rekao: „Kada čovek priča, samo ponavlja ono što zna. Ali kada sluša, može da nauči nešto novo“. Poslušajmo šta nam planina poručuje.

Svetla strana globusa

Wed, 30 Dec 2015 11:05:52 GMT

Te 2015. godine Kina je ukinula zakon o jednom detetu, Armani je proslavio 40. rođendan, primećeno je postojanje vode na Marsu, a Bane Bumbar više nije bio Bane Bumbar, i nije više mogao da vam ispriča šta je godinu obeležilo. Međutim, Univerzitetski odjek! vam prenosi događaje koji su (možda) obeležili godinu na izmaku, za početak, u ne tako tamnom tonu – 2015. viđena našim očima.

Leonardu Dikapriju izmakao Oskar – ponovo.

Nagradu Oskar za najbolju mušku ulogu u 2015. osvojio je Edi Redmejn za ulogu Stivena Hokinga u Teoriji svega. To istovremeno znači i da je Leonardo Dikaprio nije osvojio. Nešto što polako počinje da liči na magarca iz Šreka i njegovo pitanje: „Jesmo li stigli već jednom? “, internet ne prašta čuvenom glumcu. Tokom godina Dikaprio i njegovi neuspešni pokušaji da osvoji najprestižniju glumačku nagradu na svetu postali su predmet pošalica na društvenim mrežama, od fotomontaža uplakanog Leonarda do peticija da mu se pokloni jedan Oskar. Sa ukupno 5 nominacija on je četvrti najnominovaniji glumac koji nikada nije osvojio Oskara, on je „glumitnik“.

Tako nešto uskoro bi moglo da se promeni. Dikaprio je trenutno prvi favorit za nagradu sledeće godine, a ka tome ga vodi oskarovac, prošlogodišnji laureat, meksički režiser Alehandro Injaritu, sa ostvarenjem Povratnik. Nije uspeo u odelu i cipelama, možda će neobrijan, promrzao i s čizmama u blatu.

Međutim, ima onih koji smatraju da Dikaprio ne sme nikada da osvoji Oskara. Ako se usliši želja američkog novinara Skota Mendelsona tako će i biti. Mendelson, novinar Forbsa, poželeo je ovo, ali ne zato što ne voli Dikaprija, već zato što Dikaprio na svom putu da konačno osvoji nagradu pravi toliko važne i jedinstvene filmove, pravo bogatstvo svetske kinematografije. Dodeljivanje nagrade Dikapriju, plaši se Mendelson, bilo bi veoma rizično i moglo bi da znači kraj pravljenja ovakvih ostvarenja, jer bi vuk izgubio motivaciju. Ako postoji nešto kao što je viši interes, onda je to ovo što je Mendelson poželeo. Šta li je zapravo bilo ono zeleno svetlo na doku u Velikom Getsbiju?

Elizabetanska era

„Viktorijanska era“ poznata je u istoriji kao doba, političarima omiljene reči reklo bi se, prosperiteta u Velikoj Britaniji. Privredni razvoj zahvaljujući industrijskoj revoluciji, propraćen novim zakonima o izbornoj reformi, po kojima je i srednji sloj građanstva stekao pravo glasa (što je bio jedan od razloga zašto su Veliku Britaniju zaobišle građanske revolucije koje su u toku 19. veka potresale Evropu), unapređenje parlamentarizma – učvrstili su Veliku Britaniju kao, vervovatno, najjaču svetsku silu tog doba. To doba trajalo je pune 63 godine, od juna 1837. do januara 1901, i učinilo kraljicu Viktoriju najduže vladajućim poglavarom u istoriji Velike Britanije. Do sada.

Oko 6 časova popodne, 9. septembra ove godine, Viktoriju Hanoversku prestigla je trenutna kraljica, Elizabeta II. Majka šesnaestoro dece Komonvelta, čije je krunisanje 1952. bilo prvo ikada prenošeno na televiziji, trenutno je i najstariji vladajući monarh na svetu sa 89 godina. Šta će se pamtiti iz vremena njene vladavine? Isto kao i u slučaju Viktorije. Ono što joj prepišu. Pričaće se za nekoliko vekova da je za njene vladavine Velika Britanija pristupila Evropskoj uniji, da je iskorenjeno huliganstvo na fudbalskim terenima ili nešto treće. Pripisivaće joj se svašta, ali samo mi smo ti koji znamo. Pripisivaće joj se jer je kraljica i jer se često zaboravlja da je ona samo oličenje parlametarizma. Njena uloga nije da se bavi politikom. Njena je uloga da okuplja podanike oko sebe, da bude, ne vođa, nego simbol.

Pripisivaće joj se i to je njeno breme. Verovatno je štošta pripisano i Viktoriji, a ona je mogla biti, kao i Elizabeta – samo bakica. A mi koji živimo u njeno vreme pamtićemo istinu – osmeh, jednobojni komplet i šeširić.

Sjedinjene Američke Države i Kuba podigle slušalicu

Britanska pop-soul pevačica Adel spevala je nedavno, nakon višegodišnje pauze, novi album. Noseća numera ima naziv Halo i postala je svetski hit za samo nekoliko dana od objavljivanja. Ali to nije „halo“ koje je ove godine najjače odjeknulo. Posle više od pola veka prekinutih veza između Kube i Sjedinjenih Američkih Država, ponovo su uspostavljeni diplomatski odnosi. Posle najave predsednika SAD-a i Kube, Baraka Obame i Raula Kastra, da će dva hladnoratovska rivala obnoviti kontakt, Havana i Vašington su u januaru počeli pregovore o normalizaciji odnosa, a čim je uspostavljena stabilna telefonska veza, prvi put od šezdesetih godina, predsednici ove dve države su razgovarali, i to duže od 45 minuta, radeći na „otopljavanju“ odnosa.

Do sada su telefonski razgovori građana ove dve države bili nemogući, sem ako nisu bili obavljani preko posrednika, što je papreno naplaćivano. Amerikancima su ublažena ograničenja za putovanja na Kubu, dozvoljen je ograničen uvoz kubanskih cigara i ruma u SAD, a Kubanci će imati luksuz da koriste američke kompjutere i telekomunikacionu opremu. Američka vlada je Kubu uklonila s liste ,,sponzora terorizma", što je bila jedna od većih prepreka za puno obnavljanje diplomatskih odnosa. Ambasade dve zemlje u Havani i Vašingtonu su ponovo otvorene u julu. Bolja veza između Amerike i Kube pospešiće i situaciju u čitavoj Latinskoj Americi, smatraju analitičari, iako još postoji nepoverenje Kubanaca i ostalih južnoamerikanaca prema SAD-u. Jedina dva „ali“ za sada su to što američka baza Gvantanamo, u kojoj je još uvek preko 100 zatvorenika, i dalje ostaje pod embargom, kao i to što Kuba otvoreno podržava Venecuelu, čijim je zvaničnicima SAD uvela sankcije.

Jedan čovek bi verovatno imao da pridoda još koje „ali“ na čitavu priču, ali možda Fidel Kastro nije kupio telefon.

Irska rekla sudbonosno „da“

Irska je oduvek bila poznata po tri stvari – riđokosim, bradatim muškarcima pegavih lica, dobrom pivu i – zelenoj boji. Međutim, ove godine Irska se zagrnula novim plaštom, plaštom duginih boja. U ovoj maloj ostrvskoj zemlji, ove godine na referendumu izglasano je da gej brakovi budu zakoniti. Na taj način Irska je postala 19. zemlja u svetu i 14. u Evropi koja je legalizovala homoseksualni brak, ali prva koja je pobedu za ravnopravnost izborila na referendumu, a ne u parlamentu.

– Mi smo prva zemlja u svetu koja će uvesti u Ustav gej brak na osnovu referenduma. To nas čini svetionikom, svetlom u borbi za jednakost i slobodu u ostatku sveta. Ovo je dan kad sam ponosan što sam Irac – tom prilikom rekao je Leo Varadkar, irski ministar zdravlja.

Pitanje koje je postavljeno biračima na referendumu glasi: ,,Brak mogu sklopiti dve osobe u skladu sa zakonom bez obzira na njihov pol“ i većina je glasala sa ,,da“. O tome koliko je Ircima bilo značajno to pitanje svedoči i odziv na referendumu, koji je bio iznad 60 odsto, veći nego na bilo kom referendumu u poslednje dve decenije, čemu je pripomogla i činjenica da su se mnogi državljani Irske iz sveta nakratko vratili u domovinu samo kako bi glasali.

Jedan od takvih je i glumac, Kolin Farel, koji je izjavio da je srećan zbog ove odluke jer će njegov brat moći da se venča u svojoj zemlji. Farelov brat neće morati da menja državu, a ni suštinski se ništa ne menja. Brade će možda biti out, kokteli će se možda piti pre nego pivo, ali lica će ostati pegava. I upravo to je, da smo svi jednako pegavi, ono što „tragači za razlikama“ ne žele da vide.

Idemo u rat, da se bijete

Igrali su se produžeci, kako su navele kolege iz Frans presa, ali gol je postignut. Svet – klimatske promene, 1:0. Svetski lideri okupljeni u Parizu na Klimatskom samitu usvojili su nacrt Međunarodnog sporazuma o klimatskim promenama. Cilj sporazuma jeste da se do kraja veka spreči globalno zagrevanje na zemlji, time što se neće dozvoliti veće povećanje od 2 stepena Celzijusa u odnosu na trenutnu. Zli jezici bi rekli da su učesnici samita bili velikodušni prema sebi jer je zadatak, deluje, već ispunjen.

Alternativci, na čelu sa Kristoferom Monktonom, tvrde da je toliko zagrevanje gotovo nemoguće, jer poslednjih 10 godina temperatura uopšte nije ni rasla. Prema njegovim matematičkim proračunima, bez preduzimanja ikakve akcije, temperatura može maksimalno da poraste za 0,6 stepeni Celzijusa u toku 25 godina. Dakle, u narednih 85 godina, ukoliko na snazi bude Marfijev zakon, temperatura će porasti za 2,4 stepena Celzijusa. Milijarde dolara biće utrošene na projekte, kako bi se nadomestilo tih 0,4 stepena, koji nisu ni sigurni. A Monkton upravo samo i poziva na to. Na čekanje dok se ne bude sigurno. Poziva da se ne srlja i ne troši novac, dok se u narednih 10-ak godina ne vidi kako će se situacija odvijati.

Ali svet će srljati. Francuski predsednik Oland već je ovaj dogovor i „očuvanje planete“ uporedio sa borbom protiv terorizma. Valja na vreme krenuti i „osigurati“ tih 0,4, jer „je svet u opasnosti“. A nekad ne možemo da pogodimo ni vremensku prognozu za sutra.

Bilo kako bilo, lepo je da se svet bar u nečemu konačno složio, pa makar to bio i „rat“. Svetski lideri krenuli su u misiju spasavanja sveta, a ko će rat voditi ostaje da se vidi. Na jednoj strani su alternativci, da ne kažemo zemlja, na drugoj svet, da ne kažemo mejnstrim mediji i novac. Svet vodi 1:0, samo da ne bude povratne utakmice.

Engleski jezik po poslednjoj modi

Mon, 06 Jan 2014 16:34:01 GMT

Jedna od pojava koja je obeležila proteklu godinu, najpre kao tinejdžerski trend, danas je svetski prepoznatljiva i rasprostranjena, a dobila je i svoj zvaničan naziv u Oksfordovom rečniku. Ugledna institucija izabrala je leksemu selfi (selfie) za reč 2013. godine.

foto: businessinsider.com

Prema definciji, selfi je autoportret uslikan telefonom ili veb kamerom i postavljen na neku društvenu mrežu. Urednici Rečnika objašnjavaju da se ova reč pojavila još 2002. godine na jednom australijskom forumu, a da je masovno počela da se koristi tek u poslednjih nekoliko godina. Do potpune ekspanzije došlo je u proteklih 12 meseci, kada se upotreba ove reči povećala za neverovatnih 17.000 odsto. Ovakva vrsta fotografije fenomen je digitalnog doba, zaštitni je znak profila na društvenim mrežama većine tinejdžera, a slikanje samog sebe postalo je trend i među poznatim ličnostima. Pored brojnih muzičara i sportista, ovaj trend počeli su da praktikuju i političari, pa čak i papa Franja koji se slikao sa grupom mladih vernika u bazilici Svetog Petra. Među selfijima koji su obeležili 2013. godinu svakako se nalazi fotografija danske premijerke, britanskog premijera Dejvida Kamerona i predsednika Sjedinjenih Država Baraka Obame na komemoraciji povodom smrti Nelsona Mandele, a koja je izazvala brojna negodovanja u javnosti. Da ovi široko rasprostranjeni autoprorteti ne služe samo u narcisoidne svrhe pokazuje i primer devojčice Medison koja će kao nezaboravnu uspomenu čuvati selfi fotografiju sa vojvodom od Kembridža Vilijamom nakon božićne mise britanske kraljevske porodice.

Ipak, mnogi se pitaju da li ovakve pojave zavređuju toliko pažnje uvažene institucije kao što je Oksfordov rečnik. Da li je posredi samo blesavo poziranje samome sebi ili popularni selfiji mogu ipak imati i nekakvo dublje, sociološko značenje, kao vid pobune protiv tradicionalnih načina fotografisanja? Možda su ove fotografije samo jedan ekonomičan, zgodan način izražavanja u digitalnom svetu.

Još jedna zanimljiva reč obogatila je engleski jezik u 2013. godini, a pritom ne označava nikakvu pojavu ili pomodarsku tendenciju, već imenuje malog krznenog sisara iz Južne Amerike! Olingito je najmanja životinja iz porodice rakuna i, iako već dugo živi u planinskim šumama na granici Ekvadora i Kolumbije, tek nedavno je dobila svoje ime. Ovi mali sisari će, ukoliko čovek ne uplete svoje prste, nastaviti miran život u tajanstvenim, tropskim šumama, dok trendovi poput onog koji imenuje reč selfi dolaze i prolaze.

Verovatno će i ovi anglicizmi ubrzo postati deo našeg leksičkog fonda, s obzirom na to da engleski danas i u Srbiji ima status odomaćenog, a ne stranog jezika, kako navodi naš poznati lingvista Tvrtko Prćić, a pitanje je da li će i ove reči činiti i jednu od mnogih neadaptiranih jezičkih inovacija.

Mandela: Nije dovoljno odbaciti sopstvene okove

Tue, 10 Dec 2013 14:59:10 GMT

Zatvorenik 466. koji je došao u zatvor 1964. godine na ostrvo Roben u Južnoafričkoj republici da bi odslužio doživotnu kaznu, teško da je mogao da poveruje da će 2008. godine u londonskom Hajd parku svet predvođen poznatim i uticajnim zvezdama slaviti njegov čak 90. rođendan i nesporni doprinos čovečanstvu, kroz politički, ali i humanitarni rad.

Te 2008. su upravo brojevi koji predstavljaju kombinaciju sa početka rečenice, 466 i 64, bili zaštitni znak koncerta koji je održan u čast jedne od najslavljenijih ličnosti i ikona dvadesetog veka. Put momka koji je iz mesta u kome je živeo pobegao u Johanesburg da ne bi bio prisilno oženjen, do čoveka koji je otelotvorio borbu protiv južnoafričkog aparthejda, jednog od poslednjih utočišta rasističkih vlasti u svetu, bio je dug, zanimljiv i svakako ne bez kontroverzi.

Od borca za jednaka prava crnaca i belaca u Južnoafričkoj republici, koji je početkom šezdesetih godina bio navodno inspirisan oružanom Kastrovom borbom na Kubi i koji je zagovarao oružan i nasilan otpor aparthejdu, do čoveka koji nakon 27 godina provedenih u zatvoru, početkom devedesetih godina javno oprašta svojim protivnicima i odlučuje da im pruži ruku pomirenja. Od predsednika JAR do humanitarnog radnika, a zanimljivo je i to da je sve do 2008. godine bio na američkoj listi terorista.

Nelson Mandela rođen je u 18. jula 1918. godine na jugoistoku Južnoafričke republike. Odrastao je u selu Kunu, a od života koji mu je bio određen plemenskim pravilima pobegao je kada je trebalo da nasilno bude oženjen. Studirao je prava (kao jedini crni student na Univerzitetu Vitvatersrand). Godine 1944. pridružuje se Afričkom nacionalnom kongresu (ANK), a u pedesetim godinama približava se i Komunističkoj partiji. Ovo je vodilo do toga da je Mandela sa još nekim članovima ANK uhapšen 1955. godine pod sumnjom da spremaju zbacivanje vlasti i uspostavljanje komunizma i suđeno im je za veleizdaju (proces je trajao četiri godine), ali su oslobođeni. Nakon zaoštravanja mera vlasti (sada su bile zabranjenene i ANK i Komunistička partija), presudan trenutak bio je masakr 69 osoba u Šarpevilu 1960. godine, kada Mandela odlučuje da počne da zagovara nasilnu borbu protiv vlade i osniva militantno krilo u svojoj stranci „Koplja nacije”. Zbog toga je 1962. godine i uhapšen, a optužbe su se same ređale: za podsticanje nasilja i ilegalno napuštanje zemlje, veleizdaju, a na poznatom suđenju 1964, kada je i osuđen na doživotnu robiju, optužen je za sabotažu. Pod pritiskom međunarodne zajednice Mandela je oslobođen 11. februara 1991. godine, a naredne godine je postao predsednik ANK, kome je skinuta zabrana. Zajedno sa predsednikom De Klarkom koji ga je oslobodio, dobio je Nobela za mir 1993. godine, a predsednik je (na prvim demokratskim izborima u JAR) postao naredne godine. Nakon završetka mandata 1999. posvetio se humanitarnom radu, a 2004. godine se povukao iz javnosti. Od tada se u retkim prilikama pojavljivao pred narodnim masama (kao 2010. godine na Svetskom prventstvu u fudbalu u njegovoj zemlji). Od 2011. godine imao je problema sa respiratornom infekcijom, a preminuo je 5. decembra 2013. u svom domu u Johanesburgu. Svetski državnici, zvezde, sportisti i građani sa svih strana sveta izrazili su svoje saučešće porodici i najavili svoje prisustvo ili barem praćenje sahrane koja će se održati 15. decembra.

Mnogi na Nelsona Mandelu gledaju kao na jednog od poslednjih svetaca koji je hodao zemljom, ali se često zaboravlja da ni on sam sebe nije smatrao takvim. Naprotiv, vrlo je aktivno sa tog trona, na koji su ga ljudi ne njegovom voljom i stavili, upozoravao na mnoge nepravde među nama (bio je i protiv bombardovanja Jugoslavije, a ustao je i protiv američke invazije u Iraku). Naročito je to slučaj u njegovoj sopstvenoj zemlji, kojoj je ukazivao na pošast side koja odnosi sve više i više stanovnika. Možda se izborio za jednak tretman Afrikance različitih boja kože, ali je zemlja za koju je učinio prvi korak sada podeljena i ugrožena problemima drugačije vrste – ekonomskim, socijalnim... Na koncertu koji je spomenut na početku teksta Mandela je rekao i: „Na novim je rukama da podignu terete. To je sad na vašim rukama”.