TopVesti_3

Temišvar - „Mali Beč“ u srcu Banata

Tue, 21 Apr 2026 20:58:40 GMT

Najveći grad Banata i kulturni centar Rumunije, jedan, jedini – Temišvar. Ovo mesto krije mnogo toga, a otkriva još više: nizove zgrada u stilu secesije, parkove istkane bujnim lalama i neponovljivi šarm. Uoči Uskrsa, ovaj simpatični gradić, sav okićen i ukrašen, dobio je neki poseban sjaj.

Iako je Temišvar dobio ime po reci Tamiš, on zapravo leži na Begeju. Naravno, nije došlo ni do kakve zabune, u pitanju je samo promena nastala vremenom. Naime, Tamiš je zaista prolazio kraj najvećeg grada Banata, ali je njegov tok veštački preusmeren u sasvim drugom pravcu.

Govoreći o Begeju, njegova obala je izuzetno mirna i posećena. Neka mesta postaju čarobna kako se proleće probudi. Takav je i Temišvar. Sa prvim zracima svetla, mnogo se ljudi šeta i odmara kraj ove osvežavajuće i nežne obale. Nedaleko od ovog keja, pruža se raskošan park protkan najrazličitijim bojama prelepih lala.

Penjući se ka izlazu ovog malog prirodnog raja, nazire se pogled na Rumunsku sabornu crkvu Sveta Tri Jerarha. U pitanju je jedna od najviših katedrala u Rumuniji i izrađena je krajnje neobičnim, ali izuzetnom originalnim stilom. Šareni kamen i impozantna visina dovoljni su da je obeleže kao jedan od simbola Temišvara.

Trg Slobode, koji se prostire na platou ispred crkve, vrveo je od gužve na dan katoličkog Uskrsa. Šarenilo lala mešalo se sa veselom gužvom. Već primećenu lepotu upotpunjavao je radosni žamor i niz originalnih ukrasa u duhu aktuelnih praznika. Tu se nazirao i veliki zec od trave i cveća, koji je privlačio pažnju najmlađih. Oni nešto stariji stajali su u redu za slikanje kraj nekih postolja od ruža i satenskih mašni.

Foto: Teodora Tešanović

Nešto niže niz Trg, kraj velike zgrade Opere, bila je postavljena neverovatna umetnička postavka oslikanih jaja. Stilovi umetnika bili su raznoliki, a mamili su pogled svih koji makar i u žurbi prođu Trgom Slobode.

U uzanom pasažu koji vodi do Trga Pobede, nalazi se nekoliko simpatičnih poslastičarnica i suvenirnica. Tu je gužva najveća, ali bez ikakvog pritiska i žurbe, samo radosna lica ljudi koji su ili uživali u Uskrsu ili u novom gradu koji vide po prvi put.

U tom prazničnom duhu, bile su postavljene i drvene kućice, ispunjene svakojakim suvenirima, ručnim radovima i slatkišima. Bio je to mali praznični market oivičen igrama za decu, čarobnim mestima za fotografisanje i simpatičnim ovcama od belih i ružičastih cvetova. Možda su upravo one najviše krale pažnju mališana, koji su veselo pružali svoje ručice ka njima i molili roditelje da ih baš tu uslikaju.

Na Trg Pobede, poslednju veću turističku atrakciju, nadovezuje se Trg Ujedinjena. Upravo na tom mestu je nekada davno mnogo toga počelo – niz pobuna i političkih dešavanja. U datom trenutku počeo je šareni defile, koji je vrlo brzo ispunio ogroman plato između dve crkve – pravoslavne i katoličke. Na središtu dve toliko različite strane, nalazio se čitav skup onih koji slave veliki praznik i onih koji su se jednostavno tu našli i uživali u pogledu. Festival je bio zaista poseban – vazduh je ispunjavao miris ukrasnih buketa i zvuk gajdi.

Foto: Boris Radić

Na tek kasnije raščišćenom kamenom Trgu, jasnije su se izdvojili neki biseri Temišvara. U samom središtu, bela i nedirnuta, izdiže se statua Bogorodice i Svetog Jovana Nepomuka – simbol pregurane kuge i boljeg početka. Spram nje, stoji u baroknoj palati, ogromni Nacionalni muzej umetnosti. No, veću pažnju turista ipak privlači niz kuća najrazličitijih boja, urađenih u stilu secesije. Ovaj pravac u arhitekturi u samom srcu grada stajao je kao podsetnik nekadašnjeg uticaja Austrugarske, ali veoma bogate istorije Rumunije.

Glavni grad Banata ima mnogo toga da ponudi. On odiše nekim uglađenim sjajem, isprepleten je lepom arhitekturom, ukusnom hranom, bogatom prirodom i omeđen nežnim Begejem. To su samo neke njegove otkrivene tajne. Postoje još neke koje je tek trebalo otkriti.

„Temišvar je, u moje vreme, bio varoš raskošna, moderna, sa širokim avenijama, velikim parkovima, veslačkim klubovima, na vodama, ali i industrijskim predgrađima. Imao je nadimak Mali Beč“, govorio je veliki Miloš Crnjanski opisujući Temišvar, grad u kojem je odrastao i školovao se. Neka ove reči još malo dočaraju ono što inače samo oko može.

Heklač Viktor i najveći ćilim na svetu

Tue, 21 Apr 2026 14:36:17 GMT

Prethodnih nekoliko dana na društvenim mrežama je stekao veliku popularnost, dečak Viktor, koji je odlučio da ishekla najveći ćilim na svetu tako što će isplesti jednu petljicu za svakog pratioca.

Foto: Preuzeta sa društvenih mreža

Njegov profil na Instagramu Heklač Viktorrrr trenutno broji 353 hiljade pratilaca, a njegov ćilim u ovom momentu ima 40.500 hiljada petljica.

Prema Ginisovoj knjizi rekorda najveći ručno rađeni ćilim na svetu se nalazi u džamiji Sheikh Zayed u Abu Dabiju, dugačak 133 metara, a širok 48 metara. Na ovom ćilimu radilo je više od hiljadu umetnika.

Ono što sve zaista čudi je munjevita brzina kojom je ovaj dečak stekao ogromnu popularnost i veliki broj pratilaca. Shodno tome, mnogi su se odlučili da komentarišu poduhvat na koji se ovaj dečak odlučio.

Od anonimnih profila na Reddit-u koji su ga nazivali potencijalnim "udbinim" projektom, do sveštenih lica koja smatraju da dečak koji hekla nije podoban za srpsko društvu, jer muškarci, kako smatra otac Stefan Rajčić ne treba da heklaju.

Naime on je objavio fotografiju ovog dečaka i naveo kako to što on radi ne predstavlja srpsku tradiciju: "Stop stvaranju lažnih idola i uzora! Uzor nam mogu biti ona deca koja od najmanjih nogu cepaju drva, čuvaju krave i ovce, voze traktore poset i pričešćuju se", napisao je u objavi otac Stefan Rajčić.

Potegla se opšta rasprava na internetu, što među crkvenom zajednicom, što među pratiocima, a jedan od glavnih argumenata je bio kako monasi u manastiru upravo uče pletenje i heklanje. Nakon ovog argumenata, otac Stefan Rajčić je obrisao objavu gde kritikuje heklača Viktora.

Iz dana u dan broj pratilaca raste, a po svemu sudeći, Viktor je pokupio velike simpatije među ljudima i reklo bi se da svi sa velikim uzbuđenjem očekuju da ovaj dečak uđe u Ginisovu knjigu rekorda.

Genocid u Sudanu, tri godine konflikta

Thu, 16 Apr 2026 15:36:47 GMT

Najmanje 150.000 ubijenih i 13 miliona raseljenih – Sudan je danas zemlja najveće humanitarne krize na svetu. Građanski rat koji je zadesio ovu državu pre tri godine u početku nije izgledao kao više od lokalnog sukoba dva vojna komandanta i bivša saveznika, ali je prerastao u brutalna ubijanja civila, praćena masovnim silovanjem, pljačkom i mučenjem zarobljenika.

Prema izveštaju koji su objavile Ujedinjene nacije, Snage brze podrške (RSF) su počinile akt genocida nad nearapskim etničkim grupama Zagava, Fur i Masalit. Opsada grad u kojem su se nalazile grupe trajala je 500 dana. U izveštaju se još navodi da je opsada podrazumevala sistematično oslabljivanje u vidu gladovanja, lišavanja slobode, zadavanja trauma i zatvaranja u domove.

Preuzeto sa sajta: vijesti.me

Konflikt u Sudanu je počeo 15. Aprila 2023. godine, kada je počela borba za vlast između Sudanskih oružanih snaga (SAF) i njihovih bivših saveznika, paravojne grupacije RSF. Rat se od tad širi na veliki deo zemlje, a civili nose teret urbanog ratovanja, uključujući pomeranje linija fronta i kolaps osnovnih usluga. Borbe se vode na naseljenim delovima gradova, zbog čega su vodovod, struja i bolnice često među prvima na udaru. Kako infrastruktura propada, svakodnevni život postaje sve teži.

Zagava i Fur su jedne od najvećih nearapskih etničkih grupa u regiji Dafur. Obe grupe su se susrele sa diskriminacijom i bile ciljane za vreme ranijih talasa početkom dvehiljaditih. Mnoge porodice unutar i oko grada El Fašer su već nekoliko puta bile premeštane pre najskorijih konflikata.

U izveštaju UN-a se još navodi da je u El Fašeru po danu nastradalo u proseku 6.000 ljudi. Konflikt je stvorio najveću svetsku krizu raseljenja, jer milioni beže do granica komšijskih država, najviše prema Čadu i Egiptu. Kriza je viđena kao nastavak akcija iz 2003. godine, jer RSF ima korene u bivšoj vojnoj policiji koja se zvala Džandžavid.

Tokom 19. i prve polovine 20. veka, Sudan je bio pod upravom Ujedinjenog Kraljevstva i Egipta. Kolonijalna vlast je podelila zemlju, gde je severni deo bio favorizovan od strane vlasti, dok je jug ostaopotpuno zapostavljen. Nakon proglašavanja nezavisnosti 1956. godine, Sudan ulazi udug period nestabilnosti– dva građanska rata, od kojih se za drugi kaže da je najkrvaviji u istoriji. Kulminacija je došla potpisivanjem mirovnog sporazuma 2005. godine, što je uslovilo nastanak nove države – Južnog Sudana, 2011. godine.

Četvrta godina rata je na pragu, a izlaz iz sukoba se ne nadzire. Počele su istrage koje su prikupile dokaze za zločin protiv čovečnosti i genocid. Dok broj žrtava raste, a milioni ljudi ostaju bez osnovnih uslova za život, odgovornost međunarodne zajednice postaje sve izraženija.Bez hitne reakcije, konkretnih mera i trajnog političkog rešenja, postoji opasnost da se nasilje produbi, a patnja civila nastavi.

Misija Artemis III: Novo poglavlje u istoriji čovječanstva

Wed, 15 Apr 2026 10:18:18 GMT

Nakon više od pola vijeka od posljednjeg ljudskog koraka na Mjesecu, čovječanstvo se ponovo nalazi na pragu nove ere istraživanja svemira. Kroz savremeni Artemis program, razvija se niz misija čiji cilj nije samo povratak na Mjesec, već i uspostavljanje dugoročnog ljudskog prisustva izvan Zemlje. U tom procesu, misije Artemis II i Artemis III imaju ključnu ulogu, jer predstavljaju prelaz od testiranja ka konkretnom istraživanju i uspostavljanju održivih svemirskih misija.

Za razliku od misija iz vremena Apollo programa, koje su bile ograničene kratkotrajnim boravkom i političkim ciljevima, Artemis program ima dugoročnu viziju. Njegov krajnji cilj je razvoj održivih tehnologija koje će omogućiti čovjeku ne samo da posjeti Mjesec, već i da na njemu ostane, koristeći ga kao polaznu tačku za buduće misije ka Marsu.

Misija Artemis II već je realizovana kao prvi uspješan korak u tom pravcu. Tokom ove misije, astronauti su u kapsuli Orion spacecraft obišli Mjesec i bezbjedno se vratili na Zemlju, čime je potvrđena pouzdanost sistema za let u duboki svemir. Poseban značaj ove misije ogleda se u tome što je prvi put nakon više od pedeset godina ljudska posada napustila Zemljinu orbitu i uputila se ka Mjesecu. Time su u realnim uslovima testirani ključni elementi misije od rakete Space Launch System do sistema za održavanje života, navigacije i komunikacije. Artemis II je, dakle, predstavljao neophodnu fazu provjere i potvrde da su savremene tehnologije spremne za naredni, znatno složeniji korak.

Dobrodošlica za astronaute misije Artemis II nakon rekordnog putovanja

Sljedeći korak uključuje misiju Artemis III, koja je prema prvobitnom planu imala ambiciju da ponovo spusti čovjeka na površinu Mjeseca, posebno u oblast njegovog južnog pola. Međutim, plan misije je izmijenjen u februaru 2026. godine, tako da Artemis III sada predstavlja misiju sa posadom u Zemljinoj orbiti, usmjerenu na testiranje ključnih tehnologija za buduća slijetanja na Mjesec.

U okviru ove misije, astronauti će testirati spajanje kapsule Orion sa lunarnim landerima koje razvijaju kompanije SpaceX i Blue Origin. Poseban fokus biće na ispitivanju sistema pogona, održavanja života i komunikacije, kao i na testiranju novih svemirskih odijela Axiom Extravehicular Mobility Unit koja će se koristiti tokom budućih misija na Mjesecu.

Planeri misije razmatraju različite orbitalne profile, uključujući nisku i visoku Zemljinu orbitu, pri čemu svaka opcija ima svoje prednosti u pogledu testiranja uslova sličnih onima u blizini Mjeseca. Konačne odluke o profilu misije i detaljima izvođenja još uvijek zavise od razvoja tehnologija i spremnosti komercijalnih partnera.

Artemis II lansiran iz svemirskog centra Kenedi 1. aprila 2026. u 18.35 po istočnom vremenu (Fotografija: Boeing)

Kada se posmatraju zajedno, Artemis II i Artemis III predstavljaju logičan i pažljivo planiran slijed događaja. Dok je Artemis II potvrdio da je čovjek ponovo sposoban da bezbjedno putuje do Mjeseca i nazad, Artemis III ima zadatak da taj uspjeh pretvori u konkretne tehnološke osnove za buduće misije slijetanja. Njihov značaj, međutim, ne završava se na Mjesecu. Ove misije predstavljaju temelj za buduće ekspedicije ka Marsu i dalje, čime otvaraju novo poglavlje u istoriji čovječanstva.

U tom smislu, Artemis program ne predstavlja samo nastavak ranijih istraživanja, već i njihov razvoj u pravcu dugoročnog i održivog prisustva u svemiru.

„Smola“: Društvena drama koju javni servis nije prepoznao

Tue, 10 Mar 2026 00:18:49 GMT

Mini-serija Smola nastala je kao društveno angažovan projekat čiji cilj nije senzacionalizam, već osvešćivanje javnosti o jednom od najozbiljnijih oblika savremenog digitalnog nasilja – o takozvanoj „osvetničkoj pornografiji“. U četiri epizode, serija tematizuje situaciju u kojoj se intimni snimak mlade žene pojavljuje na internetu i počinje da kruži kroz Telegram grupe, portale i društvene mreže, čime njen privatni život postaje javna trauma.

Ovakva premisa nije izabrana radi šoka ili skandala, već kao pokušaj da se kroz fiktivni narativ ukaže na realne društvene posledice digitalnog nasilja. Istraživanja i iskustva organizacija koje se bave zaštitom žena pokazuju da su u ogromnoj većini slučajeva upravo žene žrtve ovakvih oblika zloupotrebe intime. Autori serije zato su pristupili temi kao socijalnoj drami koja treba da otvori javni razgovor, a ne kao senzacionalističkom trileru.

Foto: Voyo

U tom smislu, Smola pripada retkoj vrsti televizijskih projekata u regionu koji pokušavaju da kroz popularnu formu dramatizuju aktuelne društvene probleme. Ton serije je suzdržan, atmosferičan i psihološki fokusiran. Umesto brzih obrta i spektakla, narativ je usmeren na društvene reakcije – na način na koji institucije, mediji i okolina tretiraju žrtvu, ali i na jezik kojim se nasilje relativizuje ili normalizuje. Upravo kroz takvu atmosferu serija pokušava da prikaže kako digitalno nasilje ne prestaje objavljivanjem snimka; ono se nastavlja kroz komentare, podsmeh, institucionalnu sporost i društvenu ravnodušnost.

Zbog svoje tematike, Smola je prvobitno bila planirana za emitovanje na javnom servisu, odnosno na Radio-televiziji Srbije (RTS). Ideja autora bila je da se serija prikaže tokom međunarodne kampanje „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“, kada se širom sveta organizuju javne akcije i medijski programi posvećeni upravo tim temama. Međutim, do emitovanja na javnom servisu nikada nije došlo.

Prema objašnjenju koje je producentkinji serije preneto iz RTS-a, kolegijum televizije odlučio je da zbog smanjenog budžeta „odabere programe nekih žanrova koji su im potrebniji“.

Takvo obrazloženje izazvalo je javnu polemiku, naročito zato što je serija kratka (četiri epizode) i tematski direktno povezana sa društvenim problemom o kojem se upravo u tom trenutku vodila javna rasprava. Producentkinja i glumica Bojana Maljević javno je reagovala na ovu odluku, ističući da je teško razumeti koji bi to televizijski sadržaj mogao biti „potrebniji“ od teme digitalnog nasilja nad ženama u trenutku kada se društvo bavi promenama zakona i zaštitom žrtava.

Foto: Autonomija

U svojoj javnoj objavi Maljević je posebno naglasila paradoks situacije: dok se nevladine organizacije, aktivistkinje i institucije bave pitanjem kriminalizacije osvetničke pornografije, serija koja upravo tu temu obrađuje ostaje bez prostora na nacionalnom javnom servisu.

Ovaj raskorak između društvene važnosti teme i institucionalne reakcije otvorio je šire pitanje uloge javnog servisa. Televizija koja se finansira iz javnih sredstava ima formalnu obavezu da proizvodi i emituje programe od javnog interesa – naročito kada je reč o društveno relevantnim temama. Upravo zato je odluka da se serija poput Smole ne prikaže u planiranom terminu u delu javnosti protumačena kao simptom šireg problema: nedostatka senzibiliteta javnih medija za teme koje prevazilaze zabavu i komercijalni program.

Na izvestan način, okolnosti oko emitovanja serije paradoksalno potvrđuju njen osnovni motiv. Smola govori o društvenom mehanizmu u kojem se ozbiljni problemi relativizuju, preusmeravaju ili potiskuju iz javnog prostora. Kada projekat koji pokušava da otvori razgovor o digitalnom nasilju ostane bez prostora na nacionalnoj televiziji upravo u trenutku kada se o toj temi vodi javna rasprava, granica između fikcije i društvene realnosti postaje neobično tanka.

U tom smislu, značaj serije ne proizlazi samo iz njenog narativa, već i iz konteksta u kojem se pojavila. Smola pokazuje kako televizijska fikcija može biti instrument društvene refleksije, ali i koliko je za takve projekte važna podrška institucija koje bi, po svojoj prirodi, trebalo da služe javnom interesu.

Ako se serija posmatra iz te perspektive, njen doprinos nije samo umetnički ili narativni. Ona postavlja pitanje koje prevazilazi televiziju: da li društvo zaista želi da vidi i čuje priče koje ga suočavaju sa sopstvenim problemima — i da li su institucije koje nazivamo javnim servisom spremne da takve priče prenesu javnosti.

Tiha borba koja traje godinama - Priča o životu roditelja dece sa intelektualnim invaliditetom

Wed, 04 Mar 2026 14:11:40 GMT

Iza vrata mnogih domova, vode se borbe koje ne prestaju. Roditelji dece sa intelektualnim invaliditetom svakodnevno se suočavaju sa stresom, odbacivanjem i nedostatkom podrške. To traje od prve dijagnoze, ali pogotovo nakon punoletstva, kada sistem za njihovu decu gotovo prestaje da postoji.

U razgovoru sa roditeljima i stručnjacima otkriva se koliko je teško napraviti balans između podizanja deteta, ličnih ciljeva i borbe sa institucijama, ali i koliko je važna stručna pomoć i podrška zajednice.

Foto: Pixabay

„Najteže mi je bilo što sam imala hiljadu pitanja, a nijedan odgovor“, priseća se Nataša Krneta, majka koja je morala da se suoči sa vešću koju nijedan roditelj ne želi da čuje.

„Pre 25 godina nije bilo toliko stručnjaka koji su se bavili ovom populacijom. U trenutku dobijanja dijagnoze imala sam još jedno dete koje je tek bilo rođeno. Biti potreban svima u isto vreme bilo je jako teško. Najveći problem bio je sistem, a zatim i okolina. Psihički sam se nekako borila. Okolina, šira i uža, bila je u početku distancirana. Sve oči bile su uprte u mene i u to šta ću ja da preduzmem. Za jednu mladu mamu to je veliki teret. Kada idete od vrata do vrata i niko nema konkretne odgovore, to je jako teško.“

Natalija Bunčić vodi računa o svojoj sestri i svakodnevno se suočava sa izazovima koje joj nameće njena uloga, a za lične planove gotovo i da nema vremena.

„Kada sam preuzela tu funkciju (staratelja) posle majčine smrti, prvo što sam uradila bilo je da odem kod psihijatra. Borim se sa tim, ali osećam da i ja psihički padam. To je istina i ja ne znam kako sebi da pomognem. Kako treba deci podrška, tako treba i nama, roditeljima odnosno starateljima. To treba biti jedan krug vaspitanja, jer mene neko treba da obuči i nauči kako da se u datom momentu ponašam. Za to, nažalost, ne postoji institucija. Veliki je problem i što ljudi ne žele da pomognu, jer se vode narativom „ne dešava se meni“, navodi Bunčić dodajući da roditelji treba što više da pričaju na ovu temu, ali da to najčešće uopšte nije slučaj.

Upravo psihološka pomoć, kao i suočavanje sa situacijom su bitan segmenat roditeljstva. Na to ukazuje i vanredna profesorka na odseku za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Ivana Mihić.

„Imati dete sa smetnjama u razvoju, za roditelja ne znači samo prihvatiti dete ili detetovu dijagnozu ili razvojne smetnje, već i odbolovati gubitak tog zamišljenog „idealnog deteta“. Važno je da imamo na umu da, iako taj gubitak nije realan (dete je živo, oni su roditelji) – emocije koje prate saznanje da dete ima neku dijagnozu (hronične bolesti ili razvojne smetnje) – zapravo često znače upravo to i roditelju je potrebno vreme i podrška da redefiniše, drugačije zamisli i razume i dete, ali i svoju ulogu u staranju o detetu i svoj identitet roditelja.“

Ona takođe ističe da se dešava da roditelji ne mogu da se izbore sa osećajem krivice i stalnim pitanje: „Zašto baš mi?“

„Prva emocija koju roditelji dece sa smetnjama u razvoju pominju je šok, neverica, potreba da se proveri ili porekne novo saznanje. Zatim sledi dugačka tuga.Važno je imati na umu da nisu svi roditelji razrešeni – da je ovaj proces veoma zahtevan i da je velikom broju roditelja potrebna podrška da bi razvili razrešeni odnos prema dijagnozi razvojne smetnje ili hronične bolesti deteta. Neki nerazrešeni roditelji ostaju “zaglavljeni” u prošlosti, fokusirajući se gotovo isključivo na uzrok – odgovor na pitanje zašto se desila dijagnoza, ili zašto baš njihovom detetu i njima. Ovaj fokus neretko prati i samookrivljavanje.“

Pomoć roditeljima i starateljima pružaju i udruženja i organizacije koje im jasno daju do znanja da nisu sami. Jedno od njih je i Udruženje za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama Grada Novog Sada (MNRO). Predsednica Udruženja Katarina Vukelić i potpredsednica Danijela Mandić smatraju da Udruženje pruža pravu sigurnost porodicama koje dolaze.

„Udruženje u saradnji sa porodicama radi na osamostaljivanju, unapređivanju potrebnih veština i obogaćivanju života, usvajanju radnih i zdravih navika, a svakako i na socijalizaciji, umrežavanju, međusobnoj podršci i specifičnim ciljevima svakog pojedinca u skladu sa planom usluga i mogućnostima Udruženja. Roditeljima/starateljima korisno je međusobno povezivanje, razmena informacija, osećaj zajedništva, bezbedno i sigurno mesto gde mogu poslati svoje dete.“

Zakoni u Srbiji predviđaju postojanje različitih institucija ali i podrške za osobe sa intelektualnim invaliditetom. Međutim, na teritoriji države postoji svega između 15 i 20 domova koji primaju ovu kategoriju korisnika. Oni nisu ravnomerno raspoređeni, pa pojedini regioni uopšte nemaju takve ustanove. Zbog ograničenog broja mesta, liste čekanja su duge, a porodice često godinama ne mogu da ostvare pravo na smeštaj. Izdvajanja iz budžeta za razvoj novih kapaciteta i usluga u zajednici su premala da bi odgovorila na stvarne potrebe. Zbog toga se roditelji oslanjaju na sopstvena sredstva kako bi finansirali terapije, asistente i dodatnu podršku za svoju decu.

Iz svega ovoga proizilaze strah i zabrinutost roditelja ko će brinuti o deci kada njih više ne bude bilo. Katarina Vukelić i Danijela Mandić iz Udruženja ističu da roditelji žele da se izbore da njihova deca jednog dana imaju kvalitetan život.

„Iako u Novom Sadu postoji nekoliko usluga i aktivnosti za osobe sa invaliditetom, naši korisnici sa smetnjama u intelektualnom razvoju i njihove porodice žele da osiguraju bezbednost i kvalitetan život svoje dece i nakon njihove smrti. Roditelji imaju potrebu da se to pitanje bolje zakonski reguliše, da se napišu pravilnici ili otvori neka specijalizovana ustanova koja bi se time bavila i koja bi im ulivala poverenje i sigurnost.“

Veselinka Calenić, medicinska sestra u penziji, staratelj je već skoro 30 godina. Iako je iskustvo stekla i u Nemačkoj i u Srbiji, smatra da naš sistem poprilično zaostaje i da bi državna pomoć morala biti znatno veća.

„Veliko je opterećenje jer vi imate dete ceo život, a ne dete koje odraste. Na državnom nivou bi moralo nešto više da se organizuje. Treba mnogo više pravih stručnih lica, pedagoga, psihologa, defektologa. Dobija se ovde neka pomoć od države, ali to je jako malo za sve. Mnogo tih stvari nije prilagođeno njima, ali to je naš sistem, to će vam reći svaki zdrav čovek. Oni kada postanu punoletni i završe školu, oni više nisu problem društva, oni su problem porodice. Završetkom srednje škole to dete ne ostaje nigde i ne može se osposobiti za rad, a ponašaju se kao da je ozdravilo tog momenta. U Nemačkoj postoje te institucije i socijalni radnici, gde odete, posavetujete se i gde se mogu probati razni domovi i programi osamostaljivanja, ali kod nas to ne vidim i sve se svodi na drugarstvo i da li će neko želeti da ti pomogne“ – izjavila je Calenić.

Iz svega rečenog na kraju proizlazi jedno, a to je da roditeljima sa decom koja imaju intelektualni invaliditet treba pružiti mnogo više podrške. Deca od malena treba da uče da prihvataju različitosti, da shvate da postoje i deca koja nisu spretna i brza kao oni i da je svako dete vredno poštovanja, bez osude i vršnjačkog nasilja. Oni nisu „drugačiji“ na način na koji ih društvo često doživljava. Treba biti svestan da je borba roditelja sa institucijama i okolinom svakodnevna. Oni često žive pod stresom, odriču se profesionalnih i ličnih planova i nose teret koji ostaje nevidljiv.

Upravo zbog toga, podrška ne sme biti izuzetak već pravilo, a prihvatanje različitosti treba da bude temelj zajednice koja pripada svoj deci i njihovim porodicama.

Seksualno uznemiravanje žena u javnom prostoru: Potpuno normalna zamrznutost

Wed, 25 Feb 2026 14:07:09 GMT

Udruženje za mlade koje se zalaže za ravnopravno društvo bez nasilja, “Irida”, objavilo je 8. februara 2026. godine nekoliko tekstova koji predstavljaju nastavak zbirke priča o seksualnom uznemiravanju pod nazivom I ovo je nasilje. Naslovi priča ,,Borilačka veština“, ,,Grimiznocrvena“ i ,,Bela košulja“, zabeležile su nekoliko oblika seksualnog uznemiravanja žena u javnom prostoru, što predstavlja ozbiljan društveni problem, nazvan takođe ,,fenomenom dugog trajanja“, te nagoveštava na nasilje nad ženama i strah od opasnosti koja se odvija u njihovoj svakodnevnici.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), svaka treća žena u svetu doživi neki oblik fizičkog ili seksualnog nasilja tokom svog života. Istraživanja Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) u Srbiji pokazala su da je 42% žena, nakon svoje 15. godine, doživelo seksualno uznemiravanje, od kojih je svega 3% prijavilo napad policiji.

Ključno u pomeranju fokusa i skretanja pažnje na prijavljivanje seksualnog uznemiravanja jeste postavljanje pitanja o društvenoj zajednici i radu institucija koje ne obezbeđuju bezbedan prostor u kojem bi se žene osećale sigurno i podržano, navela je Isidora Paklar, osnivačica i koordinatorka za informacije i edukaciju udruženja ,,Irida“.

„Suzdržanost žena da pokrenu pravne postupke nakon seksualnog uznemiravanja nije znak slabosti niti ravnodušnosti, već racionalna reakcija na društvo koje i dalje češće preispituje žrtve umesto počinilaca. Žene vrlo dobro znaju da prijavljivanje može da podrazumeva ponovno proživljavanje traume i izlaganje javnom sudu. Odgovornost je na sistemu da izgradi poverenje, kroz edukaciju, senzibilizaciju institucija i jasne i funkcionalne mehanizme zaštite“, objašnjava sagovornica.

Foto: Lidija Antonović/Novinarke protiv nasilja

Gotovo da ne postoji nijedno mesto u javnom prostoru da žene nisu bile pod strahom, zabrinute za svoju ličnu bezbednost. Radna mesta, škole, teretane, noćni klubovi, autobuska stajališta, ulice, hodnici zgrada i dr. dobila su sasvim novu dimenziju, u kojoj vlada osećanje obazrivosti kada u toku dana prođe veliki broj ljudi.

Da se ovakvi slučajevi i dalje dešavaju potvrđuje i Bojana Milić, koordinatorka SOS telefona ,,Ženskog centra“ u Novom Sadu.

„Desilo se da nam je žena tražila pomoć, ne samo dok je seksualno uznemiravana na ulici, već je pretrpila i digitalno nasilje sa ulice dok je bila u kući. Snimali su je. Situacija je jako strašna, nevjerovatno je dokle je naš sistem stigao, da žene ne mogu da dobiju adekvatnu pomoć od najvažnijih slojeva sistema. Pravo na život bez straha, na slobodu i život bez nasilja, fundamentalna su ljudska prava, koja ženama nisu obezbijeđena u ovakvoj društvenoj situaciji“, naglašava ona.

Odgovarajuća psihološka pomoć, savetovanja i edukacije, dostupne su ženama u vidu savetovališta, posebnih organizacija, psihologa i psihoteraputa koji posebnu pažnju posvećuju svojim klijentima i rade na njihovom daljem napretku u domenu mentalne stabilnosti.

Psihološkinja i psihoterapeutkinja Srpskog centra za Racionalno Emotivno Bihejvioralne Terapije (RE&KBT), Marija Apostolović, tvrdi da žene nikada nisu spremne na takve situacije niti se mogu u potpunosti pripremiti i zaštititi:

„To se dešava neočekivano i ostavlja žrtve u stanju šoka. Kako će neka žena reagovati zavisi od mnogo faktora: uzrast, iskustvo, zrelost, vreme i mesto gde se kritična situacija odvija, mogućnost da se odbrani ili pobegne. Ono što mogu da urade, jeste da razvijaju emocionalne i socijalne veštine koje bi mogle da im pomognu da prepoznaju patološku ljubomoru, posesivnost i emocionalnu manipulaciju“, savetuje psihološkinja.

Prvi korak za žene koje su doživele seksualno uznemiravanje jeste odlazak kod psihoterapeuta i početak razgovora. Dovoljno je reći jednu rečenicu, da bi psihoterapeut mogao da započne adekvatan rad sa klijentom, navodi psihoterapeut sa tridesetogodišnjim iskustvom u praksi, Biljana Havlek.

„Meni su dolazile žene koji su odlučile da dođu, ali sigurna sam da postoji velika količina žena koja se nikome ne obraća za pomoć. Ako se žene jave osobama koje su obučene da rade sa traumama i stresogenim doživljajima, što mi kao psihoterapeuti jesmo, potrebno je da kažu kako se osećaju. Dovoljno je reći: ,,Dogodilo mi se to i to“ i terapeut će dalje znati kako će postupiti sa klijentom. Terapeut je taj koji veruje klijentu, koji ga podržava, ne vodi klijenta, nego ga prati tamo gde klijent hoće da ide, prati tempo klijenta“, zaključuje ona.

Rok klasika i festivalska atmosfera: Novosadski dani piva

Sat, 21 Feb 2026 19:02:16 GMT

Novosadski sajam 20. i 21. februara ponovo postaje centralno mesto okupljanja ljubitelja roka, dobre atmosfere i kvalitetnog piva, jer se u Master hali održava novo izdanje manifestacije Novosadski dani piva – događaja koji je tokom godina prerastao u jednu od prepoznatljivih zimskih tradicija u Novom Sadu.

Od prvih izdanja do danas, Novosadski dani piva gradili su reputaciju događaja koji uspešno spaja koncertni spektakl i pivsku kulturu. Za razliku od
jednokratnih muzičkih večeri, ovaj festival je iz godine u godinu razvijao koncept, proširivao program i okupljao sve širu publiku – od vernih rok fanova do onih koji dolaze zbog druženja i specifične festivalske energije u zatvorenom prostoru.

Master hala Novosadskog sajma omogućava snažnu produkciju i komfor, pa manifestacija zadržava festivalski duh, ali uz kontrolisane uslove i organizaciju na visokom nivou.

Ovogodišnji program donosi proverena imena regionalne scene. Na bini će nastupiti Riblja Čorba i Atomsko sklonište, bendovi čiji su koncerti sinonim za
snažan zvuk i bezvremenske hitove. Publika će imati priliku da čuje i Željka Bebeka, kao i Vlada Kalembera i Srebrna Krila, čime se program obraća različitim generacijama ljubitelja domaće muzike. Upravo taj spoj rok klasike i pop nostalgije daje festivalu posebnu dinamiku – od energičnih gitarskih rifova do pesama koje publika peva u glas.

Foto: Turistička organizacija Novi Sad

Jedan od ključnih segmenata manifestacije i ono po čemu je i sam događaj dobio naziv jeste bogata pivska ponuda, koja svake godine postaje sve raznovrsnija. Pored velikih i dobro poznatih pivara, svoje mesto dobijaju i manji, kraft proizvođači, koji publici predstavljaju različite stilove – od svetlih lagera i pšeničnih piva do IPA varijanti, tamnih i specijalnih sezonskih etiketa.

Novosadski dani piva time prevazilaze okvir klasične zabave i postaju prostor promocije pivske kulture. Posetioci ne dolaze samo da bi nazdravili uz omiljeni bend, već i da bi istražili nove ukuse, razgovarali sa proizvođačima i upoznali se sa procesom nastanka piva. Тај edukativni i promotivni segment posebno razdvaja ovaj festival od drugih.

Iako su Novosadski dani piva savremena manifestacija, kultura piva u Novom Sadu ima znatno dužu tradiciju. Grad je još u 18. i 19. veku imao razvijenu pivarsku proizvodnju, dok su pivnice i kafane bile važna mesta okupljanja i društvenog života. Današnji festivalski format zapravo nadovezuje se na taj kontinuitet, ali ga prilagođava savremenoj publici i drugačijem načinu doživljaja muzike i pića. Spajanje koncertnog programa sa organizovanom promocijom različitih pivskih stilova predstavlja logičan nastavak gradske tradicije u kojoj su druženje, muzika i pivo oduvek činili prirodnu celinu.

Posle više uspešnih izdanja i stabilnog rasta interesovanja, Novosadski dani piva danas imaju jasno definisano mesto u kalendaru zimskih dešavanja u gradu. Očekuje se značajna poseta i ove godine, a organizatori najavljuju produkcijski zaokružen program i atmosferu po kojoj je manifestacija prepoznatljiva.

Novosadski dani piva tokom godina su pokazali da mogu da objedine različite generacije i muzičke ukuse u jedinstven festivalski format. Upravo u spoju energije, tradicije i savremenog pristupa organizaciji leži razlog njihove dugovečnosti i prepoznatljivosti.

SAD između spektakla i politike: Od migracija do Superbowl-a i Grammy nagrada

Sat, 21 Feb 2026 18:49:16 GMT

Savremena društvena i politička situacija u Sjedinjenim Američkim Državama, posebno kada je reč o migrantima i latino zajednici, sve češće je predmet globalnih rasprava. Delovanje U.S. Immigration and Customs Enforcement (ICE), osećaj sigurnosti migranata, ali i uticaj velikih događaja poput Superbowl-a i Grammy nagrada otvaraju razgovor o društvenoj nejednakosti, kolektivnom identitetu i ulozi popularne kulture u oblikovanju javnog diskursa.

U proteklim godinama pojačane imigracione politike, deportacije i javne debate o granicama i nacionalnom identitetu dodatno su uticale na svakodnevni život migrantskih zajednica, posebno latino populacije, koja čini značajan deo stanovništva SAD. Strah od deportacije, institucionalni pritisci i društvena stigmatizacija često oblikuju njihovo iskustvo života, rada i integracije u američko društvo.

Foto: PBS

Istovremeno, popularna kultura postaje prostor političkog izražavanja i društvenog aktivizma. Veliki medijski događaji sa milionskom publikom sve češće služe kao platforma za pokretanje pitanja identiteta, jednakosti i kulturne reprezentacije. Nastupi umetnika, političke poruke tokom javnih govora i simbolični performansi na globalno praćenim scenama doprinose širenju diskusije o položaju migrantskih zajednica i redefinisanju pojma američkog identiteta.

O ovim temama govorila je Maria Paola Mitrović Riveros, sagovornica Odjeka poreklom iz Bolivije, rođena u Srbiji, koja kroz lično iskustvo i kontakte sa porodicom u inostranstvu prati položaj latino zajednice.

Mitrović Riveros ističe da svoje razumevanje situacije zasniva na medijskim izveštajima i iskustvima članova porodice koji žive u SAD, ali naglašava da je teško ostati ravnodušan prema svedočenjima o diskriminaciji i rasizmu.

Prema njenim rečima, deportacije, institucionalno maltretiranje i postupanje zasnovano na poreklu ili fizičkom izgledu ukazuju na ozbiljne probleme u tretmanu latino zajednice. Posebno naglašava osećaj stalnog straha i neizvesnosti sa kojim se mnogi suočavaju.

Istovremeno, ona ističe značajan doprinos latino zajednice američkom društvu, od kulture i gastronomije do ekonomije i rada u ključnim sektorima na kojima se temelji čitava infrastruktura.

„Identitet ne može biti sveden na boju kože ili poreklo. Pripadnici latino zajednice jesu Amerikanci u jednakoj meri kao i svi drugi građani, bez obzira na političke ili ideološke razlike“, navodi ona.

Sagovornica smatra da stalna mogućnost intervencije imigracionih institucija, čak i prilikom obavljanja uobičajenih svakodnevnih aktivnosti poput odlaska u prodavnicu mogu biti praćene strahom od privođenja ili poniženja što značajno doprinosi osećaju nesigurnosti i psihološkog pritiska u zajednici.

Ona ističe da migracije često predstavljaju posledicu teških socioekonomskih i bezbednosnih okolnosti u matičnim zemljama, te naglašava da bi svaka rasprava o migracijama trebalo da polazi od principa ljudskog dostojanstva i jednakosti. Čuveni „američki san“ decenijama predstavlja svetlu tačku i nadu za bolje sutra za milione ljudi koji su se doselili u Sjedinjene Američke Države, ali postavlja se pitanje koliko je ovaj ideal univerzalan, a u kojoj meri se primenjuje selektivno ili totalno isključivo, u zavisnosti od etničke, rasne i socioekonomske pripadnosti pojedinaca.

Mitrović Riveros smatra da popularna kultura ima dvostruku ulogu, da može prikriti društvene probleme, ali i poslužiti kao platforma za podizanje svesti o društveno važnim temama.

Kao primer umetnika koji koriste svoju popularnost za društveni angažman navodi pevača Benita Antonija Martíneza Okasija, poreklom iz Portorika i poznatijeg pod imenom Bed Bani (Bad Bunny), čiji nastupi i javni govori doprinose globalnoj vidljivosti latino kulture i identiteta. Njegova ovogodišnja dostignuća ispisala su istoriju za latino izvođače u SAD-u.

Početkom februara, na prestižnim Grammy nagradama osvojio je nagradu za album godine za svoj album „DeBÍ TiRAR MáS FOToS“. Ovo dostignuće je izuzetno značajno jer do sada nije zabeleženo da album u potpunosti na španskom jeziku osvoji najvažniju nagradu američke muzičke industrije. Njegov govor je izazvao mnoge reakcije i reči hvale.

„Pre nego što se zahvalim Bogu, reći ću: ICE napolje! Mi nismo divljaci. Nismo životinje. Nismo stranci. Mi smo ljudi i mi smo Amerikanci. Mržnja jača s još više mržnje. Jedina stvar jača od mržnje je ljubav.“ – istakao je tom prilikom portorikanski umetnik.

Pored nastupa na dodeli Grammy nagrada, Bad Bunny je nastupio i na poluvremenu Superboula (Super Bowl Halftime Show), čime je ušao u istoriju kao jedan od prvih latino izvođača koji je na jednoj od najgledanijih i najznačajnijih američkih pozornica nastupao i obraćao se publici isključivo na španskom jeziku. Najvažniji deo nastupa bio je sam kraj, kada je Bad Bunny uzeo loptu za američki fudbal sa natpisom „Together we are America“, izgovorio „God Bless America“, a zatim nabrojao sve države Južne, Centralne i Severne Amerike, uključujući Sjedinjene Američke Države i Kanadu, naglašavajući da Amerika pripada svima, a ne samo jednom narodu ili naciji.

Foto: Rolling Stones

„Kao polubolivijka, rođena i odrasla u Srbiji, duboko me pogađaju sva ova dešavanja, i srce mi je ispunjeno kada vidim da se prave promene i da se o teškim temama vezanim za latino zajednicu govori na globalnom nivou“, govori Maria Paola Mitrović Riveros.

Ona naglašava i da kroz svoj profesionalni rad — podučavanje španskog jezika i latino plesova u Srbiji, aktivno promoviše latino kulturu i međukulturno razumevanje, verujući da upravo znanje i dijalog mogu doprineti smanjenju diskriminacije i društvenih tenzija.

"Mi nismo ustali, mi smo još na koljenima" - O posledicama nesreće u Sarajevu

Wed, 18 Feb 2026 12:23:52 GMT

Protesti u Sarajevu traju već šest dana nakon prošlonedeljne nesreće u kojoj je stradao Erdoan Morankić i teže povređena Ela Jovanović. U prepodnevnim časovima 12. februara tramvaj je iskočio iz šina ispred Zemaljskog muzeja i srušio stajalište.

Premijer Kantona Sarajevo, Nihad Uk, dao je ostavku usled protesta tri dana nakon tragedije. Istakao je da ne beži od odgovornosti i da će nastaviti da vodi procese dok se ne imenuje novi premijer.

“Poruka sugrađana, poruka mladih ljudi mi je važna. Sasvim sigurno važnija od moje funkcije. I kada biram između glasa i hrabrosti mladih ljudi sa jedne strane i moje funkcije sa druge, izbor je jasan. Duboko verujem da bi nam svima u Bosni i Hercegovini, kao i u susednim zemljama bilo bolje kada bismo ponizno osluškivali glas mladih ljudi koji su izašli na ulice” - naveo je Uk u saopštenju.

Foto: Sandin Redzo/Pexels

Stotine ljudi se i dalje okupljaju na mestu nesreće i ispred zgrada više institucija, tražeći odgovornost za ovaj događaj i akcentujući šire institucionalne probleme.

Studentkinja iz Sarajeva, Ismihana, objasnila je nešto o atmosferi pobune tamo: “Neka od glavnih osjećanja koja vladaju među mladima su ponos na sve ono što smo postigli i ustrajnost jer nismo postigli sve što želimo, a nadamo se da hoćemo. Ono što vole govoriti momci za megafonom tokom protesta - mi nismo ustali, mi smo još na koljenima”. Ona dodaje da je osećaj zajednice ono što ih drži na okupu, pošto protest nema jasno definisanog organizatora.

Kantonalna vlada je tada prešla u tehnički mandat, a prihvatanje ostavke i imenovanje novog premijera mora da obavi Skupština kantona. Dan kasnije je direktor kantonalnog preduzeća za gradski saobraćaj (KJKP GRAS) Senad Mujagić takođe podneo ostavku zbog pritiska javnosti.

Iz Sindikata GRAS-a su naglasili da tramvajska nesreća nije bila krivica vozača, već uzrokovana kvarom na vozilu. Predsednik Sindikata, Amir Muminović, izjavio je za portal Faktor da je ovaj tramvaj bio pokvaren 50 puta i da je ovo prvi put da se tako nešto desilo. Stoga, on je stava da “ne bi bilo lijepo da neko nevin truhne u zatvoru”.

Nihad Uk je spomenuo da su trenutno svi stariji tramvaji povučeni iz saobraćaja, i dodao da je prethodna vlada podnela niz kaznenih prijava koje se odnose na poslovanje GRAS-a još pre ove tragedije. On poziva Tužilaštvo Kantona Sarajevo da otvori predmete i procesuira odgovorne za ovaj događaj.

Vozač tramvaja je zadržan, pa juče pušten na slobodu nakon što je Kantonalni sud u Sarajevu odbio predlog Tužilaštva za određivanje jednomesečnog pritvora.

Naša sagovornica tvrdi da su odgovori institucija i dalje nezadovoljavajući jer je potrebna pismena ostavka premijera umesto usmene, kako bi Skupština uopšte razmotrila ovo i glasala. “Umjesto transparentnosti, dobijamo prepucavanja među strankama. Između ostalog, ministrica obrazovanja radi sve kako bi suzbila srednjoškolce da izađu na ulice i traže svoja prava.” - pomenula je.

Juče je deo okupljanja odvijen ispred zgrade Vlade kantona, gde su okupljeni tražili ostavku ministarke obrazovanja Naide Hote Muminović. Tvrde da ona u dopisima iz Ministarstva nalaže zaključavanje srednjih škola, kako se đaci ne bi pojavili na protestnim šetnjama.

Studentski gradovi kroz oči arhitekture: Intervju sa Martom Adamović

Sun, 15 Feb 2026 18:57:42 GMT

Gradovi se često posmatraju kroz zgrade, ulice i trgove, ali se retko razmišlja o tome koliko ti prostori utiču na svakodnevni život mladih i studenata. Mesta na kojima učimo, družimo se i provodimo slobodno vreme direktno oblikuju naše navike, odnose i osećaj pripadnosti gradu.

Na pitanja kako gradovi danas odgovaraju na potrebe mladih i da li arhitektura prati način na koji studenti zaista žive, Marta Adamović, arhitektica koja živi i radi u Beogradu, a čiji su diplomski projekti nagrađeni prestižnim međunarodnim priznanjima, dala nam je odgovor iz svog ugla. Kroz ovaj intervju, ona govori o ulozi arhitekture u savremenom gradu, balansu između javnih prostora i investitorske gradnje, kao i o tome šta studentima danas najviše nedostaje.

Foto: Iz arhive sagovornice

Vaši diplomski projekti su nagrađeni prestižnim nagradama kao što su UnIATA ’20 i Tamayouz International Award 2020. Kako Vas to iskustvo oblikuje kao arhitektu kada gledate gradove poput Novog Sada i Beograda?

Ove nagrade predstavljaju krunu mog rada na master studijama, koji se bavio temom zaštitnih konstrukcija iznad arheloškog nalazišta. Ulazak u praksu nakon studija se bazira uglavnom na projektovanju novih objekata, pa se ona ne nastavlja na rad sa studija. Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu iznedrio je veoma sposobne arhitekte, moje generacije, starije ali i mlađe, ali nažalost ne mogu da kažem da je jedini rezultat slike gradova Novog Sada i Beograda to.

Koliko arhitektura grada, po Vašem mišljenju, utiče na život i svakodnevicu studenata i mladih?

Arhitektura je oduvek uticala na oblikovanje i sadržaj svakodnevnice svih uzrasta. Kreiranje prostora koji obezbeđuju dostupnost za učenje, druženje i odmor ključna je za studente i mlade. Ostvarivanje međusobne bliskosti među mladima i studentima je najintenzivnije u grupama zajedničkih interesovanja, gde oni iskazuju sopstvene kreativnosti i mišljenja, a to zahteva siguran i slobodan prostor. Ti prostori su studentski domovi, fakulteti, studentski kulturni centar, ali i prenamenjeni objekti poput starih fabrika i skladišta. I u poslednjih 14 meseci najintenzivnije debate, odlučivanja, iskazivanja sopstvenog mišljenja i zajedništva su u centru fakultetskih prostorija, u čemu se možda i ugleda najveći uticaj.

Postoje li mesta koja, prema Vašem mišljenju, „ne funkcionišu“ za studente i zašto?

Mislim da bi neko ko je u ovom trenutku student bio kompetentniji da odgovori na ovo pitanje. Ipak, iz iskustva svojih kolega koji su boravili u studentskim domovima i svojim povremenim posetama istih, mogla sam da primetim da se nije dovoljno vodilo računa o održavanju infrastrukture i zajedničkih prostora, a tu ima uticaj i zub vremena. Za poslednjih 55 godina, koliko je prošlo od kada je izgrađen poslednji studentski dom, mnogo toga se promenilo, dok se iskustva generacije mojih roditelja iz studentskih dana i mojih kolega ne razlikuju mnogo.

Foto: VOICE

Kako balans između starih zgrada, novih investicija i javnih prostora utiče na identitet grada poput Novog Sada?

Arhitektura Novog Sada sadrži veliku raznolikost kao posledicu uticaja različitih naroda kroz istoriju, kao grada Habzburške monarhije i bečkog uticaja, ali i srpskog uticaja više od poslednjih sto godina. Međutim, nakon prelaska društvenog uređenja sa komunizma na kapitalizam, graditeljstvo u Srbiji potpada pod sve veći uticaj investitora, što se u poslednjih četvrtinu veka naziva investitorska gradnja. Polugu moći u odlučivanju preuzimaju ljudi koji uglavnom nisu iz struke, te slike gradova u Srbiji, a Novi Sad nije izuzetak, počinju da se menjaju u skladu sa time. To postavlja mnogo prepreka na slobodno odlučivanje u arhitektonskoj branši.

Kada govorimo o urbanom planiranju, šta mislite da studentima najviše nedostaje u gradu?

Najvažniji segmenti su pristupačnost, opremljenost i povezanost, pristup višenamenskim prostorima za učenje i rad, individualni i timski, opremljenost adekvatnom opremom i alatima koji su prilagođeni potrebama svih vrsta studija. Povezanost sa svim sadržajima za studentski život i svakodnevnicu, prostori za druženje i odmor, kao i kulturne manifestacije...Sve ovo su prostori koji nedostaju studentima i mladima.

Ako biste imali priliku da unapredite gradske prostore za mlade, šta biste prvo promenili?

Pored prethodno navedenih problema, izdvojila bih i važnost mobilnosti u gradu, koja je neophodna za veće gradove poput Beograda, gde je problem saobraćaja i gužvi primetniji. Kompletan saobraćaj i infrastruktura na nivou celog grada bi trebalo da se prilagodi biciklističkom saobraćaju, koji pored svoje pristupačnosti i funkcionalnosti, ima značajan uticaj i na zdravlje. Dakle, Beogradu bih dodala biciklističke staze.

Kako Vi zamišljate idealan grad za studente i mlade?

Pored zadovoljenja osnovnih potreba za život kao što su pristupačno stanovanje, zdravstvena zaštita; obrazovni, sportski i kulturni sadržaj mora biti na visokom nivou. Takođe, dostupnost i mobilnost unutar grada treba da ne remeti i ne oduzima veliki deo vremena u toku dana. Zdravo okruženje koje obiluje zelenim oazama grada treba da preovladava. U Evropi bih izdvojila dobre primere poput Genta i Leuvena u Belgiji, Koimbru u Portugalu, ali i u našem okruženju, Pečuj u Mađarskoj.

Najlon pijaca: Ritam ispod najlona

Sat, 14 Feb 2026 17:51:18 GMT

Ispod najlona i debelih pokrivača, Najlon pijaca nastavlja da funkcioniše punim ritmom i posle praznika. Hladnoća nije umanjila gužvu, a praznične dekoracije zamenile su naznake nove sezone, dok se pijaca polako okreće ka proleću.

Tokom ranih jutarnjih sati, ljudi, a naročito prodavci imali su različita rešenja za borbu protiv hladnoće. Mnogi su bili ogrnuti ćebadima i pokrivačima, dok su se drugi grejali toplom kafom ili čajem kupljenim od čoveka koji svakog vikenda prolazi pijacom gurajući kolica. Neki su spas od zime pronašli u dobrom doručku: pljeskavicama, langošima ili pečenju koje se već u zoru okreće na ražnju.

Prepoznatljiv znak Najlon pijace su mirisi. Oni su svuda - od masne hrane i pečenja, preko parfema, do mirisa ulja i stare garderobe. Pojedini kupci vraćali su se na poznata mesta, kupovali kod poznatih lica, uz osmeh se pozdravljali i čestitali praznike. Vesela muzika čula se s pojedinih tezgi, a prodavci su pesmom i šalom izmamljivali osmehe prolaznika.

Stare stvari koje se ovde mogu pronaći prava su arhiva jednog grada i vremena koje je davno prošlo. Najznatiželjniji rado pitaju za poreklo pojedinih dragocenosti, dok je procenjivanje vrednosti robe stvar znanja i iskustva. Zato ne zna svako odakle je neki predmet baš tog dana dospeo na tezgu. Interesi su različiti i ne zavise od godina, pa na istoj tezgi mogu se sresti i devojka od dvadeset godina i stariji čovek.

Foto: Milena Miljković

Šarm ovog mesta leži u tome što je nemoguće ostati ravnodušan pored toliko različitih ljudi i stvari okupljenih na jednom mestu. Kupci su bili raspoloženi za cenkanje, što je kod nekih izazivalo kratke rasprave, a kod drugih spuštenu cenu uz rečenicu: „Samo za tebe". Cenkanje je za neke lako, dok za druge predstavlja pravu veštinu koja se vremenom stiče. Robe nije manjkalo- moglo se pronaći sve, od igle do lokomotive, pa su se iskusni poznavaoci već uputili u potragu za svojim blagom.

Najviše sveta skupljalo se oko dela sa kutijama, među njima je zveckao zvuk keramičkih posuda – šolja, tanjira, činija, vaza i raznih dekoracija za dom. Jedan stariji muškarac pažljivo je okretao stari sat, tražeći potvrdu njegove vrednosti. Prodavac mu je strpljivo objašnjavao da je sat iz stare Juge i da i dalje radi, dok su prolaznici zastajali da poslušaju pre nego što bi nastavili dalje.

Na jednom ogromnom najlonu nalazile su se čitave planine garderobe, koje su se pod prstima radoznalih kupaca stalno pomerale i presipale, pa je prodavac koji se grejao u svom kombiju morao da izađe i opomene okupljene.

Posebnu pažnju privlačio je prodavac kog zovu Zeka, za koga kažu da je mnogima omiljeno lice pijace. I ovog petka glasno je ponavljao svoju poznatu parolu: „Tri za sto!“ Usputnom šetnjom mogla su se čuti brojna zanimljiva imena i nadimci, kao i različite priče koje se prenose od tezge do tezge. Na uglu pijace, u kafani, kroz staro staklo videla su se promrzla lica ljudi koji piju prvu jutarnju kafu, u oblaku dima zapaljenih cigareta, uz razgovor koji greje više od samog napitka.

Hladnoća i svež vazduh mešali su se sa mirisom pečenja, dok sitna kiša koja je počela da pada nije razbežala mušterije, već ih je samo uputila pod strehe. Tamo nije manjkalo trgovačke energije, jer Najlon pijaca, bez obzira na vreme i godišnje doba, nastavlja da živi svojim prepoznatljivim ritmom.

Susreti, navika i radoznalost stapaju se na svakom koraku, a ovo mesto je postalo simbol dugogodišnje tradicije - obod gradske žege gde se prošlost i sadašnjost susreću među ljudima, predmetima i pričama koje se iz vikenda u vikend ponavljaju.

(Ne)vidljiva diskriminacija Romkinja

Wed, 11 Feb 2026 15:10:00 GMT

Prema Nacrtu izveštaja Evropske komisije o napretku, žene i romska nacionalna manjina spadaju u najugroženije društvene grupe. Istraživanja pokazuju da se oni najčešće nalaze na meti diskriminacije, govora mržnje i nasilja počinjenog iz mržnje.

Pojam diskriminacije predstavlja postupke koji proističu iz ličnih predrasuda i stereotipa i ona uvek insistira na neopravdanim razlikama. Iako je Ustavom i Zakonom o zabrani diskriminacije obezbeđena zaštita ličnih prava svih građana, pojedine društvene grupe svakodnevno trpe nejednako postupanje.

Diskriminacija nacionalnih manjina, najčešće Roma, aktuelan je i rastući društveni problem. Iz ovoga se izdvojila dilema za sebe – nejednako postupanje prema Romkinjama. One se svakodnevno suočavaju sa tim nejednakostima na osnovu više ličnih svojstava.

Direktorka udruženja „Osvit“ Ana Saćipović smatra da marginalizacija Romkinja nije jednoslojna, već se svakodnevno odvija na nekoliko nivoa.

„Romkinje se istovremeno suočavaju sa diskriminacijom po osnovu etničke pripadnosti, pola i socioekonomskog statusa, a često i dodatnim oblicima isključenosti koji proizilaze iz siromaštva, niskog nivoa obrazovanja i ograničenog pristupa zdravstvenoj zaštiti, tržištu rada i javnim uslugama“, navodi Saćipović i dodaje da su one izložene rasizmu i društvenoj marginalizaciji, dok kao žene trpe posledice duboko ukorenjenih patrijarhalnih normi i rodne neravnopravnosti, kako u široj zajednici, tako i unutar same romske zajednice.

Ona ističe da je diskriminacija sa kojom se suočavaju često normalizovana, pa se nasilje, zanemarivanje ili loši životni uslovi pogrešno tumače kao deo „kulture“, umesto kao kršenje osnovnih ljudskih prava.

„U javnosti i dalje dominiraju stereotipi koji umanjuju ozbiljnost problema, što pokazuje da je potrebno kontinuirano informisanje i podizanje svesti o uzrocima i posledicama društvene isključenosti Roma i Romkinja“, zaključuje direktorka udruženja „Osvit“.

Foto 1: preuzeto sa projectpattern.eu

Uloga medija, kao oruđa za formiranje javnog mnjenja, jeste da redovno i objektivno pokrivaju sve teme od javnog značaja. Prema rečima sagovornica, novinari se nasiljem nad ženama, diskriminacijom i položajem Romkinja bave povremeno, uglavnom kada se dogode teški ili tragični slučajevi.

Urednica romske redakcije Radio-televizije Vojvodine Slavica Denić navodi da društvo i mediji ne rade dovoljno na popularizaciji nekih pozitivnih primera uspešnih Romkinja i da to predstave kao nešto čemu treba da težimo umesto da bude normalno da su one u nepovoljnijem položaju od drugih žena.

„Ja sam neko ko radi na televiziji i mi se zaista trudimo da stvorimo prostora za pozitivne priče Roma i Romkinja. To je očigledno proces koji sve kolege iz medija moraju da prođu i mislim da to ne privlači pažnju i ne donosi gledanost, ali jeste nešto što mora da se poštuje jer ćemo na taj način i mi podržati suživot više nacionalnih zajednica u Vojvodini“, rekla je Denić dodajući da je to negde proces koji mora biti podržan i od strane romske zajednice.

Iako u Republici Srbiji postoji unapređen normativni okvir za zaštitu žena od nasilja i za unapređenje rodne ravnopravnosti, njegova primena u praksi ne odgovara uvek potrebama Romkinja. Stereotipi i predrasude prema romskoj zajednici, kao i nedovoljna senzibilisanost zaposlenih u institucijama sistema zaštite, dovode do toga da Romkinje često nemaju poverenja u institucije i retko prijavljuju nasilje.

Prema objašnjenju diplomirane advokatice Tijane Marić Anđelić svako lice čija su prava povređena, ukoliko nema sredstava da plati advokata, može da aplicira za besplatnu pravnu pomoć.

„Zakonom su predviđeni mehanizmi zaštite od diskriminacije, između ostalog postoji institut Poverenika za ravnopravnost kojem se građani obraćaju ako je povređeno njihovo pravo na ravnopravnost“, navodi Marić Anđelić i dodaje da svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu.

Širenje svesti o pravnim mehanizmima je od izuzetnog značaja. Segregisana naselja, jezičke barijere, nepoverenje prema institucijama i strah od osude unutar romske zajednice produbljuju izolaciju Romkinja. Sve to dovodi do toga da one imaju znatno manje mogućnosti i samopouzdanja da ostvare svoja prava i utiču na sopstveni život u poređenju sa većinskim stanovništvom, ali i u odnosu na muškarce u sopstvenoj zajednici.

Foto 2: preuzeto sa coe.int

Članica udruženja „Romska ženska mreža Srbije“ Tanja Grgić smatra da je život mnogih Romkinja daleko ispod granica dostojanstvenog i normalnog života.

„Njima se često uskraćuje pravo da samostalno donose odluke o sopstvenom telu i životu, iako su ta prava zakonom i životom zagarantovana. Ne sme biti prihvatljivo da se devojčice udaju, da budu seksualno zloupotrebljavane, prodavane kao roba ili da im se uskraćuje pristup obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti i institucionalnoj podršci“, navodi Grgić i dodaje da je najvažnije suočavanje društva sa činjenicom da su prava Romkinja jednaka pravima svih drugih žena i dece.

Prema njenim rečima, radi se o ženama koje zbog dugogodišnje diskriminacije često ne veruju da imaju bilo kakva prava, a mnoge smatraju da su primorane da trpe nasilje, ucene i zloupotrebe.

„Verujem da je poboljšanje položaja Romkinja moguće i neophodno. Sve žene zaslužuju poštovanje i jednaka prava, bez obzira na boju kože, veru ili nacionalnu pripadnost“, zaključuje Grgić i ističe da je potrebno sistemsko delovanje, dosledna primena zakona, ali i promena svesti u društvu kako bi se Romkinje posmatrale kao ravnopravne građanke, a ne kao „drugačije“ ili manje vredne.

Iz ovoga proizilazi neophodnost edukacije stručnjaka i institucija, kako bi se smanjila diskriminacija i nerazumevanje, naročito kada je reč o Romkinjama. Kroz istraživanja, umrežavanje ženskih i romskih organizacija, jačanje ženskog pokreta i zagovaranje inkluzivnih javnih politika, radi se na tome da se odgovornost za suzbijanje nasilja podeli između civilnog sektora, institucija i društva u celini, jer samo sistemskim i solidarno organizovanim pristupom može doći do stvarne i trajne promene.

Mir, pravda i (ne)saradnja - Šta je Deklaracija o nestalim osobama?

Tue, 10 Feb 2026 12:26:17 GMT

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Kosova Aljbin Kurti su na sastanku u Briselu 2. maja 2023. usvojili Deklaraciju o nestalim osobama. Potpisivanjem ovog sporazuma se, između ostalog, obavezuju na saradnju u identifikaciji grobnih mesta na Kosovu uz korišćenje satelitske tehnologije, osiguranje prava i odgovora na potrebe porodica nestalih i “stavljanje na raspolaganje sve domaće i međunarodne dokumentacije od značaja za utvrđivanje sudbine preostalih nestalih osoba”, što se odnosi na lica nestala između 1. januara 1998. i 31. decembra 2000. godine.

Foto: Marco/Pexels

Dalje dijaloge o ovome predvode glavni pregovarač Srbije Petar Petković i glavni pregovarač Kosova Besnik Bilsimi. Oni su 22. januara ove godine sazvali Zajedničku komisiju za nestale osobe, koja ima za cilj da nadgleda sprovođenje Deklaracije. "EU ima velika očekivanja od Zajedničke komisije da će dati značajan doprinos rasvetljavanju sudbine nestalih i pomoći u zatvaranju bolnog poglavlja za porodice koje su predugo čekale na odgovore", naveo je u saopštenju specijalni predstavnik Evropske Unije za dijalog Beograda i Prištine, Peter Sorensen.

Kako saopštava, Zajednička komisija će podržati rad Radne grupe za nestale osobe, koju predvodi Međunarodni komitet Crvenog krsta (ICRC). Ovime bi trebalo da se obezbedi adekvatno sprovođenje Deklaracije o nestalim osobama.

Fond za humanitarno pravo je izneo preporuke kao odgovor na Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije 2025. godine, gde se navodi da Srbija i dalje nije obezbedila dosledno sprovođenje Deklaracije o nestalim licima iz 2023. godine. Fond preporučuje da bi primena trebalo da se započne “otvaranjem arhiva, zajedničkim forenzičkim radom timova Kosova i Srbije, i uključivanjem porodica u proces ekshumacija i identifikacija.”

Prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, tokom sukoba na Kosovu i neposredno posle je nestalo oko 6.000 osoba. Danas se oko 1.600 osoba i dalje vodi kao nestalo, uključujući 567 lica srpske nacionalnosti. Kako je saopštila Komisija za nestala lica Vlade Kosova, tokom 2025. godine završeno je 32 iskopavanja na lokacijama za koje se sumnjalo da se odnose na osobe nestale tokom poslednjeg rata, od kojih su na 16 mesta pronađeni posmrtni ostaci.

Predsednik ove komisije Andin Hoti je u decembru izjavio da je glavni izazov u rasvetljavanju sudbine nestalih lica nespremnost Srbije na saradnju, i da je Srbija odbila učešće na tri sastanka koja je sazvala Evropska Unija prošle godine, a koji se tiču Deklaracije o nestalim licima i formiranja Zajedničke komisije.

Petar Petković je posle prvog sastanka Komisije rekao da se Beograd godinama borio da do tog sastanka dođe, i da je u decembru Priština odbila njegovo održavanje zbog tamošnjih izbora. Dodao je da za Beograd pitanje nestalih nikada nije bilo političko, već čisto humanitarno.

Foto: Ehsan Haque/Pexels

U izveštaju Međunarodne komisije za nestala lica iz 2017. godine stoji da je pitanje statusa Kosova predstavilo značajan izazov u napretku u saradnji između Beograda i Prištine kada je reč o nestalim osobama, ali da su ipak postignuti značajni dogovori u sektorima pravde, energije, telekomunikacija i na temu Zajednice srpskih opština. “Treba podsticati bližu saradnju između Kosova i Srbije u pogledu pitanja nestalih lica, sa ciljem da se omogući domaćim mehanizmima da nastave taj proces i time osiguraju trajne koristi u smislu mira, pravde i pomirenja.” - piše dalje u izveštaju.

Podsetimo, kosovska policija je saopštila da su početkom ove godine pronađeni posmrtni ostaci osoba u Đakovici i u Srbici, za koje se smatra da su nestali tokom rata.

Graffiti: Prostor gde umetnost i sloboda dišu zajedno

Mon, 02 Feb 2026 00:13:45 GMT

U srcu Podbare, u Kosovskoj ulici, nalazi se kafić Graffiti – jedno od retkih mesta u Novom Sadu koje čuva pravu urbanu i umetničku energiju grada. Njegova istorija seže još od vremena kultnih rokenrol i pank scena osamdesetih i devedesetih, kada je prostor pod istim imenom bio mesto susreta lokalne subkulture, koncertnih nastupa i nezaboravnih muzičkih događaja.

Današnji Graffiti, pod vođstvom vlasnika Miše Perića, nastavljaju tu tradiciju u prostoru koji je više od kafića, a manje od običnog kluba. Zidovi oslikani muralima, pažljivo odabrana muzika i redovne izložbe lokalnih umetnika, čine ga mestom koje neguje autentične umetničke vrednosti, slobodu izraza i kreativnosti – svega onog što Novom Sadu danas sve češće nedostaje.

U stvari, Graffiti su uz Bulevar Books, knjižaru koja svira, jedno od malobrojnih mesta u Novom Sadu, za koje se sa pravom može reći da spadaju u domen kultnih novosadskih mesta. Svaki aspekt lokala – od pažljivo osmišljenog enterijera, do programa, događaja i muzike – pokazuje posvećenost umetnosti i kulturnoj tradiciji. Graffiti nisu prostor koji funkcioniše samo kao zabava
ili noćni izlazak, to je mesto koje svakim svojim detaljem i sadržajem, predstavlja iskru kulture, prkoseći zloslutnoj današnjici u kojoj živimo.

Foto: The European Bar Guide

Dok mnogi klubovi i kafići u Novom Sadu prate komercijalne i površne trendove , Graffiti postavljaju drugačiji standard, gde inspiracija i slobodoumnost nisu samo ukras, već suština prostora. Klub redovno priređuje izložbe lokalnih umetnika, tematske večeri i muzičke događaje koji povezuju generacije, pokazujući da scena kakva god da je, može da opstane i inspiriše. Posetioci Grafita ne dolaze samo na piće ili za provod – oni dolaze i da osete duh svog grada. Nešto kao u filmovima Vejn Vanga i Pol Ostera - “Dim” i “Modri u licu”, samo što je ovde u ulozi
Harvi Kajtela – spreman da podeli sa gostima probleme svakodnevice, Miodrag Miša Perić, poznati novosadski skulptor, koji u internim krugovima važi za najboljeg vajara među ugostiteljima i najboljeg ugostitelja među vajarima.

Miša je, između ostalog, i vlasnik ozbiljne kolekcije vinila i veliki poštovalac i poznavalac rokenrola, pa se u lokalu s vremena na vreme održavaju koncerti, uglavnom autorskih bendova “Amerikana” orijentacije, kao što su, recimo, beogradski sastavi “Glib” ili “On Tour” . U jedno od tih rokenrol okupljanja, pod svodovima Graffita, spada i tradicionalni dnevni doček Nove godine, koji je ove godine uz nosioce tradicije prvog reda – Plave Ptičiće, proslavio svoj petnaestogodišnji jubilej.

Na kraju, zahvaljujući Miši, Graffiti su pre izvesnog vremena dobili i prostor pored lokala, u kojem se odvijaju promocije i manje izložbe, za neafirmisane i mlade umetnike u nastajanju. Sve u svemu, ako ne znate šta ćete sa vremenom, ako vas je pregazilo ili ste ispred njega, ‘Grafosi’ su pravo mesto, gde uz šoljicu kafe ili dozu dnevnog alkohola, u laganoj konverzaciji i prijatnom društvu, možete da sagledate bolje, gde se u njemu zapravo nalazite.

Intervju sa Jelenom Božić: TAKT opstaje jer iza njega stoje ljudi koji se nisu predali jer je teško

Mon, 26 Jan 2026 12:37:57 GMT

Nevladina, neprofitna organizacija iz Novog Sada, Kulturanova, već godinama gradi prostor za umetnost koja uključuje zajednicu i otvara dijalog o temama koje se često guraju na margine.

Njihovi najnoviji programi Taktilni heroj, AFTER AFTER i TAKT Fest tematski su različiti, ali povezani istom vizijom: umetnost kao alat za društvenu odgovornost i aktivno učešće publike. Programi otvaraju mnoge tabu teme kao što su praksa inkluzije kroz prevod predstave na znakovni jezik, festival koji opstaje zahvaljujući zajednici i poruci da je muzika i dalje oblik bunta i mnoge druge kroz koje Kulturanova pokazuje da nezavisna kultura može biti održiva.

U razgovoru sa koordinatorkom programa Jelenom Božić, osvrćemo se na njihove aktuelne projekte, međunarodne saradnje, izazove rada u savremenom kulturnom sistemu i na pitanje koje se provlači kroz sve njihove programe: šta publika nosi sa sobom kad se svetla ugase.

Vaši poslednji programi Taktilni heroj, AFTER AFTER i TAKT Fest su tematski različiti. Šta ih povezuje u okviru programske vizije Kulturanove?

Taktilni heroj i AFTER su predstave i performansi nastali u okviru projekta Universal Art Design koji se bavi podrškom mladih umetnika koji rade sa marginalizovanim grupama ili su i sami pripadnici takvih grupa. TAKT Fest, sada već tradicionalno, svoju godišnju tematiku bira na osnovu društvene klime i potreba o tom trenutku. Poslednji se bavio muzikom, aktivizmom i buntom. Jedan pripada programskom stubu Muzikanova, drugi programskom stubu Futuranova. Ono što ih spaja je davanje glasa onima čiji glas je sistemski utišan, kroz umetnost i siguran prostor.

AFTER AFTER otvara tabu temu muškog mentalnog zdravlja. Kako ste uspeli da se bavite ovom temom bez senzacionalizma, a sa jasnom društvenom porukom?

To je autorski projekat jedne umetničke grupe, koja je u okviru većeg projekta dobila podršku za razvoj predstave. Umetnici su pre same pripreme performansa bili deo inkluzivnog kampa u Poljskoj, treninga u Srbiji o projektnom menadžmentu i sa akcentom na osetljive teme, a nakon toga su zajedno sa mentorima razvijali predrasude. Sve ovo je spoj praktičnog, teorijskog i iskustvenog znanja i nas iz Kulturanove, ali i samih umetnika i učesnika.

Foto: Kulturanova

S obzirom na to da se TAKT Fest ove godine održava bez donatora, kako danas opstaje jedan nezavisni festival?

Veoma teško. Potrebno je mnogo hrabrosti, upornosti i želje, a pre svega iskrena potreba ljudi koji veruju u neke određene vrednosti da po njima deluju i kada to izgleda praktično neizvodljivo. Ipak, iskrenost u delima se prepoznaje, zajednica će uvek vratiti kada joj pružate i gradite nešto sa njom. TAKT opstaje jer iza njega stoje ljudi koji se nisu predali jer je teško - to nas je motivisalo.

Kakva je uloga umetnosti u podsticanju društvenih promena?

Umetnost je jedan od najvećih pokretača društvenih promena. Ona vam daje mnoštvo različitih perspektiva, uglova i načina da o teškim, bolnim, komplikovanim stvarima progovorite onako kako vama odgovara - onim autentičnim vašim. Ona koristi reč, izraz, mimiku, pokret, tišinu, prostore i emociju. A iz emocije se sve pokreće. Caka je što umetnost i one negativne emocije kanališe u kreativne i konstruktivne.

TAKT Film Fest okupio je autore sa više kontinenata. Koliko su međunarodne saradnje važne za lokalnu kulturnu scenu?

One nam donose znanje, iskustvo i veštine koje možda bez tih međunarodnih saradnji ne bismo imali. Daju novu perspektivu i načine kako se može poboljšati život u lokalnoj zajednici. Oplemenjuje je. Dodatno ne postoji bolji način za upoznavanje tradicije, kulture i baštine od bavljenja lokalnim temama.

Kulturanova se godinama bavi marginalizovanim grupama i temama. Koliko je teško ostati dosledan tim vrednostima u današnjem kulturnom sistemu?

Ako govorimo o sistemu koji se apsolutno ne bavi marginalizovanim grupama - veoma je teško. Takve grupe često nemaju osnovna ljudska prava, nemaju podršku i nevidljive su. Često, zbog toga nemaju poverenja. Ako govorimo o potrebi i želji, vrlo je lako. Naše najlepše aktivnosti su se izrodile iz rada sa marginalikzovanim grupama. One nam otkrivaju svetove, misli, osećanja i pojave za koje nismo ni znali da postoje. One nam otkrivaju raznolikost, koja nam je toliko potrebna.

Na koji način publika doprinosi stvaranju zajednice?

Sa sobom će neupitno svako poneti neko svoje iskustvo i poruke, zato biram poziv na promenu. Nema lepšeg osećaja za nas, nego kada vidimo našu publiku koja dalje pomera granice i koja umesto konzumenata postaje kreator sadržaja.

Kulturanova pokazuje da i u teškim uslovima nezavisna kultura može da opstane ako iza nje stoje ljudi koji veruju u ono što rade. Njihovi projekti ne ostaju samo na niovu iskustva, već pozivaju publiku da razmišlja, reaguje i postane deo promene, a ne samo njen posmatrač.

Slučaj Jelene Kleut - "Gola sila političkog zaleđa"

Fri, 16 Jan 2026 17:51:00 GMT

Odlukom Senata u proširenom sastavu Univerziteta u Novom Sadu, profesorica Jelena Kleut više neće raditi na Filozofskom fakultetu, na kome je angažovana već 20 godina. Raskrsnica Bulevara cara Lazara i Stražilovske ulice je danas u 11:52 bila blokirana na 17 minuta u znak sećanja na žrtve pada nadstrešnice, sa poslednjim minutom tišine simbolično namenjenim Univerzitetu.

Okupljeni su se uputili do zgrade Rektorata gde je odluka o izboru u zvanje Jelene Kleut doneta, i zalepili na ulazna vrata natpise u stilu umrlica koje su posvećene Univerzitetu u Novom Sadu.

Foto: Marko Antić

Jučerašnja sednica Senata u proširenom sastavu u zgradi Rektorata trajala je 5 sati i tada je odbijen prigovor profesorice na prethodnu odluku o izboru u zvanje. Za to vreme su okupljeni studenti i profesori stajali ispred objekta u znak podrške. Kleut je izjavila da je ova odluka nije iznenadila i najavila je tužbu pred Upravnim sudom.

Više udruženja i organizacija je procenilo da je motiv za ovakvu odluku politički, jer je Kleut iskazivala podršku studentima u blokadi. To piše i u pismu podrške koje je potpisalo blizu 1200 profesora Univerziteta. Nezavisni sindikat Filozofskog fakulteta u Novom Sadu je saopštio da je odluka Senata protivzakonita, jer profesorica Kleut ispunjava uslove za izbor u zvanje, a nezavisna mreža Slobodan Univerzitet je saopštila da je Senat “otvorio sezonu lova na nepodobne profesore”.

“U slučaju Jelene Kleut pravila su menjana u hodu, tumačena proizvoljno i selektivno kako bi se kaznila „nepodobna“ profesorka. Uvedeni su kriterijumi koji ne važe za druge i traženi dokumenti koji nikada ranije nisu bili uslov. Prigovori podneti van zakonskih rokova su razmatrani, dok su ustaljena akademska praksa i ranije odluke stručnih tela ignorisani. Time je Senat proizveo potpunu pravnu nesigurnost i jasno poručio da na univerzitetu više ne važe ni zakon, ni praksa, ni akademski standardi, već volja moći.” - navode iz ove mreže.

Foto: Marko Antić

Jelena Kleut je stava da je sramno što su članovi Saveta odlučili da glasaju tajno. Kako kaže: “Minimum integriteta akademske zajednice bi nalagao da, ukoliko imaju neku primedbe za koje misle da su validne, o tome glasaju javno.” Šefica Odseka za medijske studije Smiljana Milinkov je istakla da je tajno glasanje izglasano na predlog dekana Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, Patrika Drida.

Srđan Rončević, dekan Prirodno-matematičkog fakulteta, rekao je da je za prihvatanje prigovora profesorice glasalo šest članova Senata, 17 je glasalo protiv i dva su bila uzdržana. Izjavio je: “Pokušali smo da se borimo, ali nas nije bilo dovoljno.”

Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) i Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) su ranije ocenili da je u ovom procesu reč o “političkom revanšizmu”.

Podsetimo, krajem novembra 2025. Senat nije izabrao Kleut u zvanje redovnog profesora, kada je 12 članova bilo uzdržano. Tada je uložen prigovor zbog toga što matični odbor nije verifikovao njenu monografiju nacionalnog značaja. Iz Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti je tada saopšteno da taj uslov nikada ranije nije postavljan za izbore u zvanja profesora. Nakon ovoga, Kleut je podnela prigovor na odluku Senata o kojem, po proceduri, odlučuje Senat u proširenom sastavu. Ovo je telo koje sačinjavaju članovi Senata i šest članova Saveta Univerziteta.

Smiljana Milinkov je istakla da je odlukom o odbijanju prigovora ugrožen proces akreditacije dva studijska programa koji je u toku, kao i da brojni studenti uključujući više od 20 njih kojima je Kleut mentorka na diplomskim, master i doktorskim radovima, ostaju bez profesorke.

Foto: Marko Antić

“Ovime nisu samo odškrinuta vrata, nego su širom otvorena za uplitanje politike u rad Univerziteta.” - navela je Kleut. “Problem nije što će jedna profesorka ostati bez posla, mada to jeste šteta koja je naneta studentima i fakultetu, već je problem jedna pravna nesigurnost koja je uvedena na Univerzitet i gola sila političkog zaleđa koju su ljudi u proširenom Senatu demonstrirali.”

Jelena Kleut je profesorica na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde je osnovan Univerzitetski Odjek.

Rekapitulacija slučaja ,,Generalštab"

Wed, 14 Jan 2026 18:17:56 GMT

Kompleks zgrada Generalštaba u Beogradu ostao je bez statusa kulturnog dobra odlukom Vlade Republike Srbije 14. novembra 2024. godine. Na toj lokaciji najavljena je izgradnja luksuznih hotela, u koju bi ulagali američki investitori. Ipak, zbog sumnje da su dokumenta za ukidanje statusa kulturnog dobra falsifikovana, do saradnje nije došlo.

Generalštab Vojske Srbije u Nemanjinoj ulici u Beogradu, delo arhitekte Nikole Dobrovića, uništen je 1999. godine u NATO bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije. Iako je bio pod ruševinama, 2005. godine proglašen je kulturnim dobrom, u cilju očuvanja njegove istorijske vrednosti.

Foto: Privatna arhiva

Početkom 2024. godine u medijima se pojavljuju informacije da država razmatra prodaju kompleksa Generalštaba stranim investitorima. U martu iste godine objavljeni su podaci o potpisanom memorandumu o razumevanju između Vlade Republike Srbije i kompanija koje žele da ulažu. Kao potencijalni partner pojavljuje se investicioni fond Afiniti partners (Affinity Partners), sa sedištem u Sjedinjenim Američkim Državama, čiji je vlasnik Džared Kušner, zet Donalda Trampa. Njujork tajms je 16. maja objavio da Kušner planira izgradnju luksuznog hotelsko-stambenog kompleksa na lokaciji Generalštaba, uz dugoročni zakup zemljišta, koji bi mogao trajati 99 godina i koji bi nosio naziv „Tramp“.

Pored konstantnih pritisaka i ostavke direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture (RZZSK) Dubravke Đukanović u junu, ključni datum bio je 14. novembar 2024. godine, kada je Vlada Republike Srbije donela odluku da se kompleks Generalštaba skine sa liste nepokretnih kulturnih dobara. Javne debate nije bilo, uprkos protivljenju velikog broja arhitekata i kulturnih institucija. Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), Međunarodni savet za spomenike i lokalitete (International Council on Monuments and Sites – ICOMOS), kao i organizacija Evropa Nostra (Europa Nostra), izjavili su da je odluka u suprotnosti sa zakonom i međunarodnim konvencijama koje je Srbija potpisala.

U novembru 2025. godine su Vlada i Skupština Republike Srbije pokrenule proceduru donošenja posebnog zakona, takozvanog leks specijalisa (lex specialis), koji bi omogućio da se projekat realizuje mimo važećih zakona o planiranju, izgradnji i zaštiti kulturnih dobara. Zakon je usvojen, a reakcija građana na njegovo donošenje bila je blokada raskrsnice Kneza Miloša i Nemanjine, kao i opcrtavanje crvene linije oko kompleksa koju oni koji su planirali da ruše objekat navodno nisu smeli da pređu.

O tom protestu izveštavali su i međunarodni mediji poput Rojtersa (Reuters) i Gardijana (The Guardian). Niz protesta održan je tokom te godine. Jedan od njih desio se osam meseci ranije, 24. marta, na godišnjicu NATO bombardovanja, kada se potpisivala i inicijativa za očuvanje Generalštaba.

Investicioni fond Afiniti partners u decembru 2025. godine objavljuje da se povlači iz projekta izgradnje hotela i kompleksa na mestu Generalštaba. Odluka Džareda Kušnera tumači se kao posledica falsifikovanja dokumenata oko ukidanja statusa kulturnog dobra.

Predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, izjavio je da je Srbija izgubila investiciju vrednu 750 miliona evra i da su za to odgovorni protivnici projekta. Naveo je, takođe, da povlačenje Kušnera ne znači i kraj planova za rušenje Generalštaba, tvrdeći da objekat nema svrhu u postojećem obliku i da će država pronaći način da prostor bude bolje iskorišćen.

Kompleks Generalštaba ostao je bez statusa kulturnog dobra, kao i bez investitora. U narednom periodu, očekuje se da će Ustavni sud Republike Srbije analizirati odluku o skidanju statusa kulturnog dobra. Detalji o rušenju objekta za sada nisu poznati.

Budimpešta - Biser Dunava

Sun, 11 Jan 2026 14:16:39 GMT

Budimpešta tokom božićnih i novogodišnjih praznika postaje središte okupljanja svih ljubitelja kuvanog vina, slatkiša i dobre zabave. Glavni grad Mađarske je i ove zime ukrasio svoje centralne ulice, postavio drvene štandove i za sve zainteresovane otvorio vrata svoje advent pijace. Čarolije ove prestonice nisu se svele isključivo na trg. Biseri Budimpešte sijali su raštrkani po celom gradu poput prazničnih svetiljki.

Kultura nekog mesta obično se skriva na sasvim jednostavnim mestima. Specijaliteti i ručni radovi vrednih ruku Mađarica čekali su svoje kupce na Velikoj pijaci. Visoka zgrada od toplih, crvenih cigli sa satom na sredini bila je žiža dešavanja tokom cele godine. Ova pijaca nije nudila samo voće i povrće, već čitav spektar svakojakih suvenira i ukusne, sveže hrane. Unutrašnjost se tokom praznika blista od lampica, a nizovi tezgi se pružaju u nedogled. Prostor neprestano bruji od žamora posetilaca, a vazduh ispunjavaju mirisi sira, suhomesnatih proizvoda, kao i širokog spektra toplih peciva.

Centralna pijaca u svojim prolazima skriva još jedan deo slagalice istorije mađarske kulture. Između pretrpanih tezgi i užurbanih prolaznika, stoji uzana vitrina puna Rubikovih kocki različitih dimenzija i oblika. Sem eksponata, izložen je i plakat koji na nekoliko jezika govori o istoriji ove popularne igračke. Malo je znano da je prva Mađarska kocka (kako se prvobitno zvala) upravo u Budimpešti ugledala svetlost dana.

Foto: Teodora Tešanović

Potraga za drugim biserima najvećeg grada Mađarske odvela nas je duž keja sve do zgrade Parlamenta. Njena arhitektura vredna je svakog uzdaha. Fasada od belog kamena ukrašena je figurama važnih ličnosti iz mađarske istorije. Ovaj objekat dobija poseban sjaj noću kada se upale zlatasta svetla. Jedna od najpoznatijih turističkih tura u Budimpešti jeste plovidba Dunavom kraj ove zgrade u suton. Može se reći da je Parlament svojevrsna kruna kompletne arhitekture glavnog grada Mađarske.

Peštansku stranu sa Budimom spaja veliki broj mostova, ali prvi i najpoznatiji svakako jeste Lančani. Njegova konstrukcija izuzetno je detaljna i lepa. Na oba kraja nalaze se ogromni kameni lavovi, svojevrsni čuvari ovog prelaza preko Dunava. Za prelazak preko mosta potrebno je petnaestak minuta i mnogo strpljenja jer su gužve ogromne.

U nekim trenucima je gotovo neverovatno koliko turista iz različitih krajeva sveta upravo za praznike obilazi prestonicu Mađarske. Neverica, naravno, nestaje već pri prvim koracima na budimskoj strani kada se pogled spusti na velelepni Budimski dvorac. Iako se kompleks trenutno renovira, izlagače ništa nije sprečilo da izlože svoje proizvode u bašti zamka. Oštar vazduh koji je dopirao sa reke mešao se sa voćnim aromama vrelog kuvanog vina i tople čokolade sa cimetom. Ovu već prijatnu atmosferu, obogatili su prizori bajkovite rezidencije mađarskih kraljeva. Malo je reći da je magično posmatrati celovitu Peštu sa terase Budimskog dvorca.

Foto: Teodora Tešanović

Poslednji biser Budimpešte zasijao je u predvečerje upravo u čuvenoj Vaci ulici. Nakon svih prethodnih znamenitosti činilo se da ništa neće nadmašiti već stečene utiske. Ipak, euforija praznika, kao i hiljade svetlaca na ulicama, nisu se mogli meriti ni sa čim. Prepoznatljiva advent pijaca vrvela je od gužve, a ledeni dah posetilaca mešao se sa dimom iz brojnih lonaca. Gulaš, langoš i prepoznatljivi kurtoš svakako su dobro došli nakon iscrpne šetnje gradom. Naravno, turisti su sem zbog dobre hrane, došli i po suvenire. Ponuda je u Budimpešti veoma raznolika, na štandovima se mogu naći grnčarija, predmeti od kristala, vezeni i heklani aksesoari, ali i klasični magneti i oslikane razglednice. Advent je zaista pružao svakom nešto vredno osmeha.

Budimpešta se ispostavila kao ne toliko daleka, a veoma šarmantna destinacija. U vihoru praznika dobila je poseban sjaj, zlatast i primamljiv. Čini se da svaka ulica nosi neku priču, da svaki biser arhitekture samo čeka da se otkrije. A zašto ih ne pogledati i ne pronaći? Na kraju putovanja, ostaje jedan poseban niz sjanih perli uspomena vrednih za poneti iz srca Mađarske.

Šta stoji iza protesta u Bangladešu?

Tue, 30 Dec 2025 16:37:55 GMT

U Daki, glavnom gradu Bangladeša, 12. decembra je upucan glavni politički aktivista Šarif Osman Hadi. Od tada, država na obronku Indijskog poluostrva ne zna za mir. Hadi je, posle zadobijenih povreda, prebačen u bolnicu u Singapur, gde je i preminuo.

Nakon Hadijeve smrti, veliki broj protesta zahvatio je zemlju kao snažan monsun, hranjen nezadovoljstvom stanovnika za manjak pravde i odgovornosti. Protesti su obeleženi uzvicima i klicanjem parola za koje se zalagao Hadi, ali i nasilnim razbijanjem lokala i ustanova. Demonstranti su vandalizovali nacionalne dnevne novine „Prothom Alo” i novine na engleskom jeziku „The Daily Star“. Vojnici, policajci i političke ličnosti su zajedno sa vatrogascima spašavali ljude zaglavljene u pomenutim prostorijama. Kulturni centri Čajanaut, kao i prostorije posvećene diplomatskoj misije Indije i objekti povezani sa Avami ligom, takođe su demolirani u ovim masovnim skupovima.

Učesnici protesta zahtevaju pravdu za Hadijevu smrt, koji je postao poznat nakon prošlogodišnjih protesta koji su za rezultat imali okončanje petnaestogodišnje vlasti bivše premijerke Šejk Hasine i prisilili je da pobegne u Indiju i upravo njenu političku partiju okrivljuju za ovaj gnusni čin. Neidentifikovani napadači su prema izveštajima lokalnih medija, ubrzo nakon atentata, pobegli u Indiju.

U leto 2024. godine, Bangladeš je bio zahvaćen velikim studentskim protestima, prvobitno pokrenutim zbog zahteva za reformu kvota i bolju ekonomiju koji su se brzo pretvorili u masovni pokret protiv korupcije i premijerke Šejh Hasine, eskalirajući u nasilje sa stotinama žrtava, što je kasnije dovelo do povlačenja Hasine i raspuštanja parlamenta.

Foto 1: protesti u Bangladešu preuzeto sa portala Jacobin

Po pitanju aktuelnih protesta, privremeni šef vlade i dobitnik Nobelove nagrade, Muhamad Junus, poručio je da snažno osuđuje bilo kakav oblik nasilja, podmetanje požara i uništavanja imovine, ali i da će se pojačati broj pripadnika policije i vojske sa zadatkom da u ovom trenutku održe red i mir.

Odmah posle napada na Hadija, policija je uhapsila 10 osoba, ali tačna lokacija osumnjičenih i dalje nije poznata.

Politička situacija sa Indijom se još više zakuvala, jer je otprilike u isto vreme kada se dogodio napad na Hadija, u severnom Bangladešu ubijen jedan hindus zbog optužba za bogohuljenje. Indija je kao odgovor na ovaj akt suspendovala sve vize i zabranila ulazak u zemlju svojim komšijama.

Sahrana preminulog aktiviste održala se prošle subote, u Daki. Njoj je prisustvovalo nekoliko stotine hiljada ljudi i odalo počast vođi studentskog pokreta. Hadi je sahranjen blizu centralne džamije Univerziteta u Daki pored pesnika Kazija Nazrula Islama, čiji su stihovi inspirisali revoluciju prošle godine.

Neposredno posle sahrane, u zemlji je proglašen Dan žalosti, a u džamijama je spremljena posebna molitva upravo u čast Hadiju. Hadi je trebalo da se kandiduje na predstojećim parlamentarnim izborima u februaru 2026. godine.

Tokom 2025. godine talas protesta zahvatio je, uz druge zemlje sveta, veliki broj azijskih zemalja. Bangladeš, Nepal i Filipini samo su neki od primera država u kojima su studentski protesti načinili prvi korak ka pobuni, sa ciljem stvaranja okruženja pogodnog za razvitak boljih životnih uslova.

Nakon što se slegla vatra, Daka je postala napeto jezgro bezbedonosnih mera, Junusova vlada je postavila policiju i paravojne snage da se uspostavi red. Dok ljudi oko mesta gde je Hadi ubijen ostavljaju sveće i crvene zastave, Bangladeš se trenutno nalazi između pobune i rezignacije, dok ulice proganja sećanje na revoluciju koja je skoro izbila.